Uvod

Ekonomska kriza u evro-atlanskoj ekonomiji ušla je u svoju petu godinu, iako su vlasti najrazvijenijih zemalja već primenile sva sredstva za njeno okončanje koja manje-više uspešno koriste zadnjih 60-ak godina. I dok vlasti nastavljaju da traže još drastičnije mere kojima će, po njihovom mišljenju, okončati krizu, smatramo da je došlo vreme da se cela situacija sagleda iz drugog ugla. Taj ugao je dublja celovita istorijska analiza uzroka ove krize umesto površne parcijalne analize koja danas preovladava.

Istorijska pozadina na koju želimo da ukažemo sastoji se iz niza mera koje su preduzimale razvijene zemlje, a u pozadini kojih stoji nezasita težnja države da se širi na račun privatnog sektora i to kako oduzimanjem dela materijalnih dobara (direktnim i prikrivenim oporezivanjem i otimačinom nazvanom „nacionalizacija“), tako i sve većim mešanjem u privatne poslove (kroz regulaciju obrazlaganu dobrim namerama).

Cilj ovoga rada je da izlažući istorijske okolnosti ukažemo na pogrešnost ovakvog delovanja i posebno pogrešnost široko privaćenog stava kako je današnja kriza posledica bilo kakve liberalizacije. Finansijska liberalizacija, doduše, jeste produbila ovu krizu ali nije njen pravi uzročnik.

Drukčije postavljena dijagnoza vuče za sobom u potpunosti drukčije lekove.

Ako smo u pravu, a već dužina ove krize govori tome u prilog, onda će mere koje se danas preduzimaju od strane vlada SAD, EU itd, u najboljem slučaju odgoditi krizu za par decenija nakon čega će se ona vratiti u još težem obliku. U gorem (ili možda boljem) slučaju današnje mere neće dati nikakvog rezultata i kriza će se nastaviti u nedogled.

Kratak spisak pojava koji su od finansijske liberalizacije načinile neman iznesen po hronološkom redu, ali izložen na način koji je za većinu čitalaca jednostavniji za praćenje, jeste sledeći:

• Oduzimanje dela monetarnih sloboda građanima kroz osnivanje „privilegovanih“ banaka koje će kasnije prerasti u centralne banke sa ciljem iznalaženja sredstava za finansiranje budžetskih deficita država. Ovim su začeti prvi pravi uzročnici krize kroz stavljanje moćnih finansijskih institucija pod državni uticaj. Ovo se za većinu razvijenih zemalja odigralo tokom XIX veka;
• Stavljanje operacija na otvorenom tržištu (OOT) u funkciju finansiranja državnih deficita što se odigralo tokom 1920-ih;
• Prihvatanje koncepta vođenja aktivne monetarne politike koji su razvijene zemlje počele da koriste od 1930-ih kao odgovor na veliku krizu, a što je bio pokušaj da se ponište privredni ciklusi bez kojih tržišna ekonomija ne može da funkcioniše;
• Osnivanje agencije kao što su Fannie Mae i Freddie Mac tokom 1940-ih koje su istupile oštricu tržišnog rasuđivanja na jako značajnim segmentima finansijskog tržišta;
• Osnivanje MMF-a tokom 1940-ih čime je nasilan koncept razvoja centralnog bankarstva definitivno zacementiran, te još gore promene koncepata funkcionisanja MMF-a tokom 1970-ih;
• Usvajanje bazelskih standarda regulacije adekvatnosti kapitala tokom 1980-ih koji su istina ujednačili „pravila igre“ za većinu banka iz razvijenih zemalja, ali su ta pravila tako pristrasno napisana da su kroz favorizovanje kreditiranja države doveli do enormnog rasta javnog duga;

Osnivanje Fannie Mae, Freddie Mac – ostvarenje ili napuštanje američkog sna?

Početak trenutne ekonomske krize direktno se veže za poslovanje ove dve finansijske institucije. I dok se o krizi često govori kao o slomu neoliberalizma, zanimljiva je činjenica da se ovde radi o dve de facto državne institucije!1

Konkretnije, radi se o institucijama koje su „izmišljene“ 1938. godine (u početku samo Fannie Mae) u okviru Ruzveltovog „New Deal“-a. Njihov zadatak bio je da olakšaju proces sekjuritizacije2 time pomognu Amerikancima sa srednjim i nižim dohotkom da dođu u posed nekretnina. Na taj način se ukupan obim kredita stanovništvu kroz odobravanje kredita porodicama sa nižim dohotkom dramatično povećao.

Ovo je često obrazlagano „ostvarenjem američkog sna“. Taj san je podrazumevao da svako ko vredno radi i ima dobre ideje može da postane milioner tj. da sebi priušti luksuzan život uključujući i pristojan dom.

Nažalost, brojne administracije američkih predsednika su ovaj san shvatile socijalistički, pa su reči „svako“ zamjenile rečju „svi“. Jer dok je američki san podrazumevao da ne postoje prepreke po staležnoj, rasnoj, verskoj i drugim osnovama da se obogatite i postanete neko, osnivanje ovih agencija bilo je motivisano željom da se i onim manje sposobnim omogući da postanu vlasnici nekretnina. Iako ovo zvuči plemenito, svi smo svedoci da se poslednji ovakav pokušaj (komunizam) da svi žive bogato završio opštim siromaštvom (treba li podsećati da su i jugoslovenski komunisti dugo ubeđivali građane da se danas svakome daje u skladu sa opštim mogućnostima dok će vrlo brzo doći vrieme kada će svakome biti datu u skladu sa njegovim željama tj. neograničeno).

Zbog toga se i ovaj pokušaj američke uravnilovke, tj. negacije socijalnih razlika koje tržište pravi, morao završiti loše. Pored niza skandala u poslovanju ovih institucija koji su još jednom pokazali da osnivanjem državnih institucija privatni interes ne nestaje, već samo menja oblik u pljačku pod državnom zaštitom oslobođenom stega koje slobodna konkurencija postavlja, osnivanje ovih agencija unelo je i sistemske greške u američki finansijski sistem.

Naime, postojanje ovih institucija je motivisalo banke da odobravaju kredite i objektivno lošim klijentima računajući da će ih se preko ovih državnih institucija brzo osloboditi i time ostvariti zaradu po osnovu različitih naknada3 dok će istovremeno prebaciti rizik loših plasmana na kupce sekjuritizovanih hartija od vrednosti (HoV). Sa duge strane kupci tih HoV su smatrali da činjenica da su one emitovane uz garancije paradržavnih agencija (Fannie Mae, Freddie Mac) ujedno i garancija da su one nisko rizične. Zbog toga je i kamatna stopa na ove HoV bila relativno niska tj. tek nešto malo viša od kamatne stope na državne HoV Trezora SAD.

Odobravanje kredita lošim klijentima se kad-tad moralo vratiti kao bumerang finansijskom sistemu. Do toga je definitivno došlo 2007, slomom tržišta sekjuritizovanih HoV.

Da nisu postojale ove paradržavne institucije, banke se verovatno nikada ne bi usudile da odobravaju kredite klijentima sa tako niskim bonitetom, dok bi kupci sekjuritizovanih HoV bili mnogo oprezniji. U takvim okolnostima se ova današnja kriza nikada ne bi ni pojavila ili bi bar bila neuporedivo manjeg obima.

Da sumirano, već i konkretni razlozi za početak ove današnje krize ukazuju da se ne radi ni o kakvoj prevelikoj tržišnoj slobodi već o mešanju države u tržišne procese.

Stabilizacija finansijskih tržišta kao proces negiranja tržišta

Drugi proces koji je, doduše manje direktno ali još drastičnije, doveo do današnje krize jeste pokušaj neutralisanja privrednih ciklusa kroz monetarne intervencije sa deklarativnim ciljem stabilizacije finansijskog sistema. Istorija ovog pokušaja direktno se veže za iskustva sa velikom krizom iz 1930-ih i činjenicom da je tadašnji predsednik SAD Herbert Huver odbio da interveniše ekspanzivnom monetarnom politikom (iako je preduzeo čitav niz fiskalnih mera, te pokrenuo javne radove). Zbog toga je čak i genijalni Milton Fridman osudio pasivnost FED-a i ustvrdio da bi uz aktivniju monetarnu politiku ova kriza verovatno bila tek jedna od mnogih manjih kriza u istoriji. S druge strane Atlantika, Kejns je razvio makroekonomski alat i založio se za mnogo aktivniju ekonomsku politiku.

Posledica delovanja ove dvojice velikana ogleda se u tome da danas velika većina značajnih ekonomista prihvata intervencionizam centralnih banaka razvijenih zemalja u cilju stabilizacije finansijskih tržišta kao normalnu pojavu. Više se i ne raspravlja da li je ova pojava izvitoperila tržišne mehanizme uspostavljanja privredne ravnoteže već samo koliko masivna intervencija treba da bude i koliko da traje.Ovo je žalosno budući da svi relevantni pokazatelji govore kako je tržišna logika delovanja tokom kriza praktično izigrana. Na primer, ako pogledate rezultate jednog od radova4 Svetske banke na ovu temu videćete kako statistički podaci nedvosmisleno pokazuju kako se ponuda kredita u razvijenijim zemljama povećava u toku kriza dok kamatne stope padaju. Ovakvo ponašanje se apsolutno protivi svakoj tržišnoj logici. Naime, u kriznim vremenima neizostavno dolazi do rasta procenta problematičnih kredita banaka (tzv. NPL-a). I po logici i po zakonu, kredite čije kašnjenje u otplati probije određen rok banke moraju5 priznati kao rashod, a ako se radi o većom iznosu (dubljoj krizi realnog sektora) to banke vodi u gubitke. Tada se pred bankama otvaraju dva puta. Jedan je da pronađu nove klijente koji će redovno vraćati kredite i tako stvarati dobit bankama iz koje one mogu da pokriju gubitke po osnovu loših kredita. Šansa da se ovo dogodi je u domenu naučne fantastike. Drugi, a zapravo jedini realni put, je da banke krenu u pooštravanje politike kreditiranja uključujući i rast kamatnih stopa6 i da tako povećavajući neto kamatnu maržu kompezuju gubitke.

Međutim, u praksi zemalja koje imaju mogućnost da vode autonomnu monetarnu politiku, ovo se ne događa budući da monetarne vlasti stavljaju na raspolaganje bankama ogromne količine jeftinog novca na kome mogu da zarade samo ako ga plasiraju krajnjim korisnicima (često istim onim koji im ne vraćaju prethodne zajmove).

I dok je sa stanovišta brzine prevazilaženja krize ovde situacija jasna, postavlja se pitanje kako uopšte da tržište deluje ako mu monetarne vlasti oduzimaju mogućnost kažnjavanja loših poteza banaka, privrednika ili države, svejedno. Time se formira začaran krug u kome banke nisu kažnjene za odobravanje kredita lošim klijentima. Loši klijenti nisu kažnjeni za neredovno vraćanje zajmova već nastavljaju da posluju sa novim i povoljnijim kreditima dok je država nagrađena mogućnošću još jeftinijeg finansiranja budžetskog deficita. Ukratko, naoko je i vuk sit i ovce na broju. Međutim, ovo je sreća samo na kratak rok. U dugom roku ova politika vodi stvaranju nekonkurentnih privrednih subjekata, te pojavi visoke inflacije koja sama po sebi dodatno razara privredno tkivo bilo kog društva.

MMF – nadgradnja na lošim temeljima

U javnosti je široko rasprostranjeno mišljenje kako su MMF i SB globalni bastioni liberalizma. Doduše, ovaj „novi“ MMF nastao tokom tekuće krize nije to čak ni po mišljenju kejnzijanca kakav je Krugman.7

Međutim, bitno je primetiti da je MMF i pored svojevremenog učešća u definisanju „Vašingtonskog konsenzusa“ nastao i ostao politička institucija na sumnjivim temeljima koja kreditima pomaže neodgovornim vladama koje se nađu pod pritiskom tržišta da izbegnu (zasluženu) kaznu.

Kada govorimo o spornosti nastanka MMF-a, mislimo pre svega na spornost samog koncepta centralnog bankarstva kakav je danas rasprostranjen i na koga se oslanja i MMF. Naime, današnje centralne banke su nastale kao proizvod potrebe države da ubira prikriveni porez kroz eksploataciju (monetarnu) nad svojim građanima.

Da bi smo objasnili ovu tvrdnju moramo se nakratko vratiti u prošlost. Naime, nesporna je činjenica da su pre nastanka centralnih banaka, komercijalne banke bile te koje su štampale svoje banknote koje su služile kao novac. Svako je imao slobodu da izabere banku čije banknote će koristiti, a banke su bile pod pritiskom da posluju stabilno jer bi bilo kakva sumnja u njihovu solventnost vodila napuštanju njihovog novca.

Ovakva situacija je promenjena kada su tadašnji vladari svojim neodgovornim ponašanjem doveli javne finansije u takav haos8 da nijedna banka nije želela da im odobri kredit. Da bi vratili kakav–takav red u državne budžete vladari su se, umesto za smanjenje javnih troškova, odlučili za primenu sile kroz prodaju „prava“ na emisiju banknota samo nekim bankama. Tako su nastale „privilegovane“ komercijalne banke. Radilo se o normalnim privatnim bankama koje su se bavile svim klasičnim bankarskim poslovima ali su u zamenu za povoljne kredite od države dobile pravo da njihove banknote postanu jedino zakonsko sredstvo plaćanja na celoj državnoj teritoriji (time njihove banknote zapravo postaju nacionalne valute). Ukratko, neke banke su sklopile posao sa državom i onda koristeći državnu prisilu neutralisale konkurenciju drugih banaka u štampanju novca.

Time je, zarad pokrića budžetskog deficita, građanima uskraćen deo njihovih dotadašnjih monetarnih sloboda i stvoreno tlo za mahinacije monetarnom politikom koja do tada, praktično, nije ni postojala.

Građani nekih zemalja su se duže opirali ovoj sili, pa su recimo SAD sve do građanskog rata 1862. bile zemlja bez centralne banke, tako da je novac u tom periodu štampalo preko 7009 banaka. Ipak, vlasti su koristile ratove kao priliku da nametnu centralne banke i preuzmu vlast nad njima. Tako su skoro sve privilegovane, odnosno centralne banke zemalja zapadne Evrope ostale u privatnom vlasništvu sve do završetka II svetskog rata. Po završetku ovog velikog sukoba i razvijene zemlje su krenule putem komunističkih i fašističkih zemalja koje su svoje centralne banke nacionalizovale još pre rata.

SAD su još jedan period ostale kakav-takav izuzetak budući da je FED de jure ostao u mešovitom vlasništvu sve do danas. Međutim, bankama članovima FED-a je zabranjeno da štampaju svoje dolare monetarnom reformom iz 1971. tako da je od pet vrsta dolara koje su bile u upotrebi do početka 1960-ih danas ostala samo jedna. Time se SAD po nivou neslobode približila većini evropskih zemalja.

Od evropskih zemalja danas svetle primere čine Škotska i Severna Irska. Ove članice Ujedinjenog Kraljevstva su se izborile da Bank of England ne proširi svoj monetarni suverenitet i na njihova područija. Kako se radi o relativno razvijenim oblastima jasno je da je ono što danas većini ljudi izgleda nazamislivo – život bez centralne banke i njenog novca – zapravo vrlo zamislivo i dobro po građane.

Zašto smo sve ovo izneli u okviru podnaslova vezanog za MMF?

Zato što je osnivanje MMF-a krajem II svetskog rata (u okviru istog procesa nacionalizacije centralnih banaka) zacementiralo prethodno državno nasilje! MMF je zamišljen kao centralna tačka međunarodnog monetarnog sistema koga čine centralne banke (podrazumevalo se da svaka zemlja ima svoju centralnu banku i svoju nacionalnu valutu). Da je prošao priedlog Kejnsa situacija bi bila još gora, jer bi MMF postao svetska centralna banka u punom kapacitetu.

I to je tek prvi deo problema sa MMF-om. Drugi deo problema leži u činjenici da je MMF tokom 1970-ih izgubio jasnu misiju postojanja (u periodu 1945–1973. cilj je bilo očuvanje fiksnih deviznih kurseva). Tako se danas njegovo „pozajmljivanje“10 svelo na ulogu vatrogasca koji gasi požare tamo gde su vlade izazvale haos svojim neodgovornim ponašanjem. Time se još jednom neodgovorne vlasti podstiču na moralni hazard, a tržište umanjuje državim djelovanjem, što predstvalja plodno tlo za razvoj dubokih kriza uključujući i ovu današnju.

Bazelski standardi – rizikom ponderisana aktiva kao instrument jačanja države

Bazelski standardi su još jedan instrument regulacije za koji se uobičajno smatra da je u funkciji globalizma, odnosno da su ovi standardi uvedeni kako bi se stvorila globalna „pravila igre“ i time olakšalo formiranje globalnih bankarskih igrača. To se obrazlaže činjenicom da su Bazelski standardi uveli ujednačen način izračunavanja minimalnog vlastitog kapitala banaka u odnosu na njihove plasmane. Međutim, način na koji su formirani ponderi na osnovu kojih se izračunavao taj potrebni minimalni kapital je najlakše opisati onom narodnom „kadija te tuži, kadija ti sudi“. To znači da su se vlasti razvijenih zemalja dogovorile da se na sva pozajmljivanja banaka prema njima zaračunava nulta (0) stopa, tj. da se takva pozajmljivanja po riziku izjednače sa držanjem gotovine u trezoru banaka! Zbog toga banke na pozajmljivanja državi ne moraju da izdvajaju nikakav vlastiti kapital.

Tako je ova pristrasnost „regulatora“ dovela do toga da su banke rado pozajmljivale razvijenim državama (broj tih „razvijenih“ zemalja se brzo širio). To pozajmljivanje se nastavilo i kada je obim javnog duga tih zemalja probijao 50 % BDP-a, zatim 100%, a kod nekih zemalja došlo se do neverovatnih 300%.

Ukratko, da ste građanin, banka vam nikada ne bi pozajmila toliko novca a da ga vi ne biste mogli vratiti u razumnom roku. Ako ste država, to vam je omogućeno zato što to odobravaju neki standardi. Poenta je jasna. Manju opasnost po stabilnost globalnog finansijskog sistema bi predstavljao sistem bez bilo kakve regulacije jer bi u njemu banke razdvajale države prema stanju u njihovim javnim finansijama. Ovako su se banke oslonile na standarde koje su postavile same države što je dovelo do današnje krize javnog duga i posledično krize bankarskog sistema koji je najveći vlasnik tog duga.

Ipak, ni ovo nije uticalo da se vlasti razvijenih zemalja okrenu deregulaciji. Zapravo, one su na pragu rešenja za koje se može reći da je tragikomično. Tako se rešenje traži u dokapitalizaciji banaka od strane država koje su i ih dovele u ovu situaciju. Ova dokapitalizacija neće biti moguća bez dodatnog zaduživanja država kod istih tih banaka tako da se ovde više na zna ko je bolesnik, a ko lekar!

Ovaj nonsens je po bazelskim standardima moguć jer će banke pozajmiti sredstva državama koje su uspele da održe svoj kreditni rejting (zbog čega ovo pozajmljivanje neće povećati zahtevani kapital banaka), a države će onda istim tim bankarskim novcem kupiti deo vlasništva u njima i time zadovoljiti bazelske standarde. Tako će nakon nacionalizacije centralnih banaka u XX veku doći i do delimične nacionalizacije bankarskog sistema početkom XXI vijeka, što samo još jednom potvrđuje u kom pravcu ide „razvoj“ tzv. „kapitalističkih“ zemalja!

OOT – čelična pesnica intervencionizma u svilenoj rukavici liberalizma

Operacije na otvorenom tržištu se danas smatraju tržišnim načinom vođenja monetarne politike (za razliku od administrativnih mera kao što su obavezne rezerve).

Međutim, kada zavirite iza zavese, lako je primetiti da su OOT tržišnije samo zbog načina njihovog sprovođenja11 , dok su motivi za njihovo korišćenje i, u konačnici, efekti isti ili čak i gori nego kod korišćenja administrativnih mera. Ovo nas ne čudi budući da su OOT i nastale kao proizvod prikrivenog intervencionizma u društvu koje je tada, bar formalno, uvažavalo ideale liberalizma.

Naime, prva zemlja čije su monetarne vlasti u većoj meri počele da koriste OOT su SAD i to od 1914. Na početku su ove operacije u potpunosti bile izuzete iz monetarne politike i podređene želji da se podstakane razvoj njujorškog tržišta novca (veštačko, administrativno forsiranje rasta tržišta kako bi pariralo tada vodećem londonskom tržištu). Od 1917. ove operacije su direktno stavljene u funkciju pomoći Trezoru SAD da prikupi sredstva za potrebe vođenja rata, ali se ipak radilo o kratkoročnom ovakvom korišćenju.

Do preokreta dolazi 1923. godine kada je ovaj instrument monetarne politike FED proglasio svojim osnovnim instrumentom. U tom trenutku su državne HoV činile svega 27,5% hartija u FED-ovom portfelju.

Tabela br. 1 – Udeo državnih HoV u portfelju FED-a

Izvor: Marshall D, „Origins of the use of Treasury debt in open market operations: Lessons for the present“, Federal Reserve Bank of Chicago, 1Q/2002, Economic Perspectives str. 48.

Kao što se vidi do 1934. taj se procenat popeo na 100%, čime je FED direktno podredio monetarnu politiku SAD potrebama fiskalne politike. I ne samo to. Za razliku od početnih godina kada je FED kupovao/prodavao HoV na slobodnom tržištu i ta praksa je brzo napuštena kroz otvaranje vlastitog brokera (deo FOMC-a), te sastavljanje spiskova ovlaštenih partnera sa kojim FED trguje (više se ne mogu svi tržišni učesnici naći u ulozi kupca/prodavaca HoV od FED-a čak i ako to žele)

Ukratko, OOT su odavno postale instrument koji prisiljava banke da finansiraju budžetske deficite vlada i time indirektno pomažu rast javnog sektora na uštrb razvoja privatnog. Da parafraziramo: OOT su postale čelična pesnica intervencionizma u svilenoj rukavici liberalizma.

Umesto zaključka: povratak laissez-faire ekonomiji kao jedini lek

Smatramo da se iz gore navedenih procesa jasno može videti da je stvarni uzrok današnje krize stalna težnja države da se širi na sve veći dio ekonomije, pri čemu neutrališe tržište i proždire privatni sektor. To se naročito može videti kroz proces stvaranja „modernih“ centralnih banaka, uvođenje bazelskih standarda i usvajanju OOT kao osnovnog instrumenta monetarne politike. Svaki od ovih procesa je iskorišćen kako bi se pomoglo državama da finansiraju svoje sve veće rashode.

Osnivanje MMF-a i usvajanje politike aktivne stabilizacije finansijskih sistema su tipičan primer „gašenja vatre benzinom“, tj. pokušaj prevazilaženja problema koje su države stvorile svojim mešanjem u ekonomske procese.

Zbog svega se jedino dugoročno održivo rešenje može naći u radikalnom smanjenju državnog mešanja u privredu, kako kroz smanjenje državnog aparata tako i kroz ukidanje svih oblika regulacije.

Ovim bi se stvarno stanje državnih finansija i stanje konkurentnosti privreda razvijenih zemalja izvuklo na čistac. To bi verovatno izazvalo duboku početnu krizu jer bi „svi računi stigli na naplatu“, ali bi se ove zemlje oslobodile vekovnog bremena intervencionizma koje nose sa sobom i koje koči njihov dugoročni razvoj.

Na kraju jedno istinsko laissez-faire društvo nije teško zamisliti. U tom društvu država bi zadržala samo one osnovne funkcije: spoljnu odbranu, javni red i mir, pravni sistem, osnovno obrazovanje i osnovne usluge sekundarne zdravstvene zaštite zbog čega bi državni aparat bio neuporedivo manji od ovog današnjeg. U tom društvu ne bi postojale centralne banke, a kupovina državnih HoV bi se odvijalo po slobodnoj volji, a ne uz državno prisiljavanje. Banke bi rasle i propadale ali to ne bi izazivalo duboke krize budući da bi same banke razvile mehanizme zaštite klijenata kao što su današnje Agencije za osiguranje depozita (primer ovakve privatne agencije je New York Safety Fund u SAD tokom 1837–1862) ili Agencije za garanciju banknota (primjer je Suffolk Bank iz Bostona iz istog perioda).

Kratkoročne krize bi se smjenjivale sa periodima prosperiteta. Preraspodela od sposobnijih onim manje sposobnijim bi se odvijala na dobrovoljnoj osnovi čime bi se ekonomija vratila svojoj početnoj definiciji „maksimiziranje rezultata uz ograničene resurse“, što danas nije slučaj.

Izvori:

• Bertay A, Demirgüç-Kunt A, Huizinga H, „Bank Ownership and Credit over the Business Cycle Is Lending by State Banks Less Procyclical?” The World Bank, WBS 6110, Washington D.C, 2012.
• Marshall D, „Origins of the use of Treasury debt in open market operations:Lessons for the present“, Federal Reserve Bank of Chicago, 1Q/2002, Economic Perspectives, Chicago, 2002.
• Đogo M, “Story about money: history of money and monetary police”, RS Associations of Economists – SWOT, Banja Luka, 2012.
• IMF Country Report No 09/185, “Republic of Croatia: 2009 Article IV Consultation—Staff Report; Public Information Notice on the Executive Board Discussion; and Statement by the Executive Director for the Republic of Croatia”, Washington D.C, 2009.
• IMF Country Report No 10/348: “Bosnia & Herzegovina: 2010 Article IV Consultation, Second and Third Reviews Under the Stand-By Arrangement, Request for Waiver of Nonobservance of a Performance Criterion, and Rephasing of Purchases”, Washington D.C, 2010.
• Banking agency of Republic of Srpska: “Decision on Minimum Standards for Banks’ Credit Risk Management and Asset Classification”, Official Gazette of Republic of Srpska, No. 12/03, 85/04, 01/06, Banja Luka, 2006.
• Bank of England, History/Timeline.
• History of Central Banking in the United States.

1. Ove dve institucije su dugo bile i de jure državne institucije. Konkretno Fannie Mae je u periodu od osnivanja 1938. do 1968. godine bila u državnom vlasništvu, a Freddie Mac od osnivanja 1969. do 1989, da bi ih onda vlasti SAD pretvorili u otvorena akcionarska društva čijim akcijama se trguje na berzi.
2. Sekjuritizacija kredita je proces pretvaranja grupe homogenih kredita u hartijama od vrednosti (HoV – eng. securities) tj. proces prodaje kredita kroz prodaju HoV emitovanih na bazi tih kredita. U ovom procesu grupa sličnih (homogenih) kredita služi kao izvor prihoda iz koga se isplaćuju glavnica i kamate kupcima HoV. Tako banke vraćaju uložena sredstva i pre konačne dospelosti kredita što im omogućava veći obim kreditiranja.
3. Čak i nakon prenošenja vlasništva nad kreditima sa banaka koje su ih odobrile na agencije za emisiju sekjuritizovanih HoV, banke su nastavljale da služe kao serviseri brojnih usluga u ovoj transakciji od primanja anuiteta od korisnika kredita, preko usluga platnog prometa, a ponekad i izdavaoca garancije za uredno vraćanje kredita za šta su naplaćivale naknade. To je tek deo njihovih naknada, budući da su i pre prenošenja vlasništva banke već naplatile različite naknade kao što je naknada za obradu kreditnog zahteva itd, a i nakon vraćanja kredita većina klijenata bi ostala verna banci nesvesna da su banke prenele vlasništvo nad njihoviom kreditom na treće institucije.
4. Bertay A, Demirgüç-Kunt A, Huizinga H, „Bank Ownership and Credit over the Business Cycle Is Lending by State Banks Less Procyclical?” The World Bank, WBS 6110, Washington D.C, 2012. str. 15.
5. Za primer pogledati: Agencija za bankarstvo Republike Srpske, „Odluka o minimalnim standardima za upravljanje kreditnim rizikom i klasifikacija aktive banaka“, Službeni glasnik Republike Srpske broj 12/03, 85/04, 01/06, 127/011
6. Svaki izvještaj MMF-a za zemlje Jugoistočne evrope u 2009. i 2010. je predviđao da će doći do pooštravanja politike kreditiranja. Za primer pogledati: IMF County Report No 09/185, ”Republic of Croatia: 2009 Article IV Consultation—Staff Report; Public Information Notice on the Executive Board Discussion; and Statement by the Executive Director for the Republic of Croatia’’, str. 14, i Country Report No 10/348: “Bosnia & Herzegovina: 2010 Article IV Consultation, Second and Third Reviews Under the Stand-By Arrangement, Request for Waiver of Nonobservance of a Performance Criterion, and Rephasing of Purchases”, str. 13.
7. Pogledati intervju Pola Krugmana listu Pres od 3.10.2012, koji se može pročitati ovde.
8. Bank of England, History/Timeline; Đogo M, „Priča o novcu: novac i monetarna politika kroz istoriju“, Udruženje ekonomista Republike Srpske – SWOT, Banja Luka, 2012, str. 27.
9. History of Central Banking in the United States
10. U početnim principima o radu MMF-a, zemlja je mogla da pozajmi svega 25% svoje kvote. Ostali deo povučenih sredstava je iznosio ili povlačenje sredstva koje je zemlja prethodno uplatila kao svoju kvotu za članstvo u fondu ili se radilo o deviznoj konverziji. Tokom 1980-ih ova pravila su izmenjena tako da zemlje mogu da pozajme mnogo veća sredstva.
11. Izlazak centralne banke na finansijsko tržište gde kupuje i prodaje HoV po „tržišnim uslovima“

Redakcija Katalaksije vas poziva na još jednu tribinu i promociju knjige Demokratija — mit i stvarnost. Tribina koju organizuje studentska organizacija "Studenti za slobodu" održaće se na Filozofskom fakultetu s početkom u 19:30 u učionici 105. Učesnici su Andrej Stanimirović i Aleksandar Novaković iz Katalaksije i Dušan Miljević iz Global Book-a.

Napominjemo da je pre početka promocije predviđena kraća prezentacija Festivala poreskih obveznika, manifestacije koja će se na ulicama Beograda održati od 5–8. juna 2013 sa namerom da okupi i artikuliše pojedince i organizacije koji su saglasni da je neophodno smanjenje postojećih i sprečavanje uvođenja novih poreza i drugih državnih taksi. Biće reči i o mogućnosti volontiranja na ovom festivalu.

 

Osuđivati fašizam je verovatno najlagodnije političko deklarisanje u civilizovanom svetu: ”fašizam” je diskurzivna kvalifikacija čija se upotrebna suština iscrpljuje u funkciji diskvalifikacije entiteta na koji se referira ‒ najjednostavnije moguće isključivanje prostim etiketiranjem. A s obzirom da ovo isključivanje teži da bude apsolutno, apsolutno nepriznavanje legitimiteta, posledica je potpuna ispražnjenost ovog antistava od bilo kakvog političkog i etičkog sadržaja. Tačnije, politički sadržaj postaje potpuno proizvoljan i demagoški ‒ ”Ja sam antifašista, dakle, ako se ne slažeš sa nekim mojim stavovima ‒ ti si fašista.”

”Antifašizam” tako može da se koristi za maskiranje apolitičnosti i/ili političke nepismenosti ‒ ”Evo, potvrdio sam svoju podršku civilizacijskoj samosvesti i stvarno bi bilo nepristojno dalje preispitivati moju političku nezainteresovanost i/ili intelektualnu lenjost.” Može se koristiti kao prividno opravdavanje običnog huliganstva ‒ ”Eno fašiste! Prebijmo ga!” Ali, može da se upotrebi i kao efikasno demagoško sredstvo za ”normalizaciju” političkih stavova i ideologija čija je politička, ideološka i etička vrednost jednaka fašizmu, pa čak i za ”normalizaciju” samog fašizma.

Istorijski posmatrano, fašizam je nastao kao proizvod socijalističkog pokreta. I to ne zbog istorijsko-kontingentne činjenice da je Musolini bio pripadnik socijalističkog pokreta pre konstituisanja fašističkog, nego zbog činjenice da je fašizam nacionalizam strukturiran po socijalističkom obrascu, a samim tim suštinski spada među socijalističke ideologije – mlađi blizanac komunizma.

U tom periodu je konzervativizam definitivno izgubio dominatnu poziciju nad političkim kontekstom, a ulogu orijentacione ideologije i kriterijuma za klasifikaciju političkog spektra preuzeo je socijalizam ustoličivši metafizičku povlašćenost kolektiva umesto poretka i hijerarhije. Iako je liberalizam trebalo da stupi na to mesto, nakon Atlantske revolucije (otpočela Holandskom, nastavila se Slavnom, vrhunila Američkom i prekinula se preobražajem u socijalizam Francuske revolucije ‒ protototalitarni “Teror” inspirisan Rusoom) konzervativizam se u Evropi defanzivno stabilizovao. Sve do Februarske revolucije u Rusiji, tog okasnelog i slabog izdanka Atlantske revolucije. 1917, u Rusiji, boljševici, nakon poraza na izborima, organizuju puč, preuzimaju vlast i pobeđuju u građanskom ratu uspostavivši prvu totalitarnu državu po meri radikalnog kolektivizma ‒ Sovjetski Savez. Događaj poznat kao Oktobarska revolucija, koja se često svodi na deset dana puča.

U međuvremenu se strukturirala nova manifestacija kolektivizma ‒ scenario je ostao isti, samo je glavna uloga oduzeta klasi i poverena naciji. Musolinijevo kumstvo toj ideologiji je ozvaničeno 1922. u Italiji, kada su fašističke kolone umarširale na vlast. Hitler, koji nije uspeo da se pučem dočepa vlasti ‒ morao je da sačeka pobedu na izborima 1933, obogatio je ideološku baštinu pripisavši naciji rasni karakter.

Postepeno su se nazivi za dve nemarksističke radikalno kolektivističke ideologije ‒ fašizam (bez rasističkih elemenata) i nacizam (fašizam prožet rasizmom) ‒ stopili u jednu generičku odrednicu obuhvatajući i sve druge nekomunističke kolektivizme, na primer politički konstituisan religiozni fundamentalizam (tzv. “klerofašizam”).

Kominternovski komunisti su već uveliko socijaldemokrate (a socijaldemokrati komuniste, prvenstveno u Nemačkoj) nazivali socijal-fašistima, da bi vremenom, tokom druge polovine dvadesetog veka, fašista postao svaki politički protivnik čije stavove treba proglasiti neprihvatljivim. Na primer, svojevremeno je poznati marksistički teoretičar i filozof, Jirgen Habermas, prozvao i neke šestdesetosmaše ‒ levim fašistima.

U počecima uspona fašizma u Evropi, mnogi su u njemu videli ideologiju kadru da parira komunizmu po mobilizacijskom potencijalu. Delom zbog kontekstualne dominacije kolektivizma i antikapitalizma nad političkim diskursom, delom zbog zaslepljenog antikomunizma, previđena je činjenica da sličnost u mogućnosti pokretanja masa proizlazi iz istovetnosti ideološke strukture. Evropski politički izbor je, praktično, sveden na izbor između dve varijacije na istu ideološku temu ‒ ili fašizam ili komunizam. Individualističke ideologije liberalizma su strukturno bile nevidljive opcije.

