Tržišno Rešenje

Syndicate content
Updated: 3 hours 46 min ago

Ljudi koji gledaju u sto

Mon, 19/01/2015 - 19:37
Pogledajte ovaj snimak govora Alekseja Navaljnog. To je njegova poslednja reč u sudu prilikom izricanja presude u fingiranom slučaju prošlog meseca. Slučaj i Navaljnog sam nedavno pominjao, ali govor je naročito vredan gledanja. Politikolozi i istoričari vole govore državnika i boraca za građanska prava, naročito kad jednom pobede. Ne znam da li će Navaljni zavrišti kao pobednik bilo čega ali loše bi bilo da se ovaj govor zaboravi. Mesto mu je u zbirkama i univerzitetskim kursevima.

Govor je kratak, nije posebno spremljen i čitan već spontano izrečen. I posebno je smislen u ruskom kontekstu. Jedna reč koja opisuje rusku političku istoriju od pamtiveka je pasivnost. Samo je u Rusiji bilo moguće da šaka anonimnih eksremista bez gotovo ikakve popularne podrške izvrši puč, koji će kasnije biti nazvan oktobarskom "revolucijom". I da još od tada do danas smene vlasti praktično ne bude. Vlast uvek ima prednost letećeg starta u odnosu na opoziciju, taj efekat je poznat i u najvećim demokratijama; ali nigde pasivna podrška vlasti nema takve razmere kao u Rusiji.

U govoru Navaljni govori o "ljudima koji gledaju u sto." O raznim činovnicima sa kojima se on godinama suočava, koji shvataju da ne rade pravu stvar ali koji fatalistički prihvataju stanje kakvo jeste i sve što hoće je da u njemu nekako opstanu. Kao kod banalnosti zla Hane Arent, opravdavaju sebe time što navodno samo rade svoj posao. Razlika je što Navaljni misli da se oni toga donekle stide. Kod Arent državni službenici ubijaju jer slepo slede opis posla; kod Navaljnog se oni stide kad toga što rade, ali su delom uplašeni i pre svega pasivni. Zato izbegavaju da ga pogledaju i spustaju pogled u sto.

Govor je na ruskom, titlovi na engleskom.

Categories: Srbija

Zašto franak raste?

Sun, 18/01/2015 - 18:33
Nikome na svetu nije jasno zašto je Švajcarska nacionalna banka (SNB) odlučila da prestane sa politikom zaustavljanja rasta franka prema evru. SNB nije mnogo transparentna i ne objavljuje zapise sa sastanaka (kao što, na primer, radi Fed). Zato možemo samo da nagađamo, ali pri tome je dobro imati neke od sledećih stvari na umu.

Kad je 2011. odlučila da stavi plafon na rast franka prema evru, SNB je uradila nešto slično što su uradile zemlje sa QE politikama. U protekle tri i po godine SNB je priliv deviza u zemlju pratila proporcionalnim štampanjem franka, jer to je bio jedini način da se spreči dalje jačanje franka. Jedino je tako odluka o plafoniranju mogla biti sprovedena. Kao posledica, monetarna baza SNB je u proteklih nekoliko godina porasla isto koliko su rasle i monetarne baze Feda i Banke Engleske, banaka sa najvećim kvantitativnom ekspanzijama (QE) na svetu. Švajcarska svoju politiku nije zvala QE i radila je iz drugačijih razloga, ali ključni efekat je bio isti.

Pre nekoliko dana je Evropska centralna banka saopštila da će se konačno upustiti u sopstveni QE -- u evrozoni je deflacija, u nekim zemljama vrlo osetna deflacija, a cilj evrozone je inflacija od 2%. Cilj evrozone je i sopstveni opstanak, koji restriktivna monetarna politika pritiskom na zemlje juga sve više ugrožava. Kad bi ECB počela sa ozbiljnim QE, Švajcarska bi, ako hoće da nastavi sa plafoniranjem franka, taj QE morala da prati svojom daljom ekspanzijom u francima. Ako ECB u narednom periodu krene sa štampanjem stotina milijardi evra, što jeste ideja, Švajcarska bi morala da odgovori još i dodatnim štampanjem franka. Švajcarska ne samo da je manja od evrozone da bi mogla da se takmiči u toj igri, nego je već i imala sopstvenu ogromnu ekspanziju baze. Ovim korakom verovatno hoće da iz te igre izađe.

Druga stvar koja se u Švajcarskoj paralelno događala je uvođenje, a zatim i dalje sniženje, negativnih kamatnih stopa. SNB sada targetira tromesečni Libor od -0.75%. Sa negativnom referentnom stopom banke imaju razloga da ne drže novac kod SNB; mogu da ga drže u kešu ili plasiraju u kredite i tako podstaknu rast širih monetarnih agregata (novčane mase, M1-M3).

Ukidanje plafona na franak je bila mera restriktivne monetarne politike. Ali duboko negativne kamate su mera ekspanzivne monetarne politike. Ove dve stvari imaju smisla zajedno jedino ako je cilj SNB nešto treće -- a to je promena orijentacije od nekonvencionalne ka konvencionalnoj monetarnoj politici. Od rasta monetarne baze (QE i njenih varijacija), prema posmatranju širih monetarnih agregata. Švajcarska trenutno ima deflaciju, a SNB cilja 2% inflacije, što znači da korak ka restriktivnoj politici sigurno nije bio razlog za ukidanje ograničenje rasta prema evru. Umesto toga, SNB hoće da izađe iz kola QE, da zaustavi rast monetarne baze, a da istovremeno poveća rast širih monetarnih agregata.

Ne znam da li je ovo zaista bila ideja. Scott Sumner (koji poslednjih godina ima najbolje prognoze od svih koje pratim) misli da je odluka o ukidanju plafona bila klasična glupost i ništa drugo. Ni švajcarskoj berzi se mera nije svidela, mada je pad berze možda samo značio nivelaciju cena po novom kursu. Neke efekte ćemo videti vrlo brzo, već do kraja ove godine: treba pratiti kretanje širih monetarnih agregata SNB, kretanje GDP i naravno inflacije/deflacije. 
Categories: Srbija

Šta je to islamski fundementalizam?