1932. je stvorena disfunkcionalna Antifašistička Akcija ‒ savez KPD (nemački komunisti) i SPD (socijaldemokrati) ‒ iako se KPD i dalje na nekim skupovima pojavljuje zajedno sa NSDAP, čak pokušava da preuzme SA. 1939. Sovjetski Savez i Treći Rajh sklapaju Pakt o nenapadanju.

Drugi svetski rat je indukovao stvaranje antifašističke koalicije između demokratskih država (uglavnom engleskog govornog područja, gde je liberalizam opstao kulturološki, zbog duge tradicije, iako je u političkoj i ekonomskoj sferi privremeno marginalizovan), s jedne strane, i totalitarnog Sovjetskog saveza, s druge. Nakon pobede nad fašizmom (7. maja 1945. Nemačka je bezuslovno kapitulirala), tehnički naziv za taktičku koaliciju zadobio je etičku težinu, zbog moralnog užasa nacističkog holokausta. “Antifašizam” je postala lozinka za apsolutni etički prag ljudske civilizacije.

Naravno, sovjetski propangandisti su brzo uočili mogućnost demagoške upotrebe naziva koji poseduje i jak vrednosni naboj i sadržajnu prazninu. Uz svesrdnu pomoć kako marksista, tako i “korisnih idiota”, igrajući istovremeno i na kartu semantičke disperzivnosti pojma suprotstavljenog antifašizmu (fašizam ‒ svaki nekomunistički kolektivizam), i na kartu prisutnosti moralnog batinašenja referenta koji se isključuje, uspeli su da intelektualnom mnjenju u mnogim demokratskim zemljama nametnu utisak da komunizam ima moralni monopol u pobedi nad fašizmom, uprkos svom etičkom deficitu. Tako je antifašizam, osim negativnog vrednovanja i osude fašizma, istovremeno postao sredstvo pozitivnog vrednovanja i propagiranja komunizma.

Iako je logički neodrživo iz etičke neprihvatljivosti određene singularne ideologije izvoditi, po automatizmu, preporučljivost bilo koje druge, naročito ako je u pitanju manifestno različita ali strukturno identična ideologija, demokratska javna mnjenja su podlegla emotivnoj uceni i zanemarila logiku i zdrav razum. Zanemarila su činjenicu da je iz individualističke perspektive svaki kolektivizam nadređen pojedincu neprihvatljiv. Da je u bilo kom radikalnom kolektivizmu etika nemoguća.

Nakon pada Berlinskog zida, kada je komunizam nestao iz relevantne političke realnosti ‒ ostavivši opis svoje baštine u Crnoj knjizi komunizma, antifašizam je opstao kao utočište onih koji više nisu mogli da zastupaju komunističku iluziju, ali nisu mogli ni da se suoče s realnošću, sa suštinskom identičnošću svih radikalno kolektivističkih ideologija, sa individualizmom kao opcijom. Neki su postali postmodernisti, neki cinici koji kritikuju sve postojeće odustavši od nuđenja bilo kakve artikulisane alternative, a neki su proleterizam (termin Dž. B. Šoa) zamenili nacionalizmom. Osnovni razlog ‒ resantiman spram kapitalizma. Pošto je kapitalizam ekonomski poredak koji počiva na individualističkim premisama, eksplicitnim prihvatanjem političkog individualizma morali bi, bar načelno, da u nekom obliku prihvate i kapitalizam.

Pomeranje upotrebnog težišta sa promocije komunizma na očuvanje antikapitalističkog resantimana dovelo je do otvaranja manevarskog prostora i za nekomunistički antikapitalizam. Kabanica antifašizma je postala toliko iznošena i puna zakrpa da je čak i fašisti postalo moguće da je javno ogrne ‒ “holokaust je posledica rasizma, a izvorni fašizam nije rasistički, dakle, pravi fašizam je ‘antifašistički’, jer je rasistički fašizam devijantna senka fašističke Ideje”.

1. Pobuna protiv razuma

Istina je da je bilo filozofa sklonih da precene moć ljudskog razuma. Verovali su da čovek može čistim umovanjem da otkrije prauzroke kosmičkih događaja i konačne namere Pokretača koje su ga navele da stvori univerzum, kao i tok razvoja univerzuma. Beskrajno su diskutovali o „apsolutu“ kao da diskutuju o sopstvenom džepnom satu. Nisu se ustezali ni da objave večne i apsolutne vrednosti, ni da zasnuju moralne kodekse koji bezuslovno obavezuju sve ljude.

Zatim, imali smo dugi niz pisaca-utopista. Oni su smišljali načine da ostvare zemaljski raj kojim bi vladao čisti razum. Nisu shvatali da su takozvani apsolutni razum i očigledna istina bili izmišljotina. Jednostavno su sebe smatrali nepogrešivim i često zagovarali jednoumlje, nasilno ugnjetavanje disidenata i jeretika. Cilj im je bio diktatura, bilo za sebe ili za ljude koji bi precizno izvršili njihove planove. Nije postojao drugi način, po njihovom mišljenju, da se čovečanstvo oslobodi patnje.

Pa smo onda imali Hegela. Njegova je misao bila duboka, a njegova dela su riznica stimulativnih ideja. Ali bio je u zabludi da se Duh, Apsolut otkriva kroz njegove reči. Za Hegela nije bilo ničega skrivenog u kosmosu. Šteta je što su njegove reči tako dvosmislene, pa se mogu tumačiti na različite načine. Desničarski hegelovci tumače ih kao potvrdu pruskog sistema autokratske vlasti i dogmi pruske Crkve. Levičarski hegelovci tumače njegove reči kao ateizam, beskompromisni revolucionarni radikalizam i anarhističke doktrine.

Pa smo onda imali Ogista Konta. On je tačno znao šta će budućnost doneti čovečanstvu. I naravno, sebe je smatrao vrhovnim zakonodavcem. Na primer, smatrao je određena astronomska istraživanja beskorisnim i hteo da ih zabrani. Planirao je da hrišćanstvo zameni novom religijom i izabrao damu koja je u njegovoj novoj crkvi trebalo da zameni Bogorodicu. Kontu možemo da oprostimo, pošto je bio lud u punom smislu reči koji patologija vezuje za ovaj termin. Ali šta je sa njegovim sledbenicima?

Može biti pomenuto još mnogo činjenica ove vrste. Ali one ne predstavljaju argument protiv razuma, racionalizma i racionalnosti. Snoviđenja ovih ljudi nemaju nikakve veze sa pitanjem da li je razum pravi i jedini čovekov alat u njegovom nastojanju da stekne što je moguće više znanja. Iskreni i savesni tragaoci za istinom nikada se nisu pretvarali da razum i naučno istraživanje mogu da daju odgovore na sva pitanja. Bili su potpuno svesni ograničenja ljudskog uma. Njih ne možemo smatrati odgovornim za sirovost Hekelove (Haeckel) filozofije i preterana uprošćavanja materijalističkih škola.

Sami filozofi racionalizma uvek su bili dosledni u nameri da označe granice kako apriorističke teorije tako i empirijskog istraživanja.1 Dejvid Hjum, rodonačelnik britanske političke ekonomije, utilitaristi i američki pragmatisti sigurno nisu preuveličali čovekovu moć da sazna istinu. Bilo bi opravdanije okriviti filozofiju poslednje dve stotine godina za previše agnosticizma i skepticizma nego za prekomerno samopouzdanje u pogledu mogućih dostignuća ljudskog uma.

Pobuna protiv razuma, karakteristični mentalni stav našeg doba, nije izazvana nedostatkom skromnosti, opreznosti ili samoispitivanja od strane filozofa. A nije ni posledica neuspeha u razvoju modernih prirodnih nauka. Neverovatna dostignuća tehnologije i medicine niko ne može ignorisati. Besmisleno je napadati modernu nauku, bilo sa pozicija intuicionizma i mistike ili sa bilo kojih drugih. Pobuna protiv razuma cilja u drugu metu. Meta nisu prirodne nauke već ekonomija. Napad na prirodne nauke je samo logično neizbežna posledica napada na ekonomiju. Nemoguće je odbaciti razum u jednoj oblasti, a ne dovesti ga u pitanje i u drugim granama znanja.

Kao posledica istorijske situacije sredinom devetnaestog veka nastala je velika zbrka. Ekonomisti su potpuno uništili fantastične zablude socijalista-utopista. Nedostaci klasičnog sistema sprečili su ekonomiste da shvate zašto svaki socijalistički plan mora biti neostvarljiv; ali su znali dovoljno da dokažu uzaludnost svih socijalističkih programa smišljenih do tog vremena. Komunističke ideje bile su poražene. Socijalisti nisu mogli da stave bilo kakav prigovor na razorne kritike njihovih šema i da ponude bilo koji argument u njihovu korist. Izgledalo je da je socijalizam zauvek mrtav.

Iz ovog ćorsokaka socijalisti su mogli da se izvuku samo na jedan način — da napadnu logiku i razum i da zamene razmišljanje mističnom intuicijom. Istorijska uloga Karla Marksa bila je da predloži ovo rešenje. Na osnovu Hegelovog dijalektičkog misticizma, Marks je tvrdio da može da predvidi budućnost. Hegel je navodno znao da je stvaranjem svemira Duh ostvarivao svoj cilj – da stvori Prusku monarhiju Fridriha Vilhelma III. Ali, Marks je još bolje informisan o planovima Duha. On je znao da je konačni cilj istorijskog razvoja uspostavljanje socijalističkog milenijuma. Socijalizam će sigurno doći, „kao što su sigurni zakoni prirode.“ I pošto je, prema Hegelu, svaka kasnija faza istorije viša i bolja, nije moglo biti nikakve sumnje da će socijalizam, poslednja i konačna faza evolucije čovečanstva, biti savršen u svakom pogledu. Stoga je beskorisno diskutovati o detaljima funkcionisanja socijalističke zajednice. Istorija će pravovremeno sve organizovati na najbolji način. Istoriji nisu potrebni saveti smrtnika.

Postojala je međutim i dalje glavna prepreka da se savlada: razorne kritike ekonomista. Marks je rešenje našao na dohvat ruke. Sama struktura ljudskog uma, tvrdio je, ne odgovara potrazi za istinom. Logička struktura uma je drugačija kod različitih društvenih klasa. Ne postoji univerzalno važeća logika. Ono što um stvori, nikada ne može biti ništa drugo nego „ideologija“, što u marksističkoj terminologiji označava skup ideja koje prikrivaju sebične interese društvene klase kojoj mislilac pripada. Stoga je „buržoaski“ um ekonomista potpuno nesposoban da proizvede išta više od opravdanja za kapitalizam. Učenja „buržoaske“ nauke, izdanka „buržoaske“ logike, nisu ni od kakve koristi za proletere, klasu koja se uzdiže i kojoj je suđeno da ukine sve klase i Zemlju pretvori u rajski vrt.

Ali, naravno, logika proletera nije samo klasna logika. „Ideje proleterske logike nisu partijske ideje, nego emanacije same logike, čiste i jednostavne.“2 Štaviše, na osnovu posebnih privilegija, logika odabranih buržuja nije bila zaprljana iskonskim grehom buržujskog porekla. Karl Marks, sin dobrostojećeg pravnika, oženjen kćerkom pruskog plemića i njegov saradnik Fridrih Engels, bogati proizvođač tekstila, nikada nisu posumnjali u to da su oni sami bili izuzetak i bez obzira na njihovo buržoasko poreklo, obdareni sposobnošću da otkriju apsolutnu istinu.

Zadatak istorije je da opiše istorijske uslove koji su ovako sirovu doktrinu učinili popularnom. Ekonomija ima drugi zadatak. Ekonomija mora da analizira marksistički polilogizam, kao i druge vrste polilogizama koje ga prate, i da demaskira njihove greške i protivrečnosti.

2. Logički aspekti polilogizma

Marksistički polilogizam tvrdi da je kod pripadnika različitih društvenih klasa različita logička struktura uma. Rasni polilogizam se razlikuje od marksističkog polilogizma samo u tome što svakoj rasi pripisuje osobenu logičku strukturu uma i tvrdi da su svi pripadnici određene rase, bez obzira kojoj klasi pripadaju, obdareni ovom osobenom logičkom strukturom.

Nema potrebe da ovde ulazimo u kritiku koncepata društvene klase i rase, kako ih primenjuju ove doktrine. Ne vredi pitati marksiste kada i kako proleter koji uspe da se pridruži redovima buržoazije promeni svoj proleterski um u buržoaski. Suvišno je pitati rasiste da objasne koja logika odgovara ljudima čije rasno poreklo nije čisto. Postoje mnogo ozbiljniji prigovori.

Ni marksisti, ni rasisti, niti pristalice bilo koje druge vrste polilogizma nikada nisu otišli dalje od tvrdnje da je logička struktura uma različita kod pripadnika različitih klasa, rasa ili nacija. Nikada se nisu potrudili da precizno objasne u čemu se logika proletera razlikuje od logike buržuja, šta logiku Arijevaca razlikuje od logike ne-Arijevaca ili logiku Nemaca od logike Francuza i Britanaca. U očima marksista Rikardova teorija komparativnih troškova je lažna jer je Rikardo pripadnik buržoazije. Nemački rasisti odbacuju istu teoriju jer je Rikardo bio Jevrejin, a nemački nacionalisti jer je bio Englez. Neki nemački profesori koriste zajedno sva tri argumenta da pobiju Rikardova učenja. Međutim, da bi se odbacila jedna teorija, nije dovoljno otkriti poreklo njenog autora. Mora se prvo izložiti logički sistem koji se razlikuje od onoga koji primenjuje kritikovani autor. Onda bi trebalo ispitati spornu teoriju tačku po tačku, da se pokaže gde se u razmišljanju dolazi do zaključaka koji, iako ispravni iz ugla logike autora, ne važe sa stanovišta proleterske, arijevske ili nemačke logike. I na kraju treba objasniti do kakvih posledica dovodi zamena zaključaka zlobnog autora tačnim zaključcima kritičara. Kao što je opštepoznato, ovo nikada nije i nikada ne može biti pokušano od strane bilo koga.

Zatim, tu je činjenica da postoji neslaganje u vezi sa osnovnim problemima među ljudima koji pripadaju istoj klasi, rasi ili naciji. Nažalost, kažu nacisti, ima Nemaca koji ne misle na ispravan nemački način. Ali, ako Nemac ne misli uvek kako bi trebalo, nego može da misli i kao čovek opremljen ne-nemačkom logikom, ko onda može da odredi koje ideje Nemca su zaista nemačke a koje ne-nemačke? Pokojni profesor Franc Openhajmer kaže „Pojedinac često greši kada sledi svoje interese; klasa nikada ne greši na duge staze“.3 Iz ovoga bi trebalo da sledi da je odlučivanje većinom glasova nepogrešivo. Međutim, nacisti su odbacili odlučivanje većinom glasova kao očigledno ne-nemačku ideju. Marksisti hvale demokratski princip poštovanja odluke većine.4 Ali kad god dođe do problema, oni prihvataju odluku manjine, pod uslovom da je to odluka njihove stranke. Setimo se kako je Lenjinova vlada silom rasturila Ustavotvornu skupštinu izabranu od strane svih odraslih stanovnika jer su samo oko jedne petine članova skupštine bili boljševici.

Dosledan pristalica polilogizma bi trebalo da smatra da su ideje tačne jer je njihov autor član prave klase, nacije ili rase. Ali doslednost nije jedna od njihovih vrlina. Tako marksisti dodeljuju epitet „proleterski“ svakom misliocu čiju doktrinu odobravaju. Sve ostale ponižavaju ili kao protivnike svoje društvene klase ili kao izdajnike. Hitler je čak bio dovoljno iskren da prizna da je jedini metod određivanja ko je pravi Nemac, a ko mešanac ili stranac, bio da formuliše originalni nemački program i da vidi ko je spreman da ga podrži.5 Crnomanjast čovek, čije telesne odlike ni iz daleka nisu odgovarale prototipu plavokose arijevske rase gospodara, dodelio je sebi dar otkrivanja jedine doktrine podobne nemačkom umu i zadatak da protera iz redova Nemaca sve one koji nisu prihvatili ovu doktrinu bez obzira na njihove telesne karakteristike. Neiskrenost cele doktrine nije potrebno dalje dokazivati.

3. Prakseološki aspekt polilogizma

Ideologija je, u marksističkom značenju ovog izraza, doktrina koja je, iako pogrešna iz ugla ispravne logike proletera, korisna za sebične interese klase koja je razvila tu doktrinu. Ideologija je objektivno zla, ali podržava interese klase mislioca upravo zbog svoje zlobe. Mnogi marksisti veruju da su dokazali ovo načelo naglašavanjem da ljudi ne žude za znanjem samo radi znanja. Cilj naučnika je da utre put za uspešnu akciju. Teorije se uvek razvijaju u cilju praktične primene. Ne postoji čista nauka i potraga za istinom bez interesa.

Radi rasprave možemo priznati da je svaki napor da se sazna istina motivisan njenim praktičnim korišćenjem za ostvarivanje nekih ciljeva. Ali ovo nije odgovor na pitanje zašto bi „ideološka“ odnosno lažna teorija za bilo koga bila bolja nego tačna. Činjenica da praktična primena teorije dovodi do ishoda predviđenog na osnovu ove teorije se univerzalno smatra potvrdom njene ispravnosti. Paradoksalno je tvrditi da je pogrešna teorija iz bilo koje tačke gledišta korisnija nego tačna.

Ljudi koriste vatreno oružje. U cilju poboljšanja ovog oružja razvili su nauku o balistici. Ali, naravno, upravo zato što su želeli da love divljač i da ubijaju jedni druge, razvili su tačnu balistiku. Od „ideološke“ balistike ne bi bilo nikakve koristi.

Za marksiste stav da naučnici rade samo radi znanja nije ništa drugo nego „arogantna prevara“ naučnika. Tako oni tvrde da je Maksvela do njegove teorije elektromagnetnih talasa dovela žudnja da započne posao sa bežičnom telegrafijom.6 Za problem ideologije nije od značaja da li je to istina ili ne. Pitanje je da li je činjenica da su industrijalci devetnaestog veka navodno smatrali da je telegraf bez žica „kamen mudrosti i eliksir mladosti“7 motivisala Maksvela da formuliše ispravnu teoriju ili je motiv bio ideološka nadgradnja sebičnih klasnih interesa buržoazije. Nema sumnje da je istraživanje bakteriologije pokrenuto ne samo željom da se pobede zarazne bolesti, već i željom proizvođača vina i sira da poboljšaju metode proizvodnje. Dobijeni rezultat međutim svakako nije „ideološki“ u marksističkom smislu.

Ono što je navelo Marksa da izmisli svoju doktrinu o ideologiji je bila želja da umanji prestiž ekonomije. On je bio potpuno svestan svoje nemoći da opovrgne primedbe koje su ekonomisti stavili na izvodljivost socijalističkih šema. U stvari on je bio toliko fasciniran teorijskim sistemom britanske klasične ekonomije da je čvrsto verovao u njenu nesavladivost. On ili nikada nije saznao za sumnje koje je klasična teorija vrednosti izazivala kod naučnika ili, ako je ikada čuo za njih, nije shvatio njihovu težinu. Njegove sopstvene ekonomske ideje su jedva nešto više od izopačene verzije rikardijanizma. Kada su Dževons i Menger otvorili novu eru ekonomske misli, njegova karijera autora ekonomskih spisa već je bila završena, prvi tom Kapitala je već objavio nekoliko godina ranije. Marksova jedina reakcija na marginalnu teoriju vrednosti bila je odlaganje objavljivanja kasnijih tomova njegovog glavnog dela. Oni su postali dostupni javnosti tek nakon njegove smrti.

Kada razvija doktrinu o ideologiji, Marks isključivo ima za cilj ekonomiju i društvenu filozofiju utilitarizma. Njegova jedina namera je da uništi reputaciju ekonomske nauke koju nije mogao da opovrgne logikom i razmišljanjem. Dao je svojoj doktrini oblik univerzalnog zakona koji važi za celo istorijsko doba društvenih klasa, jer se iskaz koji se odnosi samo na jedan istorijski događaj ne može smatrati zakonom. Iz istih razloga nije ograničio njeno važenje samo na ekonomsku misao, već je proširio na sve grane saznanja.

Korist koju je buržoaska ekonomija donela buržoaziji bila je u Marksovim očima dvostruka. Prvo je pomogla u borbi protiv feudalizma i kraljevskog despotizma, a kasnije u borbi protiv rastuće proleterske klase. Obezbedila je racionalno i moralno opravdanje kapitalističke eksploatacije. Bila je, ako želimo da koristimo pojam razvijen posle Marksove smrti, racionalizacija kapitalističkog prisvajanja.8 Kapitalisti, usled podsvesnog stida zbog zle pohlepe koja motiviše njihovo ponašanje i želje da izbegnu društvenu stigmu, ohrabrili su svoje servilne drvene advokate, ekonomiste, da proglase doktrinu koja bi trebalo da ih rehabilituje pred javnošću.

Tačno je da racionalizacija predstavlja jedan psihološki opis podsticaja koji su naveli čoveka ili grupu ljudi da formulišu jednu teoremu ili celu teoriju. Ali to ne omogućava da se išta kaže o ispravnosti ili neispravnosti ponuđene teorije. Ako je dokazano da je dotična teorija neodbranjiva, pojam racionalizacije je psihološko tumačenje uzroka koji su naveli autore da pogreše. Ali ukoliko ne pronađemo nijednu grešku u ponuđenoj teoriji, pozivanje na koncept racionalizacije nikako ne može da je pobije. I kad bi bilo tačno da ekonomisti nisu u podsvesti imali ništa osim želje da opravdaju prisvajanja kapitalista, njihove teorije bi ipak mogle da budu sasvim tačne. Nema drugog načina da se obori manjkava teorija nego da se opovrgne diskurzivnim rezonovanjem i da se zameni boljom teorijom. Kada koristimo Pitagorinu teoremu ili teoriju komparativnih troškova, nismo zainteresovani za psihološke faktore koji su naveli Pitagoru i Rikarda na njihovo izvođenje, mada ovo može biti od interesa za istoričara i biografa. Za nauku je jedino relevantno pitanje — da li ove teoreme mogu da prođu test racionalnog ispitivanja ili ne mogu. Socijalno ili rasno poreklo njihovog autora je nebitno.

Činjenica je da ljudi kada slede svoje sebične interese pokušavaju da se koriste doktrinama koje se smatraju manje-više univerzalno prihvaćenim. Štaviše, oni se trude da otkriju i da propagiraju doktrine koje mogu da koriste kao podršku svojih interesa. Ali ovo ne objašnjava zašto takve doktrine, koje favorizuju interese manjine suprotne interesima ostalih ljudi, javno mnenje prihvata. Bez obzira da li su te „ideološke“ doktrine proizvod „lažne svesti“ koja tera čoveka da iz neznanja misli na način koji služi interesima njegove klase ili su proizvod namernog izvrtanja istine, one se moraju sukobiti sa ideologijama drugih klasa i pokušati da ih potisnu. Tada nastaje rivalstvo između sukobljenih ideologija. Marksisti objašnjavaju pobede i poraze u takvim sukobima kao rezultat mešanja istorijskog proviđenja. Duh – mistični primarni pokretač – operiše u skladu sa određenim planom. On vodi čoveka kroz razne preliminarne faze do konačnog blaženstva socijalizma. Svaka faza proizvod je određenog stanja tehnologije i sve ostale njene karakteristike su neophodna ideološka nadgradnja ovog tehnološkog stanja. Duh vodi čoveka da pravovremeno otkrije tehnološke ideje adekvatne fazi u kojoj živi i da ih ostvari. Sve ostalo je posledica stanja tehnologije. Ručni mlin stvorio je feudalno društvo, parni mlin stvorio je kapitalizam.9 Ljudska volja i razum igraju samo sporedne uloge u ovim promenama. Neumoljivi zakon istorijskog razvoja tera ljude, nezavisno od njihove volje, da misle i da se ponašaju u skladu sa obrascima koji odgovaraju materijalnoj osnovi njihovog doba. Ljudi budalasto veruju da su slobodni da biraju između različitih ideja i između onoga što oni nazivaju istinito i pogrešno. Oni sami ne misle, istorijska Promisao se manifestuje u njihovim mislima.

Ovo je potpuno mistična doktrina. Jedini dokaz u prilog ovoj doktrini je Hegelova dijalektika. Kapitalistička privatna svojina je prva negacija privatne svojine pojedinca. Ona stvara sopstvenu negaciju tj. zajedničko vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, sa neumoljivošću zakona prirode.10 Međutim, mistična doktrina zasnovana na intuiciji ne postaje manje mistična kada se odnosi na drugu isto tako mističnu doktrinu. Ova improvizacija ne daje odgovor na pitanje zašto mislilac mora da razvija ideologiju u skladu sa interesima svoje klase. Zarad diskusije možemo priznati da čovekovo mišljenje mora da dovede do doktrina koje su korisne za njegove interese. Ali da li su interesi jednog čoveka nužno identični sa interesima cele njegove klase? Čak je i Marks morao da prizna da organizovanje proletera, prvo u klasu a onda i u političku partiju, stalno iznova remeti konkurencija između samih radnika.11 Neosporna je činjenica da vlada nepomirljivi sukob interesa između onih radnika koji su zaposleni i primaju plate prema kolektivnom ugovoru i onima koji ostanu nezaposleni jer sprovođenje kolektivnog ugovora sprečava da ponuda i potražnja radne snage odrede cenu rada. Ništa manje je tačno da su interesi radnika relativno prenaseljenih zemalja i onih iz relativno retko naseljenih zemalja suprotstavljeni u pogledu barijera preseljavanju. Izjava da interesi svih proletera jednoznačno zahtevaju zamenu kapitalizma socijalizmom je proizvoljan postulat Marksa i drugih socijalista. To se ne može dokazati pukim tvrđenjem da je socijalistička ideja proizvod proleterske misli i kao takva sigurno korisna za interese proletarijata.

Popularna interpretacija promena britanske spoljnotrgovinske politike, zasnovane na idejama Sismondija, Fridriha Lista, Marksa i nemačke istorijske škole, ide ovako: U drugoj polovini XVIII i većem delu XIX veka klasni interesi britanske buržazije zahtevali su slobodnu trgovinu. Zato je britanska politička ekonomija razradila doktrinu slobodne trgovine, a britanski proizvođači organizovali su narodni pokret koji je na kraju uspeo da ukine zaštitne carine. Kasnije su se uslovi promenili. Britanskia buržoazija više nije mogla da izdrži konkurenciju stranih proizvoda i zaštitne carine su postale preko potrebne. Zbog toga su ekonomisti zastarelu ideologiju slobodne trgovine zamenili teorijom zaštite i protekcionizam se vratio u Veliku Britaniju.

Prva greška u ovom tumačenju je što smatra „buržoaziju“ homogenom klasom koju čine članovi identičnih interesa. Poslovni čovek uvek mora da prilagođava rad svog preduzeća institucionalnim uslovima države u kojoj posluje. Na duge staze, u svojstvu preduzetnika i kapitaliste, on nema ni korist ni štetu od postojanja ili odsustva carina. On će se okrenuti proizvodnji onih roba koje pod datim uslovima može najprofitabilnije da proizvodi. Ono što može da ošteti ili potpomogne njegove kratkoročne interese su samo promene institucionalnog okvira. Ali, takve promene ne utiču na različite grane poslovanja i različita preduzeća na isti način i u istoj meri. Mera koja koristi jednoj grani ili preduzeću može naneti štetu drugim granama ili preduzećima. Ono što je bitno za jednog poslovnog čoveka je samo mali broj carinskih stavki. A u pogledu ovih stavki interesi raznih grana i firmi su uglavnom suprotstavljeni.

Nije tačno da su u godinama popularnosti ideja slobodne trgovine interesi svih grana proizvodnje u Britaniji bili homogeni i da su svi jednako podržavali ukidanje protekcionizma. Niti je činjenica da su britanske fabrike tada bile tehnološki daleko naprednije od fabrika u ostatku sveta, činila stranu konkurenciju bezopasnom za njih. Danas američke fabrike uživaju sličnu superiornost. Ipak veliki deo američkih proizvođača veruje da im je preko potrebna zaštita od zaostalih industrija drugih zemalja.

Interesi svake grane ili preduzeća mogu biti potpomognuti raznim vrstama privilegija dodeljenim od strane vlasti. Ali ako su privilegije date u istoj meri i drugim granama i firmama, svaki biznismen gubi – ne samo u svojstvu potrošača, već i u svojstvu kupca sirovina, polu-proizvoda, mašina i ostale opreme – gubi na jednoj strani onoliko koliko dobija na drugoj. Sebični grupni interesi mogu navesti čoveka da traži zaštitu za svoju granu ili firmu. Oni ga nikada ne mogu motivisati da traži univerzalnu zaštitu za sve grane ili preduzeća ako nije siguran da će biti zaštićen u većoj meri nego druge privredne grane ili preduzeća.

Nije tačno ni da su britanski proizvođači, sa tačke gledišta interesa njihove klase, više zainteresovani za ukidanje Zakona o kukuruzu od ostalih britanskih građana. Zemljoposednici su bili protiv ukidanja ovih zakona jer snižavanje cene poljoprivrednih proizvoda smanjuje cenu zakupa zemljišta. Posebni klasni interesi proizvođača mogu se ovako tumačiti samo na osnovu već odavno odbačenog Gvozdenog zakona o platama i jednako neodržive doktrine da je profit rezultat eksploatacije radnika.

U svetu organizovanom na principu podele rada, svaka promena mora na ovaj ili onaj način uticati na kratkoročne interese mnogih grupa. Zato je uvek lako optužiti doktrinu koja podržava promene postojećeg stanja kao „ideološki“ paravan za sebične interese jedne grupe ljudi. Ovo optuživanje je glavna preokupacija mnogih pisaca. Marks nije izmislio ovu proceduru – ona je bila poznata mnogo pre njega. Njena najinteresantnija manifestacija je pokušaj nekih pisaca iz osamnaestog veka da objasne religiozna uverenja kao laži i obmane sveštenika željnih da steknu moć i bogatstvo, za sebe i za svoje saveznike, eksploatatore. Marksisti su podržali ovaj stav tako što su nazvali religiju „opijumom za narod.“12 Pristalicama ovog učenja nikada nije palo na pamet da tamo gde ima sebičnih interesa „za“ nužno moraju da postoje i sebični interesi „protiv“. Nije nimalo zadovoljavajuće objašnjenje bilo kog događaja da favorizuje interese posebne klase. Pitanje koje traži odgovor je zašto ostatak stanovništva čiji su interesi povređeni nije uspeo da osujeti napore onih čiji su interesi podržani.

Svaka firma i svaka grana poslovanja je kratkoročno zainteresovana za povećanje prodaje svojih proizvoda. Na duži rok, međutim, preovladava težnja ka ujednačavanju dobiti u različitim granama proizvodnje. Ako se potražnja za proizvodima neke grane povećava i raste profit, više protoka kapitala dotiče u nju i konkurencija novih preduzeća smanjuje profit. Dobit ni u kom slučaju nije veća u prodaji društveno štetnih artikala nego u prodaji društveno korisnih artikala. Ako je određena grana poslovanja zabranjena i oni koji se time bave rizikuju da budu progonjeni, kažnjeni i zatvoreni, bruto profit mora biti dovoljno visok da nadoknadi rizike. Ali, to ne utiče na visinu neto dobiti.

Bogataši, vlasnici fabrika koje već rade, nemaju nikakav poseban klasni interes za održavanje slobodne konkurencije. Oni se naravno protive konfiskaciji i eksproprijaciji njihovog bogatstva, ali mere za sprečavanje pridošlica koje bi mogle da promene njihov položaj su u njihovom interesu. Oni koji se bore za slobodno preduzetništvo i slobodnu konkurenciju ne brane interese današnjih bogataša. Oni žele slobodu za nepoznate ljude, sutrašnje preduzetnike, čija genijalnost će olakšati život narednih generacija. Oni žele da put ostane otvoren za dalji ekonomski napredak. Oni su portparoli materijalnog napretka.

Uspeh ideja o slobodnoj trgovini tokom XIX veka je posledica teorija klasične ekonomije. Ugled ovih ideja bio je toliko veliki da ni oni čije su sebične klasne interese mogle da ometaju nisu mogli da spreče njihovo prihvatanje od strane javnosti i njihovu realizaciju zakonodavnim merama. Ideje stvaraju istoriju, a ne istorija ideje.

Beskorisno je raspravljati sa misticima i vidovnjacima. Oni zasnivaju svoje tvrdnje na intuiciji i nisu spremni da ih podvrgnu racionalnom ispitivanju. Marksisti se pretvaraju da im njihov unutrašnji glas otkriva tok istorije. Ako drugi ljudi ne čuju ovaj glas, to je samo dokaz da nisu izabrani. Bezobrazluk je da se oni koji bauljaju u tami usude da protivureče inspirisanim. Pristojnost bi trebalo da ih natera da se sakriju u ćošak i da ćute.

Međutim, nauka se ne može uzdržati od razmišljanja, iako je očigledno da ona nikada neće uspeti da ubedi one koji negiraju nadmoć uma. Nauka mora da naglasi da intuicija ne može da odgovori na pitanje koja je od nekoliko sukobljenih doktrina jedino tačna, a koje su pogrešne. Neosporna je činjenica da marksizam nije jedina doktrina poznata u naše vreme. Postoje i druge „ideologije“ pored marksizma. Marksisti tvrde da će primena ovih drugih doktrina nauditi interesima mnogih. Ali, pristalice drugih doktrina upravo to isto kažu u vezi sa marksizmom.

Naravno, marksisti smatraju doktrinu zlom ako poreklo njenog autora nije proletersko. Ali ko je proleter? Doktor Marks, fabrikant „ekspolatator“ Engels i Lenjin, potomak ruske vlastele, svakako nisu bili proleterskog porekla. Ali Hitler i Musolini su bili pravi proleteri i proveli mladost u siromaštvu. Sukob izmedju boljševika i menjševika ili izmedju Staljina i Trockog ne može biti predstavljen kao klasni sukob. To su bili sukobi između različitih sekti fanatika koji su jedni druge nazivali izdajnicima.

Suština marksističke filozofije je ovo: Mi smo u pravu jer smo portparoli proleterske klase u usponu. Kritičko rezonovanje ne može da poništi naše učenje, jer je inspirisano vrhovnom silom koja određuje sudbinu čovečanstva. Naši protivnici greše jer nemaju intuiciju koja vodi naše umove. Nije naravno njihova krivica što usled njihove klasne pripadnosti ne razumeju istinsku proletersku logiku i što su zaslepljeni ideologijom. Neshvatljivi tokovi istorije koji su nas izabrali, njih su prokleli. Budućnost pripada nama.