Sun, 11/01/2015 - 21:33
Savremeni svet se suočava sa problemom islama i islamizma. Problem je opasan i dubok ne zato što imamo posla sa divljacima i primitivcima, nego upravo zato što je reč o vrlo staroj i razvijenoj civilizaciji, sa izraženom kulturnom tradicijom i vrlo snažnim osećanjem istorije. U periodu 700-1200 islamska arapska civilizacija je bila centar sveta i ekonomske, političke i kulturne globalizacije, koja je sezala od Lisabona i Kordobe na Zapadu do Bagdada i Persije na Zapadu. Arapski trgovci i finansijeri su izmislili praktično ceo aparat moderne trgovine i finansijskog računodvodstva, njihove trgovačke rute su obuhvatale pola sveta, arpaski doktori, filozofi, matematičari i hemičari su preuzeli najbolje tekovine grčke nauke i u mnogim pogledima je značajno usavršili. Islamska teologija je sofistikovanija od hrišćanske i ona miksuje abrahamistički monoteizam sa grčkom filozofijom 300 ili 400 godina pre Evrope. Mislioci poput Al Gazalija, Ibn Taimije i Ibn Halduna su utemeljivači ekonomije slobodnog tržišta, 500 godina pre španskih sholastičara i 700 godina pre Adama Smita. U periodu o kome je reč, Zapad predstavlja kulturnu, ekonomsku i naučnu koloniju i periferiju islamskog sveta, odnos između Bagdada i Rima u 9 veku odgovara današnjem odnosu između Njujorka i Hararea.

Daću vam dva vrlo rečita blic-podatka da ovo ilustrujem. Kada je kalif Harun Al Rašid poslao mehanički časovnik napravljen od strane arapskih naučnika Karlu Velikom početkom 9 veka ovaj je naredio da se ta đavolja sprava uništi, jer su zvuci kucanja kazaljki i odbrojavanja punih sati za njega bili sigurni znači demonskog uticaja. Sveti Toma Akvinski važi za najvećeg uma evropskog Srednjeg Veka, koji je uspeo da izvrši briljantnu sintezu katolike teologije i Aristotelove filozofije. Ipak, Sveti Toma nikad u životu nije pročitao reč Aristotela pošto njegovi spisi u Evropi nisu bili dostupni u 13 veku. Sve što je on znao o Aristotelu saznao je iz latinskog prevoda hebrejskog prevoda arapskog originala komentara Aristotelove Metafizike koje je pisao arapski filozof Ibn Rushd ("Averoes") u 12 veku.

Još iz tog vremena potiče neka vrsta kompleksa superiornosti islamskog sveta u odnosu na hrišćanstvo, određena spoznajom o relativnoj zaostalosti tadašnjeg Zapada. Evropa 8 ili 9 veka je primitivna periferija civilizacije, sa mnogim divljačkim, nepismenim plemenima koja se međusobno istrebljuju. Međutim, oko 14 veka ta sika počinje da se brzo menja: nastaje period postepene dekadencije islamske civilizacije, najpre sa osvajanjem Bagdada od strane necivilizovanih Tatara a potom prevlasti necivilizovanih Turaka Osmanlija, napredo sa velikom renesansom Zapada koja počinje u 11 veku i traje neprekidno stolećima. Islamski svet zapada u period stagnacije i truljenja, u isto vreme dok Zapad brzo napreduje, otvara nova geografska otkrića, razvija modernu nauku i ekonomske institutcije. Zapad počinje da potiskuje Islam i ekonomski i politički, ali i vojno. Od 17-og a posebno 18 veka u islamskom svetu se pojavljuje pitanje: šta je pošlo naopako? Primitivci iz Evrope koliko do juče nisu umeli da broje a sada su već daleko ispred nas. Ko je krivac za to?

Odgovor koji su islamski intelektualci i političari 18  19 veka na to pitanje davali najčešće je bio: mi sami, svojom nesposobnošću da se prilagodimo promenama.Turski sultani i arapski vladari pokušavaju da preslikaju zapadnu vojnu tehnologiju i način upravljanja i komandovanja trupama, ekonomsku politiku i na kraju čak i da uvedu sekularizaciju i političku demokratiju. Druga polovina 19 veka je period zlatnog doba ustavnih monarhija na Bliskom Istoku. Odgovor na zaostajanje za Zapadom je - imitiranje zapadnog liberalizma.

Dvadeseti vek donosi promenu odnosa prema Zapadu, koji postaje neprijateljski, ali politike koje se vode u islamskom svetu su i dalje pod dominantnim uticajem Zapada. Kako liberlani konstiutcionalizam u zapadnom svetu ustupa mesto fašizmu i komunizmu tako ove ideje počinju da ovladavaju i u islamskom svetu. Baat partija nastaje 1940ih pod uticajem nacističkog i komunističkog modela. Naserov model arapskog socijalizma je samo prepakivanje britanskog fabijanstva: Naser je školovan u Engleskoj i pokušava ono što je tamo naučio da primeni kući. Jadan rezultat odslikava samo jadne rezultate istog ekperimenta na Zapadu, ne neki unikatno arapski promašaj (ista stvar se dešava i u Indiji i drugde) Većina arapskih političara tog vremena prosto imitira zapadne kolektivističke modele.

Islamski fundamentalizam kao najraširenija pan-islamska ideologija danas je samo najekstremniji oblik ove imitacije Zapada. Potpuno je pogrešno uverenje da islamski fundamentalizam predstavlja povratak izvornom islamu i otpor modernizaciji. Potpuno suprotno tome, lideri ovog pokreta Hasan al Bana, Said Kutb i Maududi su radikalni reformatori i neprijatelji tradicionalnog religijskog establišmenta. Ni jedan od njih nije islamski učenjak: al Bana je sekularni srednjoškolski učitelj, Maududi i Kutb radikalni jeretici pod uticajem zapadnih romantičara i eugeničara, koji odbacuju islamske uleme i koji su odbačeni od tih istih ulema. Ne postoji ni jedna ideja koju danas identifikujemo sa islamskim fundamentalizmom koja nije uvezena sa Zapada i onda upakovana u retoričku oblandu "islamizma": samoubilački terorizam, rat protiv Zapada, džihad kao teror nad civilima, radikalni antisemitizam.