Izvor: Ludvig fon mizes, Ljudsko delovanje, Glava III; prevod: Andrej Stanimirović

1. Cf., na primer, Louis Rougier, Les Paralogismes du rationalisme (Paris, 1920).
2. Cf. Joseph Dietzgen, Briefe über Logik, speziell demokratisch-proletarische Logik (2nd ed. Stuttgart, 1903), p. 112.
3. Cf. Franz Oppenheimer, System der Soziologie (Jena, 1926), II. 559.
4. Mora se naglasiti da se zalaganje za demokratiju ne zasniva na pretpostavci da je većina uvek u pravu, a još manje da je nepogrešiva. Cf. niže, pp. 149–151.
5. Cf. pogledati njegov govor od 3. septembra 1933 na konvenciji stranke u Nirnbergu (Frankfurter Zeitung, September 4, 1933, p. 2.
6. Cf. Lancelot Hogben, Science for the Citizen (New York, 1938), pp. 726–728.
7. Ibid., p. 726.
8. Iako je termin racionalizacija nov, sama stvar je odavno poznata; videti, na primer, reči Bendžamina Franklina: „Dakle, zgodna stvar je biti razumno stvorenje, jer čoveku omogućava da nađe ili izmisli razlog za svaku stvar koju naumi da uradi.“ (Autobiography, ed. New York, 1944, p. 41.)
9. "Le moulin a bras vous donnera la société avec le souzerain; le moulin a vapeur, la société avec le capitaliste industriel." Marx, Misére de la philosophie (Paris and Brussels, 1847), p. 100.
10. Marx, Das Kapital (7th ed. Hamburg, 1914), I, 728–729.
11. The Communist Manifesto, I.
12. Značenje koje savremeni marksizam pridaje toj frazi, to jest da se verska droga namerno daje ljudima, možda je bilo isto i za Marksa. Ali, to ne sledi iz odlomka u kome je – 1843. godine – Marks prvi put upotrebio ovaj izraz. Df., R.P. Case, Religion in Russia (New York, 1946), pp. 67–69.

Promocija knjige Demokratija – mit i stvarnost autora Karela Bekmana i Frenka Karstena održaće se u ponedeljak, 22. aprila, sa početkom u 17:30h u slušaonici broj 1. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Učesnici promocije:

Andrej Stanimirović, prevodilac knjige, LCK
Miroslav Prokopijević, ekonomista, IES
Dušan Miljević, izdavač, Global book, Novi Sad
Aleksandar Novaković, IPS, Beograd

Moderator diskusije:

Veljko Jovanović, Studenti za slobodu – FPN

Za više informacija o knjizi posetite sajt knjige Demokratija – mit i stvarnost.

Ukoliko posetite promociju, imaćete mogućnost da kupite knjigu po specijalnoj ceni od 300 dinara.Promocija će se održati 22. 04. 2013. na Fakultetu političkih nauka. Dođite!

Iz štampe je upravo izašla knjiga Demokratija – mit i stvarnost holandskih autora Frenka Karstena i Karela Bekmana. Reč je o zajedničkom projektu renomiranog izdavača Global Book i Liberalnog centra Katalaksija.

Knjiga je veoma brzo doživela veliki internacionalni uspeh i do ovoga trenutka je prevedena na osam jezika. U pitanju je pravi libertarijanski bestseler koji efektno demistikuje poslednju političku religiju danas – demokratiju. Temeljeći se na dubokim uvidima austrijske ekonomske škole a posebno na teorijskom doprinosu Hansa-Hermana Hopea, u knjizi se jasnim jezikom i lepim stilom – što je zasluga, mora se pomenuti, i našeg prevodioca Andreja Stanimirovića – objašnjava „zašto demokratija ne dovodi do solidarnosti, napretka i slobode, već do društvenog sukoba, ogromne potrošnje i tiranske vlasti“. U odgovoru na to pitanje autori traže i uzroke savremene krize. Ukratko, oni se lociraju u pobedi demokratskog ideala u dvadesetom veku. Autori se, ipak, ne zadovoljavaju samo opisom stanja već predlažu i rešenja za izlazak iz civilizacijskog ćorsokaka u koji je zapao savremeni svet. To je svakako najizazovniji deo ove inače izvrsne knjige koju svaki ljubitelj slobode mora imati u svojoj biblioteci. Zbog toga vam je toplo preporučujemo.

Knjigu možete naručiti pouzećem preko našeg sajta popunjavanjem narudžbenice. Redovna cena knjige je 430 din (plus troškovi pošiljke). Naručivanjem preko Katalaksije ona iznosi 350 din (plus troškovi pošiljke).

Posetite i srpsku stranicu knjige Demokratija – mit i stvarnost, na kojoj možete pročitati uvodno poglavlje knjige.

Premijeru, rektore, vaše ekscelencije, dame i gospodo.

Dozvolite mi, prvo, da Vam se zahvalim što ste mi omogućili da ponovo posetim Briž, ali u drugačijim okolnostima od moje poslednje posete nakon nesreće sa Zebriž trajektom, kada je zahvaljujući belgijskoj hrabrosti i posvećenosti vaših lekara i medicinskih sestara spašeno toliko mnogo britanskih života.

I, drugo, dozvolite mi da kažem da je za mene veliko zadovoljstvo to što govorim pred Univerzitetom Evrope kojim tako umešno upravlja njegov rektor.

Ovaj univerzitet ima vitalnu i sve značajniju ulogu  u životu Evropske zajednice.

I, treće, dozvolite mi takođe da Vam se zahvalim što ste me pozvali da održim govor u ovoj veličanstvenoj dvorani.

Ima li boljeg mesta da se govori o budućnosti Evrope od ove zgrade koja tako sjajno podseća na veličinu koju je Evropa dostigla još pre 600 godina.

I mnoge druge stvari nas u Britaniji istorijski vezuju za vaš grad Briž. Džefri Čoser bio je njegov čest posetilac.

A prvu knjigu objavljenu na engleskom jeziku Vilijam Kekston je štampao baš ovde, u Brižu.

Britanija i Evropa

Gospodine predsedavajući, pozvali ste me da govorim na temu Britanije i Evrope. Verovatno treba da vam čestitam na hrabrosti.

Jer, ako verujete u ono što je izrečeno i napisano o tome šta mislim o Evropi, to bi bilo kao da pozivate Džingis Kana da govori o vrednosti miroljubive koegzistencije!

Da bih rekla nešto o samom evropskom identitetu moram prvo da odbacim neke mitove o mojoj zemlji, Britaniji, i njenom odnosu prema Evropi.

Evropu nije stvorio Rimski ugovor.

Niti bilo koja grupa ljudi ili institucija ima tapiju na evropsku ideju.

I mi Britanci smo naslednici evropske kulture kao i bilo koji drugi narod. Naše veze sa Evropom, evropskim kontinentom, dominantan su činilac naše istorije.

Bili smo deo Rimskog carstva tri stotine godina, i naše mape još uvek ocrtavaju prave linije puteva koje su gradili Rimljani.

Sa kontinenta su došli naši preci – Kelti, Saksonci, Danci.

Naša nacija je pod normanskom i anžujskom vladavinom u jedanaestom i dvanaestom veku – rečeno omiljenim rečnikom Zajednice – „restruktuirana“.

Ove godine slavimo tristogodišnjicu Slavne revolucije tokom koje je britanska kruna preneta na princa Vilijama Oranskog i kraljicu Meri.

Posetite velike britanske crkve i katedrale, čitajte našu književnost i slušajte naš jezik: sve to svedoči o kulturnom bogatstvu koje smo mi od Evrope i Evropa od nas usvajali.

Kao Britanci, s pravom smo ponosni na način na koji smo – još od Velike povelje iz 1215, bili predvodnici razvoja predstavničkih institucija, tih bastiona slobode.

Ponosni smo takođe i na način na koji je Britanija vekovima predstavljala dom za sve one ljude iz čitave Evrope koji su tražili utočište od tiranije.

Ali znamo da bez evropskog nasleđa političkih ideja mi ne bismo mogli da postignemo toliko koliko smo postigli.

Ideju vladavine prava – koja civilizovano društvo razlikuje od varvarskog, pozajmili smo iz klasične i srednjevekovne misli.

A na ideji hrišćanstva, na koju je referirao rektor – hrišćanstvo kao sinonim za Evropu tokom dugog perioda – i njenom uvažavanju jedinstvenosti pojedinca i njegove duhovne prirode, na toj ideji mi još uvek zasnivamo naše verovanje u ličnu slobodu i druga ljudska prava.

Veoma često se istorija Evrope opisuje kao sled beskrajnih ratova i svađa.

Ipak, ono što nas sigurno najviše dotiče, iz današnje perspektive, jeste naše zajedničko iskustvo. Na primer, priča o tome kako su Evropljani istraživali, kolonizovali i da, bez izvinjavanja, civilizovali veliki deo sveta predstavlja neverovatnu priču o hrabrosti, veštini i talentu.

Međutim, i mi Britanci smo na poseban način doprineli Evropi.

Tokom vekova borili smo se protiv toga da Evropom zavlada jedna sila.

Borili smo se i umirali za njenu slobodu.

Samo nekoliko milja odvade, u Belgiji, leži 120 000 britanskih vojnika koji su poginuli tokom Prvog svetskog rata.

Da nije bilo te spremnosti da se bori i da se umire, Evropa bi se odavno ujedinila – ali ne u slobodi, niti u pravdi.

Upravo je britanska podrška pokretima otpora tokom celog prošlog rata pomogla da se  u mnogim zemljama očuva plamen slobode.

Sutra će u Briselu kralj Boduen prisustvovati službi u znak sećanja na mnoge hrabre Belgijance koji su dali svoje živote u službi za Kraljevsko vazduhoplovstvo – žrtvu koju nikada nećemo zaboraviti.

Sa našeg ostrvskog utvrđenja započeto je oslobađanje same Evrope.

I još uvek se držimo zajedno.

Skoro 70 000 britanskih vojnika stacionirano je na evropskom tlu.

Sve ove stvari same za sebe dokaz su naše posvećenosti evropskoj budućnosti.

Evropska zajednica samo je jedna manisfestacija evropskog identiteta, ali ne i jedina.

Nikada ne smemo zaboraviti deo istočno od Gvozdene zavese, ljude koji su nekad u potpunosti učestvovali u evropskoj kulturi, slobodi i identitetu a koji su sada odsečeni od svojih korena.

Za nas će Varšava, Prag i Budimpešta uvek biti veliki evropski gradovi.

Nećemo zaboraviti ni to da su evropske vrednosti doprinele da Sjedinjene Američke Države postanu hrabri branilac slobode.

Budućnost Evrope

Ovo nije suvoparna hronika opskurnih činjenica iz neke prašnjave istorijske biblioteke.

Ovo je svedočanstvo o skoro dve hiljade godina britanskog angažovanja u Evropi, saradnje sa Evropom i doprinosa Evropi, doprinosa koji je i danas, kao i uvek, prisutan i snažan.

Da, gledali smo i šire – kao i drugi – i hvala Bogu na tome, zato što Evropa nikada ne bi napredovala i nikada neće napredovati ukoliko bude samo uskogrudi, u sebe zatvoreni klub.

Evropska zajednica pripada svim njenim članovima.

Ona mora odražavati tradicije i težnje svih njenih članova.

I dozvolite mi da budem potpuno jasna.

Britanija ne sanja o nekakvoj udobnoj, izolovanoj egzistenciji na marginama Evropske zajednice. Naša sudbina je u Evropi, kao deo zajednice.

To ne znači da naša budućnost leži samo u Evropi, kao što to ne važi ni za Francusku i Španiju, niti, zaista, za bilo kog drugog člana.

Zajednica nije cilj sama po sebi.

Niti je ona institucionalni mehanizam koji stalno treba menjati u skladu sa diktatom nekog apstraktnog intelektualnog pojma.

Niti bi trebalo da okošta u beskonačnoj regulaciji.

Evropska zajednica predstavlja praktično sredstvo kojim Evropa obezbeđuje budući napredak i bezbednost svojih naroda u svetu u kome postoje mnoge druge moćne nacije i grupe nacija.

Mi Evropljani ne smemo sebi dozvoliti da trošimo energiju na unutrašnje sporove ili na tajne institucionalne debate.

Nema zamene za uspešno delovanje.

Evropa mora biti podjednako spremna da u punoj meri doprinese kako sopstvenoj bezbednosti tako i privredi u svetu u kome uspeh pripada pre onim zemljama koje ohrabruju individualnu inicijativu i preduzetništvo, nego onim koje pokušavaju da ih umanje.

Večeras želim da postavim nekoliko vodećih principa za budućnost za koje verujem da će obezbediti da Evropa zaista uspe, ne samo u smislu ekonomije i odbrane već takođe i u kvalitetu života i uticajnosti svojih naroda.

Dobrovoljna saradnja između suverenih država

Moj prvi vodeći princip jeste sledeći: dobrovoljna i aktivna saradnja između nezavisnih i suverenih zemalja najbolji je način da se izgradi uspešna Evropska zajednica.

Nastojanje da se nacionalnost suzbije i moć skoncentriše u centar evropskog konglomerata veoma je opasno i ugrožava postizanje ciljeva kojima težimo.

Evropa će biti snažnija upravo zato što ima Francusku kao Francusku, Španiju kao Španiju, Britaniju kao Britaniju, svaku sa svojim običajima, tradicijama i identitetom. Bila bi to ludost modelovati ih po uzoru na neku vrstu fotorobota evropske ličnosti.

Neki od očeva osnivača Zajednice smatrali su da Sjedinjene Američke Države mogu biti pogodan model.

Ali celokupna istorija Amerike u potpunosti se razlikuje od evropske.

Ljudi su tamo otišli da bi pobegli od netolerancije i ograničenja života u Evropi.

Tragali su za slobodom i mogućnostima; njihov snažan osećaj svrhe pomogao im je da tokom vekova stvore novo jedinstvo i osećaj ponosa što su Amerikanci, kao što se mi ponosimo što smo Britanci, Belgijanci, Danci ili Nemci.

Ja ću prva reći da po mnogim pitanjima zemlje Evrope treba da govore u jedan glas.

Želim da nas sve zajedno vidim kako blisko sarađujemo na stvarima koje bolje možemo uraditi zajedno nego sami.

Evropa je snažnija kada se tako radi, bilo da je to u trgovini, odbrani ili u našim odnosima prema ostatku sveta.

Ali bliža saradnja ne podrazumeva centralizaciju moći u Briselu, ili to da odluke donosi neka postavljena birokratija.

Zaista, ironija je da baš u trenutku kada zemlje poput Sovjetskog Saveza, koje su pokušale da upravljaju svime iz jednog centra, shvataju da uspeh leži u disperziji moći i odluka dalje od centra, da se baš tada javljaju neki u Zajednici koji žele da se krene upravo obratnim putem.

Mi nismo uspešno suzili granice države u Britaniji, samo da bi videli kako se one sada ponovo šire, ali na nivou evropske super-države koja iz Brisela sprovodi novu dominaciju.

Mi zaista želimo da Evropa bude u većoj meri ujedinjena i da izgradi snažniji smisao za zajednički cilj.

Ali to mora da bude na način koji čuva različite tradicije, parlamentarnu moć i osećaj nacionalnog ponosa za svakog u sopstvenoj zemlji; jer to su bili izvori evropske vitalnosti tokom vekova.

Ohrabrivanje promene

Moj drugi vodeći princip jeste sledeći: politike Zajednice moraju rešavati trenutne probleme na praktičan način, koliko god to bilo teško.

Ako ne možemo promeniti one politike Zajednice koje su očigledno pogrešne ili neefikasne i koje s pravom izazivaju nezadovoljstvo javnosti, onda nećemo dobiti podršku javnosti za budući razvoj Zajednice.

Upravo zato je toliko važno ono što je Evropski Savet postigao prošlog februara u Briselu.

Nije bilo ispravno to što se pola budžeta Zajednice troši na čuvanje i bacanje viškova hrane.

Sada se ove zalihe značajno smanjuju.

Bila je apsolutno ispravna odluka da se smanji poljoprivredni budžet da bi resursi bili iskorišćeni za druge politike, kao što je pomoć siromašnim regionima i prekvalifikacija.

Uvođenje čvršće budžetske discipline je bilo ispravno, da bi se ove odluke sprovele i da bi se potrošnjom Zajednice bolje upravljalo.

A oni koji su prigovarali da Zajednica troši previše vremena na finansijske detalje prevideli su bitnu stvar. Ne može se graditi na slabim temeljima, finansijskim ili bilo kojim drugim, a temeljne reforme dogovorene prošle zime trasirale su put velikom napretku postignutom na Zajedničkom tržištu od tada.

Ali na možemo biti zadovoljni onim što je do danas postignuto.

Na primer, reforma Zajedničke poljoprivredne politike (ZPP) nije ni blizu završetka.

Naravno da je Evropi potrebna stabilna i efikasna poljoprivreda.

Ali ZPP je postala glomazna, neefikasna i veoma skupa. Proizvodnja nepotrebnih viškova neće sačuvati ni prihode ni budućnost poljoprivrednika.

Moramo da nastavimo da sprovodimo politike koje čvršće vezuju ponudu sa potrebama tržišta i koje će smanjiti proizvodne viškove i troškove.

Naravno da moramo da zaštitimo sela i ruralne predele koji su važan deo života nacije, ali ne preko cena poljoprivrednih proizvoda.

Suočavanje sa ovim problemima zahteva političku hrabrost.

Ako ne bude bilo hrabrosti, Zajednica će se osramotiti u očima sopstvenih građana i onih izvan nje.

Evropa otvorena za preduzetništvo

Moj treći vodeći princip jeste potreba za politikama Zajednice koje podržavaju preduzetništvo.

Preduzetništvo je ključno za napredak i nova radna mesta u Evropi.

Osnovni okvir već postoji: upravo Rimski ugovor je trebalo da bude Povelja o ekonomskim slobodama.

Ali on nije na taj način uvek bio tumačen, a još manje primenjen.

Lekcija iz ekonomske istorije Evrope u 70-im i 80-im jeste da centralno planiranje i precizno upravljanje ne rade i da lični napori i inicijativa rade.

I takođe da je državno upravljanje privredom recept za nizak privredni rast, a da slobodno preduzetništvo u okviru zakona donosi bolje rezultate.

Cilj da se ostvari Evropa otvorena za preduzetništvo bio je pokretačka sila za stvaranje Ujedinjenog evropskog tržišta 1992. godine. Uklanjanjem prepreka, omogućavanjem da kompanije posluju širom Evrope, najbolji je način da konkurišemo Sjedinjenim državama, Japanu i drugim novim ekonomskim igračima koji se pojavljuju u Aziji i drugde.

A to znači oslobađanje tržišta, proširivanje izbora i smanjenje intervencije države.

Naš cilj ne treba da bude sve više regulacije iz jednog centra: treba da bude da deregulišemo i otklanjamo ograničenja trgovine.

Britanija je lider u otvaranju njenih tržišta.

Grad London već dugo sa dobrodošlicom očekuje finansijske institucije iz celog sveta. To je razlog što je najveći i najuspešniji finansijski centar u Evropi.

Otvorili smo naše tržište za telekomunikacionu opremu, uveli konkurenciju u usluge tržišta, pa čak i u samu mrežu – učinili smo korake koje drugi u Evropi tek sada treba da naprave.

U vazdušnom saobraćaju postali smo lider u liberalizaciji i uživamo prednosti jeftinijih avio-karata i šireg izbora.

Naš priobalni trgovački saobraćaj otvoren je za trgovačke flote Evrope.

Voleli bismo da možemo isto ovo da kažemo za druge članove Zajednice.

U vezi monetarnih pitanja, dozvolite mi da kažem sledeće. Ključno pitanje nije da li treba da postoji Evropska centralna banka.

U ovom trenutku praktično se zahteva sledeće:

• sprovođenje odluke Zajednice da se omogući slobodno kretanje kapitala – u Britaniji je već tako;
• kao i ukidanje kontrole tržišta valuta – u Britaniji je ukinuta 1979. godine;
• da uspostavimo potpuno slobodno tržište finansijskih usluga u bankarstvu, osiguranju, investiranju;
• i da više koristimo eki.

Ove jeseni, Britanija će pustiti u opticaj obveznice denominovane u ekijima i nadamo se da će druge vlade Zajednice ti činiti sve više.

Ovo su stvarni zahtevi jer predstavljaju ono što je poslovnim ljudima i industriji potrebno da bi bili konkurentni na svetskom nivou.

To je ono što Evropski potrošač želi, jer će povećati izbor i smanjiti cene.

Pažnja Zajednice treba da bude usmerena na ove osnovne praktične korake.

Kada ih postignemo i održimo tokom izvesnog vremena, bićemo u boljoj poziciji da procenimo sledeći korak.

Ista je stvar sa granicama između naših država.

Naravno da želimo da olakšamo prolaz dobara preko granica.

Naravno da moramo da olakšamo ljudima da putuju po celoj Zajednici.

Ali najobičniji zdrav razum nam govori da ne možemo potpuno da ukinemo kontrolu granica ako želimo i da zaštitimo naše građane od kriminala i da zaustavimo kretanje droge, terorista i ilegalnih imigranata.

Ovo je vrlo očigledno demonstrirano pre samo tri sedmice, kada je jedan hrabar nemački carinik, obavljajući svoju dužnost na granici između Holandije i Nemačke, naneo težak udarac teroristima IRA.

Pre nego što zaključim deo o ujedinjenom tržištu, želim da kažem da nam zaista nije potrebno još regulative koja će povećati cenu zapošljavanja i učiniti evropsko tržište rada manje fleksibilnim i manje konkurentnim u odnosu na strane isporučioce.

Ako moramo da imamo evropski zakon o preduzećima, on treba da sadrži minimum regulative.

A mi Britanci ćemo se boriti protiv pokušaja uvođenja kolektivizma i korporatizma na evropskom nivou – mada je ono što ljudi žele u svojim zemljama njihova stvar.

Evropa otvorena prema svetu

Moj četvrti vodeći princip jeste da Evropi ne treba protekcionizam.

Rast svetske ekonomije zahteva nastavak procesa uklanjanja prepreka trgovini, kroz multilateralne pregovore u GATT.

Izdali bismo principe ako bi Zajednica, dok smanjuje ograničenja trgovine unutar Evrope, povećala prepreke spoljnoj trgovini.

Moramo da obezbedimo da naš pristup svetskoj trgovini bude u skladu sa liberalizacijom koju zagovaramo kod kuće.

Naša je odgovornost da pokrenemo ovaj proces, posebno prema manje razvijenim zemljama.

Njima nije potrebna samo ekonomska pomoć; više od svega, potrebne su im veće mogućnosti trgovine, da bi stekli dostojanstvo, ekonomsku snagu i nezavisnost.

Evropa i odbrana

Moj poslednji vodeći princip odnosi se na najvažniju stvar – uloga evropskih zemalja u odbrani.

Evropa mora da nastavi da obezbeđuje sigurnu odbranu kroz NATO.

Ne može biti govora o smanjenju naših napora, iako to znači donošenje teških odluka i velike troškove.

NATO je organizacija kojoj dugujemo četrdeset godina mira.

Činjenica je da se situacija razvija u našu korist: demokratski model društva slobodnog preduzetništva dokazano je nadmoćan; sloboda se širi, mirno osvaja ceo svet, po prvi put u mom životnom veku.

Moramo uložiti napor da sačuvamo posvećenost Sjedinjenih država odbrani Evrope. A to znači da prepoznamo koliki teret trpe njihovi resursi usled uloge koju igraju u svetu i da prihvatimo deo napora za odbranu slobode, naročito sada kada Evropa postaje bogatija.

Od Evrope će očekivati da igra ulogu u odbrambenim akcijama u svetu, kao što smo mi nedavno uradili u Zalivu.

NATO i Zapadnoevropska unija su odavno utvrdili šta su problemi evropske odbrane i koja su rešenja. Došlo je vreme da sprovedemo u delo naše deklaracije o jakoj odbrani koja neće biti preskupa.

Ovde se ne radi o institucionalnom problemu.

Ovo nije problem mobilizacije. Radi se o nečemu istovremeno jednostavnijem i temeljnijem: to je pitanje političke volje i političke hrabrosti, o tome da ljude u svim zemljama treba uveriti da ne možemo beskrajno da se oslanjamo na druge kad je u pitanju naša odbrana, već da svaki član Saveza mora da ponese odgovarajući deo tereta.

Moramo da održimo podršku javnosti atomskom oružju kao faktoru odvraćanja, imajući u vidu da zastarelo oružje neće nikoga odvratiti i zato postoji potreba za modernizacijom.

Moramo da ispunimo zahteve efektivne konvencionalne odbrane Evrope od sovjetskih snaga koje se neprestano modernizuju.

Moramo da razvijemo Zapadnoevropsku uniju, ne kao zamenu za NATO, već kao sredstvo za jačanje doprinosa Evrope zajedničkoj odbrani Zapada.

Najvažnije od svega, u vreme promene i nesigurnosti u Sovjetskom savezu i istočnoj Evropi, moramo da sačuvamo jedinstvo Evrope i rešenost da naša odbrana bude sigurna, šta god da se desi.

Istovremeno moramo pregovarati o kontroli naoružanja i ostaviti vrata širom otvorena za saradnju na svim drugim poljima prema Ugovoru iz Helsinkija.

Ali nikada ne smemo da zaboravimo da naš način života, našu viziju i sve što želimo da postignemo, ne štite naše dobre namere već čvrstina naše odbrane.

U to nikada ne smemo da posumnjamo.

Britanski pristup

Gospodine predsedavajući, verujem da o evropskoj viziji ili idealu ne treba govoriti uopšteno.

Ako u to verujemo, moramo da trasiramo put pred nama i da odredimo sledeće korake.

To je ono što sam pokušala da uradim večeras.

Ovaj pristup ne zahteva nove dokumente: svi dokumenti već postoje, Severnoatlantski ugovor, revidirani Briselski ugovor i Rimski ugovor. Te tekstove napisali su dalekovidi ljudi, među njima i poznati Belgijanac Pol Henri Spak.

Koliko god daleko želimo da odemo, činjenica je da tamo možemo da stignemo samo korak po korak.

A ono što je sada potrebno jesu odluke o sledećim koracima, a ne gubljenje vremena na utopijske ciljeve.

Utopija nikada neće biti ostvarena, jer znamo da nam se neće dopasti ako bi se ostvarila.

Neka Evropa bude porodica nacija, koje se međusobno bolje razumeju, koje se međusobno više poštuju, koje više rade zajedno, ali čuvaju svoj nacionalni identitet isto koliko i naš zajednički evropski poduhvat.

Neka Evropa igra važniju ulogu u svetu, neka gleda ka spolja a ne ka unutra i neka sačuva Atlantsku zajednicu – Evropu sa obe strane Atlantika – naše najplemenitije nasleđe i našu najveću snagu.

Zahvaljujem se za priliku da ovo predavanje održim u impozantnoj dvorani ovog velikog univerziteta.

Govor je održan 20. septembra 1988. Prevod: Aleksandar Novaković i Andrej Stanimirović

1. Devizni kurs i monetarna politika

Cilj ovog teksta je da doprinese debati o obliku kursa dinara, bliže objasni način funkcionisanja fiksnog kursa i ukaže na poželjnost takvog modela za Srbiju. Sagledavajući međuzavisnost monetarne politike i modela deviznog kursa koji se primenjuje u Srbiji, pokazaćemo zbog čega je politika targetiranja inflacije i rukovođeno plivajućeg kursa dinara koju sprovodi Narodna banka Srbije (NBS) pogrešna, te šta je moguće učiniti da se situacija popravi. Tvrdićemo da je, uz strogo poštovanje određenih pravila, fiksni kurs dinara mnogo bolje rešenje za ekonomiju Srbije.

Režimi deviznog kursa

Devizni kurs je cena domaće valute u jedinicama stranog novca. Izbor politike deviznog kursa predstavlja način određivanja ove cene. Za Srbiju, svakako najznačajnija strana valuta je evro te je izbor tipa kursa dinara prema evru ključno pitanje za definisanje okvira monetarne politike. Srbija i okolne zemlje zavisne su od kapitala koji dolazi iz razvijenih zemalja, od tehnologije, mašina, usluga i roba koje uvoze iz inostranstva. Sva ova dobra moraju se platiti u stranoj valuti i zato je devizni kurs veoma važan faktor stabilnosti i uspeha male otvorene privrede kao što je srpska.

Kurs valute može se definisati u čitavom spektru različitih modela: od fiksnih preko mešovitih do fleksibilnih ili plivajućih oblika kursa. Fiksni modeli podrazumevaju veću predvidivost kursa valute, ali uz znatna ograničenja u slobodi vođenja samostalne makroekonomske politike. Plivajući kurs daje više slobode domaćim monetarnim vlastima, ali i nosi više rizika od inflacije i gubitka vrednosti domaćeg novca.

Plivajući kurs

Srbija danas pokušava da vodi nezavisnu monetarnu politiku i ima rukovođeno plivajući kurs  dinara. Kako zemlja  ima  uglavnom slobodan protok kapitala, cena ovakve politike NBS je često nestabilan kurs. Svaki kapitalni priliv u evrima jača  domaću valutu jer više evra "juri" istu količinu dinara. Sa svakim rastom investicija i donacija dolazi  do jačanja dinara. Svako zaduživanje  takođe  znači  priliv strane valute u zemlju,  koji zbog veće ponude evra jača kurs dinara  (odnosno  obara  kurs evra  izražen u dinarima).  Upravo ovo se događalo u periodu od 2003. do  2008. godine.

Sa druge strane, moguće je i da u  određenom trenutku strane investicije presuše a investitori  traže povraćaj svog novca u obliku profita koji povlače.  Takođe, privatni i državni krediti  iz  inostranstva jednom  moraju da se vrate.  To se počelo događati posle 2008. godine, kada je  ekonomska kriza presekla dotok  investicija i kredita, kao i  doznaka i donacija. Došlo je do  naglog pada ponude evra na domaćem deviznom tržištu i javilo se naglo slabljenje dinara u  poslednjih 5 godina.

Fiksni kurs

Alternativa  sadašnjem režimu je izbor fiksnog kursa. Pravi fiksni kurs može doći u dve varijante. NBS može sama stabilizovati valutu na određenom nivou i proglasiti fiksni kurs i održavati  ga na tom nivou. To se postiže  praćenjem  jednostvnog pravila koje obavezuje NBS da emituje  dinare samo po osnovu priliva deviza  –  valutno pravilo.  Čvršća opcija fiksnog kursa  je  „valutni odbor“,  koji podrazumeva da fiksni kurs i monetarno pravilo ne budu samo inicijativa NBS, već budu i  zakonski propisani.  Ova  dva  sistema imaju isti efekat, jer u oba slučaja  monetarna politika  mora da  poštuje  istovetno  valutno pravilo.  Međutim, iz političkih razloga i  dodatnog kredibiliteta koji daje zakon, valutni odbor je nešto bolje rešenje.

Pošto su čisto ekonomski gledano valutni odbor i fiksni kurs sa valutnim pravilom istovetni režimi, mi ćemo u nastavku jednostavno govoriti o „fisknom kursu“  –  podrazumevajući pritom da u njega spadaju i fiksni kurs sa valutnim pravilom i valutni odbor.

Fiksni kurs  bi podrazumevao  otklanjanje neizvesnosti promena  kursa jer on ne bi reagovao na promene kapitalnih priliva i odliva.  Posledica  ovakvog mehanizma je gubitak  samostalne monetarne politike.  To znači da NBS u režimu fiksnog kursa ne bi smela  da  samostalno
određuje  ponudu novca ili kamatne stope, već bi  monetarna  politika bila definisana prilivima deviza u zemlju i odlivima iz nje.  Rezultat bi bio značajniji rast ponude novca onda kada se povećava priliv stranog novca u zemlju i obratno, pad kada devize iz zemlje izlaze.

Ako bi NBS slučajno prekršila ovo ograničenje, na primer emitujući višak dinara kako bi pokrenula privredni rast, rezultat bi bila inflacija  i devalvacija. Rast domaćih cena značio bi da vrednost dinara mora da padne, kako bi se realni iznos cena u odnosu na strane cene zadržao na istom nivou.

Višak dinara koje emituje NBS počeo bi da "juri" istu količinu evra,  što bi  prouzrokovalo rast kursa  evra  u dinarima. Jedini način da se zadovolji višak tražnje za evrima je prodaja deviznih rezervi.  Ako bi NBS želela da zadrži isti fiksni kurs ali da vodi  samostalnu  monetarnu politiku  – odnosno emituje dinare kad poželi  –  brzo  bi istopila devizne rezerve.  Zato režim fiksnog kursa mora da  podrazumeva poštovanje valutnog pravila, o  čemu ćemo kasnije i detaljnije govoriti.

Načelno su moguća i neka srednja rešenja, mešoviti tipovi kursa, ali iskustva sa njima su uglavnom negativna. Neke zemlje, poput Hrvatske zvanično primenjuju mešoviti režim, ali ipak, zbog odgovorne monetarne politike njihovih centralnih banaka i  de facto  sleđenja valutnog pravila, taj sistem  ima  dosta odlika fiksnog kursa.

2. Argumenti za fiksni kurs dinara

Ne postoji jedan univerzalni odgovor  na pitanje  koji je oblik kursa bolji, već odgovori zavise od karakteristika privrede o kojoj je reč.

Fiksni kurs ima mnoge načelne prednosti. Recimo, zbog kursne stabilnosti koju garantuje, on omogućava dugoročne i predvidive poslovne dogovore u međunarodnoj trgovini, što povećava stepen trgovine. Krediti i investicioni kapital su obično jeftiniji jer nema kursnog rizika koji
može narušiti poslovnu računicu ili procenu rizika investicije. Zemlje sa fiksnim kursom  po pravilu  imaju nižu inflaciju, koja prati inflaciju u evrozoni, jer nema nezavisne monetarne politike. Takođe, izostaje efekat prelivanja promene kursa na cene i obratno. Fiksni kurs donosi i veću fiskalnu odgovornost, jer ukida  mogućnost direktnog i indirektnog državnog  finansiranja od strane centralne banke.

Međutim, u slučaju Srbije ove tipično nabrajane opšte prednosti čak i nisu najvažnije. Privreda Srbije ima neke osobine koje – pored  opštih prednosti – čine fiksni kurs i vanredno pogodnim. Pogledajmo, u nastavku ovog poglavlja, zašto je Srbiji fiksni kurs dinara naročito potreban.

Uzaludnost dinarske monetarne politike

Od 2001. godine do danas NBS vodi mešovitu politiku čiji glavni cilj jeste kontrola brzine rasta potrošačkih cena – inflacije. Pošto je izabran  plivajući kurs, ostalo je dosta prostora da NBS sopstvenim merama utiče na kretanje novčane mase i inflaciju. Međutim, ispred NBS se nalazi gotovo nemoguć zadatak upravo zbog izbora politike kursa.

Veliki problem plivajućeg kursa u Srbiji je visok stepen evroizacije. Pod evroizacijom mislimo na raširenu upotrebu evra u domaćoj ekonomiji i pojavu vezivanja domaćih cena, plata i kamata za kurs evra ili kamate i cene u evrozoni.  Ovaj fenomen podrazumeva da dinarske cene velikog broja proizvoda prate cene u evrima ili su direktno preračunate po aktuelnom kursu. Krediti, automobili, nafta, kompjuteri, druge mašine, svima je cena direktno određena u  evrima. Zapravo, Srbija danas  de facto  ima dvovalutni sistem. Veće kupovine se  često  obavljaju direktno u evrima, a u unutrašnjosti to važi  čak i za deo svakodnevnog prometa. Zbog toga, svaka promena kursa evra unosi velike nestabilnosti i troškove u privredni sistem.

Kada je do 2008. godine zemlja imala visok kapitalni priliv, dinar je jačao. NBS je jačanje dinara usporavala interventnim otkupom deviza i gomilanjem deviznih rezervi, ali to nije bilo dovoljno da ublaži pritisak ogromnog kapitalnog priliva koji je pumpao realne dohotke, pa time  i inflaciju. Kada se na to doda enormni rast državnih prihoda i potrošnje, uz deficitarno finansiranje, došlo je i do nadproporcionalnog rasta uvoza, što je uz prisutnu evroizaciju bio pripremljen teren za buduću recesiju  u slučaju da kapitalni prilivi presuše.

U uslovima depresijacije dinara koja je nastupila od početka krize, nije došlo do rasta izvoza kao što se konvencionalno očekuje kod plivajućih režima kursa. Upravo se suprotno dogodilo u Srbiji,  zbog raširene evroizacije. Rast evra prema dinaru je drastično podigao dinarske troškove uvoza, a kako se radi o kapitalu, tehnologiji, energentima i repromaterijalima, koji su neophodni za normalan ekonomski život, nije došlo do dovoljnog smanjenja obima  uvoza. Sa druge strane, pošto  domaća proizvodnja nije mogla pozitivno da reaguje na pad dinara, pad uvoza je bio praćen i  padom, a ne rastom, izvoza.  Ekonomskim rečnikom, srpski uvoz i izvoz nisu dovoljno elastični pri depresijaciji – slabo reaguju na promene cena. Kad je to slučaj, onda slabljenje dinara nema efekta na rast izvoza i pad uvoza, čime plivajući kurs prestaje da obavlja svoju glavnu funkciju.

Osim toga, nominalna depresijacija dinara najčešće nije donosila i stvarnu depresijaciju: ona nije  donosila stvarne promene nivoa cena u Srbiji u odnosu na inostranstvo. Usled  pada svoje valute, zemlja treba da  proporcionalno pojeftini u odnosu na inostranstvo. Međutim, to se u Srbiji ne dešava, jer zbog usmerenosti na evro a ne dinar kao glavno merilo vrednosti, srpska privreda i stanovništvo na promene kursa vrlo brzo reaguju  promenama dinarskih cena. Svaki pad i rast dinara u odnosu na evro se  praktično poništavaju, jer se  dinarske  cene vrlo brzo prilagode novom kursu. Padom dinara uopšte se ne postiže stvarno pojeftinjenje Srbije u odnosu na inostranstvo  –  dakle,  dok je nominalna depresijacija dinara na delu, stvarna  je zanemarljiva ili je uopšte nema. Inflacija brzo pojede svaku promenu kursa koja bi trebalo da pojeftini srpske proizvode strancima. Ovo je još jedan ključni razlog zašto plivajući kurs u Srbiji uopšte ne može da  igra svoju glavnu ulogu. U uslovima visoke evroizacije politika plivajućeg kursa ima veoma malo smisla.

Dalje, politika ciljane inflacije uz plivajući kurs  pokazala se neuspešnom čak i u obavljanju svog glavnog cilja. Ova politika podrazumeva da NBS koristi sve mere kako bi pogodila inflacioni cilj. Međutim, ona nije bila u stanju da ispuni sopstveni cilj u 10 od 18 poslednjih kvartala u kojima je primenjivana. Ipak, tako nešto se i može očekivati jer u Srbiji vlada drastična evroizacija, a slabljenje dinara dodatno usmerava ljude ka korišćenju evra. Najvažnije cene kredita, energenata i tehnike direktno su zavisne od kursa evra što diktira uslove poslovanja u  zemlji. Tako smo došli u situaciju da se u roku od 6 meseci, domaće cene prilagode procentu depresijacije dinara gotovo savršeno, u razmeri od 1 za 1.

Grafik 1: Ciljana inflacija i ostvarena inflacija po kvartalima

Nijedna mera NBS nije bila u stanju da steriliše ogroman kapitalni priliv pre politike ciljane inflacije, a isto je još više važilo u poslednje 4 godine kada je prestao dotok stranog novca. Zapravo, NBS je istrajavala na  plivajućem  kursu kako bi sama obarala inflaciju, zbog čega je, paradokslano, morala da sprečava depresijaciju, odnosno ograničava samu fleksibilnost kursa. Time je NBS  sama podrivala svoju politiku plivajućeg kursa kako bi donekle smanjila inflaciju. U drugim trenucima, NBS je dopuštala depresijaciju dinara kada je pritisak deviznog tržišta bio prejak, po cenu enormnog skoka inflacije.  Jednostavno je nemoguće da  centralna banka istovremeno ima nezavisnu monetarnu politiku  i stabilan kurs, što je u Srbiji, zbog evroizacije, upravo bilo neophodno kako bi politika ciljane inflacije imala ikakvog efekta.

U maloj, otvorenoj, kapitalno zavisnoj i intenzivno evroizovanoj privredi, primena samostalne monetarne politike ima inflatorne efekte kad god prestane dotok kapitala, što onda obesmišljava samostalnu monetarnu politiku. Rukovodstvo NBS je u proteklom periodu shvatalo ovaj problem, ali je u reakciji na njega krenulo pogrešnim putem. Umesto prihvatanja tržišne realnosti da su privreda i stanovništvo izabrale evro a ne plivajući dinar, NBS je pokušavala da stvari ispravi politikom administrativnog podsticanja dinarizacije. Ali kao što je to obično slučaj, administrativne mere usmerene na suzbijanje tržišnih realnosti nanele su nepotrebne troškove privredi, a da uz to nisu ni postigle željene efekte.

Stabilnost  i veća intergacija

Srbija ne bi mogla normalno da funkcioniše bez velike međunarodne razmene. Upravo zbog svoje nerazvijenosti, veličine, nedostatka resursa i položaja, prinuđeni smo da uvozimo velike količine kapitala, tehnologija, mašina, opreme, energenata, druge robe i usluga.  Dominatan deo (65–75%) svih tih troškova je u evrima, a gotovo ceo ostatak u dolarima. Sa druge strane, preko  80% izvoza Srbije usmereno je ka zemljama evrozone ili drugim zemljama koje su svoju valutu vezale za evro. To znači da prihodi i rashodi svakog preduzeća i privrede Srbije u celini, u ogromnoj meri zavise od kretanja kursa evra prema dinaru. Kada raste kurs evra, rastu i prihodi od izvoza ali, s druge strane, istovremeno rastu i cene energenata, rate za kredite ili troškovi plaćanja usluga iz inostranstva.

Zato je za malu otvorenu privredu, koja je zavisna od spoljne razmene, bolje  da ima što veću stabilnost monetarnog sistema kako bi troškovi prekograničnih transakcija bili što predvidiviji. Prelazak na fiksni kurs bi značio  veću  stabilnost finansijskog sistema zemlje i omogućio lakšu međunarodnu razmenu. Upravo zbog toga, sve male tranzicione zemlje  koje su se opredelile za fiksni kurs  imaju veći odnos spoljne razmene prema BDP.  Takođe, karakterističan za zemlje fiksnog kursa je i veći stepen pokrivenosti uvoza izvozom i viši udeo izvoza u BDP.

Niže kamate i povoljniji krediti

Fiksni kurs bi značio niže kamate za domaće potrošače i proizvođače. Svi krediti koji su obračunati u dinarima, pojeftinili bi na nivo kredita obračunatih u evrima, uz neminovne razlike u riziku. Međutim, gotovo svi važni  krediti za privredu ili dugoročna ulaganja građana u Srbiji, indeksirani su ili izraženi u evrima. U ovim slučajevima, fiksni kurs bi  eliminisao kursni rizik koji postoji. Svaka nagla depresijacija dinara znači i brz rast  dinarskih  rata za kredite i broja nenaplativih kredita, čije učešće se utrostručilo u poslednje četiri godine.  Kako je cena kapitala, odnosno kamata na kredit, važan faktor uspešnog poslovanja ili mogućnosti kupovine dugotrajnih dobara, stabilan trošak kamate zbog fiksnog kursa u velikoj meri bi rasteretio poslovanje i budžete domaćinstava.

Niža inflacija i odgovornija fiskalna politika

Često se kao protiv argument fiksnom kursu, od strane ekonomista koji prepoznaju ograničenja koja  on podrazumeva, kao mana navodi gubitak  samostalne  monetarne politike. U slučaju Srbije, uvođenje fiksnog kursa sa monetarnim pravilom značilo bi da NBS više ne može da vodi nezavisnu politiku targetiranja inflacije ili da vrši kontrolu ponude  novca i kamatnih stopa kako bi peglala privredne cikluse.  Međutim, upravo je gubitak  samostalne  monetarne politike u slučaju NBS prednost, a ne mana.

Na Grafiku 2  vidimo da su, sa izuzetkom Poljske, sve zemlje sa  plivajućim  kursom, Srbija, Mađarska i Rumunija, beležile značajno  višu inflaciju u poslednjih deset godina. Na suprotnoj strani su zemlje koje su primenile valutni odbor, pravi fiksni kurs, a vremenom uvele i evro. Uvođenje fiksnog kursa bilo bi lek protiv neefikasne monetarne politike NBS i hronične inflacije po kojoj Srbija ne silazi sa samog evropskog vrha.

Inflatorna monetarna politika i neodgovorna fiskalna politika su prirodni saveznici. Srbija ima preveliku državnu potrošnju koja je zbog svojih deficita, viših poreza i gomilanja duga postala veliki teret za privredu i građane. Fleksibilni kurs je dopuštao da NBS, prilikom sterilizacije kapitalnih priliva emituje novac koji se kasnije trošio kroz budžet. Fiksni kurs, sa druge strane, podrazumeva strogo monetarno pravilo koje  centralnoj banci onemogućava direktno i indirektno finansiranje državnog duga.

Grafik 2: Prosečna godišnja inflacija u tranzicionim zemljama (za period 2002 –  2012)

Nedostaci fiksnog kursa

Kod fiksnog kursa, u kapitalno zavisnoj, maloj i otvorenoj privredi, ukoliko dođe do drastičnog smanjenja kapitalnih priliva, može doći do veoma oštre recesije. Kako ne postoji prostor da se promenom kursa privreda prilagodi novim okolnostima, manjku deviznog priliva, mora doći do direktnih smanjenja cena i dohodaka. Preciznije, mora se vršiti realno prilagođavanje koje znači smanjivanje plata i zaposlenosti, otpuštanja i smanjivanja plata u javnom sektoru, smanjivanje ili zamrzavanje penzija i generalno, štednja na svim nivoima. Ovaj šok na tok dohodaka u privredi odražava se na oštar pad BDP. Međutim, ovim padom, privreda se  istovremeno rasterećuje troškova i duga, što predstavlja, uz ostale nepromenjene okolnosti, mnogo bolje polazište za novi rast proizvodnje. Upravo ovakav scenario dogodio se u gotovo svakoj zemlji sa fiksnim kursom tokom prethodne krize. Tokom 2009. i 2010. ove zemlje imale su oštrije padove nego slične zemlje sa plivajućim kursevima, ali su se zato i brže oporavile i krenule putanjom rasta.

Realna  prilagođavanja, pogotovo direktna štednja države i smanjenje javne potrošnje predstavljaju značajan politički izazov u zemlji koja primenjuje fiksni kurs. Međutim, treba imati u vidu da su  koristi  niske inflacije i predvidivog okruženja koje donosi fiksni kurs  toliko popularni i blagotvorni  da politički može biti mnogo pogubnije da se odustane od fiksnog kursa nego od nekoliko procenata zaposlenih u javnom sektoru. Nijedna zemlja sa valutnim odborom ili pravim fiksnim kursom nije odustala od te politike.  Čvrsto monetarno pravilo fiksnog kursa pomaže odgovornoj fiskalnoj politici u doba krize pre svega zato što ograničava ponudu novca koja poskupljuje zaduživanje i  sprečava rast troškova, plata i dohodaka.  Fiksni kurs, dakle, uključuje  mogućnost da se  zarad stabilnosti, niske inflacije i predvidivosti sistema, u slučaju većih kriza prihvati godinu dana oštre recesije i stezanja kaiša, posle kojih dolazi do obnavljanja relativno bržeg rasta.  To je svejedno mnogo  bolja opcija od  više  godina stagnacije uz sumnjivu perspektivu rasta u srednjem roku, što je današnja situacija u Srbiji.

3. Kako fiksni kurs funkcioniše

Pod fiksnim kursom se obično podrazumeva utvrđena fiksna vrednost domaće valute prema odabranoj stranoj valuti. Međutim, to je samo površinska definicija fiksnog kursa. Mnogo važnije u definiciji režima fiksnog kursa su određena monetarna pravila koja centralna banka zemlje mora da sledi da bi fiksni kurs bio održiv  –  pre svega ono što smo u prvom delu teksta nazvali valutnim pravilom. Samo režim fiksnog kursa koji sledi  valutno pravilo  može se zvati pravim fiksnim kursom.  U ovom odeljku ćemo detaljnije videti kako valutno pravilo funkcioniše.

U prošlosti je u mnogim zemljama bilo pokušaja uspostavljanja fiksnog kursa, koji bi ubrzo propali zato što centralne banke nisu sledile valutno pravilo. One bi  proglasile fiksirani nivo kursa, ali bi onda nezavisno od toga vodile  svoju  monetarnu politiku i samostalno emitovale novac.

Centralne banke koje vode samostalnu monetarnu politiku emituju novac na više načina. Na primer, centralna banka može kupiti državne obveznice od poslovnih banaka. Kada  centralna banka to uradi, banke njoj daju državne obveznice (koje su za svoj račun ranije kupile od države), a od centralne banke dobijaju novoemitovani novac. Na taj način centralna banka pušta svež  novac u poslovne banke i privredu.

Centralna banka može i kreditirati poslovne banke. NBS stalno daje zajmove poslovnim bankama, dok od njih kao zalog za vreme trajanja zajma uzima hartije od vrednosti. Isto kao i u prethodnom slučaju, NBS tako dobija hartije od vrednosti, a banke dobijaju novoemitovani novac. Ova transakcija  je privremena jer se kredit vraća  u kratkom periodu, ali pošto se kreditiranje najčešće nastavlja i ukupan obim ovih kredita bankama raste, na ovaj način se takođe povećava količina novoemitovanog novca.

Pri ovim transakcijama centralne banke objavljuju i kamatnu stopu koju ciljaju ili kamatnu stopu po kojoj  pozajmljuju poslovnim bankama. To je u slučaju NBS referentna kamatna stopa. U slučaju njenog smanjenja, banke u proseku traže više kredita od NBS i novčana masa posledično raste. U slučaju povećanja, novčana masa pada.

Tako, u kratkim crtama, funkcioniše samostalna monetarna politika. Kurs valute je u ovom slučaju fleksibilan i dinar se kreće gore ili dole u zavisnosti od smera monetarne politike ali i mnogih drugih ekonomskih činilaca.

Fiksni kurs funkcioniše drugačije. Pravilo fiksnog kursa je da centralna banka ne vodi samostalnu monetarnu politiku. Sve što je upravo opisano, kod fiksnog kursa centralna banka ne sme  da radi. Umesto toga, ona  u privredu i banke pušta domaći novac isključivo na jedan način – po  osnovu kupoprodaje deviza.

Centralna banka je u tom slučaju pasivna. Ona ne odlučuje samoinicijativno da poveća ili smanji ponudu novca ili da promeni kamatnu stopu. Umesto toga, ona jednostavno menja devize za domaću valutu u transakcijama sa bankama. Ponuda domaćeg novca tako automatski zavisi od ponude deviza, a kamatna stopa se formira samostalno na tržištu.

Pretpostavimo da dinar ima fiksni kurs od 120 dinara za evro. Uzmimo da je firma X nešto izvezla i od toga zaradila 1,000  evra. Tih 1,000  evra su sada na računu ove firme kod banke A. Banka A prodaje tih 1,000 evra NBS, a u zamenu dobija 120,000 dinara.

Ovim  potezom je  NBS emitovala novih  120, 000 dinara. Ali, za razliku od prethodno opisanih situacija, ona je  u zamenu za dinare dobila protivvrednost u evrima. Drugim rečima, emitovala je dinare po osnovu deviznog priliva.

Kakav je rezultat ove transakcije na makro planu? U privredi Srbije sada  ima 120,000 dinara više. Taj  novac je za početak u banci i banka ga  može  upotrebiti za isplatu svojih depozitora ili za kreditiranje nekih drugih klijenata. U isto vreme, u NBS se nalazi 1,000  evra više  –  odnosno, devizne rezerve su porasle za 1,000  evra.

Šta se dešava kada neko, obratno,  uveze robu za 1,000  evra? Da bi platio robu u inostranstvu, uvoznik potraži da kupi 1,000  evra od svoje banke, koja ih zauzvrat kupi od  NBS po istom fiksnom kursu od 120 dinara za evro. Tako NBS dobija nazad 120,000 dinara, dok uvoznik dobija 1,000 evra kojima obavlja plaćanje u inostranstvu.

Kakva je makro situacija posle ove transakcije? NBS sada ima 1,000  evra deviznih rezervi manje, jer ih je prodala banci uvoznika, ali istovremeno u  privredi  ima 120,000 dinara manje, jer su ti dinari sada otišli nazad u NBS. Kada su dinari u NBS oni su van ekonomije – to efektivno znači povlačenje novca iz privrede.

To je praktično sve što u režimu fisnog kursa centralna banka ima da radi.  Za  to  nije potreban poseban napor, niti ima potrebe za posebnim analiziranjem i odlučivanjem u domenu monetarne politike. Novac se emituje i povlači sam od sebe, na osnovu ulaska i izlaska deviza. Fiksni kurs se ne „brani“ jer  za to nema potrebe  –  sve što  je potrebno jeste ponašati se na ovaj način.  Centralna banka je  u režimu fiksnog kursa pasivna, ona  u takvom režimu i emituje i povlači dinare takoreći nenamerno –  kao nusproizvod deviznih transakcija.

Još važnije, to je sve što u režimu fiksnog kursa centralna banka sme da radi. Kada centralna banka ovako postupa, kada  emituje i povlači novac jedino na osnovu deviznih transakcija, ona time uvek održava stabilnu proporciju između deviznih rezervi i domaćg primarnog  novca. U našem primeru,  kad su devize prilikom izvoza ušle u zemlju, dinarski primarni novac se povećao  za tačno toliko. Kada su devize prilikom uvoza izašle, količina dinara se opet proporcionalno smanjila. I dok god centralna banka  emituje  i povlači  dinare  samo  na ovaj način,  samo  na osnovu deviznih transakcija, proporcija  između količine dinara u ekonomiji i deviznih rezervi kod NBS  će ostati ista.

Zamislimo da u zemlji dođe do velike ekonomske nestabilnosti ili krize, usled čega ogromna količina deviza počne da beži iz zemlje. Da li bi tako nešto ugrozilo fiksni kurs? Ne bi  –  jer ako NBS nastavi da sledi  valutno  pravilo, izlaz deviza iz  zemlje biće  automatski praćen proporcionalnim smanjenjem količine dinara u zemlji. Devizne rezerve  bi opale, ali bi proporcionalno opala i količina dinara u ekonomiji i kurs zato opet ne bi bio ugrožen.

Da je stabilnost fiksnog kursa dobro oprobana i u praksi možemo videti na primeru baltičkih zemalja:  Litvanija ima valutni odbor, a Letonija fiksni kurs sa doslednim poštovanjem valutnog pravila. Posle velike svetske ekonomske krize 2008. godine, velike količine stranog kapitala su naglo napustile ove zemlje u veoma kratkom roku. Dok su mnogi posumnjali da će to ugroziti kurseve  njihovih valuta, to se nije dogodilo. Vrlo jednostavno, centralne banke Litvanije i Letonije su nastavile da slede valutno pravilo. Svaki izlaz deviza bio je praćen proporcionalnim smanjenjem količine domaće valute. Pri tome, centralne banke nisu morale ništa specijalno da urade. Prema već  opisanom mehanizmu, izlazak strane valute je sam po sebi smanjio količinu domaćeg novca.  Centralne banke su  po fiksnom kursu prodavale devize svakome ko je tražio. Zauzvrat su dobijale domaću valutu, čiji je ulazak u centralne banke značio njeno automatsko povlačenje iz opticaja. Na taj način je izlazak strane valute  iz zemlje, odnosno pad deviznih rezervi,  istovremeno  značio  i  proporcionalno smanjenje domaće količine novca. Tako su centralne banke uvek imale dovolno deviznih rezervi da pokriju sav domaći novac u opticaju, jer se proporcija domaćeg i stranog novca nije menjala. A kad je tako, valutna  kriza je nemoguća.

Ove zemlje jesu bile u  krizi, jer  smanjenje količine novca u opticaju nije prijatna stvar. Naglo smanjenje količine novca u ekonomiji sa sobom donosi recesione i deflatorne posledice. No, što se kurseva tiče, oni  nikada nisu bili dovedeni  u pitanje i ostali su na istom fiksnom nivou do današnjeg dana.

Ponovo, da bi to postigle centralnim bankama nije bilo potrebno da urade bilo šta specijalno. Naprotiv, sve što je trebalo da urade je da ne padnu u iskušenje da izlazak stranog i smanjenje količine domaćeg novca nadomeste samostalnim emitovanjem domaćeg novca. Baltičke centralne banke tako nešto nisu radile, ostale su pasivne i zato su njihovi fiksni kursevi ostali neugroženi. A i deflacija i recesija su brzo prošle i visoke stope rasta su se vratile u ove zemlje.

Prilikom diskusija o fiksnom kursu u domaćoj javnosti često se potencira njihova navodna nestabilnost ili neodrživost. U poslednjim danima SFRJ, vlada Anta Markovića je pokušala da uspostavi fiksni kurs dinara, a zatim je 1994. godine Dragoslav Avramović na čelu Narodne
banke Jugoslavije pokušao još jednom. Oba pokušaja bila su bezuspešna, dinar je u oba slučaja ubrzo devalvirao, prvo na crnom tržištu a onda i  zvanično,  i ovi neuspesi navode dobar deo domaće stručne javnosti na sumnjičavost po pitanju stabilnosti fiksnog kursa. Takođe, fiksni kursevi su propalli  u zemljama poput Argentine 2000, kao i  u nizu zemalja jugoistočne Azije prilikom kriza 1997. i 1998.  godine. Ako su fiksni kursevi održivi i stabilni na način na koji ovde opisujemo, kako je moguće da su u ovim prethodnim slučajevima propali?

Odgovor je jednostavan. Za sve ove propale pokušaje fiksiranja kurseva zajedničko je da centralne banke nisu poštovale valutno pravilo. Umesto toga, vodile su samostalnu monetarnu politiku koja pri fiksnom kursu nije dozvoljena.  Drugim rečima, ovo i nisu bili pravi režimi fiksnih kurseva ili valutnih odbora. U svim ovim slučajevima zemlje su jednostavno proglašavale da je kurs fiksan, objavile fiksni paritet (7 dinara za 1 nemačku marku u SFRJ 1990; 1 dinar za 1 marku u SRJ 1994; 1 pezos za 1 dolar u Argentini, itd.), ali nisu sledile  valutno pravilo koje je u samoj suštini režima fiksnog kursa. Zbog toga, nije ni ispravno  zvati ove režime fiksnim – bolji naziv za njih je fiksirani.

Na našem primeru, geneza propasti ovih režima izgledala bi ovako. Narodna banka SR Jugoslavije (NBJ) je početkom 1994. proglasila kurs od 1:1 prema nemačkoj marki. U početku je pod guvernerom Avramovićem NBJ zaista poštovala pravila  fiksnog kursa i u roku od nekoliko meseci, čak i u prethodno hiperinflacijom razorenoj privredi, bez problema  uspevala da održava taj kurs. Međutim,  usled političkih pritisaka,  Avramović je sklonjen, a NBJ je počela da krši pravilo  i emituje novac  samostalno, van deviznih tokova. Umesto da dinare emituje jedino na osnovu kupovine i prodaje deviza, NBJ je počela da kreira dinare i na druge načine, da kreditira poslovne banke i kupuje državne obveznice za  novostvoreni dinarski  novac. To je narušilo proporciju emitovane količine dinara i deviznih rezervi.

Kada se proporcija između  emitovanih dinara i deviznih rezervi jednom naruši, to stvara uslove za devalvaciju. Pre ili kasnije ljudi primete da na tržištu ima viška dinara i  sve više nastoje da za dinare kupe devize. Pošto deviza sada nema dovoljno za sve, devalvacija dinara je neminovna.

U svim slučajevima neuspeha fiksnih  kurseva scenario je suštinski bio isti. Vlada bi proglasila fiksni kurs, a propustila da obaveže centralnu banku da  se ponaša po pravilima, da se odrekne sopstvene monetarne politike i emitovanja novca osim po osnovu deviznih transakcija. Kasnije se, kada do devalvacije dođe, obično krive špekulanti i nalaze razni drugi uzroci. Međutim, špekulanti  su samo prirodna posledica situacije da na tržištu ima više domaće valute od deviza. Tako je bilo i u slučaju dinara i argentinskog pezosa i britanske funte početkom 1990-ih i nekoliko azijskih valuta krajem 1990-ih. Kada se pravila fiksnog kursa slede  i devizna proporcija održava, opasnosti od špekulacija nema. Svaki špekulant koji bi "igrao" protiv fiksnog kursa takve valute bi neminovno izgubio – jer centralna banka koja je sledila pravila fiksnog kursa uvek ima dovoljno deviza da pokrije sav iznos domaće valute koju je emitovala, te špekulant neminovno ostaje bez "municije".

Razlika između pravih fiksnih kurseva sa pravilima i prividno fiksnih ili fiksiranih kurseva nije uvek bila jasna. Zemlje su ne samo zbog neodgovornosti  centralnih banaka ili  političara, već i zbog nerazumevanja ovog mehanizma, pravile greške i  podrivale  svoje  režime fiksiranih kurseva. Danas to više nije slučaj. Dobro je poznato  da se u režimu fiksnog kursa mora slediti valutno pravilo i da su fiksni kursevi koji to pravilo slede vrlo stabilni.

4. Mitovi i zablude o fiksnom kursu

Bez obzira na sve prednosti fiksnog kursa u zemljama poput Srbije, kao i na činjenicu da veliki broj privrednika već odavno  smatra da bi fiksni kurs daleko više pogodovao njihovom poslovanju, ideja fiksnog kursa gotovo da se ne razmatra ozbiljno u  medijima i  stručnoj javnosti.

Otpor prema fiksnom kursu razumljiv je u delu vlade i posebno u NBS. Uz fiksni kurs, Vlada je ograničena. Fiksni kurs nameće odgovornu fiskalnu politiku i oduzima mogućnost da se u slučaju potrebe država osloni na Narodnu banku da emitovanjem novca pokrije njene minuse. Otpori u NBS  su još veći. Prema prethodno opisanom mehanizmu fiksnog kursa  ili  valutnog odbora, NBS gubi veliki deo mogućnosti i nadležnosti koje danas ima.

U sistemu fiksnog kursa NBS funkcioniše kao jedna velika menjačnica. Ona više ne može voditi samostalnu monetarnu politiku. Ne može emitovati novac otkupljivanjem hartija od vrednosti. Ne može voditi politiku ciljanja inflacije i njena referentna kamatna stopa prestaje da igra bilo kakvu ulogu. Ne može ni prodavati i kupovati devize po sopstvenom nahođenju, već to radi jedino automatski. Prestaje  da  interveniše na deviznom tržištu  sa  izgovorima kao što su „poboljšanje likvidnosti deviznog tržišta“ ili „umanjenje dnevnih fluktuacija kursa“. Pošto intervencije na deviznom tržištu  prestaju a kurs je unapred poznat, zvaničnici NBS prestaju da budu i izvor informacija za privilegovane pojedince iz bankarskog sektora o budućem kretanju kursa. Prihvatanjem fiksnog kursa NBS seče granu na kojoj sedi  –  njena zvanična uloga, kao i lični uticaj njenih zvaničnika, se drastično smanjuju.

Prethodno objašnjava zašto nijedna Vlada Srbije nija bila entuzijastična po pitanju uvođenja fiksnog kursa, kao i zašto su svi dosadašnji guverneri NBS redom bili protiv. Deo bankara koji od ovakve politike profitira i ekonomista povezanih sa NBS takođe je za status quo. Međutim, čini se da i u ostatku javnosti koja nema direktni interes u održanju sadašnjeg sistema rukovođeno plivajućeg kursa, nema dovoljno podrške ideji uvođenja fiksnog kursa.  U ovom slučaju, glavni razlog za to  izgleda da  je nerazumevanje mehanizma funkcionisanja fiksnog kursa i njegovih posledica.  U nastavku ćemo obratiti pažnju na neka pogrešna uverenja – mitove i zablude o fiksnom kursu – koja su se često mogla čuti u domaćoj stručnoj i široj javnosti.

Mit broj 1:  Fiksni kurs  zahteva  visoke devizne rezerve i  nosi rizik  njihovog  prekomernog trošenja

Kao argument protiv fiksnog kursa u domaćoj javnosti često se čuje da Srbija nije sposobna da održi fiksni kurs jer su za njegovo održavanje potrebne velike devizne rezerve, te da bi se zalihe deviza NBS brzo istopile.

Zapitajmo se ovako: da li je neka zemlja sa pravim fiksnim kursom ikada ostala bez deviznih rezervi? Da li se to dogodilo Estoniji, Litvaniji, Letoniji, ili možda Bugarskoj, Hrvatskoj ili BiH? Nijedna  od  ovih zemalja, ni u vremenu najveće krize,  nije ostala bez deviznih rezervi. Kakav je trend na delu sada, da li se devizne rezerve  ovih zemalja polako tope? Ne, kod fiksnog kursa nema opasnosti od trošenja deviznih rezervi.

Slučajevi odliva deviznih rezervi su slučajevi propasti prividno fiksiranih kurseva  –  gde centralne banke nisu sledile valutno pravilo, već  su uprkos navodnom garantovanju fiksnog kursa štampale domaći novac van strogo deviznih osnova.  Kod svih slučajeva propasti navodnih fiksnih kurseva, od jugoistočne Azije preko Južne Amerike do par jugoslovenskih epizoda, radilo se o nepoštovanju ovog pravila – što znači da se kod njih na prvom mestu nije ni radilo o fiksnim, već samo o prividno fiksiranim kursevima.

Naime, kod pravog fiksnog kursa domaći primarni novac je u uskoj vezi sa deviznim rezervama. Kad devizne rezerve ulaze u zemlju to automatski štampa dinare. Kad one izlaze, to automatski povlači dinare – smešta ih u NBS, gde oni treba i da ostanu do novog deviznog priliva. Ako se ovaj mehanizam razume,  vidi se  da  kod fiksnog kursa  devizne rezerve  u današnjem smislu  te reči, u smislu dodatne devizne imovine u trezoru centalne banke, čak nisu ni potrebne. Umesto toga, devizne rezerve su samo naličje domaćeg primarnog novca.

Ako NBS  sledi mehanizam fiksnog kursa  onda joj  nikakve  dodatne  devizne rezerve nisu  ni potrebne. Potrebno je rezervi samo toliko da  se  pokrije dinarski primarni novac. Srbija trenutno ima mnogo više  od toga: dok je dinarski  primarni novac manji od 3 milijarde  evra, devizne rezerve NBS  trenutno  prelaze 10 milijardi evra.  Dakle,  NBS ima čak i  mnogo više deviznih rezervi nego što joj je za fiksni kurs potrebno.  U slučaju uvođenja fiksnog kursa,  ovaj višak sopstvenih deviznih rezervi NBS može se slobodno upotrebiti za vraćanje javnog duga.

Devizne rezerve  u sistemu fiksnog kursa  mogu da opadnu –  ali opadanje deviznih rezervi kod fiksnog kursa automatski znači i  opadanje domaćeg primarnog novca, a tako i  ukupne novčane mase. Opadanje domaće novčane mase znači  domaću deflaciju. Srbija usled toga postaje jeftinija prema inostranstvu, što znači da je  izvoz isplativiji, turistima je jeftinije da dođu u Srbiju i uopšte to sada povećava priliv deviza. Time odliv deviza automatski mora da posustane. Jedini uslov da se to  ostvari je da  NBS nikako ne interveniše i da dozvoli da odliv deviza bude praćen smanjenjem primarnog dinarskog novca.

Devizne rezerve, prema tome,  u fiksnom kursu igraju nešto drugačiju ulogu od one koju igraju u Srbiji danas. One nisu nikakva državna štednja za crne dane, već samo druga strana  domaćeg primarnog novca.  Opadanje  deviznih rezervi kod fiksnog kursa  nije isto što i sadašnje njihovo trošenje na odbranu kursa  dinara koje praktikuje NBS. U fiksnom kursu,  njihovo opadanje je samo drugi izraz za  opadanje domaće novčane mase i  domaću deflaciju.  A taj pad je uvek privremen, trend se neminovno preokreće i sa pojeftinjenjem u zemlji devizni odliv prestaje a priliv se povećava. Mehanizam je nebrojeno puta testiran i  zemlje fiksnih kurseva, od Hong-Konga do Letonije, ni  u vremenima najvećih kriza  nisu „potrošile“ devizne rezerve niti morale da devalviraju.

Mit broj 2: Izbor nivoa na kojem se kurs fiksira je komplikovan problem

Naprotiv, ovo nije nikakav problem – kurs je najbolje fiksirati za nijansu niže od tržišnog nivoa na kojem se trenutno  nalazi. Teorijski, na bilo kojem nivou da se kurs fiksira, on će uz striktno poštovanje valutnog pravila ostati stabilan. U praksi,  može da bude neprijatno  ako  je dinar u početku  prejak.  Ako se  dinar (čiji je tržišni kurs danas  oko 112 dinara za evro) fiksira na 100 dinara za evro, to znači da će Srbija morati odmah da uđe u deflaciju  da bi se domaće cene prilagodile ovakvom kursu. Takav kurs je i dalje potpuno održiv, ali deflacija na kratak rok destimuliše privredu.

Ako se kurs fiksira na 115 ili 120 dinara za evro, onda će se  domaće cene  ovakvom kursu prilagoditi  blagom inflacijom. Inflacija obično  nije  poželjna, ali je inflaciono prilagođavanje mnogo lakše od deflacionog prilagođavanja. Fiksiranjem kursa na 120 dinara za evro Srbija će u narednom periodu  prizvati  inflaciju od par procenata  –  ništa posebno drugačije od već postojećeg trenda – a  onda će inflacija postepeno nestati i  približiti se stopi inflacije  u zemljama evrozone.