Koliko je islamski fundamentalizam pod uticajem zapadnih totalitarnih ideja najbolje svedoči činjenica da je koncept džihada ili svetog rata reinterpretiran u skladu sa tim idejama. U islamskoj istoriji ovaj koncept je bio relativno marginalan pre 20 veka. Nisu ga koristili ni političari ni religijski učenjaci. U ranijoj tradiciji džihad je značio ili unutrašnju duhovnu borbu da se  dostigne religijski ideal ili pak odbrambeni ili osvajački rat protiv nevernika. No, čak i u ovoj militatnoj verziji, napad na civile i nemoćne je bio najstrože zabranjen. Džihad je konvencionalnin rat protiv neprijatelja na bojnom polju. Atak na žene i decu se smatra nedostojnim i kukavičkim. Ideja terora nad nenaoružanima je nepoznata u islamskom svetu pre 20 veka.

Fakat da su ludaci koji su u Parizu pre neki dan pobili 12 novinara kalašnjikovima zbog karikatura,  verujući da time vode "džihad", posledica je vesternizacije islama. Ideja terora nad civilnim stanovništvom kao oruđa političke borbe nije islamska nego lenjinistička i doneo ju je Egipćanin Said Kutb, student Lenjina i Sorela. Setićemo se da je Lenjin napisao da je svrha pravnog sistema ne da eliminiše teror nego da ga obrazloži bez uvijanja i ulepšavanja. Kutb tu ideju preuzima. Hamas, ISIS, Al Kaida su učenici Said Kutba, koji je učenik Lenjina, Marksa i Sorela.

Al Bana, Kutb i Maududi oživljavaju koncept džihada sredinom 20 veka kao oruđa borbe ne samo protiv Zapada, nego presvashodno protiv zapadnjačkih liberalnih tendencija u islamskom svetu. Hitlerov Mein Kampf je preveden na arapski 1930ih u Egiptu pod nadzorom al Bane, i pod naslovom "Moj džihad". U njihovoj interpretaciji džihad se svodi na ideju svetske revolucije pod vođstvom islamske avangarde, još jedna lenjinistička pozajmica koju guraju i Kutb i al Maududi. Kutb govori kako je islam kombinacija najboljih elemenata hrišćanstva i socijalizma a Maududi kako je islam idelogija a ne religija. Homeini odbacuje sharia zakone jer ga oni sprečavaju u projektu nacionalizacije industrije, i definiše državu kao viši entitet u odnosu na religijski zakon! Povratak "korenima islama" u kontekstu islamizma je samo kodna reč za nametanje totalitarnih ideja pod firmom religije.

Evo nekoliko drugih karakterističnih primera dominantnog zapadnog uticaja na islamizam: Kutb je popularizovao termin "jahilija" koji se sporadično sreće u Kuranu i označava neznaboštvo pagana na arabijskom poluostrvu pre prihvatanja Islama. Prevod bi bio "neznanje"ili "neprosvećenost" u religijskom smislu. Kutb izokreće ovo i definiše termin kao ideološku nepravovernost, tvrdeći da je ceo moderni svet "jahilija", uključujući ne samo Zapad nego i praktično sve islamske režime tog vremena. Ovo nije nikakava apstraktna teorija, nego ugaoni kamen islamizma: Kutb je idejni tvorac Al Kaide, i njihov glavni neprijatelj danas nije Amerika i Zapad, nego liberalni ili kvaziliberalni "jahili" režimi u islamskom svetu. Ključni korak u njihovoj globalnoj revoluciji nije uništenje Zapada nego uništenje "ne-islamskih" režima u islamskom svetu. Lenjinistička revolucija pod firmom kuranske retorike.

Ili uzmimo Hasana Al Banu, osnivača Muslimanske braće. Jedan od važnih koncepata u Kuranu je "Shura", što se prevodi različito kao konsultacije, pregovori ili konsenzus. Izvorno, shura je označavala praksu proroka Muhameda da se dogovara sa svojim kompanjonima o svim ključnim pitanjima, prevashodno oko vojnih kampanja, a kasnije tokom recimo otomanske istorije kao obaveza sultana da se konsultuje sa religijskim učenjacima, i liderima lokalnih zajednica. Sultanova moć nikad nije bila neograničena poput moći zapadnih apsolutnih monarha, već je više ličila na ograničenu vladavinu evropskih kraljeva visokog srednjeg veka 1000-1300. Ograničavali su se ja kako rivalske grupe, tako i postojanje univerzalnog, religijski sanckionisanog zakona koji vladar ne može da ukine ili zanemari. Jedan sultan je došao na ideju da nasilno prevede sve hrišćane i Jevreje na islam iz političkih razloga, ali su ga u tome sprečili islamski učenjaci tvrdeći da je takva ideja protiv Kurana koji smatra Jevreje i Hrišćane "narodima knjige" koje je zabranjeno nasilno prevoditi u islam. Sultan mora da uvaži njihovo mišljenje kao deo prakse shure. U 19 veku, liberalni reformatori su interpretirali ovaj termin kao pokriće sa parlamentarne institucije liberalne države: Šta radi Hasan Al Bana? On tvrdi da je shura samo drugo ime za fašistički sistem korporativnog predstavljanja, tj totalitarnu državu po Musolinijevom nacrtu. Al Bana je osnovao Muslimansku braću direktno imitirajući Musolinijeve crne košulje, zajedno sa paravojskom, obaveštajnim aparatom, propagandom i socijalnim programima za siromašne, i iskoristio kuransku terminologiju da zasnuje takav režim.

Samoubilački terorizam se smatra originalnim i najstrašnijim svojstvom islamskog fundamentalizma. No, on je na Bliski Istok uvezen tokom 1960 od strane sekularnih političara i intelektualaca. Prvi samoubičaki napad na Bliskom Istoku izvršen je 1972 godine u Izraelu od strane jedne radikalne japanske komunističke grupe koja je tada sarađivača sa PLOom. PLO je sekualrna nacioanlistička organizacija koju su formirali arapski hrišćani. Kada su japanski komunisti izvršili samoubilački napad na aerodromu Lod 1972 Muamer el Gadafi je prezrivo govorio o nesposobnosti i kukavičluku Arapa koji nikad ne bi bili u stanju da nešto tako izvedu: Prve samoubilačke napade među Arapima izvršavaju sekularni hrišćani, člannovi PLOa. Tek kasnije tehniku preuzimaju i islamisti. Gledamo prethodnih meseci strašne scene odsecanja glava taocima pred kamerama od strane radikalnih islamista. I to su tipični metodi zapadnih komunističiih teror grupa poput Bader Majnkofa i Crvenih brigada. Ništa od toga nije izvorno islamska tradicija, nego direktna pozajmica sa Zapada. Najboji izvor za ovo je francuski ekspert za islamizam Olivier Roy, u svojoj knjizi Globalizovani Islam. Ovde je izvanredan intervju sa njim.