Mit broj 3: Srbija nije zrela za fiksni kurs jer ima visoku inflaciju i nestabilne javne finansije

Nasuprot  često citiranim mišljenjima da je makroekonomska stabilnost preduslov održivosti fiksnog kursa, uzročnost je suprotna: fiksni kurs se upravo uvodi da bi ostvario makroekonomsku stabilnost. Fiksni kurs se posebno preporučuje zemljama sa neodgovornom domaćom monetarnom politikom. Srbija još iz vremena SFRJ ima hroničnu inflaciju i za tu inflaciju je odgovorna upravo NBS i njen sadašnji režim kursa.

Uvođenje fiksnog kursa je upravo zamena za domaću monetarnu politiku. Umesto NBS, monetarna politika se vodi automatski, odnosno diktiraju je tokovi deviza. U širem smislu, diktira je Evropska centralna banka putem svog uticaja na vrednost evra i evropske cene. Fiksni kurs je pre svega  sredstvo borbe protiv inflacije  i upravo se uvodi u slučajevima kada domaća monetarna politika izgubi kredibilitet.

Uredna fiskalna politika takođe nije uslov, već indirektna posledica fiksnog kursa. U sadašnjem sistemu, država se uvek može osloniti na primarnu emisiju NBS kao krajnji izvor pomoći. U sistemu fiksnog kursa, to više nije moguće jer je NBS oduzeto pravo da direktno ili  indirektno pomaže državi. Država i dalje može da ima budžetske deficite, koje pokriva uobičajenim zaduživanjem na finansijskom tržištu. Jedina razlika je što kod sistema fiksnog kursa država zna da se više ne može osloniti na centralnu banku za pokriće minusa.

Mit broj 4: Fiksni kurs je nemoguć bez jake i konkurentne privrede

Omiljeni mit praktično svih prethodnih guvernera NBS je da pitanja kursa i inflacije ne zavise od njih, već od  raznih drugih pojava i događaja.  Nasuprot ovim tvrdnjama, odgovornost za hroničnu inflaciju i nestabilan kurs je isključivo na NBS.  Iako je tačno da kurs valute zavisi od nebrojeno mnogo faktora – od političkih dešavanja u zemlji do svetskih cena materijala – centralna banka  ima ubedljivo najveći uticaj na njegovu vrednost. Naime,  iako  ukupna tražnja za nekom valutom zavisi od pomenutih mnogobrojnih stvari, krajnja ponuda valute je pod punom kontrolom njene centralne banke.

Zbog toga, iako kratkoročno valuta može da oscilira iz mnogo razloga, dugoročno  njena vrednost zavisi isključivo od ponašanja centralne banke.  Kvalitet i konkurentnost privrede u tome  ne  igraju nikakvu ulogu.  Ako centralna banka sledi  valutno pravilo, ona može održati fiksni kurs čak  i sa nepostojećom privrednom. Mnoge  zemlje u okruženju Srbije čija privreda nije ništa bolja bez problema održavaju fiksne kurseve. Čak i dobar broj afričkih zemalja, čije su privrede u  daleko gorem stanju od srpske, već decenijama ima stabilne  fiksne  kurseve, fiksirane nekada za francuski franak a sada za evro. Snažna privreda nije uslov za održiv fiksni kurs. Ponašanje centralne banke po valutnom pravilu jeste.

Mit broj 5: Srbija je politički nespremna za fiksni kurs

Mnogi govore o uopštenoj, političkoj ili ekonomskoj, nespremnosti Srbije za fiksni kurs ili o nesposobnosti NBS da takav kurs kredibilno održava i sledi pravila igre.  Baltičke zemlje i Bugarska su uvele fiksne kurseve početkom i sredinom 1990-ih.  Crna Gora  i Kosovo takođe odavno imaju jednostranu evroizaciju, što je još ekstremniji oblik fiksnog kursa. A maločas smo pomenuli i afričke zemlje sa fiksnim kursevima. Da li je Srbija u gorem ekonomskom i političkom stanju nego što su ove zemlje bile tokom prethodnih decenija? Teško je u to poverovati.

Što se tiče primedbe da se srpskim monetarnim vlastima ne može verovati da će poštovati valutno pravilo potrebno za održanje fiksnog kursa, ona pada u vodu poređenjem sa alternativom  –  sa sadašnjim situacijom u kojoj  NBS ima velike samostalne nadležnosti i odrešene ruke po pitanju monetarne politike. Ako se u neku instituciju nema poverenja, upravo je zbog toga treba ograničiti  pravilima, a ne davati joj mogućnost da se ponaša po sopstvenom nahođenju.  Kad se monetarno pravilo jednom propiše, ili u slučaju valutnog odbora uvede zakonom, biće vrlo lako vidljivo da li ga NBS poštuje. Ukoliko ne, imaćemo jasnu sliku o tome ko i kako podriva kurs dinara. Ukoliko NBS ima i političku podršku za kršenje pravila, biće i tada jasno ko je srušio kurs dinara.

U krajnjem slučaju, čak i ako se fiksni kurs uvede ali njegova pravila naruše, dobija se samo ono što već imamo danas – samovoljnu emisiju novca i poigravanje sa kursom dinara.

Mit broj 6: Fiksni kurs destimuliše izvoz

Ovo je zabluda koja se takođe mogla čuti u domaćim medijima, bez ikakvog teorijskog ili praktičnog  utemeljenja.  Teorijski, sam oblik kursa nema nikakve veze sa uvozom i izvozom. Izvoz stimuliše opadanje vrednosti kursa, odnosno njegova depresijacija ili devalvacija (a ni one ne bezuslovno i bez drugih negativnih efekata). Dakle, smer kretanja kursa je ono što je važno, ne njegov oblik.

Plivajući kurs može privremeno depresirati  i to bi podstaklo izvoz, ali svejedno ne može stalno opadati. Ubrzo depresijacija postaje očekivana i efekat na izvoz se gubi. A u  Srbiji čak ni to nije moguće, jer kao što smo  videli u prvom delu, zbog visoke evroizacije  depresijacija nema čak ni prolaznog efekta na izvoz. Tokom prethodnih godina dinar je drastično  pao, ali izvoz nije porastao.

Na  Grafiku  3 vidimo  izvoz kao procenat  društvenog proizvoda po zemljama.  Okolne zemlje  sa stabilnim  (Hrvatska), fiksnim kursevima (ostale zemlje) ili evrom direktno (Crna Gora),  sve redom  imaju veći udeo izvoza u GDP-u, kao i brže rastuće apsolutne iznose izvoza. Srbija  je  sa plivajućim kursom ovde na začelju.

Grafik 3: Izvoz kao procenat BDP

Na Grafiku  4  prikazano  je kretanje deficita  tekućeg računa  platnog bilansa  u istim zemljama. Srbija ima najveći deficit tekućeg računa.

Grafik 4: Tekući račun platnog bilansa kao procenat BDP

Prema tome, teško je videti da je plivajući  kurs doneo bilo kakve koristi u vidu podsticanja izvoza. Izgleda da je obrnuto – domaća inflacija i nepredvidiva kretanja kursa u evroizovanoj privredi još i otežavaju posao izvoznicima. Zemlje sa sličnom privrednom strukturom a fiksnim kursevima izvoze  relativno više i imaju manje spoljnotrgovinske deficite i deficite tekućeg računa. Fiksni kurs bi u Srbiji, po svemu sudeći, popravio izvoz.

Mit broj 7: Fiksni kurs je anti-tržišni i  predstavlja fiksiranje cena

Naprotiv, sadašnji režim rukovođeno plivajućeg kursa je netržišno rešenje, jer iako rado ističe da se kurs formira na tržištu, NBS se stalno meša u njegovo formiranje. Jedina dva oblika tržišno određenog kursa su slobodno plivajući kurs (koji ima mali broj zemalja, poput evrozone i SAD) i potpuno fiksni kurs. Prvi je tržišni zato što cenu valute u njemu određuju ponuda i tražnja, bez mešanja centralne banke; drugi je tržišni zato što je striktno vezan za slobodno plivajuću valutu i tako u stvari pliva zajedno sa njom. Pri fiksnom kursu  nema birokratskog ili političkog odlučivanja o kretanju dinara  –  kurs dinara je  definisan kao frakcija kursa evra, koji određuje ponuda i tražnja. Fiksni kurs je na taj način zamena za pripadnost evrozoni. Jedina razlika je što se u zemlji ne upotrebljava evro direktno, već se zamenjuje za dinare. Ali pošto je dinar definisan ne samostalno već u odnosu na evro, suštinski se radi o istom novcu.

Sa druge strane, srednja rešenja kao što su sadašnji rukovođeno plivajući kursevi ili prividno fiksni kursevi iz prošlosti, netržišni su jer su zavisni od arbitrarne volje  političara i centralnih bankara.

Mit  broj  8:  Pošto je evrozona u krizi i evro kao  valuta sumnjivog trajanja, ne treba uvesti fiksni kurs sada

Kako sada stvari stoje, Evropska centralna banka, institucionalni i idejni  naslednik nemačke Bundesbanke, još dugo vremena će imati veći monetarni kredibilitet od NBS. Međutim, najvažniji razlog uvođenja fiksnog kursa za Srbiju nije dugovečnost ni stabilnost evra kao valute, već  obavezivanje NBS na poštovanje  pravila.  Fiksni kurs znači fiksni paritet prema evru, ali u fundamentalnijem smislu on pre svega znači oduzimanje mogućnosti NBS da samostalno emituje dinar, stvara inflaciju i poigrava se sa kursom i time remeti stabilnost i predvidivost potrebnu realnoj privredi.  Nije ključno što će se dinar pripojiti baš evru, već što će se  za emitovanje dinara uvesti jasno i predvidivo pravilo.

Ako evro odjednom izgubi kredibilitet ili se evrozona zaista raspadne, biće jednostavno promeniti valutu za koju se dinar veže. Pre evra je rezervna valuta na Balkanu bila nemačka marka i u slučaju raspada evrozone to će ponovo biti najtraženija opcija. Fiksni kurs je pre svega monetarni režim – kad se on uspostavi, sama  valuta za koju se dinar veže se može i promeniti.

5. Zaključak

Javna debata o obliku kursa  u Srbiji  opterećena je mnogim nerazumevanjima  u vezi fiksnog režima kursa, što je dovelo do toga da se ideja njegovog uvođenja u javnosti olako odbacuje. U ovom tekstu  prikazali smo kako fiksni kurs funkcioniše, zašto bi bio dobar za Srbiju i posebno smo obratili pažnju na neke raširene zablude o njegovom funkcionisanju.

I fiksni i plivajući kursevi imaju svoje nedostatke i izbor između njih pre svega zavisi od karakteristika privrede. U slučaju Srbije, svi poznati kriterijumi jasno govore u prilog fiksnom kursu dinara prema evru. Svi  klasični  uslovi za fiksni kurs su u Srbiji prisutni: ona  je  mala i otvorena ekonomija, makroekonomski nestabilna, trgovinski i finansijski vezana za  evrozonu. Pristutno je čak i mnogo više od toga:  istorija inflacije i nepoverenja  u domaću valutu, raširena neformalna upotreba evra, evroizacija privrede i posledična  nemogućnost samostalne monetarne politike, kao i pridruživanje EU kao deklarisani politički cilj.

Iz ovih razloga je insistiranje na sadašnjem sistemu rukovođeno plivajućeg kursa teško razumljivo. Jedina dilema sa kojom Srbija u ovim pitanjima treba da se suoči je koji oblik fiksnog kursa bi bio najbolji:  da li je to  klasičan  fiksni kurs,  valutni odbor  ili možda neka od radikalnijih alternativa kao što su  jednostrano uvođenje evra  ili omogućavanje transakcija u većem broju konkurentnih valuta po slobodnom izboru. Ono što je sigurno je da sadašnja samostalna monetarna politika NBS i rukovođeno plivajući kurs  dinara  već dugi niz godina nanose štetu najvećem delu privrede i stanovništva.

 

Dr Slaviša Tasić je docent Ruske akademije za nacionalnu ekonomiju i naučni saradnik Gajdar instituta za ekonomsku politiku u Moskvi. Pavle Mihajlović je diplomirani ekonomista iz Beograda, gde radi kao ekonomski analitičar i predavač Libertarijanskog kluba – LibeK. Stavovi autora izneti u tekstu su lični.

Bezdržavno tržišno društvo – miran društveni poredak utemeljen na dobrovoljnim odnosima između pojedinaca u kojem država nije prisutna – nije popularna ideja. Mnogi veruju da bi ovom društvu nedostajao kapacitet za definisanje i zaštitu imovinskih prava i da bi to dovelo do haosa, tiranije bogatih ili do povratka na državno uređenje. Ovo verovanje je dovelo do opšteg odbacivanja paradigme bezdržavnog društva.

Marej Rotbard je, po mnogima, šampion doktrine bezdržavnog društva. Međutim, čak i Rotbard je priznao da "ne može biti apsolutnih garancija da čisto tržišno društvo ne bi postalo plen organizovanog kriminala."1

Iako je tačno da je davanje apsolutnih garancija za bilo koji društveni ishod uglavnom neprimereno, tvrdim da postoje dobri razlozi za verovanje da ishodi poput haosa, tiranije bogatih ili čak "organizovanog kriminala" u odsustvu države nisu verovatni.

Da bih to ilustrovao, proceniću osnovne ekonomske sile koje upravljaju razvojem svakog društva i naposletku ga drže u celini. Time ću pokazati kako unutrašnja ekonomska obeležja bezdržavnog društva podstiču nenasilje i saradnju, a ograničavaju nasilje, krađe i iznude. Ovo analitičko putovanje će nas dovesti do spoznaje da bi lepak koji drži državno društvo u njegovom sadašnjem obliku mogao biti ništa drugo nego strah od fiktivnog neprijatelja. Ukoliko ljudi mogu da prevladaju taj strah, utoliko bi se otvorio put ka bezdržavnom društvu.

Ni haos ni tiranija

Tipična priča koja se može čuti kad se nužnost države dovede u pitanje je da bi se, u odsustvu države, svi mi, navodno, okrenuli jedni protiv drugih i počeli jedni od drugih otimati resurse, a pošto ne bi bilo države da "reguliše" to otimanje, usledio bi haos. Svako bi, navodno, postao lopov. Takav ishod je, međutim, malo verovatan iz najmanje dva razloga.

Prvo, kao i svaka druga ekonomska aktivnost, otimanje od drugih zahteva korišćenje ograničenih resursa. Do resursa se može doći otkrićem, proizvodnjom, razmenom, poklonom ili nasilnim uzimanjem od drugih. Oni koji žele da nasilno uzimaju od drugih, tj. otimaju, prvo treba da steknu sredstva koja će potom koristiti u procesu otimanja. To znači da se početna sredstva za otimanje od drugih moraju steći na način koji nije otimanje: otkrićem, proizvodnjom, razmenom ili poklonom.

Dakle, situacija u kojoj svi dolaze do sredstva isključivo otimanjem ne može biti početna faza niti jednog društva. Neko prvo treba da pronađe ili proizvede dobra pre nego bi mu/joj ta dobra mogla biti oduzeta. Bilo koje društvo koje se temelji isključivo na otimanju od drugih je logički nemoguće. Umesto toga, društvo u kojem neki ljudi otimaju dok drugi proizvode bi bilo nešto što bismo mogli očekivati da vidimo u stvarnosti. Takođe nije isključeno da isti pojedinci proizvode u jednom periodu, a otimaju u drugom periodu.2

Drugi razlog zašto se ne bismo svi pretvorili u otimače je taj što su nespecijalizovani pojedinci manje produktivni od onih koji su specijalizovani u nekoliko aktivnosti ili u samo jednoj delatnosti. Zakon komparativne prednosti, odnosno zakon udruživanja, podstiče ljude da se specijalizuju u nekim aktivnostima i da koriste proizvode i usluge drugih, specijalizovanih pojedinaca. Na taj način svako može da uživa u više dobara i usluga nego što bi mogao u slučaju kad bi sve što mu treba sam proizvodio. To je razlog zašto bi se u bezdržavnom društvu, kao i u bilo kojem drugom društvu, različiti ljudi specijalizovali u različitim aktivnostima. Samo neki bi se specijalizovali u otimanju.

Međutim, otimanje ne bi bilo tako privlačno kao što bi se na prvi pogled moglo učiniti. Prvo, u siromašnom bezdržavnom društvu neko bi vrlo teško mogao da postane otimač jer su za započinjanje uspešnog otimačkog posla potrebni određeni početni resursi. Ako neko počne da otima od drugih u fazi kad je tek stekao nizak nivo početnog kapitala (recimo, pećinu i štap), ovaj lopov neće moći da se uspešno odbrani od onih čije je resurse oteo. Dakle, procesu otimanja mora da prethodi proces akumulacije kapitala.

A šta je sa odsutnošću države u bogatom društvu kao što je ovo u kojem živimo? Neki tvrde da bi, ako bi država bila ukinuta, bogati iskoristili svoje obilne resurse za potčinjavanje siromašnih u ropstvo. To bi, navodno, pretvorilo sadašnji sistem u sistem prisilnog rada sa minimalnom nadoknadom. Vlasnici firmi bi, navodno, radnicima dali samo onoliko sredstava koliko je dovoljno da se osigura hrana, krov nad glavom i odeća.

Međutim, uopšte nije jasno zašto bi preduzetnici hteli da porobe svoje radnike i kupce. Kao što su ljudi tokom istorije naučili, u dugoročnoj perspektivi, od slobode imaju koristi svi, jer je dobrovoljna saradnja produktivnija od prisilnog rada. Sila guši motivaciju i kreativnost koji su potrebni za otkrivanje novih i produktivnijih aktivnosti. Zato slobodnija društva imaju tendenciju da, u dugoročnoj perspektivi, i ekonomski i vojno nadmaše ona s manje slobode. Upravo je povećanje produktivnosti rada kroz akumulaciju kapitala i dobrovoljnu saradnju to što je potaklo ljude da ukinu ropstvo.

Pretpostavimo potpuni slom države u društvu. Jedan mogući ishod ovakvog razvoja događaja je, kao što su mnogi do sad tvrdili, uspon novih država, možda još gorih od onih pre. Drugi mogući ishod je ono što ću nazvati bezdržavnim ekvilibrijumom.3 Kao što će sledeće dve sekcije pokazati, iako u takvom ekvilibrijumu postoje jaki podsticaji za dobrovoljnu saradnju, te podsticaje može da zaseni jedna od najstarijih emocija – strah.

Bezdržavni ekvilibrijum

Pretpostavimo da nakon raspada države dođe do pomahnitalog međusobnog otimanja. Što borba bude žešća, pre će nekima ili većini ponestati sredstava za borbu i za održavanje vlastitog života.

Neki će tada morati da posegnu za proizvodnjom kako bi se održali u životu. Drugi, kojima još nije ponestalo resursa, možda će pokušati da otmu dobra od onih koji su se okrenuli proizvodnji. U ovom slučaju, proizvođači će morati da ulože dvostruki napor – da proizvode i da se bore kako bi zaštitili ono što su proizveli. Uspešniji proizvođači će preživeti, a oni manje uspešni neće. Slično tome, samo će najuspešniji otimači preživeti. Ti otimači bi mogli da se organizuju u bande da bi postali efikasniji u otimanju. Proizvođači bi takođe mogli da se organizuju kako bi bolje odbranili svoje proizvode.

Neki od onih koji su se specijalizovali za nasilje i otimanje će na kraju shvatiti da štiteći proizvođače od drugih otimača u zamenu za novac ili proizvode i usluge mogu da dođu do više sredstava. Ovo proizlazi iz zakona komparativne prednosti ili zakona udruživanja. Specijalizovni borci su uspešniji u borbi nego ljudi koji su i proizvođači i borci u isto vreme. Specijalizovani proizvođači su uspešniji u proizvodnji nego proizvođači koji deo svog vremena moraju posvetiti borbi. Dakle, borac može da dođe do više sredstava kroz dobrovoljnu razmenu sa specijalizovanim proizvođačem nego otimanjem od proizvođaća koji je ujedno i borac. Isto tako, specijalizovni proizvođači, čak i nakon što plate za usluge zaštite, mogu da konzumiraju više u odnosu na one koji moraju da posvete deo svog vremena i resursa borbi protiv otimača.

Prigovor koji se često upućuje protiv ovakvog scenarija jeste da će se zaštitnici okrenuti protiv proizvođača i upotrebiti silu da bi iznudili robu i usluge. Istina, oni manje dalekovidi bi mogli posegnuti za iznuđivanjem. Ali, oni mudriji će shvatiti da bi nasilje ili pretnja nasiljem, oslabilo proizvodne kapacitete proizvođača, a samim tim i njihovu sposobnost da osiguraju resurse potrebne za odbranu od otimača, uz istovremeno jačanje motivacije proizvođača da potraže usluge drugih potencijalnih zaštitnika. Dakle, zaštitnici koji se posvete dobrovoljnoj razmeni dobara s proizvođačima su u boljoj poziciji za odbranu od agresije.

Na kraju, neki ljudi će se specijalizovati za otimanje, dok će se drugi specijalizovati ili za proizvodnju ili za zaštitu proizvođača od otimača. Budući da se otimači u sticanju sredstava oslanjaju samo na otimanje, oni ne uživaju direktne blagodeti preduzetničkog otkrića. Preduzetničko otkriće je obeležje proizvođača i onih koji se upuštaju u dobrovoljneu razmenu s njima. Otimači su uvek sekundarni korisnici kreativnog rada proizvođača. Oni su uvek drugi na potezu.

Činjenica da otimači nisu uključeni u proizvodne delatnosti ili u dobrovoljnu saradnju s proizvođačima čini veličinu i obim otimačke organizacije prilično malim. Činjenica da su zaštitnici i proizvođači u dobrovoljnom odnosu omogućava zaštitnicima bolji pristup bogatoj ponudi roba i usluga.

To znači da otimači, uprkos prednostima dobrovoljnog razmenjivačkog odnosa sa proizvođačima u vidu povećane produktivnosti, i dalje preferiraju nasilne odnose. Otimači su pojedinci sa sklonošću ka nasilju.

A šta je sa rešavanjem sukoba imeđu proizvođača? Bilo bi naivno verovati da će se svi proizvođači uvek složiti oko toga ko poseduje šta i koje su granice nečijeg poseda. Dakle, trebalo bi očekivati da će neki proizvođači s vremena na vreme doći u sukob oko korišćenja resursa (uključujući korišćenje sredstava za plaćanje zaštitnika). Kako bi se taj sukob rešio bez države?

Prvo, znamo da, kao i sve ostalo, biti u sukobu s nekim, čak i nenasilnom sukobu, nije bez troškova. Pošto sukob preusmerava vreme i trud, to smanjuje proizvodne moći proizvođača koji se upuštaju u sukob, tako da bi svaki od njih radije našao neku vrstu razrešenja sukoba. Malo je verovatno da bi bilo koji od proizvođača posegao za nasiljem (što može uključivati i zapošljavanje zaštitnika za pokretanje nasilja), jer se kratkoročni i mali dobici takvom odlukom moraju uporediti sa dugoročnim posledicama – ako to i uradi, on će biti označen kao nepouzdan i nasilan među kolegama proizvođačima. Slično tome, angažovani zaštitnik mora proceniti prednosti agresije i negativne posledice činjenice da će ubuduće biti etiketiran kao razbojnik među proizvođačima. To ne znači da neki kratkovidi pojedinci ne bi posegli za nasiljem. To jednostavno znači da je i za proizvođače i zaštititnike nasilje nad drugim proizvođačima generalno manje isplativo od saradnje.

Ovo nagoveštava da će – uprkos povremenim nesuglasicama oko korišćenja resursa – obe strane uključene u sukob i dalje biti saglasne da je nenasilno rešavanje sukoba bolje od nasilnog ili od produžavanja sukoba u nedogled. Tehnika rešavanja sukoba koju će dve sukobljene strane izabrati zavisi od njih samih. Oni mogu direktno pregovarati, a mogu se dogovoriti i o posredniku koji bi na temelju argumenata svake od sukobljenih strana procenio kako sukob treba rešiti. Naposletku, tehnika rešavanja sukoba zavisi od preferencija uključenih strana. Predloženi tok rešavanja sukoba je generalno obavezujući ne zato što iza njega stoji pretnja državnom silom (tj. zatvorom), nego zato što nesleđenje tog toka podrazumeva mogućnost produživanja sukoba (i sve troškove koje to sa sobom povlači).

To, opet, ne znači da će svako predloženo rešenje sukoba biti prihvaćeno od strane svih uključenih strana. To jednostavno znači da će sve strane, nakon nekog vremena provedenog u sukobu, doći do tačke kada je mirno rešenje bolje nego produženje sukoba. Pošto sukobljavanje zahteva korišćenje resursa, a ne obećava jasnu buduću korist, proizvođači će uglavnom nastojati da izbegnu dugotrajne sukobe. Oni koji bi stalno učestvovali u sukobima bili bi stigmatizovani i izbegavani, a možda čak i doživljavani kao otimači, i u tom slučaju ne bi mogli da sarađuju s onima koji ih tako doživljavaju.

Država: ekvilibrijum straha

Masovni, organizovani i nasilni sukobi mogu da nastanu samo onda kada veliki broj proizvođača počne da veruje da bi mogli iskoristiti silu svojih zaštitnika za otimanje resursa drugih proizvođača. Ali, zašto bi proizvođači želeli da učine tako nešto kada im upuštanje u dobrovoljnu razmenu sa drugim proizvođačima i zaštitnicima dugoročno može doneti više koristi?

Uvedimo sada jedan od najstarijih instinakta – strah.4 Moguće je da bi se proizvođači plašili potencijalne agresije drugih grupa proizvođača. Taj strah bi mogao potaći proizvođače da podrže agresiju svojih zaštitnika na druge verujući da je ta agresija nužno sredstvo za sprečavanje buduće agresije od strane drugih. Taj strah bi motivisao proizvođače da napustite ideju traženja usluga drugih grupa zaštitnika. Uostalom, ko želi usluge onih koji vam izgledaju nestrpljivi da nasrnu na vas?

U ovakvoj situaciji bi zaštitnici jednostavno mogli da uzmu od proizvođača onoliko koliko misle da je "optimalno" ili "pravedno". Proizvođači se ne bi bunili iz straha da zaštitnici u protivnom ne bi bili u stanju ili ne bi želeli da ih ih zaštite od potencijalnih "agresora". Proizvođači bi takođe mogli da se plaše da će, ako odbiju da plate svoj "pravedni" udeo, zaštitnici upotrebiti silu i iznuditi robu i usluge od njih. Dakle, postoje jaki podsticaji za zaštitnike da stvore i održavaju situaciju u kojoj bi se proizvođači plašili drugih proizvođača, a možda i vlastitih zaštitnika.

Međutim, ako samo neki zaštitnici uspeju da uplaše svoje partnere proizvođače da im preti opasnost od drugih proizvođača, to još uviek ne bi dovelo do ukidanja dobrovoljnih odnosa između svih proizvođača i svih zaštitnika. Proizvođači koji nisu u strahu su, na duže staze, produktivniji i time u boljoj mogućnosti da se zaštite. Oni koji su u strahu će tim pre shvatiti da je njihov strah neutemeljen i kontraproduktivan ako vide da oko njih postoje druge, prosperitetnije i zaštićenije grupe proizvođača koje nikoga ne napadaju.

Dakle, scenario u kojem preovlađuje univerzalni odnos između zaštitnika i proizvođača utemeljen na strahu proizvođača od drugih proizvođača može postojati samo ako većina proizvođača ne shvata izvor svog straha, ako taj strah postoji u latentnom, neartikulisanom i nepoznatom obliku.

Ako sada reč zaštitnici zamenimo rečju država, reč proizvođači rečju poreski obveznici, a reč otimanje rečju ubiranje poreza, dobijamo nešto što podseća na svet u kojem živimo. Zaštitnici koji održavaju latentni strah od spoljne ili unutrašnje agresije su nacionalne države sa svojim vojnim i policijskim snagama koje stiču sredstva oporezivanjem poreskih obveznika, a poreski obveznici5 su svi oni unutar tih nacionalnih država koji svoje resurse stiču kroz proizvodne aktivnosti i dobrovoljnu razmenu s drugima.

Ako upitate bilo koga sa bilo koje od zaraćenih strana, uglavnom ćete čuti istu priču. Ljudi na obe strane duboko veruju da vode odbrambeni rat. Čak i prilikom pokretanja rata, to se pokretanje opravdava tvrdnjama da je to jedini način da se spreči buduća agresija druge strane. Kada je reč o agresiji unutar država, većina ljudi će ustvrditi da je državna policija jedina praktično sprovodljiva zaštita od agresije pojedinaca i bandi.

Element koji održava stabilnost ovog ekvilibrijuma jeste latentni strah proizvođača da će im drugi proizvođači (uz pomoć svojih zaštitnika – državne vojske i policijskih snaga) ili grupe specijalizovanih bandi otimača silom oteti resurse.

U prvom slučaju, potencijalna agresija je podstaknuta strahom proizvođača, a ne željom za tuđim resursima. Ovo je tačno jer – u dugoročnoj perspektivi – proizvođač uvek može steći više kroz dobrovoljnu razmenu s drugima. U drugom slučaju, bande otimača mogu uspešno da budu odvraćene sklapanjem ugovora sa zaštitnicima, tj. privatnim sigurnosnim službama. Ako je ovo istina, mora se zaključiti da je strah koji nas šalje trčeći u kandže države, u stvari, potpuno neutemeljen.

Zaključak

Uprkos uvreženom mišljenju da je bezdržavno društvo utopija, postoje dobri razlozi da se veruje da je ovo društvo ne samo ekonomski izvodljivo nego i da pruža kontinuirane podsticaje za nenasilje. Doživljavanje države kao neizbežne, kao i doživljavanje bezdržavnog društva kao neodrživog, zasnivaju se na pogrešnom ekonomskom razmišljanju i iracionalnom strahu.

Predrag Rajšić je postdoktorski saradnik na Departmanu za ekonomiju hrane, resursa i poljoprivrede Univerziteta u Gvelfu (Guelph), Ontario, Kanada. Njegova istraživačka interesovanja obuhvataju ekonomiju proizvodnje, ekonomiju intervencionizma, ekonomsku metodologiju, ekonomsku istoriju i ekonomiju zaštite životne sredine.

1. Man, Economy and State, str. 1055
2. Neki bi čak rekli da smo svi mi otimači i proizvođači u isto vreme jer, zahvaljujući postojanju države, možemo da iznudimo novac od drugih putem poreza, dok u isto vreme plaćamo porez. U državnom društvu, mi zaista možemo biti proizvođači i otimači u isto vreme jer se uzimanje vrši posredno preko države i državna sila se koristi kako bi se pojedinci sprečili da se vlastitom fizičkom silom suprotstave ovoj vrsti otimanja (oporezivanju).
3. Napomenimo da je ekvilibrijum ovde metafora za formiranje društvenih struktura i odnosa (tj. specijalizovanih industrija, tržišta i dobrovoljne razmene), a ne stabilno, nepomično stanje sveta. U ovom ekvilibrijumu, uvek postoje promene, ali unutar opšteg okvira postojećih društvenih struktura.
4. Iako je detaljan opis porekla tog straha izvan domena ovog članka, neki autori pretpostavljaju da je to biološka evoluciona adaptacija koja je bila korisna tokom stotina hiljada godina kada su ljudi živeli u malim grupama nalik čoporima. Hajek i drugi tvrde da su potencijalne prednosti saradnje kroz podelu rada bile ograničene primitivnom strukturom kapitala. Ovo je zadržalo ljudske čopore i, kasnije, plemena malima. S druge strane, korist od povremenog nasilnog oduzimanja sredstava drugih čopora i plemena bila je veća od koristi koja bi se ostvarila spajanjem dva ili više plemena kroz podelu rada i mirnu saradnju. Sagledan u ovom hajekovskom kontekstu društvene evolucije, animozitet prema drugim plemenima je bio korisna tradicija u vidu odbrambene strategije. Strah od drugih grupa, kao evoluciona adaptacija koja je bila korisna tokom većeg dela ljudske istorije, sada više nije potreban. Međutim, dok je naša društvena evolucija pretekla našu biološku evoluciju u smislu da napuštanje tradicije animoziteta dovodi do uspešnijih društava, instinktivni strah od drugih je ostao.
5. Imajte na umu da – iako državni službenici plaćaju "porez" – njihove plate dolaze iz poreskih prihoda, a ne iz dobrovoljne razmene s proizvođačima. Dakle, državni službenici su primaoci, a ne platiše poreza.

"Veća radna produktivnost, koja nastaje u sistemu podele rada, ima ujedinjujući karakter. Ona dovodi do toga da ljudi jedni druge doživljavaju, pre kao drugove u zajedničkoj borbi za bolji život, nego kao suparnike koji se bore za goli opstanak. Ona neprijatelje pretvara u prijatelje, rat u mir, pojedince u društvo."

Ludvig fon Mizes

Podela rada

U objašnjavanju tržišnog mehanizma potrebno je početi od samog početka i objasniti kako je uopšte došlo do nastanka i razvoja civilizacije. U svom remek-delu1 Mizes navodi dva presudna faktora:

1) Nejednakost ljudi.

Među ljudima mora postojati nejednakost, i to – kako u pogledu njihovih želja, tako i u pogledu njihovih mogućnosti.

2) Čovek mora biti svestan toga da se pomoću podele rada može ostvariti veća produktivnost.

Dakle, Mizes ovde polazi od pretpostavke da ljudi moraju imati barem minimum inteligencije koja bi im omogućila da shvate prednosti podele rada, a osim toga podrazumeva i to da ljudi moraju imati želju da tu inteligenciju iskoriste u praktične svrhe.2

O značaju podele rada Mizes govori na sledeći način:

Kada se pojedinac odluči da svoj izolovani rad zameni zajedničkim radom, on odmah oseti sve blagodeti koje sa sobom donosi podela rada. Prednosti koje sa sobom donose saradnja i podela rada su univerzalne. Te prednosti će se osetiti odmah; korist će osetiti svaka generacija, a ne samo buduće generacije. Sve ono čega se pojedinac odrekne zarad saradnje sa drugima – vratiće mu se višestruko. Njegova žrtva je samo prividna i privremena; on se odriče malog dobitka da bi kasnije imao veliki dobitak. Nijedno razumno biće ne može a da ne vidi ovu očiglednu činjenicu.

Dakle, vidimo da je za Mizesa ta veća produktivnost koju sa sobom donosi podela rada – univerzalni zakon, a univerzalan je zbog raznolikosti prirode:

1) Urođena nejednakost ljudi u pogledu svojih radnih sposobnosti.

2) Nejednaka raspoređenost prirodnih resursa.

Stvar je više nego očigledna jer kada bi prirodni uslovi za proizvodnju svuda na zemlji bili potpuno jednaki, i kada bi svi ljudi bili potpuno jednaki – onda je potpuno jasno da do podele rada nikada ne bi ni došlo jer ljudi od nje ne bi imali koristi.

Nevidljiva ruka

U feudalizmu, ili drugim rečima rečeno “u pred-ekonomskom dobu”, vladalo je mišljenje da sve zavisi od gole sile. Onaj ko ima moć – on će se “razvijati”; onaj ko nema moć – on će robovati.

Sa nestankom feudalizma nestalo je i mnogobrojnih esnafskih udruženja koja su ograničavala proizvodnju i sprečavala konkurenciju. Zanatlijama više nije bila potrebna nikakva dozvola da bi se bavili proizvodnjom, a kao posledica te slobode – proizvodnja je procvetala. Iako bi se moglo pomisliti da će takav “stihijski” razvoj dovesti do mnogobrojnih predimenzioniranih proizvodnih kapaciteta i da će doći do velikih poremećaja u pogledu ponude robe i mogućnosti njene realizacije – do toga nije dolazilo. Svake robe je bilo skoro tačno onoliko koliko je potrebno, tj. ponuda i tražnja su bile u ravnoteži.3

Bez ikakvih “ekspertskih planova”, bez ikakvih “naučnih metoda upravljanja”, bez vođenja “anticikličnih politika” i bez “finog makroekonomskog podešavanja” – ponuda i tražnja su se praktično poklapale.

Upravo je ta tržišna usklađenost navela Adama Smita (Adam Smith) da za taj “čudnovati mehanizam” spontane i harmonične tržišne usklađenosti, upotrebi termin “nevidljiva ruka”. Dakle, iako se nevidljiva ruka često vezuje za ime Miltona Fridmana (Milton Friedman), ona ne potiče od Fridmana već od Adama Smita.

Za Adama Smita se obično kaže da je on bio prvi ekonomista i “otac političke ekonomije”, ali to ipak nije tako jer su se pre njega ekonomijom bavili i sholastici iz Salamanke, kao i Ričard Kantilon (Richard Cantillon) za čiji je esej4 Vilijam Dževons (William Stanley Jevons) svojevremeno rekao da predstavlja “kolevku političke ekonomije”, a Hajek je Kantilonu odao priznanje time što je u objašnjavanju ekonomskih ciklusa za “fenomen prvih primalaca novca” upotrebio izraz “Cantillon efect”. Adam Smit je bio filozof i edukator koji je radio na popularizaciji ideje da su ljudi, ako im se omogući da slobodno deluju, sposobni da stvore društveni sistem koji je daleko superiorniji od bilo kakvog “naučno” organizovanog i planiranog sistema.

Mora se naglasiti da za tu tržišnu usklađenost nije zaslužna ekonomija, već da se uloga ekonomije ogleda samo u tome što ona objašnjava kako do te usklađenosti dolazi, tj. objašnjava delovanje te “nevidljive ruke”.

Zakon saradnje

Kada se govori o podeli rada, onda se moraju pomenuti dva zakona: Zakon apsolutnih prednosti i Zakon komparativnih prednosti.

Po zakonu apsolutnih prednosti, najkraće rečeno, ako dva ili više učesnika procesa razmene, bilo da se radi o pojedincima, grupama ili državama, imaju prednost u pogledu proizvodnje nekog proizvoda, onda je za svakog od njih najbolje da se opredeli za proizvodnju samo tog proizvoda, a da do ostalih proizvoda dolaze putem razmene.

Kao primer možemo uzeti dva proizvođača koja proizvode krompir i jabuke:

Osoba “A” na svom imanju može proizvesti 100kg krompira ili 200kg jabuka. Trenutno na svom imanju proizvodi 50kg krompira i 100kg jabuka.

Osoba “B” na svom imanju može proizvesti 100kg jabuka ili 200kg krompira.

Trenutno na svom imanju proizvodi 50kg jabuka i 100kg krompira.

Dakle, potpuno je očigledno da ako se osoba A opredeli za proizvodnju jabuka, a osoba B za proizvodnju krompira, i onda sve to podele na ravne časti, obe osobe će imati po 100kg jabuka i 100kg krompira.

Dakle, zakon apsolutnih prednosti je jednostavan i nije ga teško shvatiti, ali se onda postavlja pitanje: šta se događa u situacijama kada je jedna strana efikasnija u proizvodnji oba proizvoda?

Tada na scenu stupa Rikardov (David Ricardo) zakon komparativnih prednosti, mada, sva je prilika da je pravi autor tog zakona Džejms Mil (James Mill).5

Po zakonu komparativnih prednosti, podela rada je čak i tada moguća. Istina, taj zakon je malo teže razumeti, ali je suština u tome da do specijalizacije tada dolazi po principu relativne efikasnosti.

Ako imamo osobu “A” i osobu “B” koje proizvode iste proizvode X i Y, i ako je osoba A superiorna u proizvodnji i jednog i drugog proizvoda, onda je potrebno da se osoba A specijalizuje za proizvodnju onog proizvoda u kome je više superiorna, a da osobi B prepusti proizvodnju onog drugog proizvoda.

Ogroman je značaj zakona komparativnih prednosti jer nam on pokazuje da nijedna država na svetu ne bi izostala iz te međunarodne podele rada i slobodne trgovine. Rikardov zakon nam kazuje da u toj podeli rada ima mesta za svaku državu, čak i za onu najsiromašniju državu koja ni u čemu nema prednost u odnosu na druge države, jer će se njenim partnerima isplatiti da joj prepuste onu proizvodnju u kojoj su oni “najmanje uspešni”.

Iako se ovaj zakon prvobitno odnosio samo na trgovinu, njegov značaj je univerzalnog karaktera i može se primeniti na sve druge vrste ljudske saradnje. Upravo zbog te njegove univerzalne prirode, Mizes je za njega koristio naziv “Zakon saradnje”.

Ja, olovka

Kada se govori o prednostima podele rada onda ljudi prvo pomisle na problem proizvodnje tehnološki izuzetno komplikovanih proizvoda kao što su: lokomotive, avioni, brodovi i tome slično. Međutim, da li je moguće prednosti podele rada objasniti na jednostavniji način? Kako bi bilo da pokušamo da te prednosti učinimo razumljivijim na primeru proizvodnje nekog sasvim običnog predmeta koji košta svega nekoliko centi?

Upravo je na tu ideju došao Leonard Rid (Leonard Read) posmatrajući na svom stolu jednu najobičniju grafitnu olovku. Kako bi bilo, kaže Rid, da pokušamo da dokažemo da, uprkos tome što na čitavom svetu živi nekoliko milijardi ljudi, nijedan čovek, sam, nije u stanju da napravi čak ni tako jednostavan proizvod kao što je jedna najobičnija grafitna olovka? Ako uspem u tome, kaže Rid, “bio bi to sjajan prikaz tržišnog čuda”.6

Rid je tu svoju ideju sproveo u delo i napisao čuveni esej “Ja, olovka” (I, Pencil), koji nam na maestralan način otkriva još jedan “nevidljivi” aspekt podele rada.

Na prvi pogled olovka je zaista jednostavan proizvod jer sve što na njoj možemo videti je samo: komadić drveta, grafitno srce, lak, odštampana nalepnica, malo metala i gumica. Dakle, na prvi pogled sve je jednostavno, ali je proizvodnja te obične olovke sve drugo samo ne jednostavna. Rid se stavlja u poziciju te olovke i kazuje nam priču o svom nastanku.

Drvo koje se koristilo za proizvodnju olovke je bila kedrovina iz Severne Kalifornije i Oregona. Možemo samo zamisliti šta je sve potrebno uraditi da bi ta drvena građa došla do proizvođača olovaka. Potrebno je imati motorne testere, kamione i svu ostalu opremu kako bi se drvena građa dopremila do železničke pruge. Naravno, potrebno je imati i železničku prugu. Možemo zamisliti koliko je različitih veština potrebno da bi se došlo samo do metala od kojih su sačinjene te bezbrojne alatke i mašine, i koliko je znanja i rada potrebno da bi se napravile te mašine. Zatim, svu tu drvenu građu je potrebno iseći na sitne delove širine svega nekoliko milimetara, a onda je to drvo potrebno osušiti, lakirati, itd.

Rudnika grafita takođe nema svuda, a ako se on nalazi na Cejlonu, kao u Ridovom slučaju, onda možemo zamisliti šta je sve potrebno da bi se grafit, prvo iskopao, a zatim transportovao do proizvođača olovaka. Tu su nam, osim železnice i kamiona, potrebni i brodovi, a onda možemo zamisliti šta je sve potrebno za izgradnju brodova. Možemo zamisliti i sve one ljude koji rade u lukama i na brodovima, kao i sve one koji na bilo koji drugi način učestvuju u brodskom transportu robe.

Zatim, kada grafit konačno dođe do svoje destinacije, a da bi se poboljšale njegove karakteristike, potrebno ga je pomešati sa glinom, a glina se vadi iz reke Misisipi. U procesu rafinacije se koristi amonijum hidroksid i još čitav niz hemijskih supstanci koje zahteva tehnološki proces, da bi se onda ta smesa pekla na temperaturi od preko 1000 stepeni celzijusa. Da bi se pojačala tvrdoća i glatkoća grafita, on se tretira sa prirodnim voskom iz Meksika, parafinskim voskom i hidrogenizovanim prirodnim mastima.

A onda, na kraju, kada se svi ti delovi nađu u fabrici za proizvodnju olovaka, opet je potrebna izuzetno komplikovana tehnologija kako bi se svi ti “prosti” delovi sastavili u jednu običnu olovku.

Olovka se lakira u nekoliko slojeva, a onda se postavlja pitanje: da li neko zna šta je sve potrebno za proizvodnju laka? Koliko je onih koji bi bili u stanju da sami naprave lak? Koliko je onih koji sami mogu napraviti metalni prsten za gumicu? Koliko je onih koji sami mogu napraviti gumicu?

Desetine miliona ljudi, širom sveta, učestvovalo je u proizvodnji jedne obične olovke a da niko pojedinačno u tom znanju (know-how) nije učestvovao sa više od nekog “beskonačno” malog dela. Niko od njih ne zna kako da napravi olovku, ali zato veoma dobro zna da sa onim malim delom znanja koji poseduje – može učestvovati u procesu razmene i za njega dobiti one proizvode koje on sam želi.

Uprkos tome što nije bilo centralnog plana, uprkos tome što nije bilo genijalnog planera ili diktatora koji bi putem prinude upravljao svim tim bezbrojnim ljudskim akcijama – sve je funkcionisalo besprekorno i svako od njih je veoma dobro znao šta treba da radi. Dakle, tržišna nevidljiva ruka je stvorila čudo. Milioni malih znanja su sama našla način kako da sarađuju i potpuno prirodno i spontano učinila ono što ne bi mogao da učini nijedan čovek pojedinačno, ma kako pametan ili genijalan on bio. Za razliku od socijalizma, u kome se od državnih birokrata traži da organizuju i kontrolišu nešto što se ne može ni organizovati ni kontrolisati – tržišna ekonomija se oslanja na slobodnu razmenu proizvoda. Ljudima nije potreban nikakav nadčovek, već samo sloboda.

Poenta ove Ridove priče je u tome da ako shvatimo da je “čudotvorni tržišni mehanizam” omogućio milionima ljudi širom sveta da, samostalno i dobrovoljno, učestvuju u stvaranju ovog malog čuda – olovke – onda svako od nas može dati svoj doprinos u očuvanju slobode koju čovečanstvo, svakoga dana, gubi sve više. Ako svako od nas ima svest o tome da je saradnja između ljudi moguća, i to bez bilo kakve državne ili bilo koje druge prinude – onda to znači da svako od nas ima onaj neophodni sastojak slobode – veru u slobodne ljude.

Ako nema vere u slobodne ljude – onda ne može biti ni slobode, jer onda čoveku ne preostaje ništa drugo nego da veruje u kontrolisane ljude. Ili verujemo u slobodne ljude i mir – ili verujemo u kontrolisane ljude i nasilje. Treća mogućnost ne postoji.

Ekonomski problem

Kao što smo sasvim jasno mogli videti, niko ne može proizvesti sve ono što mu je potrebno, i zato ljudi proizvode ono što drugi ljudi žele, da bi, na obostranu korist, učestvovali u razmeni proizvoda. Dakle, svako od nas se mora specijalizovati u proizvodnji onih proizvoda koji se na tržištu mogu najlakše razmeniti.

U sistemu direktne razmene proizvoda (trampe) cena proizvoda je izražena kroz odnos razmene, dok je u sistemu indirektne razmene proizvoda cena proizvoda (taj isti odnos razmene) – izražena u novcu (money prices). Upravo su te novčane cene jedan od najvećih ekonomskih problema jer veliki broj ljudi ne razume šta je cena nekog proizvoda. Široko je rasprostranjeno verovanje da su cene nešto o čemu odlučuju proizvođači i prodavci, i to tako što, jednostavno, saberu sve troškove proizvodnje a onda tim troškovima dodaju ono što će biti njihov profit.

Naravno, cene se ne formiraju sabiranjem troškova, već su kupci ti koji formiraju cenu nekog proizvoda, a Mizes identifikuje i glavni razlog zašto mnogi ljudi toga nisu svesni:

Svaki pojedinac, kupujući ili ne kupujući, prodajući ili ne prodajući, daje svoj doprinos procesu formiranja tržišnih cena. Ali, što je tržište veće – manji je značaj tog njegovog doprinosa. Zbog toga se pojedincima čini da je struktura tržišnih cena nepromenljiva činjenica kojoj se oni moraju prilagoditi.

Značaj tržišno formiranih cena je ogroman jer su one ključni signal koji preduzetnicima kazuje šta i kako proizvoditi. Najkraće rečeno, tržišno formirane cene su glavni instrument koji koordinira sve privredne aktivnosti.

Za socijaliste problem “šta i koliko proizvoditi” ne postoji jer je “svima jasno” šta narod želi. Ali, upravo je to: “šta proizvoditi” najvažnija ekonomska odluka koju treba doneti.7

Ljudske želje su neograničene, ljudi bi hteli da imaju mnogo toga, ali je problem u tome što su prirodni i privredni resursi ograničeni i što ljudi ne mogu imati sve što žele. Ako svi ne mogu imati sve, onda je jasno da se mora proizvoditi samo ono što je na samom vrhu ljudskih lista prioriteta, a sve to zbog toga da se ograničeni resursi ne bi uludo trošili za proizvodnju nečega što ljudima nije prioritet ili na nešto što oni uopšte ne žele.

Upravo je taj problem – problem alokacije privrednih resursa (problem koji nikakvo naučno planiranje ne može rešiti) – problem koji slobodno tržište besprekorno rešava.

Roba ima svoju direktnu vrednost (da je korisna za nas same) ili indirektnu vrednost (da od nje korist može imati neko drugi), što znači da robu koju imamo možemo razmeniti za neku drugu robu, tj. za robu koju više želimo. Vrednost robe koju ona ima u tržišnom procesu razmene je vrednost koja će odrediti način našeg delovanja, tj. da li ćemo neku robu zadržati u svom posedu ili ćemo je razmeniti za neku drugu robu. Ili, ako posmatramo sistem u kome se razmena obavlja u novcu: ako uočimo robu koju vrednujemo više nego što je vrednuje tržište – mi je kupujemo; ako imamo robu koju tržište vrednuje više nego mi – mi je prodajemo.

Svako vrednovanje robe je subjektivno vrednovanje i do razmene roba dolazi upravo zbog činjenice da jednu robu različiti tržišni učesnici različito vrednuju. Dakle, do razmene roba ne dolazi, kako se to ranije mislilo, zbog toga što robe imaju istu vrednost, već zbog njihove različite vrednosti.

U procesu razmene roba (trgovini) svaka roba ili usluga ide ka osobi koja je više vrednuje. Svaka osoba koja na slobodnom tržištu dobrovoljno razmeni svoju robu za neku drugu robu – je na dobitku, ali se tu ne radi o objektivnom dobitku već o subjektivnom dobitku, tj. psihološkom dobitku koji se ne može izmeriti.

O tome šta je to slobodno tržište, Rotbard govori na sledeći način:

Slobodno tržište je opšti termin za skup svih razmena koje se dogode u jednom društvu. Svaka pojedinačna razmena je izvršena kao dobrovoljni sporazum između dva čoveka ili između dve grupe ljudi preko njihovih zastupnika. Ta dva čoveka, ili dva zastupnika, učestvuju u procesu razmene upravo zbog toga što očekuju da budu na dobitku; kada ne bi očekivali dobitak – onda oni ne bi ni učestvovali u procesu razmene.8

Samim tim, ako se svi učesnici razmene osećaju kao dobitnici, onda je sasvim jasno da u procesu razmene dolazi do stvaranja nove vrednosti.

Rotbard zatim objašnjava ko je na dobitku, a ko na gubitku:

Ovo sasvim jednostavno rezonovanje pobija tipične merkantilističke argumente protiv slobodnog tržišta koji govore o tome kako je u svakoj trgovini jedna strana na dobitku, a druga na gubitku; da u svakoj transakciji imamo jednog dobitnika i jednog gubitnika, tj. jednog “eksploatatora” i jednog “eksploatisanog”.

Celu tu priču o gubitnicima i dobitnicima Rotbard zaključuje na sledeći način:

Nažalost, ova merkantilistička zabluda ima svoje zagovornike čak i danas. Ljudi ne trguju da bi time gubili, već da bi dobili. Ili, rečeno modernim rečnikom koji se koristi u teoriji igara: trgovina je win-win situacija. Tu se ne radi o “zero-sum” ili “negative-sum” igrama, već o “positive-sum” igri.

Ključna razlika između igre i tržišnog procesa se sastoji u tome što u igri imamo dobitnike i gubitnike, dok su u tržišnom procesu svi učesnici dobitnici.

Zakon cena

Ako se tržište suoči sa nestašicom neke robe, onda se može postaviti pitanje: ko onda dobija te proizvode i po kojoj ceni?

Na to pitanje je lako odgovoriti jer o njemu odlučuje zakon, ali ne zakon koji donosi neki diktator ili parlamentarna većina, već ekonomski zakon pod nazivom zakon cena. Tu se ne radi o nečemu što je predmet pregovora i dogovora, preglasavanja i nadglasavanja, niti o tome šta bi neko želeo ili ne bi želeo. Tu se radi o nepromenljivom zakonu koji samo opisuje način na koji ljudi deluju. Svi oni koji pokušaju da negiraju ovaj ekonomski zakon, time čine samo štetu, a ne korist.

U slobodnom tržišnom sistemu se formira tržišna cena koja omogućava “čišćenje tržišta”, što znači da svi prodavci koji žele da svoju robu prodaju po toj ceni – mogu to da urade, a isto tako i svi kupci koji žele da kupe robu po toj ceni – takođe mogu to da urade.

Ako država odredi “maksimalnu cenu” za neki proizvod, tj. na veštački način snizi cenu ispod tržišne cene – to će dovesto do toga da će proizvođači, pre ili kasnije, morati da obustave dalju proizvodnju. Dakle, “maksimalna cena” će samo dovesti do smanjenja proizvodnje i do još veće nestašice tog proizvoda.

Ako država odredi “minimalnu cenu”, tj. na veštački način poveća cenu iznad tržišne cene – to će dovesti do nerezonskog povećanja proizvodnje tog proizvoda i do nemogućnosti njegove realizacije.

Ako se, na bilo koji način, ukinu tržišne cene, onda čitav sistem, polako ali sigurno, prelazi u stanje socijalističkog haosa.

Mizes o tome govori sledećim rečima:

Kada se državna vlast odluči za ukidanje tržišnih cena – to neminovno vodi ka ukidanju lične imovine. Mora se znati da ne postoji srednji put između sistema privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju u kombinaciji sa slobodom ugovaranja, i sistema zajedničkog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, tj. socijalizma. Takav sistem, postepeno, neminovno vodi ka: prinudnoj proizvodnji, opštoj radnoj obavezi, racionalisanju potrošnje, i na kraju – zvaničnom preuzimanju kontrole nad kompletnom proizvodnjom i potrošnjom.9

“Profit-loss”

Najveća je greška misliti da profit nastaje tek tako, samo zbog toga što neko nešto proizvodi. Profit nastaje samo onda kada je proizvodnja u skladu sa ljudskim željama.

Mizes to objašnjava na sledeći način:

Profit je pokretačka snaga tržišne ekonomije. Što veći profit – to bolje ispunjenje želja potrošača. To je zbog toga što se profit može ostvariti samo otklanjanjem razlike između želja potrošača i prethodnog stanja proizvodnih aktivnosti. Onaj koji potrošače služi najbolje – on ostvaruje najveći profit.

Na isti način treba posmatrati i gubitak. Kada u slobodnom tržišnom sistemu neki privrednik zabeleži gubitak, onda to ne znači da tu proizvodnju treba spasavati, već sasvim suprotno – to znači da njegovi proizvodi nisu u skladu sa ljudskim željama i da se proizvodnja tih proizvoda mora obustaviti.

Mizesovim rečima rečeno:

Profit-loss je tržišni instrument koji materijalne činioce proizvodnje oduzima iz ruku onih koji su neefikasni i stavlja ih u ruke onima koji su efikasniji.10

Dakle, tržišno formirane cene i profit-loss (dobitak-gubitak) su glavni tržišni podsticaji koji sve kapitalne investicije i celokupnu proizvodnju usmeravaju na pravi način. Iako na izgled veoma komplikovan, tržišni sistem sve privredne aktivnosti propusta kroz svoje gusto sito i na taj način “čisti” tržište i eliminiše pojavu nekih, navodno: iznenadnih, nepredvidljivih i neobjašnjivih viškova ili nestašica roba u sistemu.

Tržišno formirane cene određuju da li će neko zabeležiti dobitak ili gubitak, a onda taj dobitak ili gubitak ostalim preduzetnicima kazuje da li u neku proizvodnju treba ulaziti ili iz nje izlaziti.

Svima onima koji sanjaju o sistemu koji će eliminisati profite i gubitke, i svima onima koji zagovaraju socijalističku ideju o “proizvodnji zarad potrošnje, a ne zarad profita” – Mizes poručuje:

Eliminacijom profita, ma kojim sredstvima se za njegovu egzekuciju služili, društvo bi se neminovno pretvorilo u besmislenu zbrku.

Prinudna razmena

Sistem razmene je taj koji određuje na koji način će se organizovati podela rada, koja je, kao što smo već videli, osnovna poluga koja čitav sistem diže na jedan viši nivo i čitavo društvo vodi putem prosperiteta.

Međutim, nije svaka razmena tržišna razmena, i zato Rotbard kaže sledeće:

Ali nije svaka razmena slobodna. Ima i prinudnih razmena. Ako vam neki kriminalac zapreti rečima “pare ili život”, to neće biti slobodna razmena, već razmena pod prinudom. Od takve razmene korist će uvek imati samo kriminalac. Samo je sistem pljačke, a ne sistem slobodnog tržišta, u skladu sa merkantilističkim stavom da je u procesu razmene jedna strana uvek na dobitku, a druga uvek na gubitku. Eksploatacija se ne događa u sistemu slobodne razmene roba, već samo u sistemu prisile. Na duži rok, sistem prisile je uvek “negative-sum game” koji uvek dovodi do smanjenja proizvodnje, smanjenja štednje i investicija, uništenja kapitala, smanjenja produktivnosti i smanjenja životnog standarda.

Dakle, prisilna razmena je pljačka, ali nisu ni sve pljačke iste jer je od svih pljački najgora zakonita pljačka. Sa tim u vezi Rotbard kaže sledeće:

Državna vlast je jedini zakoniti sistem pljačke.

Zabluda slomljenog prozora

Kada se u ekonomiji spomene problem “vidljivog i nevidljivog”, onda je uvek prva asocijacija za taj problem ona čuvena “zabluda slomljenog prozora” na koju je prvi ukazao Frederik Bastija (Frédéric Bastiat),11 a koju je kasnije sjajno dogradio Henri Hazlit (Henry Hazlitt).12

Priča počinje tako što jedan huligan kamenom razbija izlog na lokalnoj prodavnici. Iz prodavnice, sav besan, istrči vlasnik prodavnice, ali ništa ne može da učini jer je “nestašni” mladić već pobegao. A onda, kako to obično biva, ispred razbijenog izloga se polako okuplja radoznala gomila. U početku niko ništa ne govori, već svi samo posmatraju, ali se ta tišina ubrzo prekida jer se uvek nađe neko ko sve to mora filozofski da prokomentariše. Ubrzo se čuje mišljenje da nije sve tako crno jer “svaka nesreća ima i svoju svetlu stranu”.

Ta “svetla strana” počinje uvodnom idejom da i staklorezac mora od nečega da živi, a onda i većina prisutnih daje svoj doprinos daljoj elaboraciji te ideje: Koliko košta novi izlog? Dvesta pedeset dolara? To i nije tako mala suma novca. Staklorezac će zaraditi 250 dolara, tim novcem će od krojača kupiti novo odelo, zatim, krojač će tim novcem možda kupiti novi sat, sajdžija će kupiti nešto drugo, i tako redom.

Slomljeni izlog, kao očigledan primer uništavanja postojećeg bogatstva, uz podršku naopake teorije o “prosperitetu kroz destrukciju” odjednom postaje okidač prosperiteta jer se na taj način povećava društveno bogatstvo i zaposlenost. Logični zaključak svega toga je taj da, posmatrano očima gomile, huliganstvo ne samo da nije štetno, već je i korisno, a što više huligana u jednom društvu – to veće bogatstvo naroda.

Međutim, sa stanovišta ekonomije stvari izgledaju sasvim drugačije. Da nije došlo do štete, da izlog nije razbijen – onda bi trgovac bio taj koji bi od krojača kupio novo odelo. Krojač bi kupio novi sat, sajdžija bi kupio nešto drugo, i tako redom. Dakle, imamo sve isto kao i u prethodnoj situaciji, a povrh svega i neslomljen izlog.

Neko će reći: da, ali zaboravili smo na stakloresca, gde je on u celoj ovoj priči? Nismo zaboravili na stakloresca. Za stakloresca važi isto ono što važi i za sve ostale učesnike u procesu razmene. Jedini pravi način da čitavo društvo ima korist od našeg rada je onaj način kada neko, zbog stvarne potrebe za našim proizvodom, dobrovoljno odvoji svoj novac i naruči naš proizvod. Samo takav rad, rad koji je usmeren ka stvaranju novog bogatstva, a ne zarad zamene namerno uništenog postojećeg bogatstva, je društveno koristan rad. Ako za našim proizvodima ne postoji realna tražnja, onda mi nemamo drugu opciju nego da promenimo zanimanje. Ako se postojeća vrednost bespotrebno uništi, time društvo ne postaje bogatije, već siromašnije.

Iako zaista nije potrebno previše pameti da bi se shvatila suština ove zablude – ona je danas življa nego ikada ranije. Ovu zabludu, mada ona može biti zamaskirana na različite načine, danas zagovaraju: i vlast, i “profesori ekonomije”, i privrednici, i predstavnici sindikata, i novinari i skoro svi ostali.

I zato Hazlit ovoj lekciji daje izuzetno veliki značaj:

Celokupna ekonomska nauka se može svesti na samo jednu lekciju, a ta jedna lekcija se može svesti na samo jednu rečenicu. Umetnost ekonomije se ne sastoji samo od posmatranja neposrednih posledica nekog čina ili politike, već i od sagledavanja dugoročnih posledica; ona se ne sastoji samo od praćenja posledica koje će ta politika ostaviti na samo jednu grupu ljudi, već se mora sagledati njen uticaj na sve grupe ljudi.

Statički i dinamički sistem

Kada smo već upotrebili termin “prosperitet kroz destrukciju”, onda je bitno napraviti razliku između tog termina i Šumpeterovog (Joseph Schumpeter) termina “kreativna destrukcija” (creative distruction).

Šumpeter govori o nečemu sasvim drugom – o ulozi preduzetnika u slobodnom tržišnom sistemu, koji svojim delovanjem stalno dovode do neravnoteže. U slobodnom tržišnom sistemu nema onog famoznog statičkog ekonomskog ekvilibrijuma, već se čitav ekonomski sistem nalazi u stanju stalnog kretanja i stalne neravnoteže. U slobodnom tržišnom sistemu nema statičnosti jer se svakoga dana pojavi neki novi pronalazak koji “drma” čitav ekonomski sistem i ne dozvoljava nikakvo stanje učmalosti i letargije. Svakoga dana novi proizvodi zamenjuju stare proizvode, svakoga dana stara tehnologija ustupa mesto novoj i boljoj tehnologiji.13

Dakle, ovde se ne radi o zameni jednog uništenog dobra novim ali istim takvim ili sličnim dobrom, već o stvaranju kvalitativno boljeg dobra koji čitav sistem diže na viši nivo. Novi proizvodi i nova tehnologija sa sobom neminovno ruše stare proizvode i staru tehnologiju, ali se tu ne radi o rušenju zarad rušenja, već o dizanju čitavog sistema na viši nivo. Samo socijalisti o razvoju tehnologije govore kao o nečemu štetnom zbog čega dolazi do gubitka radnih mesta. Sasvim suprotno tome – nova tehnologija ne dovodi do gubitaka radnih mesta, već samo do toga da jedna radna mesta, stara radna mesta, ustupaju svoje mesto novim, boljim i korisnijim radnim mestima. Tržišni sistem nije statički sistem, već dinamički sistem.

Serijski razbijač prozora

Kada se izgovore reči “monetarna politika”, onda ljudi na te reči reaguju na sledeći način:

To mora da je nešto jako komplikovano i zato to treba prepustiti stručnjacima.14

Ako tome dodamo i činjenicu da centralni bankari (ili komunističkim rečnikom rečeno: “narodni bankari”) zaista imaju izuzetan talenat za obmanjivanje ljudi, onda se mora priznati da ljudima nije nimalo lako da shvate šta ti navodni stručnjaci tamo stvarno rade i u čemu se sastoji ta njihova stručnost.

Svima onima koji razumeju ono o čemu smo pisali u tekstovima: “Novac”, “Kreditni novac”, “Ekonomski ciklusi" i “Privredni rast” – mora biti jasno da se tu ne radi ni o čemu drugom do o najobičnijoj iluzionističkoj predstavi čiji je jedini zadatak – prikrivanje njihovog pravog delovanja. Kada su u pitanju “odnosi sa javnošću”, onda je njihov osnovni zadatak – odvraćanje ljudi od toga da postave jedino pravo pitanje: šta vi to tamo stvarno radite?

Problem današnjeg sveta je u tome što ljudi ne žele da saznaju istinu, a ne žele istinu jer naslućuju da je ona veoma neprijatna. Ako pokušamo nekome nešto da objasnimo, odgovor će skoro uvek biti isti: “nemojte mi rušiti snove”. Većina ljudi na istinu i stvarnost ne gleda kao na nešto što je svuda oko nas i što je činjenica kojoj se moramo prilagoditi, već je za njih stvarnost samo ono što su oni zamislili u svojim glavama. Današnji ljudi su stvarnost zamenili sa fantazijama i snovima, i zato između znanja i neznanja oni svesno biraju neznanje. Savremeni ljudi misle da ako nešto ne znaju, da se onda “to” što oni ne znaju neće ni dogoditi. Dovoljno je samo zabiti glavu u pesak, nastaviti po starom, a onda će se problemi, nebitno kako, sami od sebe rešiti. Ali, nažalost, problemi se neće sami od sebe rešiti.

Svi oni koji žele da saznaju istinu – veoma lako mogu shvatiti da je jedina stvarna uloga centralne banke – pljačka. Ali ne obična pljačka, već pljačka kolosalnih razmera. To što “narodni bankari” rade je ništa drugo do ono o čemu su govorili Bastija i Hazlit – o još jednoj varijanti “razbijanja izloga”, ali za razliku od njihovog primera u kome je stradao samo jedan izlog, ovde se radi o masovnom razbijanju izloga. Svaki “instrument” i svaki potez narodne banke je ništa drugo do “zakonito razbijanje izloga”.

Bez zdravog novca nema: ni štednje, ni kapitala, ni zdravog cenovnog sistema, ni zdrave razmene proizvoda, ni racionalne alokacije privrednih resursa, ni održive podele rada. Najkraće rečeno, bez zdravog novca nema ni tržišta ni ekonomije.

I zato, u državi slobodnih ljudi – nema mesta ni za narodnu banku ni za narodne bankare.

Lična imovina

Sve ovo o čemu smo govorili, tj. sve ovo bez čega nema slobodnog tržišta, je ništa drugo do liberalizam, a osnovni stub liberalizma je – lična imovina, tj. privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju.

I zato Mizes kaže sledeće:

Ako nas istorija može naučiti bilo čemu – onda je to da je privatno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju neophodni uslov civilizacije i materijalnog blagostanja.15

Mizes zatim dodaje:

Osnovno učenje liberalizma se sastoji u tome da se društvena saradnja i podela rada mogu postići samo u sistemu koji počiva na privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju, tj. tržišnom sistemu, iliti kapitalizmu. Svi ostali liberalno-demokratski principi: individualne slobode, sloboda govora, sloboda štampe, verska tolerancija, mir među narodima, itd. – su samo posledica ovog osnovnog postulata. Oni se mogu ostvariti samo u društvu zasnovanom na ličnoj imovini.16

Po Mizesu, lična imovina je sve to, ali i mnogo više od toga:

Lična imovina je ništa drugo do utočište u kome se pojedinac oseća zaštićenim od države. Lična imovina je brana za vlastodržačku samovolju. Lična imovina daje mogućnost za nastanak i razvoj snaga koje se mogu suprotstaviti političkoj moći. Zbog svega toga, lična imovina predstavlja osnovu za sve te aktivnosti, bez opasnosti od nasilnog mešanja države. Lična imovina je plodno zemljište u kome se hrani seme slobode, i u kome se, na kraju krajeva, nalaze koreni svih nezavisnih pojedinaca, intelektualaca i materijalnog napretka.

Zaključak

Iako su rani ekonomisti otkrili veoma važne ekonomske zakone, njihove teorije su ipak obilovale i mnogim greškama, među kojima je svakako najveća greška – pogrešna teorija vrednosti. Teorija vrednosti je bila glavni kamen spoticanja za klasične ekonomiste, a on je uklonjen tek sa pojavom Karla Mengera (Carl Menger) i njegove čuvene Teorije subjektivne vrednosti, ili kako se ona još naziva Teorijom marginalne korisnosti, ili, najednostavnije, Teorijom tržišne vrednosti.

Mengerova teorija vrednosti je najveće otkriće u istoriji ekonomske nauke i temelj na kome je sagrađena Austrijska škola ekonomije. Bem-Baverk je nastavio delo svoga učitelja Mengera, a Bem-Baverkov učenik, Ludvig fon Mizes, konačno sve to zaokružuje u jedan koherentan sistem i čovečanstvu na dar daje jednu potpuno zaokruženu ekonomsku teoriju – “opštu teoriju o ljudskom delovanju”.

Nevidljiva ruka je samo na površini bila nevidljiva, a u stvari to je jedan potpuno logičan, prirodan, samokoordinirajući i samoregulišući sistem.

Kada je, pre 64 godine, Mizes objavio svoje remek-delo, Ljudsko delovanje, sve ono što je do tada bilo nevidljivo – postalo je vidljivo.