Ista stvar je sa antisemitizmom. Njega su na Bliski Istok prvo doneli dominanto hrišćanski arapski intelektualci školovani u Evropi, poput Georgea Habasha osnivača PLOa, a dominantan uticaj izvršila nacistička propaganda tokom 1930ih i 1940ih , Tradicionalno, islam je bio znatno tolerantniji prema Jevrejima od hrišćanstva, za šta postoje i politički i teološki razlozi. Često su progonjeni Jevreji nalazili utočište u islamskim zemljama. Antisemitizam kao ideologija je novitet u islamskom svetu 20og veka. Nemački istoričar Mathias Kuntzel je odlično dokumentovao ulogu nacista u etabliranju antisemitizma u arapskom svetu u svojoj sjajnoj knjizi Jihad and Jew-Hatred: Islamism, Nazism and the Roots of 9/11.  Ovde možete pročitati sažetak njegovog argumenta, mada ja toplo preporučujem knjigu svakome koga zanima ovaj problem.

Jasno je da ovde imamo posla sa jednim opasnim modernim totaliranim pokretom kome je islamska religija samo maska i paravan. Zato i odgovor na islamistički teror mora da uzme u obzir ovu činjenicu. Podrivanje islamizma ne može da se izvede podrivanjem islama, nego distaniranjem od jeretičkog izopačenja islama u 20-om veku pod uticajem zapadnih totalitarističih ideja. Umesto "modernizacije" islama, odgovor na islamistički teror je zapravo tradicionalizacija islama, njegov povratak intelektualnim vidokruzima 18og i 19og veka.

Problem koji danas imamo je kombinacija totalitarne terorističke prirode islamizma i neadekvatnog razumevanja i odgovora na taj izazov na Zapadu. Tu se dijagnoza kreće između samoobmanjujuće antimperijalsitičke doktrine islamizma kao reakcije na zapadnu politiku, i kultur-rasističke i pogrešne teorije islama kao primitivne totalitarne religije koja je izvorište terorizma i nasilja. Levičari uglavnom (mada ne uvek) slede prvu strategiju, a desničari uglavnom drugu. Obe su podjednako pogubne u svom falsifikovanu prirode problema.

No, jednaki problem prestavlja i odustvo aktivnog otpora ovom varvarskom izjednačavanju Al Banine i Kutbove totalitarističke ideologije sa Islamom u samom islamskom svetu. Islamisti dugo vremena, što iz razloga oportunizma, što straha, imaju monopol da nastupaju u ime muslimana. Govor egipatskog predsednika al Sisija pre neki dan, u kome je same muslimane i islamističku ideologiju označio kao izvorište ćorsokaka u kome se nalazi muslimanski svet može da bude početak procesa oslobađanja iz te zamke. Ali, potrebna im je pomoć Zapada u tome. A da bi ta pomoć stigla Zapad prvi mora da odbaci sopstvene pogrešne predstave o problemu.



Categories: Srbija

Jesam li ja Charlie?

Thu, 08/01/2015 - 13:27
Za ubistva, naravno, nema opravdanja. Nadam se da će kukavice koji su mitraljezima krenuli na nenaoružane novinare brzo naći i još brže kazniti.

Cela Evropa se sada mobiliše i staje na stranu karikaturista uz memu Je suis Charlie: svi smo mi sada Charlie jer smo ujedinjeni u odbrani slobode govora i izražavanja. 
Meni, međutim, nije sasvim jasno šta se tačno misli pod ovom parolom. Ako se misli na slobodu govora, ona u ovom slučaju uopšte nije tema. Nesporno je da karikaturisti imaju pravo da crtaju šta god hoće. Nesporno je da ne treba da postoji zakon koji im to zabranjuje. Ali niko takav zakon nije ni predložio niti se o tome uopšte govori. 
Ako parola podrazumeva podršku Charliejevom crtanju ovakvih karikatura, onda to postaje sporno. U civilizovanom svetu vređanje nije zabranjeno, ali se ne podržava. Pri tom, šta je vređanje a šta nije civilizovan svet prepušta uvređenom da utvrdi. U Americi je, recimo, nepojmljivo izgovoriti n-reč, uvredljivu za crnce. Nije zabranjeno, ali ako to uradite čeka vas ozbiljna društvena izolacija. Mnogi pritom primećuju da međusobno afrički Amerikanci, naročito mlađi ljudi, jedni druge zovu upravo tom rečju. To onda navodi na pitanje kako je moguće da oni sami za sebe koriste tu reč, ali ako belac to isto izgovori onda to za njih bude najveća moguća uvreda? Odgovor na ovo pitanje je -- nije tvoja stvar da raspravljaš šta nekog vređa. Ako pojedinca ili grupu neka reč vređa, to je kraj rasprave. Nemoj tu reč da koristiš. Nije lepo. 
Vrlo je slična situacija u Srbiji, gde Albance neki zovu Šiptarima. Albanci to ne vole, ali mi to racionalizujemo opravdanjima kao što su to da i oni sami sebe tako zovu ili da se to isto tako kaže na albanskom. Civilizovani kriterijum je isti -- ako njih to vređa, onda ja nemam šta dalje da raspravljam zašto i kako. Jednostavno, ne zovem ih tim imenom. 
Crtači Muhamedovih karikatura, danski, francuski i drugi, ovaj civilizacijski kriterijum ne prihvataju. Opet, njihovo legalno pravo je da ga ne prihvate; baš kao što je vaše legalno pravo da koristite n-reč ili kažete Šiptar. Ali da li vas to čini posebno naprednim? Da li ste zbog toga na braniku slobode govora? Niste, samo ste bezobrazni. Manje ste civilizovani, ne više.
Ne znam koliko je ovo jasno, ali najveći broj muslimana iskreno vređa crtanje Muhamedovih karikatura. Kad hoćete da nešto znate o islamu, dobar izvor je najveći živi šiitski autoritet Ajatolah Ali Sistani, koji ima sajt sa pitanjima i odgovorima. Sistani je umerenjak, modernista i mirotvorac, koji je po meni odavno trebalo da dobije Nobelovu nagradu za mir. U ovom slučaju, Sistani kaže da je crtanje Muhameda u redu samo ako je respektabilno. 
Važno je da ne promašimo poentu. Ne treba mi da sledimo šta neki ajatolah kaže; ne treba da relativizujemo svoje vrednosti; ne treba praviti kompromise. Umesto toga, poenta je da ako nekoga nešto vređa, onda nije lepo, nije civilizovano, nastaviti da to radite. Ne treba ispitivati zašto ih to vređa. Treba prestati. 
U tom smislu, ja nisam Charlie. Ne koristim n-reč, ne kažem "Šiptar" i ne crtam Muhameda. Zašto sve ove ljude sve to vređa, ne znam. Ali nije moja stvar da to ispitujem. 
Categories: Srbija

Pucanj u Evropu

Wed, 07/01/2015 - 15:25
Prvo, priznajem, nisam čitao komentare našeg sveta na vest o pucanju na Evropu u srcu Evrope. Ne treba mi da se i zbog toga osećam jadno, a znam da bi bilo previše onih koji nakon jednog neiskrenog pasusa dodaju "ali" i priznaju da satisfakciju za svoje živote koji nisu onakvi kakvi bi trebali biti nalaze u tuđem pucanju na nevine ljude.

Pucanj u srcu jedne od tri najveće evropske prestonice je pucanj u svakog normalnog Evropljanina. I svakog normalnog Srbina. To je pucanj u slobodu govora, temeljnu vrednost koja nam pored slobodnog tržišta, vladavine prava i institucija pruža priliku da budemo gospodari svojih života i da tragamo za srećom. Čak i u Srbiji, gde se iste gaze, ali gde niko ne želi da ih satre do kraja. Valjda.

Ne postoji opravdanje za ubijanje ljudi koji se bave satirom. Ni razložno objašnjenje. Pokušaj da neko ubije vrednosti Republike je pokušaj da se ubije sam temelj onoga što je stvorilo Evropu i evropski identitet, što je ono što jesmo i što živimo, sa čime se vrlo često ne slažemo oko detalja, što želimo učiniti lepšim, boljim i svim Evropljanima na ponos. I oko toga ne sme biti kompromisa. To je suština.

U evropskom koordinatnom sistemu, ko ne voli neki časopis, taj ga ne kupuje. Može da piše loše o njemu, može i mirno da protestvuje, može da pokrene svoj časopis. Ko ne može da prihvati taj princip može da ne posećuje Evropu ili barem Francusku u ovom slučaju, nipošto ne treba da naseljava u njoj, a ako misli da je sekularizam koji toleriše blasfemiju toliko loša stvar, može i da osnuje svoje politički pokret i proba da dođe na vlast, za početak u Francuskoj koja je demokratska država po svim merilima.

Princip uvrede jednostavno ne pije vodu. Ako se danas pokrene autocenzura, sutra ćemo imati verske fanatike svih provenijencija kao mejnstrim. Umesto veća građana i veća regiona, sedeće nam verska veća u svetovno-verskim vlastima. Ko veruje, iskreno veruje, takve stvari mu/joj ne mogu uništiti veru, mogu je samo ojačati. Mogu nadahnuti da se vera ispoveda tako da preobrati one koji ne veruju,  da privoli one koji se preispituju. Oni koji su to krenuli da rade oružjem na kanalu St. Martin ne poznaju ni Boga ni ljubav. Kao i oni koji to podržavaju, ne mogu reći iz sveg srca, jer isto nemaju.


Categories: Srbija

Debata o Telekomu: dva problema

Wed, 07/01/2015 - 08:22
Politički problem:
Voleo bih da vidim spisak domaćih konsultanata Telekoma u poslednjih nekoliko godina. U finansijskom novinarstvu praksa je da ako imate direktnog interesa u firmi, red je da to otkrijete kada o njoj pišete. Ne znam ko sve ima interesa u Telekomu i siguran sam da najveći broj ljudi sasvim iskreno misli da ga ne treba prodavati -- ali pošteno bi bilo videti ko među glasnogovornicima koji su protiv prodaje ima interesa u državnom Telekomu.  Apelujem na novinare ili dobrovoljce da se potrude oko toga; možda je to slučaj za Poverenika za informacije od javnog značaja.

Ekonomski problem:
Najpopularniji argument protiv prodaje Telekoma je "zašto prodavati firmu koja dobro radi". Najgore je što ovo najčešće kažu ekonomisti. Kod odluke o prodaji je savršeno irelevantno da li firma dobro ili loše radi, jer su rad firme i njen potencijal uključeni u tržišnu cenu. Cena je odraz budućih profita koje novi vlasnik očekuje od te firme.

Čisto cenovno ja mislim da je prodaja dobra odluka ne zato što Telekom loše radi već zato što su privatni vlasnici u proseku efikasniji od države; što znači da je cena koju država može dobiti od nekog od njih veća od očekivanih budućih profita firme ako ona ostane u državnoj svojini. Ključna za odluku o prodaji je procena ove razlike između budućih profita sa državnom svojinom i ponuđene cene kao odraza budućih privatnih profita. Ako mislite da će privatni profiti biti veći jer je privatnik efikasniji, onda mislite i da će cena koju ćete dobiti bolja od onoga što ćete u budućnosti imati bez prodaje.