Tržišna ekonomija nije delo nekog genijalnog uma, niti je, kako to kaže Mizes, prvo unapred isplanirana, a onda puštena u rad, već je ona samo spontano delovanje pojedinaca kojima je cilj ništa drugo do bolji život i prosperitet.

Sve ono što se danas naziva civilizacijom i progresom, ostvareno je u sistemu slobodne tržišne ekonomije. Ne postoji neka druga sloboda osim one koju sa sobom donosi slobodna tržišna ekonomija. I zato, kaže Mizes, ustav i zakoni ne mogu stvoriti slobodu; njihova uloga se sastoji samo u tome što štite tu već ostvarenu slobodu.17

Ako slobodno tržište zamislimo kao jednu građevinu, onda možemo reći da ona stoji na sedam osnovnih stubova:

1) Lična imovina

Ako nema lične imovine, onda nema: ni podele rada, ni razmene, ni tržišta, ni ekonomije. Osnovni uslov za opstanak svakog društva je zagarantovano pravo na ličnu imovinu. Svi oni koji se zalažu za ukidanje lične imovine, dugoročno posmatrano, time nanose štetu ne samo svima ostalima, već i sami sebi.

2) Podela rada

Čitava ekonomska istorija je ništa drugo do praćenje razvoja podele rada. Podela rada nije delo ni države, ni ekonomije, već je nastala spontano jer ljudi u podeli rada vide svoj sopstveni interes. Svako radi da bi zadovoljio neku svoju želju, a da bi je zadovoljio – njegov rad mora biti usmeren ka zadovoljenju želja drugih ljudi.

3) Slobodna razmena

Postoje samo dve razmene: slobodna i prisilna. Slobodna razmena roba vodi društvo ka prosperitetu, a prisilna u haos i beznađe.

I zato Mizes kaže da ne postoji “nešto između”:

Ljudi moraju da se odluče ili za tržišnu ekonomiju ili za socijalizam. Ljudi tu odluku ne mogu izbeći tako što će izabrati neki “srednji sistem”, bez obzira kako ga oni formalno zvali.

4) Zdrav novac

Zdrav novac je neophodni uslov za indirektnu razmenu proizvoda, a samim tim i temelj na kome je izgrađena čitava civilizacija. Inflacionizam je ništa drugo do rušenje tog temelja. Čovek se sada nalazi samo na jedan korak od potpunog uništenja svega onoga što je u prošlosti stvorio.

5) Tržišno formirane cene

Upravljajući se svojim željama, kupci kupuju ili ne kupuju neki proizvod, i na taj način upravljaju procesom određivanja cena. Čitav tržišni sistem počiva na tržišno formiranim cenama. Ako se iz tržišnog sistema eliminišu tržišne cene – time se ruši kompletan tržišni sistem, a društvo ulazi u sistem nasumične alokacije privrednih resursa. Najkraće rečeno, bez tržišnih cena sistem prestaje da bude sistem.

6) Slobodno preduzetničko delovanje

O tome “ko su pioniri progresa” Mizes kaže sledeće:

Ekonomski prosperitet jednog društva zavisi od onih koji štede i od preduzetnika koji taj akumulirani kapital usmeravaju na pravi način. Od tog prosperiteta, naravno, imaju korist i ostali članovi društva, ali mu oni ni na koji način ne doprinose. Čak suprotno, ostatak društva samo postavlja prepreke pred one koji čitavo društvo vuku napred.18

7) Profit-loss mehanizam

Za razliku od marksista, po kojima “materijalne proizvodne snage stvaraju sve ostalo”, za prave ekonomiste te materijalne proizvodne snage (tehnologija) su ništa drugo do produkt ljudskog uma. Mašine i alati jesu načinjeni od materijala, ali je ljudski um taj koji ih je i osmislio i stvorio.

Inovatori stvaraju novu tehnologiju, a preduzetnicu za tu tehnologiju nalaze praktičnu primenu. Mnogo je različitih ideja, mnogo je projekata koji se u praksi mogu sprovesti, a uloga preduzetnika je upravo u tome – da reskiraju svoj kapital i da od mnogobrojnih opcija izaberu onu opciju koja će na najbolji način zadovoljiti ljudske želje, želje koje do tada nisu bile zadovoljene.

Ne postoji nikakva garancija da je procena nekog preduzetnika dobra. Ako preduzetnik donese pogrešnu odluku – izgubiće sav uloženi kapital. Dakle, ako je neko spreman da uloži veliki rad i reskira svoj kapital, onda mora postojati i mogućnost nagrade u obliku profita. I zato Mizes kaže da ne postoji ni jedan jedini razlog zašto bi se neki uspešni preduzetnik stideo ostvarenog profita.

Ako država ukine profit-loss mehanizam, onda ona time uništava: i kapital, i inovatore, i preduzetnike, i čitav tržišni sistem.

Radivoje Ognjanović je ekonomista iz Beograda.  Ostale tekstove ovog autora  možete pogledati ovde.

1. Ludwig von Mises: Human Action
2. Thorsten Polleit: Banking and the State
3. Gene Callahan: Economics for Real People
4. Richard Cantillon: An Essay on Economic Theory
5. Murray N. Rothbard: An Austrian Perspective on the History of Economic Thought
6. Leonard Read: Anything that’s peaceful: The Case for the Free Market
7. Percy Greaves: Understanding the Dollar Crisis
8. Murray N. Rothbard: "What Is the Free Market?"
9. Ludwig von Mises: The Theory of Money and Credit
10. Ludwig von Mises: Planning for Freedom
11. Frédéric Bastiat: That Which is Seen, and That Which is Not Seen
12. Henry Hazlitt: Economics in One Lesson
13. Isaac M. Morehouse: "Creating Disequilibrium, and Benefiting Society"
14. Llewellyn H. Rockwell: "The Broken Window Fallacy Reapplied"
15. Ludwig von Mises: Planned Chaos
16. Ludwig von Mises: Omnipotent Government
17. Ludwig von Mises: The Anti-Capitalistic Mentality
18. Ludwig von Mises: Epistemological Problems of Economics

U prvom panelu jedne od epizoda stripa Snupi – prethodni su bili o tome kako Lusi kritikuje svoga mlađeg brata, Linusa, što nije dobar brat – Lusi pita šta joj to Linus donosi: “Šta je ovo?” “Porcija sladoleda.” Linus onda objašnjava: “Doneo sam ti je kako bi ti život ovde na Zemlji bio lepši.” Ona se zadovoljno nasmeja, i nekarakteristično za nju: “Pa, hvala ti… Ti si dobar brat.” U poslednjem panelu Linus odlazi smešeći se: “Sreća je kad te pohvali sestra!”

To bi bilo to. Do zadovoljstva se može doći pomoću stvari poput porcije sladoleda. Psiholozi su tačno pokazali da ljudi stiču najviše zadovoljstva baš onda kao što se i vama čini ako ste ljudsko biće: kada jedu, recimo, goveđi pršut na ražanom hlebu u sendvičarnici kod Manija na Ruzvelt Roudu, u nekadašnjoj modnoj četvrti Čikaga. U poređenju s tim, sreća je mnogo komplikovanija stvar, mada se i za njom može tragati kod Manija. To je zadovoljstvo nalaženja utehe u košer hrani, sve do opadajuće granične korisnosti poslednjeg zalogaja – ali takođe i izražavanje svog urbanog identiteta i “čikaštva”, čak i po cenu značajnih neprijatnosti dolaženja do Manija i trpljenja prodavčevih uvreda. To je kada vašem prijatelju, priprostom goji, pokažete jevrejski deo Grada Širokih Ramena,1 prikazujući tako vaš filosemitizam. To je učestvovanje u američkoj demokratiji kafeterija iz pedesetih godina. Takođe, to je suočavanje sa malim dodatnim slojem na vašim kukovima. To je i kad vas pohvali sestra. Zadovoljstvo je trenutni moždani impuls. Sreća je dobra priča vašeg života. Grčka reč za sreću je “eudaimonia”, što bukvalno znači “imati dobrog anđela čuvara”, poput Klarensa iz Život je lep. Udžbenička definicija grčke ideje kod Aristotela kaže da je takva sreća “blaženstvo koje je krajnje i samodostatno, budući svrhom naših čina.”

Ali danas postoji nova nauka o sreći, i neki psiholozi i gotovo svi ekonomisti koji se njome bave žele da mislite kako je sreća zadovoljstvo. Dalje, oni predlažu da izračunaju vašu sreću pitajući vas gde stojite na skali od tri podeoka, 1–2-3: “ne baš srećni”, “prilično srećni”, “vrlo srećni”. Onda žele da pređu na tehničku manipulaciju brojevima, pokazujući da i vi, takođe, možete da budete “srećni”, samo ako dopustite psiholozima i ekonomistima da vam pokažu (i državi) kako.

Dugoročno gledano, razume se, skorašnja je pojava da smo tako čiste savesti postali opsednuti bilo zadovoljstvom ili srećom. U sekularnim tradicijama, poput grčke ili kineske, verzija sreće kao zadovoljstva je u svakom smislu potcenjivana u visokoj teoriji u odnosu na političko ili filozofsko znanje. Drevni kineski mudrac Čuang Ce2 posmatrao je nekoliko zlatnih ribica u bazenu: “Pogledaj kako su srećne!” Pratilac mu je odgovorio: “Kako znaš da su srećne?” Čuang Ce: “Kako znaš da ne znam?” U Hrišćanstvu, tokom većeg dela istorije, blago, a ne zadovoljstvo, će biti čuvano u raju a ne ovde dole gde lopovi provaljuju. Na kraju, kako bi to jedan teolog pre osamnaestog veka rekao – takođe i moderni matematički ekonomista – beskrajni život posle smrti je beskrajno poželjniji od svakog konačnog zadovoljstva u zemaljskom životu.

Doktrina o ne-sreći činila je bezrazložnim pokušaje da se ukine siromaštvo ili ropstvo ili nasilje nad ženama. Bakrenjak bačen prosjaku je značio da davalac stiče jedan stepenik ka raju, micvu, hasanaat; ali antička pohvala dobročinstvu nije implicirala plan da se usvoje programi blagostanja ili da se utvrde prava na ličnu slobodu ili da se ceni viši nacionalni dohodak. Život sačinjen od sedenja pored Zapadne kapije3 sa činijom za sitninu je, na kraju krajeva, infinitezimalno mali deo nečijeg života koji tek dolazi. Naviknite se na to: za sad i do kraja vašeg života ovde dole, to je vaše mesto u velikom lancu bivanja. Uprtite svoj krst i prestanite da zapomažete. Da li je bitno koliko ste bedni u ovom životu ako ćete dobiti svoj kolač na nebu kada umrete? Takav fatalizam mnogih religija — “ako Bog da”, kažemo mi, “im yirtzeh hashem”, “insh'Allah”, “deo volente” – prethodio je praznoj priči o zemaljskoj sreći.

A onda, u osamnaestom veku, naša zemaljska sreća nam je postala bitna, i to na vrlo učeni način. Do 1776. “život, sloboda i traganje za srećom” je bila neoriginalna formulacija onoga što smo svi, naravno, priznavali da najviše želimo. Džon Lok nas je učio 1677. godine da “je posao ljudi da budu srećni na ovom svetu kroz uživanje stvari od prirode potčinjenih životu, zdravlju, lakoći i zadovoljstvu” — mada je dodao bogobojažljivo — “i kroz udobnu [to će reći – utešnu] nadu u sledeći život kada se ovaj završi.” Do 1738. je grof de Mirabo pisao prijatelju, jednostavno preporučujući: “Šta treba da je naš jedini cilj: sreća.”

''Naš jedini cilj.' Da bi videli koliko je čudna jedna takva primedba, razmotrite da li bi ona bila izrečena od strane neke bitne osobe 1538. godine. Martin Luter? Mikelanđelo? Karlo Peti? Ne. Oni su tražili božansku, umetničku ili političku slavu – ne nešto tako pitomo poput sreće. Ipak, krajem sedamnaestog veka su čak i anglikanski sveštenici počeli da propovedaju da nas Bog želi srećnima koliko i svetima. Nazvali su to “eudajmonizam”. Anglikanci i, iznenađujuće, neki kongregacionisti iz Nove Engleske okrenuli su se protiv stare, grube, avgustinovko-kalvinističke struje. Mi nismo, izjavljivali su eudajmonisti, puki grešnici u rukama ljutitoga Boga, crvi nedostojni svetlosti. Mi smo Božja voljena stvorenja, njegovi ljubimci.

Eudajmonistički zaokret je bio Vrlo Dobra Stvar, dovodeći do svežih stremljenja koja bi da poprave naš ostanak ovde na Zemlji, neka od njih vrlo uspešna. Demokratija je bila jedna, jer, ako ste pratili misao o univerzalnoj sreći, postalo je nemoguće nastaviti s insistiranjem da je zadovoljstvo Vojvode ili Gospodina Biskupa ono što je jedino bitno. Prosvećeni despoti toga doba su tvrdili da traže dobro za sve, što je na paradoksalan način dalo ideju svetini da možda ona sama može to da uradi.

Paralelno sa početnim koracima demokratije i za nju vezanog velferizma, založenog za bolnice i besplatno javno obrazovanje, pojavile su se buržoaska čast i sloboda. Pojavivši se u Holandiji i Engleskoj, kao i severnoameričkim engleskim kolonijama, taj je kombinovani par buržoaskih prevrednovanja uzrokovao moderno bogatstvo. Aleksis de Tokvil je 1835. pisao da “sve engleske kolonije [u Severnoj Americi] u vreme njihovog rođenja … imaju sudbinu da pokažu razvoj … buržoaske i demokratske slobode za koju istorija sveta još uvek nije ponudila potpuni model.” Ili ponovo o prvoj industrijskoj naciji: “Gledajući zamajac koji je politički život dao ljudskom duhu u Engleskoj; gledajući Engleza … nadahnutog osećanjem da može učiniti sve … nisam u žurbi da se zapitam da li mu je priroda podigla luke i dala mu ugalj i železo.”

Kao rezultat, realni prihod po glavi je počeo da raste posle 1800. sa beznadežnih 3 dolara dnevno koje je čovečanstvo trpelo još od pećina, na 125 dolara dnevno koje sve veći delovi sveta danas uživaju – a svejedno na 30 dolara dnevno koje prosečan čovek danas troši, uključujući stanovnike Čada i Bangladeša kad se uproseče sa Japancima i Amerikancima. To je deset puta više stvari, više pristupa čistoj vodi, duži životni vek, pa čak i, za one prosečnih primanja, više porcija sladoleda i pršute na ražanom hlebu. A za brzo rastući procenat onih sa 125 dolara dnevno, to znači više Mocarta i više fakultetskih diploma.

1789. u buržoaskoj Engleskoj, novostvorena doktrina o sreći je od strane Džeremija Bentama učinjena metodološki potpuno “naučnom”. To da je traganje za srećom s pravom smatrano smislom života – do tada je već postalo rutinskim mišljenjem – oblačeći se se u savremenu filozofsku košulju eudajmonizma poput one, između ostalih, Dejvida Hjuma. I, potezom tako tipičnim još od Tomasa Hobsa i Džona Loka, Bentam je 1789. “sreću” naprosto interpretirao kao “zadovoljstvo”. “Bol i zadovoljstvo … vladaju svakim našim delom, svakom našom rečju, svakom našom mišlju.”

Ono jedinstveno što je Bentam uneo u eudajmonizam, u svom Uvodu u načela morala i zakonodavstva i nastupajućim spisima, jeste analitička, skoro matematička, preciznost. Skoro, zaista, do granice ludosti: njegov sistem je opisivan kao “haos preciznih ideja.” Bentam je tvrdio da smo u suštini svi snabdeveni srećometrima na temenima naših glava, sa kojih se mogu pročitati utili i onda sabirati među ljudima kako bi se utvrdio ispravan pravac društvenog delanja – zatvori sa stražarama u sredini, recimo, ili kanal u Nikaragvi, ili prava životinja, ili odbacivanje zakona protiv zelenašenja. Bentamov mladi prijatelj Džon Stjuart Mil je u svom komemorativnom eseju iz 1838. objasnio da je uobičajna ideja eudajmonizma dobila novi zamajac u “metodu oslonjenom na detalj – … gde neće biti razmatranja celina dok one ne budu izdeljene na svoje delove, niti apstrakcija dok one ne budu prevedene u realitete.”

'“Ali”, nastavlja Mil, “ovaj sistem, odličan da pred očima mislioca drži sve što zna, ne čini ga dovoljno učenim; znanje o nekim karakteristikama stvari nije dovoljno za celinu.” I pored Milove pritužbe – on je bio zavidan ekonomista kao i veliki filozof – belosvetski filozofi moderne ekonomije su postepeno zamenili svoje znanje celine znanjem o delovima. Bentamizam je postao drugo ime za “političku ekonomiju”, kasnije preimenovanu u – “naučnije” – “ekonomiku”. Još možete videti duh Bentama u cost-benefit analizi izgradnje novog autoputa ili merenju nacionalnog dohotka po osobi po danu. A ekonomisti su ubedili mnoge. Kao što je ekonomista Robert Nelson skoro istakao, bentamistička ekonomika je do kraja dvadesetog veka postala sekularna religija liberalnih društava. Nema Boga i Džeremi Bentam je njegov prorok.

Takvom analitičkom utilitarizmu je krajem devetnaestog veka dodat eksperimentalni metod u psihologiji, pogotovo u Nemačkoj. U zoru toga doba, najbolji naučnici su se za kratko ponadali da srećometri na našim temenima zaista mogu biti detektovani i pokušali su da testiraju ljude na to. Ali do vremena Prvog svetskog rata, na žalost, psiholozi su bivali sve obeshrabrivaniji u svom neopozitivističkom projektu merenja sreće. Izgleda da nije bilo načina uporediti Konorovu sreću sa Lilinom, ili čak biti načisto u vezi sa pravcem kretanja Lilinih utila tokom vremena, a pogotovo nije bilo načina dodeljivanja uporedivih brojki bilo kojoj od tih veličina. Psiholozi, a onda i ekonomisti, su počeli da shvataju da nema srećometara na našim glavama.

Ekonomisti toga vremena su tešili sebe onim što je ostalo poznato kao “ordinalizam”. Možete me posmatrati kako kod Manija realno pravim izbor između sendviča sa pršutom, i za iste novce, sendviča sa usoljenom teletinom. Mojim izborom otkrivam da više zadovoljstva dobijam od pršute. Svrstavam dve stvari po redu. Ipak, nijedan psiholog niti ekonomista ne može reći koliko zadovoljstva dobijam – 10 utila za usoljenu teletinu, recimo, nasuprot 16,876 za pršutu. Utili zvuče lepo i naučno, ali, za razliku od palaca žive u termometru ili funti vazdušnog pritiska u posudi, oni ne poseduju prirodne jedinice. Frensis Isidro Edžvort je 1881. primetio (mada se još uvek nadao da je “kardinalno” merenje utila moguće): “Mi ne možemo izbrojati zlatna zrna života; mi ne možemo odrediti broj 'neizbrojivim osmesima' mora ljubavi; ali se čini da smo sposobni da primetimo da negde postoji više, a negde manje, jedinica zadovoljstva, masa sreće; i to je dovoljno.” (Edžvort, mada matematičar i naučnik kvantifikator, nije bio varvarin: citirao je Eshila, Okovani Prometej, stih 90, koga je čitao na grčkom; a “zlatna zrna” potiču od Alfreda Lorda Tenisona.) Njegovi naslednici u ekonomiji su se zadovoljavali trikovima kako bi videli koja se korpa dobara preferira u odnosu na drugu i batalili su pokušaje da izmere utile. (Batalili su, takođe, i grčku dramu i englesku poeziju.)

Ipak, ono što ekonomisti mogu vrlo lako da izmere je novac koji koristite da kupite sendvič ili platite stanarinu. Dohodak nije vaša sreća, i duplirati ga vas neće učiniti duplo srećnijim – ali može da izmeri vaše mogućnosti delanja. Još su u kasnom sedamnaestom veku engleski “politički aritmetičari” generalizovali prihod jedne osobe kroz BDP, što je po sebi dodatni primer ranog modernog eudajmonizma i nove brige za ekonomsko blagostanje nacije. Korigujući rast nacionalnog dohotka za običnu monetarnu inflaciju – isti sendvič sa pršutom koji je šezdesetih koštao dolar i po, 2012. se ceni na sedam dolara – oni mogu saznati koliko je mogućnost nacije da nabavlja pršutu i nekretnine i Mocartove koncerte porasla. Najveće naučno otkrovenje potaknuto korišćenjem BNP-a je merenje onoga što ekonomisti nazivaju “hokejaškim štapom”: taj rast (na vrhu, vidite) od 3 na 125 dolara dnevno.

Kako žalosno, ipak, rekoše ekonomisti: dublja sreća nije meriva. A opet, u formi nacionalnog dohotka i cost-benefit analiza, merenje sreće iz senke je živelo i dalje, dajući utehu rastuženim bihevioralnim naučnicima. Bentam, noseći svoj srećometar pod miškom, provejava kao duh kroz ekonomistički govor. Strahopoštovani Danijel Kaneman je jednom napisao članak “Natrag Bentamu?”. “Bentamistički pristup”, primetili su Erik Posner i Kas R. Sanstajn u knjizi Zakon i sreća, “nikad nije ni odlazio.”

***

Međutim, odskora, merači su se poduhvatili većeg zadovoljstva od pukog ordinalizma sreće i kupovne moći. Od 1950-ih do 1970-ih, ekonomisti poput Džordža Katone i Bernarda M.S. van Praga, sociolozi poput Hadlija Kantrila i Normana Bredburna, a onda i 1980-ih, na veliko, psiholozi poput Martina E.P. Seligmana, Norberta Švarca, Franka Fudžite, Ričarda J. Dejvidsona, porodice Diner (Ed, Kerol, Marisa i Robert) i, naravno, Danijela Kanemana, restartovali su jednom napušten projekat kvantitativnog merenja sreće. 1990-ih, neki ekonomisti, podgrupa u novoj “bihevioralnoj ekonomiji”, sa oduševljenjem su se pridružili psiholozima u merenju sreće na način samo-deklarativnih izjava o nečijem nivou sreće, i pridruživanju njima samo-deklarativnih cifara, i njihovom sabiranju, i njihovom uprosečavanju među narodima i dobima. Neki od kvantitativnih hedonista su krenuli da preporučuju državne politike za vas i mene na temelju njihovih 1–2-3 studija; a pojedini među njima imaju uticaj i na Obaminu administraciju.

Proklet bio ordinalizam, izjavljivali su, punom parom napred! Lejdenska škola u Holandiji je hrabro otišla tamo gde nijedan ordinalista pre nije bio. Kao što su Kaneman, Ed Diner i Švarc stavili u uredničkom uvodniku njihove uticajne hrestomatije, Dobrobit: Temelji hedoničke psihologije, koja se pojavila 1999: “Naš cilj … nije ni malo skroman: nadamo se proglašenju novog polja u psihologiji.” I, na temeljima nove psihologije, proglasili su novi društveni inženjering: “mi predlažemo”, nastavljaju oni, “da nacije treba da počnu da nadgledaju zadovoljstvo i bol na osnovu onlajn svedočanstava o svojim iskustvima koje ostavljaju uzorci ispitanika.” To je i četvrti Zmaj-Kralj Butana, Džigme Singje Vangčuk, predlagao da uradi 1972. godine, a onda, uz pomoć merača sreće, i uradio.4 Bolje je da vas oporezuju, podgurkuju i teraju vas da budete srećni.

Bruno Frej je obrazovani Švajcarac i briljantni kritičar ekonomije iznutra, ali i on poseduje uobičajnu žudnju među ekonomistima da broji zlatna zrna života. U svojoj knjizi Sreća: Revolucija u ekonomiji, on priznaje u jednoj rečenici da su filozofi barem imali neke stavove o ovom pitanju: “Vekovima je sreća bila centralna tema filozofije.” Ovu jednu rečenicu on povezuje sa šest citata – šest citata i nikave dalje rasprave iz više od 600 unosa iz bibliografije ovog obično temeljitog učenjaka. Ali šest filozofa su vrsta koja se standardno prepoznaje, kao da je Frej pretpostavio da Rubajat ili Razum i osećajnost, ili kad smo već tu, Dan mrmota nisu imali ništa da kažu o ljudskoj sreći. 429. je godina pre Hrista u Atini i izlazite iz pozorišta u kome ste upravo pogledali novi hit, Kralja Edipa. Prilazi vam Sokrat s tablicom i pita vas gde se nalazi vaša “sreća” na skali od tri. Raspituje se o imaginarnom kalkulativnom hedonizmu vrste 1–2-3 ili, kako to divan narod s tablicama zove, o “hedonicima”.

To nije nauka. Na najpompeznijem nivou naučnog metoda, hedoničari bezglavo i sa predznanjem mešaju “neintervalne” skale sa “intervalnim” skalama. Ako vam se temperatura u Čikagu više sviđa danas nego 15. januara, možda ćete biti nagovoreni od intervjuera da danas ocenite sa 2.76, a 15. januar sa 1.45. Ali dodeljivanje tih vrednosti je arbitrarno u Božjim očima. To po njemu nije mera razlike čak ni u vašem srcu (jer za njega su sva srca otvorena) između lepog i hladnog dana. U poređenju s tim, intervalna skala, poput Celzijusove ili Farenhajtove za dva dana u pitanju, odista meri 1–2-3. Boga ne zanima kakvu skalu koristite za hedonike dok god se radi o intervalnoj skali. Neintervalne skale naprosto rangiraju (a klasifikacije naprosto svrstavaju). Ne možemo da temeljimo fiziku na tome što ćemo da pitamo ljude da li je danas “vruće, prijatno ili hladno” i da očekujemo da ćemo iz toga izvući išta kvantitativno.

Beleženje procenta ljudi koji govore za sebe da su srećni će vam nešto reći, sigurno, o tome kako ljudi koriste reči. To je vredno znanja. Mi nikada nećemo moći znati da li je vaše iskustvo crvene boje isto kao moje, ma koliko moždanih skenova napravili. (Novi hedonizam je saveznik, dodaćemo, nove nauke o mozgu, koja veselo poistovećuje mozak i um.) Niti možemo znati šta je crveno ili 1–2-3 sreća u Božjem umu, “objektivna sreća” o kojoj Kaneman govori kao da je poznaje. Mi, ljudi, možemo znati samo ono što tvrdimo da vidimo i ono što o tome možemo reći. Ono što možemo znati nije ni objektivno ni subjektivno, već (da napravim kovanicu) “konjektivno”. To je ono što zajednički znamo u našem govoru, poput našeg govora o sreći. Kon-jektivno: ubačeno zajedno. Nijedna nauka ne može biti o nečem čisto objektivnom ili čisto subjektivnom, jer su oba nedostižna.

Ako čovek mučen glađu i građanskim ratom u Južnom Sudanu izjavi da je “srećan, ne, vrlo srećan, regularna trojka, da vas podsetim”, naučili smo nešto o čovekovom duhu i njegovoj ponekad poletnoj, a ponekad obeshrabrujućoj, ćudi. Ali puzimo ka ludosti ako idemo van ljudskih usana i tvrdimo da čitamo objektivno, ili subjektivno, njihova srca na 1–2-3 način koji je uporediv sa njihovim komšijama ili sa istim Južnosudancem kada osvoji zelenu kartu na imigracionoj lutriji i dokopa se Olbanija.

Mukotrpno dostignut nalaz nove nauke o hedonicima je da, ako stavite na grafik stvarne prihode grupe ljudi ukrštene sa brojevima njihove “sreće”, linija učestalosti se penjući se naviše poravnava kako prihod postaje viši. Ima svoj plafon, u struci poznat kao “hedonička traka za trčanje”. Tako da nema smisla imati veći prihod, bilo za osobu ili naciju. Taj zaključak se nudi posvuda u novoj literaturi. Na neki način, to je jedini zaključak. To je srž setovanja “gornjih rezultata”, gde na primer, ako vaši ekstremiteti izgube funkciju, vi ćete za godinu i nešto biti “srećni” skoro onoliko koliko ste i pre izjavljivali. Tako da možemo da skrešemo odštete paraplegičarima.

Ali sačekajte trenutak. Skala je 1–2-3. Naravno da se poravnava: plafon, konkretno – 3, je ugrađen u pitanje, tako da sprovodilac istraživanja dobija ono što je i tražio. Kada ste prestali da tučete svoju ženu? Da je grafikon tačno skaliran bez ugrađene gornje granice, nalazi od kojih zavise mnogi predlozi “politika” bi nestali.

Svako je zadovoljan, naravno, što su 1–2-3 nalazi bazirani na masovnim, pažljivo odrađenim istraživanjima sprovedenim od strane Nacionalnog centra za istraživanje stavova ili nemačkog Socio-ekonomskog panela ili ponovljena u eksperimentima u laboratorijama. To je divno. Tako da brojevi sreće mogu da budu upoređivani i uprosečavani i stavljani u grafike, zar ne? Zato je to nauka, je li tako?

Ne, nije tako. Literatura se obično zasniva na, primerice, zloupotrebi bankrotiranog iskaza o “statističkoj relevantnosti”, koga je čak i Vrhovni sud Sjedinjenih Država, ne baš poznat po razumevanju statistike, odbacio 2011. zbog nedostatka naučne utemeljenosti (predmet Matrixx v. Siracusano, 9–0). Bukvalno svaki članak od strane ekonomista koji koriste 1–2-3 skale uzima da je “statistička relevantnost” isto što i naučna relevantnost. Bernard van Prag i Ada Ferer-i-Karbonel to rade, na primer, u začuđujuće temeljitoj knjizi naslovljenoj Merenje sreće: Pristup računu zadovoljstva, dopunjeno izdanje. A opet, desetine i desetine statističara iz oblasti teorijske i primenjene statistike su od početka dvadesetog veka pokazivali da izračunavanje neizvesnosti rezultata nije, na kraju, isto što i klinička ili ekonomska ili pravna relevantnost rezultata. Kao kad bi predizborna ispitivanja postavljala pitanje da li bi u tom trenutku “glasali” za ili protiv predsednika Obame 2012. “Greška” u uzorku je uvek dva ili tri procenta (zato što je veličina uzorka uvek oko 1000 ili 1500 i što je verovatnoća za “da” oko 50 procenata: matematika manipulacije binomima je ostavljena za vežbu čitaocima), što novinari pažljivo prenose kao moguću grešku u predviđanju pravih izbora. Ali greška u važnom predviđanju nema nikakve veze sa običnom greškom u uzorku. Ako nezaposlenost padne ispod osam procenata, Obama će pobediti, kakva god da je “relevantnost” rezultata ispitivanja. Ako se otkrije da je učinio preljubu, izgubiće. I tako dalje: prava greška nema nikakve veze sa greškom u uzorku. U svetlu ove široko prihvaćene apsurdnosti mešanja male greške u uzorku sa važnošću čoveka, ne možemo biti srećni kad čujemo van Praga i Ferer-i-Karbonel da “je u godinama od prvog izdanja ove monografije 2004. godine, stotine članaka napisano gde su procenjivane 'jednačine sreće'.” Ako za “stotine” uzmemo da je to, skromno, 50 godišnje, onda do sad imamo više od 300 članaka utemeljenih na statističkoj apsurdnosti.

A literatura naprosto prolazi pored problema koji je primećen još u doba prvih kritika Bentama – da utili ljudi ne mogu da se upoređuju. To nije obično tehničko pitanje. To je takođe pitanje ljudskog dostojanstva. Pretpostavimo da Konor i Lili žive u istim uslovima za merenje sreće – istih su prihoda, zdravlja itd. A ipak, Lilina izjavljena “vrlo srećna” vrednost od 2.8 prevazilazi Konorovih mršavih 1.4. Pa, onda: Lili mora da je bolja mašina za proizvodnju sreće od Konora. Nije bitno što Lilini utili nemaju nikakve veze sa Konorovim utilima. Nalazimo se u carstvu “Da li voz ide brže noću ili po šinama?” (Odgovor je, naravno: “Babe i žabe.”)

Postoje, u stvari, značajni biološki i psihološki dokazi da su neki ljudi veseliji od drugih – u slučaju da to već niste znali. Pa, da vidimo: kakve su “političke implikacije”? Pobiti Konore? Dati sve pare Lilama? “Braman”, primetio je Hindu pravnik, “ima pravo na tačno pet-i-dvadeset puta više sreće nego svi ostali.” Ako bi se 99 ljudi zadovoljilo da se nahrane stotim, onda maksimizacija utila kaže: izvadite kazan.

To je poput vrednovanja ljudskih života u sudskim sporovima ili prilikom utvrđivanja bezbednosti aviona. Dva Konora su jednaka jednoj Lili? A ipak, izračunavanje vrednosti-života, mada malkice morbidno, barem ima opravdanje u tome da, u mnogim ozbiljnim slučajevima, mi moramo i implicitno to i radimo, sviđalo nam se ili ne, da odlučimo koliko avionskih provera da imamo. Avion pun depresivaca – kao i onaj pun pravnika – treba da ima manje sigurnosnih provera od onog ispunjenog veseljacima.

Sreća je, preko toga, sigurno mnogostruka, a ne “S = 2.718”. Živahno sabiranje koje sprovode utilitaristi seksualnog zadovoljstva i satisfakcije poslom i porodične ljubavi i blaženstva koje je krajnje i samodostatno budući svrhom naših čina, kao što su mnogi psiholozi pokazali, nema mnogo smisla. Danijel Mekadams, na primer, se zalaže za tri nivoa ličnosti: dispozicione osobine (poput mogućnosti za zadovoljstvo u običnom životu), karakterne adaptacije i priče o našem životu koje pričamo. Ali narativ – koji će rutinski tražiti bolne ustupke kako bi stekao dostojanstvenu ozbiljnost, sprečava čoveka da se svede na zadovoljstvo domaće životinje koga se Aristotel s pravom gnušao – to nije poput jedenja sladoleda. To je poput dobijanja komplimenta od vaše sestre, poglavlje u priči u kojoj gradite odnos sa njom. Edžvort je govorio kako možemo da otkrijemo “masu sreće”. Ne možemo. “Ne bi imalo smisla”, pisala je Marta Nusbaum 2008. godine u mudroj i razornoj kritici novih hedoničara, “tražiti od ljudi da rangiraju sva svoja zadovoljstva duž jedne kvantitativne dimenzije: to je naprosto prisiljavanje ljudi da odbace neke delove sopstvenog iskustva koje bi refleksija brzo otkrila.”

Pre Bentama i Imanuela Kanta uzimano je za očigledno da je dobar život mnogostruk: da uključuje Sedam Glavnih Vrlina, primerice, osnovnih boja vrlog i zato srećnog života – razboritost, umerenost, smelost, pravičnost, veru, nadu i ljubav. Nakon svega, ljudi preživljavaju tragediju izbora, što je sukob takvih vrlina. Ljubav prema vašem ocu se sukobljava sa vašom nadom da ćete otići na Smit Koledž, kao što je to videla Džejn Adams u svom životu. Antigonina vernost svom kralju sukobila se sa ljubavlju prema svom bratu. Sreće nisu zamenjive. Sreće su mnogostruke, tufnaste stvari, obojene mnogim bojama. V.C. Filds je upitan, nezvanično, o svojim stavovima o seksu. “Zvanično ili nezvanično”, rekao je, “možda ima nekih stvari koje su bolje od seksa, i stvari koje su gore. Ali nema ničeg što je baš takvo.”