Ako neko misli da će državni profiti biti veći od budućih privatnih koji se ogledaju u ponuđenoj ceni, to je u redu. Ali to nema veza sa sudom o tome kakva je Telekom firma. Legitiman argument protiv prodaje u tom slučaju bi bio ne da je Telekom dobar, nego da je Telekom bolji nego što tržište misli.
Categories: Srbija

Rusija klizi sve niže

Mon, 05/01/2015 - 11:57
I tu ne mislim na rublju, ni na Ukrajinu. U slabije propraćenom incidentu, anti-korupcioni bloger Aleksej Navaljni, inače u kućnom pritvoru, osuđen je uslovno na tri godine zbog navodne korupcije. Jasno je da su optužbe isfabrikovane; firma koju je Navalni navodno oštetio, Yves Rocher, ga nije ni za šta tužila i njeni predstavnici su izjavili da ni na koji način nisu oštećeni. 
Ono što je zanimljivo je da je Aleksejev brat, Oleg Navaljni, politički neangažovan i široj javnosti do sada nepoznat, osuđen na tri i po godine pravog zatvora po istoj, isfabrikovanoj optužnici. Putinova država je sa tom osudom dosegla novo dno. Čak i mafija u ovim stvarima ima skrupula; kod im ne dozvoljava da jedni drugima udaraju na porodice. Rusija sada, po prvi put od pada sovjetskog režima, počinje da radi i to. 
Navaljni nije klasični predstavnik prozapadne liberalne opozicije. On je nacionalista koji je, na primer, podržao okupaciju Krima. Problem je jedino što se bavi istraživanjem korupcije i što ima političke aspiracije. Prošle godine je, sa kratkom kampanjom i uz medijsku blokadu, osvojio 27% glasova na izborima za gradonačelnika Moskve. 
U povezanoj vesti koju više ne mogu da nađem, bivša PR osoba Navaljnog je sada na studijama u Americi. Ruske vlasti su priveli njenu majku na informativni razgovor i sada i njoj preti hapšenje. 
Categories: Srbija

Četvrta revolucija

Wed, 31/12/2014 - 14:21
The Fourth Revolution, John Mickeltwaith & Adrian Wooldridge. Ovo je odlična knjiga koju treba prevesti na srpski. Izdavačka i prevodilačka aktivnost ne-fikcije je u Srbiji relativno živahna, mada mi ponekad nije jasan izbor knjiga. Neću o naslovima i imenima ali se često kad vidim da je nešto prevedeno zapitam zašto je ovo relevantno za srpsko ili hrvatsko tržište.

Četvrta revolucija, dvojice novinara Economista, jeste relevantna za nas i region. Knjiga počinje pregledom istorijskiih osnova kapitalizma i njegovih kolebanja (malo anglocentrično, ali nije daleko od istine). Prvo ide Hobs i rast nacionalnih država kao početak modernog društva; J. St. Mill i klasični liberalizam, a zatim i njegovo razvodnjavanje u istoj ličnosti; Sidney i Beatrice Webb kao nosioci socijal-demokratske revolucije na zapadu, i konačno Milton Friedman kao delimično vraćanje tržišnim osnovam. Teza autora je da je ova četvrta revolucija nedovršena. Socijaldemokratska i hiperbirokratizovana država je stvorila toliko problema da su Regan, Tačer i drugi uspeli samo donekle da uspore trend. Država je na zapadu i dalje veća nego što je i sam Kejns ikada mogao da zamisli i ima mnogo prostora za njeno smanjenje.

Istorijski uvod samo daje okvir: autori se uglavom bave savremenim temama. Ja nisam veliki ljubitelj Economista iako ga redovno čitam: ljubitelj nisam zbog malo dosadnog stila a i težnje da baš sve stave u nekakvu sredinu, da i u crnom đavolu vide dobru i lošu stranu, kao da je srednjaštvo samo po sebi neki pokazatelj intelektualizma i otvorenosti. Ova knjiga nije takva i autori se hrabro upuštaju u eksperimente. Ne ustežu se da kritikuju aspekte demokratije kao sistema, ili da pohvale autoritarni singapurski model. Iz nje se može mnogo naučiti o funkcionisanju države i ekonomije SAD, EU i evropskih zemalja, ali i Singapura, Indije, Kine. Autori imaju zdravorazumsko tržišni stav. Oni jasno kažu "mi nismo libertarijanci", ali smatraju da stvari poput privatizacije zdravstva i vaučera u obrazovanju nalaže zdrav razum.

Knjiga je objavljena u prvoj polovini ove godine ali ostaće relevantna još neko vreme, jer vrlo vešto kombinuje opšti istorijsko-intelektualni okvir sa detaljima savremene ekonomske politike. Ponavljam, idealna za prevod.  
Categories: Srbija

Francis Fukuyama: Political Order and Political Decay

Wed, 31/12/2014 - 13:42
Fukujamino ime se i dalje najčešće pominje u vezi njegovog više od 20 godina starog argumenta o kraju istorije i konačnoj pobedi tržišne demokratije. Ja nemam ništa protiv "one hit wondera" -- naprotiv, jako volim pomisao da se neko, od Harper Lee do Tota Skilaćija, na zemlji pojavio da uradi samo jednu stvar, napiše jednu knjigu ili otpeva jednu pesmu. Ali Fukujama nije od takvih. Iako su mu tada, 1990-ih, predviđali brzi nestanak, Fukujama je vremenom postajao sve bolji. Political Order and Political Decay je nastavak knjige knjige izašle pre tri godine (The Origins of Political Order), ali može se čitati i nezavisno. U prvoj knjizi govori o formiranju i funkcionisanju država i političkih struktura od precivilizacijskih vremena do Francuske revolucije; u drugoj o istim stvarima od Francuske revolucije do danas. 
Ove dve Fukujamine knjige pronicljivije od svega što sam video razmatraju proces nastanka i promene države i njenih institucija. Ekonomisti odavno znaju za važnost institucija, a u poslenjih dvadesetak godina je saznanje o ključnoj ulozi institucija kao pravila igre koja definišu ekonomske ishode, dospelo i u ekonomski neoklasični mejsntrim. Problem je što se, kad počnu da kopaju dublje i zapitaju se o poreklu samih institucija i načinima njihovih promena, redovno zaglave u svom ustaljenom okviru interesa i podsticaja. 
Uzmite možda najpoznatiju knjigu najcenjenijih ekonomista u ovoj oblasti: Zašto zemlje ne uspevaju Acemoglua i Robinsona, koja je, mislim, prevedena i na srpski. Glavna premisa je jedostavna do blama: loše ekonomije su loše jer imaju loše institucije, a institucije su loše jer su ih takvima napravili loši lideri. Namerno, jer hoće da pljačkaju. Dobre ekonomije su sve suprotno od toga. Ovde je moj potpuniji post o njima, a iako su u ekonomskim krugovima prošli sa najvećim pohvalama, Fukujamin prikaz te knjige je bio ubitačan. Sada je jasno i zašto: Fukujama je svojim knjiga pokazao kako se to radi. Formiranje institucija je komplikovana stvari i da bi se takva stvar razumela mora se kopati mnogo dublje od karaktera i podsticaja.
Pošto Fukujama kopa dublje, knjige mu nisu lake za čitanje. Ni za prepričavanje. On nema jednu formulu kojom objašnjava nastanak institucija. Državu vidi kao uglavnom pozitivnu silu i misli da je konsolidacija birokratske klase (od stare Kine i Otomanskog carstva u prvoj knjizi, do Prusije, Japana, SAD i ostalih u drugoj) ključna za funkcionalnost države i posledični ekonomski rast. Sa druge strane, klijentelizam i kasniju birokratsku metastazu vidi kao veliku pretnju. 
Kao i kod svake knjige takvog obima, nije sve jednako vredno i jednako zanimljivo. Nećete izgibiti nit ako požurite kroz dvadesetak strana koje u detalje objašnjavaju kako je Tedi Ruzvelt nekada organizovao šumsku administraciju. Ali to je možda cena ovako nijansiranog pristupa. Ako ste spremni da izdvojite malo više vremena za ovakve stvari, obe knjige (malo kredibilnije drugu, jer je prva izašla pre tri godine i do sada sam i zaboravio šta je tačno bilo u njoj) srdačno preporučujem. 
Categories: Srbija

Rusija i nafta, dodatak

Fri, 19/12/2014 - 21:53
Mnogo mastila je prosuto prethodnih dana, i u "zemlji i u inostranstvu", o tome kako je pad cena nafte bio glavni ili jedini razlog skorašnjeg kraha rublje i ostalih ekonomskih problema Rusije. Među srpskim analitičarima i "analitičarima", to je nadopunjeno i obaveznom srskom zabavom u vidu teorija zavere ko je "oborio" cenu nafte da bi uništio Rusiju tj "gurnuo je u bankrot": Amerikanci, Saudijci, zajedno Amerikanci i Saudijci itd. No, zajedički imenitelj svih tih teorija je da ruski ekonomski kolaps predstavlja posledicu niske cene nafte, kako god da je do nje došlo, tj ko god da ju je "izazvao".

Ovo je u najboljem slučaju delimično tačno, a u pogledu ruskog "crnog ponedeljka" 15 decembra, kad je rublja za dan pala 30% u odnosu na dolar, direktno pogrešno. Mesecima unazad rublja zaista pada kontinuirano sa cenom nafte (iako je pad bio proporcionalno mnogo veći nego 2008). Međutim, 15 decembra  cena nafte je mirovala, ali je rublja pala 30%. Osnovni razlog za najnoviji kolaps rublje, i sve što uz to ide, su zapadne sankcije. Evo zašto.

12 decembra, u petak, ruska vlada je praktično izvršila bailout Rosnefta, najveće ruske naftne kompanije pod upravom Igora Sećina, jednog od Putinovih najbližih drugara. Rosneft se nalazi na listi firmi pod zapadnim sankcijama kojima mu je pristup zapadnim finansijskim tržištima praktično odsečen: to znači da Rosneft ne može da se zadužuje gotovo uopšte (osim vrlo kratkoročno) kod zapadnih finansijera, banaka i drugih finansijskih ustanova. To dalje znači da ima ogomnih teškoća da prevali ("roll-over") dugove novim zajmovima, što je uobičajena praksa. Zato je već u oktobru zatražio bailout od ruske vlade i pre neki dan taj bailout je izvršen, doduše na jedan vrlo "neortodoksan" način. Rosneft je prvo izdao korporativne obveznice u vrednosti od 11 milijardi dolara (ogormna suma, oko 70% svih korporativnih obveznica izdatih u Rusiji prošle godine) sa ponuđenom stopom prinosa za 1.5 pp nižom od prinosa državnih obveznica. Ovo vam može delovati sumanuto jer ko bi normalan kupio kopejku Rosneftovog duga kad zna da je kompanija u čabru i pod zapadnom finansijskom blokadom: ako išta, tražio bi dramatično višu kamatnu stopu nego za državni dug.

Ali, naravno, nije sumanuto, pošto"kupac" Rosneftovih obveznica nije bio nikakav privatni investitor koji se racionalno ponaša nego ruski poreski obveznik. Na dan 12 decembra, ruska centralna banka je dozvolila Rosneftu da iskoristi svoje bezvredne obveznice kao kolateral za nove zajmove od ruskih državnih banaka, da bi došao do para da vrati svoj spoljni spoljni dug (Rosenft je ekstremno zadužen na Zapadu, samo prošle godine oko 40 milijardi, a preko 10 milijardi tog duga dospeva na otplatu pre kraja ove godine). Prevedeno na jednostavniji jezik to znači da će država štampati 11 milijardi dolara u rubljama i dati ih preko bankarskog sistema po drugarskim kamatnim stopama Rosneftu, koji će onda iskoristiti te rublje da kupi dolare da bi vratio dug zapadnim bankama. A to će da izvrši dodatni pritisak na kurs rublje. Videvši šta se sprema, tržišni akteri su zaključili da je vreme da se otarase viška rublji, pošto će im u bliskoj budućnosti vrednost ionako dodatno opasti. I otuda panika i rasprodaja rublje i kupovina deviza početkom prošle nedelje. Ne zbog cene nafte koja se praktično nije ni mrdnula.






Categories: Srbija

Još nešto o Rusiji

Wed, 17/12/2014 - 10:44
Mnoge stvari u ruskoj ekonomiji su široko poznate i stanu u nekoliko ključnih reči: nafta, gas, oligarsi, korupcija. Jedan političko-ekonomski problem na koji se retko ukazuje pažnja je inkorporacija elita. Patrimonijalizam ide van usko finansijskih tokova; država kontroliše intelektualne elite uključivanjem istih u sistem. Sav novac ide odozgo, iz naftno-gasne slavine, u sektore od akademije do kulture i medija. Samo ponekad je kontrola direktna, najviše u slučaju medija. U drugim oblastima državna ruka ne davi nego hrani i elite joj se same priklanjaju.