Najjači argument protiv 1–2-3 studija sreće dolazi iz kutije za alat filozofa (i fizičara): misaonog eksperimenta. “Sreća” posmatrana kao samo-izveštaj o raspoloženju svakako nije cilj punog ljudskog života, zato što, kada bi vam dali, u nekom vrlom novom svetu, drogu poput imaginarne “some” Oldosa Hakslija, istraživaču biste uvek izvestili nivo sreće od 3.0. Dopamin, prikladno imenovan neurotransmiter u mozgu, čini čoveka “srećnim”. Samo ga treba imati više, zar ne? Nešto tu duboko ne štima.

Pre nekoliko decenija sam bila u Parizu sama i odlučila da se počastim dobrim obrokom, što je, kao što znate, prilično lako učiniti u Parizu. Dezert je bio nešto što je ličilo na crème brulée, ali mnogo, mnogo bolje. Pomislila sam: “trebalo bi da otkažem svoju profesuru iz ekonomije i istorije na Univerzitetu u Ajovi, povučem se u ovaj komšiluk, živim na kakvom god krpežu od prihoda i posvetim svaki budni trenutak konzumiranju ovog dezerta.” Tad je to izgledalo kao dobra ideja. Zasluživala je 3.0.

Evo misaonog eksperimenta, koga je prvi predložio filozof Robert Nozik pod imenom “iskustvena mašina”: recimo da možete da iskusite koji god život poželite, poput kombinacije Kleopatre i Kraljice Elizabete i Bili Džin King, sa srećnim krajevima poprskanim svuda okolo. Mislim na to da ćete osetiti da ste ga iskusili, u svoj hrapavosti svakodnevnog života, sa svojim zadovoljstvima i usklađeno modifikovanim teškoćama. Da li biste uradili to? Hajde da zadatak učinimo težim nego što je to Nozik uradio: nakon što ste pola sata bili spojeni na mašinu gde je sav život iskustvo, vaše pravo ja umire. Da li biste prihvatili? Ne, naravno da ne biste.

Biste, kada biste iskusili alternativne i “srećnije” živote poput odlaska u bioskop ili čitanja romana, a onda otišli kući. Zato su filmovi i romani lekcije o životu, bolje ili gore. Ali osim ako nećete svejedno umreti, takva iskustvena činija-zadovoljstva, 1–2-3 “sreća”, nije nešto za šta biste trampili vaš pravi, priznaćete ponekad nezadovoljavajući a počesto ekstremno bolan život. Čuvanje vašeg života je deo prave sreće i to dolazi sa svešću. Do te poente su došli brojni moderni filozofi – Mark Čekola, na primer, kao što su ranije Robert Nozik i Dejvid Šmic. Ali došli su, takođe, i drugi filozofi i teolozi i pesnici nazad do Konfučija, Gospodara Krišne, a i pre toga.

Rezultati ignorisanja svih takvih argumenata i nastavljanje merenja onoga što se ne može izmeriti su baš onakvi kakve možete očekivati. Takozvani “empirijski” rezultati do kojih se tako došlo, u slučajevima kad do njih ne može da dođe i pažljiva dvanaestogodišnja devojčica, su najčešće naučno neuverljivi. Frej, na primer, izveštava o rezultatima iz perioda 1994–1996. u Sjedinjenim Državama koji tvrde da je desetina sa najmanjim prihodima “srećna” do nivoa od 1.94 na skali od tri, u poređenju sa 2.36 za desetinu sa najvišim primanjima. A ipak, da li bilo ko zaista veruje da Amerikanac koji je zaradio 2,586 dolara godišnje po cenama iz 1996, i živi u državnim stanovima u kvartovima kojima dominira kriminal, jeste samo 18 procenata manje srećan od nekoga ko zarađuje 61,836 dolara i živi u prijatnoj ulici u predgrađu? Setite se: skale bi trebalo da su “intervalne”, Božje mere. Ali ako ne verujete u tih 18 procenata, onda ne opravdavate ukrštanje tih brojeva sa drugim varijablama u grafikonima – to jest, ne uzimate da su neintervalne skale intervalne.

Shvatam da mnogi od mojih cenjenih kolega ekonomista rado veruju u takvu nemoguću stvar, čak i na prazan stomak. Jedan od zagovornika proučavanja sreće, eminentni britanski ekonomista Ričard Lajard, rado primećuje da “nivo sreće nije porastao od 50-ih u SAD i Britaniji ili (tokom kraćeg perioda) u Zapadnoj Nemačkoj.” Takva tvrdnja baca sumnju na relevantnost “sreće” koja se tako meri. Niko ko je živeo u Sjedinjenim Državama ili Britaniji 50-ih (ostaviću sud o Zapadnoj Nemačkoj 70-ih drugima) nije u stanju da poveruje da je doba Lovca u žitu ili Usamljenosti dugoprugaša5 bilo ispunjenije od bliskih nam vremena.

Pa je li svo istraživanje na temu psihologije sreće naprosto akademska nameštaljka? Ne. Važno je znati ono što ljude čini srećnima, i što može biti utvrđeno bez zaranjanja u bentamizam i što može biti učinjeno sa dužnom pažnjom prema 4000 godina zabeležne ljudske refleksije. Mil je primetio o Bentamu da on “nije uspeo da primi svetlost drugih umova.” Razlikovao je poeziju od proze samo, rekao je, zato što “je proza kad sve linije osim poslednje idu do kraja. Poezija je kada neke od njih to ne uspevaju.” Bentam, poput semjuelsonskih ekonomista i kanemanovskih psihologa, je odbacivao Platona i Šekspira, i svu mudrost književnosti kao “neprecizne generalizacije”. “On nije pazio”, nastavljao je Mil, “ili mu je bar priroda njegova uma branila da mu to padne na pamet, da su ove generalizacije sadržale svo neanalizirano iskustvo ljudske vrste.”

U stvari, “pokret pozitivne psihologije” koga su 90-ih stvorili Mihalj Čiksentmihalji (zvaću ga samo “Majk”) i Martin E.P. Seligman, i sada na stotine drugih psihologa, vrši korisna istraživanja o dobrom životu sa punom pažnjom o našem dosadašnjem znanju. “Pozitivna” je, bavi se psihološkim snagama, nasuprot stalno rastućem broju takozvanih slabosti (nekad homoseksualnost, danas još uvek promena pola) koje se predlažu u sukcesivnim izdanjima Dijagnostičkog i statističkog uputstva za mentalne poremećaje. Majk je, na primer, oko 1974. otkrio da dobar život uključuje ono što je on nazvao “tok”, usredsređenost na zadatak neposredno na granicama naših mogućnosti: “biti u zoni”, kao što kažemo, ili odista – “osetiti tok”, što je i način na koji smo došli do reči. Sećam se kako mi je 70-ih objašnjavao svoju tehniku da to opazi, dajući ljudima da nose pejdžere, skorašnji izum, koje bi Majk nasumice aktivirao i terao ljude da u svesci zabeleže šta su radili i o čemu su mislili tog trenutka. Briljantno. Ideja toka je bila plodonosna u nauci i, takođe, duboko priznaje humanizam. Milosrdno, istraživači nikad nisu pokušali da, u bentamističkom maniru, uporede količinu toka koji je dostigao Rodžer Federer tokom brejk lopte sa tokom Majlsa Dejvisa dok je komponovao Kind of Blue.

2004. se pojavila zadovoljavajuće razumna hrestomatija pozitivne psihologije, pažljivo uređena od strane dvojice lidera iz oblasti, Seligmana i Kristofera Petersona, Karakterne snage i vrline: priručnik i klasifikacija. Na 664 velike strane, 40 naučnika koji se bave kliničkom i socijalnom psihologijom i povezanim oblastima predstavljaju “uputstvo za normalnost”. Zaključak? Isto što i u Danu mrmota: ljudi su srećniji kada upražnjavaju vrline, u stvari baš onih sedam vrlina Zapadne tradicije (nađene isto u književnosti i filozofiji Istoka i Juga i, bez sumnje, Severa): razboritost (vrlinu koju vole ekonomisti), pravičnost, umerenost, smelost, veru (kao identitet), nadu (kao svrhu) i ljubav.

Jedna komponenta pozitivne psihologije je razborito adekvatan prihod, kao što bi se Majk i ostali složili, i kao što je Aristotel rekao u prvoj knjizi Nikomahove etike. Materijalni resursi, za život koji je svrha naših čina, nisu sve, naravno; ali jesu nešto. Veliki ekonomista, istoričar i demograf Ričard Isterlin je uveo proučavanje sreće u ekonomiju 1974. Nedavno je zaključio da “kako ljudi osećaju da treba da žive … raste paralelno sa njihovim prihodom. Rezultat je da, iako rast prihoda omogućava ljudima da lakše ispune svoje želje, oni nisu srećniji jer su njihove želje takođe porasle.” Tačno. Siromašna kućna pomoćnica iz Glazgova iz 1800-ih sa koeficijentom inteligencije od 140 ne teži boljoj poziciji od glavne kuvarice u aristokratskoj kući, i drago joj je kad joj uspe, ne samo zato što je njena jednako inteligentna majka želela da bude glavna mlekarica. Nova kuvarica je “srećna”.

A ipak, postoji ta iznenađujuća puritanska oštrica kod novih hedoničara, pogotovo kad je u pitanju zadovoljavajući prihod koji drugi ljudi imaju. Isterlin argumentuje da je “ekonomski rast nosilac sopstvene materijalne kulture koja osigurava da je čovečanstvo večito zarobljeno u jurnjavi za više i više ekonomskih dobara.” Hedoničari vide moderan nivo potrošnje kao vulgaran, oružanu trku za statusom koju treba da zaustavi dobro skrojen poreski sistem. Hedonika je postala grana jedan vek stare kampanje američkih učenjaka protiv “konzumerizma” — to jest, posedovanja smešnih stvari na koje su ne-učenjaci tako navučeni, za razliku od naše rafinirane potrošnje karata za operu i uzbudljivih odmora. Hedonički puritanizam karakteriše napise briljantnog eknomiste Roberta Franka i briljantnog sociologa Džulijet Šor i briljantnog ekonomiste Tibora Skitovskog i, vek ranije, briljantnog ekonomiste i sociologa Torstena Veblena. Svi briljantni, ali naučno i etički u zabludi.

U društvenoj nauci je još od Veblena poznat odlučujući odgovor briljantnim, beskrajno ponavljanim tvrdnjama da su drugi ljudi porobljeni vulgarnostima. To je: mi smo ljudska bića, i svaki nivo prihoda je “nosilac materijalne kulture” — 3 dolara dnevno kao i 125 dolara dnevno, podjednako. Konzumiranje obroka ili izgradnja skrovišta ili širenje priča “zarobljava” ljude, bili to Eskimi na motornim sankama ili Momci s Medisona na vozu za Vestport.6 Ekonomski istoričar Stenli Lebergot je davno pitao: “Koje je društvo usmereno na puki fizički opstanak?”, i citirao, sa Lebergotovim liberalnim obrazovanjem, Alfreda Norta Vajtheda: “Ljudi su deca svemira sa … iracionalnim nadama … Drvo se bavi svojim poslom pukog preživljavanja; a to radi i ostriga.” Mi to ne radimo. Antropolog Maršal Salins kaže: “Ljudi nisu u stanju da samo 'preživljavaju'. Oni preživljavaju na određen način.”, način plemena. “Konzumerizam,” poput kaloričnijeg obroka sačinjenog od zečjeg mesa izdeljenog pored logorske vatre među saplemenicima Bušmana u Nemačkoj Istočnoj Africi 1900. godine ili pivo i čips izdeljeni nad stolom za poker sa ulozima od dolar sa kolegama u Hajd Parku 1980. godine, karakteriše sve ljudske kulture. Mrštenja na “konzumerizam”, ili hedoničari koji sada podržavaju ta mrštenja, su naučno i politički u krivu.

Isterlin želi da se odupremo takvom konzumerizmu i postanemo “gospodari rasta”. Neko bi možda želeo da vidi ko su ti gospodari, odnosno “mi”. Isterlin bi se verovatno složio da ubacivanje Federalne Kancelarije za Sreću u priču ne bi bilo tako dobra ideja. Ali on je u etičkom smislu svakako u pravu. Dobro je i ispravno ubeđivati druge da iskoriste za nešto drugo prednosti savremene oslobođenosti od potreba, a ne za igranje kompjuterskih igara ili izjedanje još takosa ili kupovinu te treće dijamantske narukvice.

A ipak, puritanski je od nas da osuđujemo imućnost, kao što hedoničari i mnogi envajromentalisti to sad rade, i radili su decenijama, iznova i iznova i iznova. Bolje je upaliti lampu nego proklinjati tamu. Trebalo bi da budemo zauzeti pružanjem saveta jedni drugima kako da zarobljenost učinimo vrednom našeg čoveštva, srećno zarobljeni slavljenjem mise ili Nedeljnog popodneva na ostrvu Le Grand Žat7 Žorža Sere ili poslednjim trenucima kriket serijala Ešiz8 na terenu Lord's predivnog julskog popodneva u Londonu.

Preporuka da budemo zarobljeni onim što je plemenito – i čin zarobljavanja – je bila glavna sirovina svetske umetnosti i književnosti od samog početka. Možda bi hedoničari trebalo da dobiju propusnicu za muzej ili člansku kartu za biblioteku. Neplemenita zarobljenost oblapornošću i ponosom nema ništa specijalno sa savremenim rastom sa 3 na 125 dolara dnevno – osim da, zbog toga, mnogo veći procenat čovečanstva može da se zadovoljava mnogim vulgarnostima. A ipak, zahvaljujući liberalnom obrazovanju koje je isto bogaćenje omogućilo, sve je više i više ljudi otvoreno za savet kako da poprave sopstveni život. Savet treba da bude zaslađeno ubedljiv, a ne u vidu poreza, prinude ili gurkanja. Postoje oblasti značenja slobodnih odraslih jedinki u koje socijalna politika, čak i ona benevolentna, ne bi trebalo da ulazi.

Neizbežno je bilo, međutim, da studije sreće postanu deo primenjenih nauka. Merenje sreće ponajviše želi da upravlja nama i svrbi nas kako bismo konstruisali srećnije društvo. Oni ne znaju o čemu pričaju, ali svejedno žele da primene “politike” koje se toga tiču. U lepo argumentovanoj, ali pogrešnoj filozofskoj knjizi, na primer, Danijel Hejbron je pre nekoliko godina branio stanovište protiv “liberalnog optimizma” na temelju nauke o sreći, ili verovanje koje potiče još od eudajmonističkog pokreta i buržoaskih prevrednovanja iz osamnaestog veka da “ljudi teže da se ponašaju najbolje – i da im to lepo uspeva – kad im se omogući da oblikuju svoje [sopstvene] živote.” On sumnja u to. Ali na kom temelju, imajući u vidu da je psihologija pojedinačno neopremljena da podrži takvu sumnju? Kako sam Hejbron kaže, testovi na deci sa koledža ne pružaju dovoljan obim različitih iskustava. Istorija je mnogo više dorasla stvari. Svakako da ljudi greše tokom svojih života, i ponekad svoje živote provode loše. Ali kako i Hejbron priznaje, liberalni eksperiment je od 1700-ih doneo gigantsko poboljšanje života u svakom smislu za konstantno veći broj nas. Hejbron, a i mnogi elitistički kritičari toga kako drugi ljudi provode svoje vreme na Zemlji, priznaje za sebe da je pastoralista i gnuša se bolesne brzine modernog života. A ipak, ne vodi li on sam srećan život za koji njegov predak oko 1800. – koji je svejedno umro u detinjstvu ili na rođenju – nije ni znao?

***

To nas dovodi do najdublje humanističke kritike 1–2-3 ekonomije. Ako mi ekonomisti nećemo da idemo išta dublje od te sumnjive teorije o činiji-sreće, možda bi trebalo da se držimo onoga što možemo da izmerimo naučno i relevantno. Možemo da izmerimo nacionalni dohodak, na primer, ili UN-ov Indeks humanog razvoja, koji služe kao razumni indeksi ljudskih mogućnosti. To je ono što ja zovem “dometom”, ili što Amartja Sen i Marta Nusbaum zovu “mogućnostima” – umeće čitanja, na primer, ili mogućnost da se postane osnivačem nekog novog biznisa, ili domet u kome neko može da obrađuje svoj umetnički talenat.

Imanje prihoda od 125 dolara umesto 3 daje domet da se uradi mnogo više. Preci profesora pro– ili anti-hedonomije Kanemana, Isterlina, Franka, Šora, Veblena, Freja i Lajarda, ili Čiksentmihaljija, Seligmana, Haidta, Čekole, Nozika, Šmica, Mekloskijeve, Nusbaumove i Sena, bili su nepismeni seljani ili siromašni ulični prodavci. Oni nisu imali domet da dostignu “sreću” u smislu dostojne čoveka. Sada, po prvi put, milijarde ljudi to mogu, bez obzira izveštavaju li o svojoj sreći kao 1 ili 2 ili 3.

Isterlin tvrdi, pridružujući se u ovom pitanju (što je izuzetak) pastoralnim kritičarima inovacije na liniji Henrija Dejvida Toroa, da je moderni rast proširio “materijalističku i individualističku kulturu.” Iako je to uobičajna tvrdnja, malo je dokaza za nju, čak i u životu Toroa. Istoričarka Liza Žardin nalazi u slikama i drugim egzotičnim dobrima cenjenim u Evropi između 1400. i 1600. “potrošnju bravuroznosti”, za koju ona smatra da predstavlja izraz cenjenosti duha Renesanse i “oštrog ponosa merkantilizmom [čime ona izgleda da misli na 'trgovinu', ne na uobičajnije značenje protekcionističkih ekonomskih politika] i duh posedovanja koji je potpaljivao njegove poduhvate, … proslavljanje instinkta za posedovanjem, znatiželju za imanjem blaga drugih kultura.” Takvi instinkti nisu uvek loši, i oni nisu rezervisani za Evropu industrijskog doba.

'“Industrijalizacija”, piše istoričar Piter Sterns bez, izgleda, mučenja da proveri dokaze, “je dovela do stalnog porasta materijalizma. … Konzumerizam, uvek povezivan sa industrijalizacijom kao uzrok i efekat, fokusira lične ciljeve na posedovanje dobara, od Mejn Strita do Moskve.” A ipak, industrijalizacija nam je donela domet da radimo na sebi. I, za sve pričice po magazinima sa stavom o užasnom materijalizmu modernog života, psiholozi pronalaze da siromašniji ljudi vrednuju više, a ne manje, svoju imovinu od ljudi koji je imaju više. Jedno skorašnje istraživanje Patrika T. Vargasa i Suki Jun primećuje da “kulturna kritika često tvrdi da ljudi koji žive u zapadnim nacijama imaju čvršće verovanje od onih u manje razvijenijim nacijama (ili [našim siromašnim] prošlim društvima) da sreća dolazi sa većom imućnošću i materijalnim posedom, a ipak dokazi u literaturi [o istoj upitnoj 1–2-3 “sreći”, avaj] tvrde suprotno.” Takvi nalazi se čine plauzabilnim, čak i na ekonomskim temeljima. Zakon opadajuće korisnosti čini vašu osmu Vindzor stolicu9 manje fascinantnom.

Ponovo Sternsova narodna mudrost: “Druge [ne-kapitalističke] kulturne aktivnosti, uključujući umetnost, humanistiku, religiju, i ljudi koji se specijalizuju za njih, čini se da gube tlo pod nogama.” Ne, ne gube. U rastućem broju imućnih zemalja, muzeji i koncertne dvorane se nalaze na svakom koraku. Visoka kultura je u stvari uvek cvetala u dobima žive trgovine, od Grčke petog veka preko Kine dinastije Song i renesansne Italije do holandskog zlatnog doba ili cvetanja američke visoke kulture posle Drugog svetskog rata, sa dodatnim tadašnjim podsticajem od produženog visokog obrazovanja. Među 30 demokratskih zemalja iz Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoje koje izveštavaju o takvoj statistici, nekih 27 procenata odraslih između 25 i 64 godine su završili tercijarno obrazovanje, u rasponu od turskih 11% do kanadskih 48%. Takva eksplozivna kulturna aktivnost čini da mnogi životi idu iznad materijalnog. Ekonomista kulture Tajler Kauen često primećuje da je više umetnika živo danas nego u bilo kom dobu ranije. Tokom šezdesetih, više je profesora zaposleno u američkim posle-srednjoškolskim institucijama nego što ih je ikad iz njih penzionisano. Širenje visokog obrazovanja je doprinelo, na primer, velikom porastu publike u Sjedinjenim Državama i Britaniji za ozbiljnu književnu fikciju.

Teri Iglton, koji je odličan iako otvoreno levičarski profesor ozbiljne književne fikcije na engleskom, pravi uobičajnu tvrdnju o “stvaranju [od strane buržoazije] čudovišne egoistične civilizacije.” Iglton ume bolje od takvog klišea kada predaje o Čoseru i njegovom prodavcu oproštaja grehova, ili Šekspiru i njegovom Jagu – predstavnicima čudovišne egoistične civilizacije crkve i dvora. Žudeti za jednostavnijim vremenom, kada nabavljanje i trošenje nisu toliko bili uz nas, je ponajviše oblik pastoralnog. To je ponavljano u celoj svetskoj književnosti u svim vremenima, nezavisno od sociološke evidencije. Teokrit i Horacije su pevali o zlatnom dobu nimfi i pastira. 1767. je Adam Ferguson lamentirao, primećuje Iglton, nad “otuđenim i usamljenim” ljudima Škotske, čije su se “prisne veze raspale.” Do 1800. Vordsvort i Gete, a do 1840. Dizraeli i Karlajl i Dikens, pridružili su se lamentiranju, i dalje i dalje, do anti-buržoaskih, anti-konzumerističkih kritičara našeg sopstvenog doba. Učenjačka verzija sveta Normana Rokvela,10 bilo kroz detinjstvo naših roditelja ili Zlatno doba Kronosa, je bilo vreme kada nismo bili opsednuti potrošnjom.

Ali nije tako, niti je ikad bilo. Potrošnja po sebi je stvar priče, a savremeni životi daju mnogo više materijala o kome može da se priča. “Objekat”, primećuje Salins, “stoji kao ljudski koncept izvan sebe, dok ljudi komuniciraju sa ljudima kroz medijum predmeta.”

I, ako gledamo istorijski, a ne kroz helenistički pastoralizam ili nemački romantizam, gemeinschaft starih vremena ne izgleda tako lepo. Stopa ubistava u selima u trinaestovekovnoj Engleskoj bila je viša nego u najgorem policijskom distriktu danas. Srednjovekovni engleski seljaci su u stvari bili vrlo mobilni u geografskom smislu, “fragmentirajući” svoje živote. Zamišljena proširena porodica “tradicionalnog” tipa nikad nije postojala u Engleskoj. Ruski mir nije bio egalitaran, i njegova drevnost je bila izmišljotina nemačke romantičarske imaginacije. Nekad idealizovani vijetnamski seljaci iz šezdesetih nisu živeli u mirnim, zatvorenim korporativnim zajednicama. Slatka američka porodica vrste “Sećam se mame” i “Otac zna najbolje”11 se sigurno pojavljivala s vremena na vreme. Ali uglavnom je bila kao u Dugom putovanju u noć ili Mački na usijanom limenom krovu.12 Kao što feministički ekonomista Nensi Folbr primećuje: “Ne možemo svoju kritiku impersonalnog tržišnog društva da temeljimo na nekoj romantičnoj verziji prošlosti velike srećne porodice. U toj porodici, Veliki Tata je obično imao kontrolu.”

Ukratko, može se reći da je ljubavi više u modernom zapadnom kapitalističkom svetu, ili da je, u svakom slučaju, nije manje nego u stvarnom svetu prošlih i navodno solidarnošću ispunjenih vremena. Eto vam vaše sreće.

Praunuka mlekarice ili kuvarice iz današnjeg Glazgova, u kojoj sija stara inteligencija, je bogatija zato što se društvo u kome živi pomerilo sa 3 na 125 dolara dnevno. Ona ima mnogo veći domet, mogućnosti, potencijal, realni lični prihod za ono što je Vilhelm fon Humbolt 1792. opisao kao Bildung, “samo-kultivisanje”, “samo-razvoj”, životne planove, ispunjene potrebe nižeg stepena koje čine dostupnim unutrašnji i spoljašnji životni uspeh. Ona vodi pun život – puniji u radu, putovanjima, obrazovanju, zdravlju, poznanstvima, mašti.

Uhranjena mačka koja sedi na suncu je “srećna” u činija-zadovoljstva-smislu studija sreće. Maca ima trojku. Ali ono što moderan svet nudi muškarcima i ženama i deci, nasuprot mačkama i drugima mašinama za zadovoljstvo, nije naprosto takva “sreća”, već jedinstveno uvećani domet da ostvare sebe. Tačno je, neko može da batali Bildung i ceo dan čita trač rubrike. A ipak je milijardama omogućeno da učine više od toga. A mogu takođe da imaju, sa adekvatnim vođstvom, više mačkolike, materijalističke, za-ekonomiste-zadovoljavajuće “sreće” ako tako žele. Dobro za njih. To su vaša zrna boljeg života, mada neizmeriva.

Može da se zaključi o 1–2-3 hedonistima ono što je Mil zaključio o Bentamu: “niko verovatno, ko je u tako kasnom dobu života pokušao da uspostavi pravila svog ljudskog ponašanja, nije polazio od limitiranijih koncepcija bilo ustanova po kojima će ljudsko ponašanje biti, bilo onih po kojima bi trebalo da bude, menjano.” Književnost i filozofija odraslih ljudi od doba Mesopotamije nudi bolje koncepte. Mil je primetio da je Bentam uvek bio dečak. Nama ne treba više Bentama, ili više dečačkih 1–2-3 igara. Nama ne treba još hedonomije ili utilonomije ili frikonomije. Nama treba humanomija, koja možda uopšte i nije –nomija, i liberalno društvo koje se na njoj temelji, ono koje nam je dalo domet da procvetamo ako nam se tako prohte.

Deirdre N. McCloskey predaje ekonomiju, istoriju, engleski jezik i komunikaciju na Univerzitetu Ilinois u Čikagu i ekonomsku istoriju na Univerzitetu u Geteborgu.
Tekst preuzet iz magazina The New Republic, newrepublic.com.
Prevod: Davor Nikolić

1. Jedan od nadimaka Čikaga. Potiče iz poeme „Čikago“ Karla Sendberga. prim. prev.
2. Jedan od najpoznatijih taoističkih filozofa. Živeo u IV veku pre nove ere. prim. prev
3. Misli se na Sionska vrata u Jerusalimu, jednu od osam kapija starog grada. prim. prev.
4. Autorka aludira na stvaranje indikatora nazvanog "bruto nacionalna sreća" čiji je tvorac Vangčuk. BNS je indikator kojim se pokušava izmeriti generalni kvalitet života, nezavisno od ekonomskih indikatora, poput BNP-a. prim. prev.
5. Lovac u žitu Džeroma Selindžera i Usamljenost dugoprugaša Alana Silitoa su roman i kratka priča iz pedesetih godina prošlog veka u kojima se opisuje otuđenje i besperspektivnost tinejdžera toga doba. prim. prev.
6. Autorka referira na američku televizijsku seriju Mad Men. prim. prev.
7. Jedna od najpoznatijih poentilističkih slika. prim. prev.
8. Tradicionalni kriket meč između Australije i Engleske koji se održava svake druge godine. prim. prev.
9. Vrsta drvene stolice kod koje su zadnje nogare potpuno odvojene od naslona, za razliku od običnih stolica kod kojih se ova dva elementa sačinjavaju iz jednog komada. prim. prev
10. Američki ilustrator poznat po ilustracijama iz američkog svakodnevnog života. prim. prev.
11. I Remember Mama Džona Van Drutena i Father Knows Best Eda Džejmsa su američka drama i radio komedija koje se bave srećnim porodicama iz srednje klase. prim. prev
12. Drame Judžina O'Nila i Tenesija Vilijamsa čiji su motivi socijalni problemi koji dovode do disfunkcionalnih porodica. prim. prev.

Sada opet možete naručiti libertarijanske poslastice poput Hajekovog Puta u ropstvo, Rotbardovog Šta je država učinila sa našim novcem ili Mizesovog Od plana do haosa. Zainteresovanom čitaocu su na raspolaganju i kapitalna dela Adama Smita Bogatstvo nacija i Hajekov Poredak slobode, kao i možda najuticajnija odbrana principa slobodnog tržišta Sloboda izbora Miltona Fridmana. Iz klasične tradicije koja je danas više nego aktuelna izdvajamo Toroovu O dužnosti građanina da bude neposlušan i Bastijin Zakon. Za one koji žele da se upute u osnovne principe ekonomske nauke nezaobilazno štivo je i svetski bestseler Ekonomija u jednoj lekciji Henrija Hazlita.

I to nije sve, Global Book priprema i nova izdanja o kojima će naše čitateljstvo blagovremeno biti obavešteno.

Za sve detaljnije informacije o naružbini izdanja iz edicije „Opasne knjige“ posetite sajt Global Booka kao i fejsbuk stranicu ovog izdavača.

Savršenstvo državne uprave je u tome da se malo upravlja, jedna složena mašina, poput Marlijeve, znak je da je veština još nerazvijena. No na koji način i kako možemo pojednostaviti složenu državnu mašineriju u kojoj su privatni interesi uznapredovali na štetu javnog interesa; kao gangrena koja napreduje u ljudskom telu kada joj se ne suprotstavlja životni princip koji teži da to telo sačuva? Da bi se izlečila ta bolest, treba posmatrati kako se širi državna gangrena.

Svaki čovek koji obavlja neki posao teži da uveća važnost svojih funkcija, bilo da bi pokazao marljivost koja mu donosi unapređenje, bilo da bi svoj posao učinio nužnijim i bolje plaćenim, bilo da bi imao više moći, povećao broj osoba prinuđenih da mu se obraćaju i traže njegovu blagonaklonost. Lek treba da se sastoji u suprotnom postupku, i da teži umanjenju nadležnosti.

Neki postupak nije bio dozvoljen, ili je pak trebalo pribaviti dozvolu; nemojmo se više u to mešati. — To će dovesti do ove ili one nezgodne posledice. — Moguće je; sve ima svoje loše strane. No, šta ako je vaš lek za nezgodne posledice gori od samih tih posledica! Setite se opštine Mervij koja je ostala bez crkve i šetališta zbog brige koju državna uprava vodi da zaštiti opštinsku imovinu. Prepustite opštine njima samima; bez sumnje će, od mnoštva njih, neke počiniti poneku glupost, no neće ih biti mnogo, jer svako malo mesto oseća mnogo bolje nego vlada koju mu štetu nanose gluposti koje je navedeno da čini, no ako ih bude, bolje je suočiti se s tim. Da li biste postavili staratelja uz svakog oca porodice, kako biste ga sprečili da profućka svoju imovinu nužnu za izdržavanje porodice. No upravo tome vodi zloupotreba upravnog sistema, i uveren sam da bi neko mogao, kada se ne bi plašio da se izvrgne ruglu, naći vrlo prihvatljive razloge da propisima uredi način na koji ja kuvam kosti za supu. Stalno se iznova prema istom načelu nastoji da se čvrsto organizuju oni koji zarađuju za život baveći se nekim obrtom, tako što im se hvale dobre strane cehovskih udruženja i hijerarhije. Može se propisima urediti način pravljenja češlja ili tanke tkanine, i uveravam vas da se za to navode razlozi koji lako mogu uzdrmati duhove koji ne znaju da svaka povreda slobode predstavlja povredu vlasništva; i da svaka povreda vlasništva jeste šteta nanešena proizvodnji od koje, na kraju krajeva, nacije žive.

To su, gospodo, prednosti koje možemo imati od zdravog poznavanja političke ekonomije, a pod zdravim poznavanjem razumem ono koje otkriva pravu prirodu stvari, i način na koji su činjenice lančano povezane; tako da možemo, kada smo svedoci neke činjenice, odrediti njene uzroke i predvideti posledice. Tako su ljudi mogli reći da se razumeju u astronomiju, kada su mogli predvideti i najaviti pomračenja. Skrećem vam pažnju da poznavanje lančane veze između činjenica suštinski zavisi od poznavanja prirode stvari čije delanje i kombinacija čine činjenice. Da bi se predvidelo da će se Mesec pomračiti, trebalo je znati da je Mesec neprozirno telo bez vlastite svetlosti; da sjaj koji na nas odbija dolazi od Sunca; i da, kada se neko drugo neprozirno telo, poput Zemlje, nađe u položaju između njih, Sunce prestaje da obasjava Mesec. Odatle, videlo se da, kako bi se predvideo taj položaj, treba proučiti kretanje tih triju nebeskih tela; to kretanje je činjenica koja proizlazi iz zakona koje smo proučavali itd.

Tvrdilo se da se u pitanjima morala i politike ne može postići takvo izvesno znanje. Ne znam do kog ćemo stepena uspeti da saznamo narav čovekovog morala i telesnosti, iz kojih bismo mogli zaključivati, do izvesnog stepena, o njegovim postupcima. No ono što već sada znamo jeste da u moralu i politici, upravo kao i u fizici, svaka činjenica ima neki uzrok, ima za uzrok ono što do nje dovodi. Reći da taj uzrok ne poznajemo ne znači dokazati da on ne postoji. Reći da ga nikada nećemo otkriti je nerazborito. Govorilo se isto tako, pre Toričelija, da je nemoguće izmeriti vazduh, a danas težina vazduha i svih drugih gasova spada među najpoznatije stvari.

I u političkoj ekonomiji ima, isto tako, istina koje su bile sasvim nepoznate, a koje su sada poznate. Lok, taj izvrsni um, nije znao kako dolazi do varijacija u onome što neprikladno zovemo prihodom od novca. Hume, kojeg Englezi zovu Hjum, pokazao je da kamata koju plaćamo nije najamnina za pozajmljeni iznos novca, već najamnina za vrednost kojom smo, <pozajmljući>, stekli sposobnost da se služimo; da ta vrednost čini deo društvenog kapitala; da izobilje ili nestašica stvari koju pozajmljujemo nije izobilje ili nestašica novca već kapitala dostupnog u društvu, čiji je novac tek jedan mali deo.

Danas je ta istina izvan svake sumnje; nijedna osoba koja za nju ne zna, koja nije u stanju da je dokaže sebi i drugima, nije u toku nauke, ne zna sve što se danas zna u političkoj ekonomiji. Eto, to je priroda jedne stvari, kapitala, koja je dobro poznata, čiji su svi delovi analizirani, koja je sagledana sa svih strana, i koja nam otkriva uzrok i rezultate mnoštva pojava kojima su se čudili naši očevi, upravo kao što su se čudili pomračenjima Sunca.

Žan Batist Sej (Jean-Baptiste Say (1767–1832)), francuski ekonomista i poslovni čovek.