Pre par godina je Medvedev, u nezapaženoj vesti, objavio listu svojih spoljnih savetnika. Ono što je meni zapalo za oko je da je samo na toj jednoj listi bilo sigurno 30-40 imena. Među njima su bili i mnogi pošteni akademski ljudi za koje znam da su imali vrlo malo ili bukvalno nikakvog dodira sa Medvedevim. Ali kad vas premijer proglasi savetnikom, ako vam uz taj status kaplje neki novac praktično ni za šta, i još ako znate da cena odbijanja saradnje može da bude visoka, nije pametno mnogo se buniti. Sada dodajte "savetnike" svih drugih funkcionera, konsultante preduzeća poput Gasproma, i imate sliku. Stvari delom tako funkcionišu i u Srbiji i u drugim zemljama (konsultanti Telekoma ne prestaju da se bune protiv privatizacije), ali u Rusiji je sa tolikim parama koje dolaze odozgo to mnogo izraženije.

Problem je samo što za tu vrsti patrimonijalizma treba para, a Rusija sada polako ostaje bez njih. Putin je imao sreće kao malo koji političar u 21. veku. Čim je došao na vlast cene nafte su skočile i ostale na visokom nivou sve do sadašnjeg pada. Sa ovom vrstom ekonomske krize, padom cene nafte i posledičnim padom budžetskih prihoda i rublje, karakterističnom za Rusiju u skorijoj prošlosti, on se još nikad nije suočio. Da je Jeljcin ranih 90-ih, kad je Rusija tokom nekih godinu i po stvarno pokušavala da izvede reforme, imao tako povoljnu cenu nafte neke istorija bi danas izgledala drugačije.
Categories: Srbija

Nafta i rublja

Tue, 16/12/2014 - 17:40
Deo ruskog problema su zapadne sankcije, drugi problem su sopstvene kontrasankcije, ali glavni problem je prepolovljivanje cena nafte u poslednjih nekoliko meseci. Rublja se strmoglavila zajedno sa cenom nafte. Centralna banka je sinoć podigla ključnu kamatu sa 10.5% na celih 17%, što bi trebalo da podstakne ostanak u rubljama umesto njihove prodaje.

Za razliku od Srbije Rusija nije indeksirana u stranoj valuti; kurs dolara i evra se gledaju ali se plate i druge vrednosti mere u rubljama. Depresijacija rublje zato ima efekta, negativnog na unutrašnji standard ali pozitivnog što se tiče spoljnog prilagođavanja. Ima mišljenja da je za zemlje poput Rusije najbolji oblika kursa upravo fiksiranje za cenu nafte i gasa. Pad rublje zajedno sa cenom nafte u tom smislu nije problem nego prednost plivajućeg kursa.

Međutim, jučerašnji pad valute od 11% u jednom danu je nešto više od fluktuiranja kursa i zajedno sa ostalim vestima, posebno pominjanjem zloglasnih kapitalnih kontrola, već miriše na paniku. Centralna banka može doneke da brani kurs prodajom deviza ali Rusija -- čudno za zemlju koja tolike godine profitira od visoke cene nafte -- i nema preterano velike zalihe toga. Država godinama troši kao pijani mornar, zimska olimpijada u Sočiju je po potrošnji pobila rekorde svih prethodnih olimpijada, a pre par godina je samo na renoviranje Boljšoi teatra otišlo skoro milijardu dolara. Sada zajedno sa ne tako likvidnim sredstvima iz suverenih fondova ima oko $400 milijardi rezervi, što je manje od jednog godišnjeg budžeta. A likvidnih deviznih rezervi, kad se oduzmu fondovi, upola manje. Zaključak je, Rusija ni nema drugog izbora nego da dozvoli ovakav pad rublje.

O državnom bankrotu je prerano govoriti jer javni dug nije veliki. Ali pad vrednosti rublje uz dalje niske cene nafte znače veliko unutrašnje prilagođavanje. A to u Rusiji ume da ima političke posledice. 
Categories: Srbija

Postskriptum

Sun, 14/12/2014 - 20:42
Šta nosi budućnost ne znamo, ali u svom osnovnom obliku svetska ekonomska kriza je završena. Finansijski sektor se oporavio i najveće zemlje su izašle iz recesije. U knjizi "Svetska ekonomska kriza" detaljno opisujem kako različite škole mišljenja gledaju na ekonomiju uopšte i kakva krizna rešenja iz toga slede. Kratko i grubo, kejnzijanci misle da fiskalna politika dominira i preferiraju fiskalna rešenja; monetaristi vide monetarnu politiku kao glavni pokretač ekonomije u dobru i u zlu.

Na kraju 2014. mislim da se teško može sporiti sledeće. Fiskalni stimulus je oproban, ponajviše u Americi i završio se gubljenjem novca i vremena. I dalje ima investiranih kejnzijanaca koji će odluku stimulusa braniti, ali nesporno je da se posle prve ture politika stimulusa izgubila iz javne debate i u Americi i bilo gde u svetu. Posle već negde 2011. niko više nije dalje razmatrao nastavak politike stimulusa. 
Sa monetarnim stimulusom je drugačije. Šta god da mislite o kvantitativnoj ekspanziji (QE), činjenica je da je Fed posle prve ture okrenuo još dve, da su usledili Japan i UK i da se na kraju i ECB, najkonzervativnija centralna banka na svetu, spremila da to uradi. Nije ni čudo, jer se monetarna politika pokazala ključnom u diktiranju makro kretanja. U SAD ni uporne brljotine administracije od finansijskog sektora do zdravstva nisu uspele da zaustave povoljne trendove, a u Evrozoni je upravo restriktivna monetarna politika usporila rast jednih a druge opet gurnula na ivicu bankrota. Sada i ECB to shvata i sa tim, moj zaključak je da se ekonomska politika u praksi udaljila od kejnzijanstva i približila monetarizmu. 
Nije bitno da li je ovo veštački oporavak i da li je monetarna ekspanzija dobar recept. Debata se i nije vodila oko toga, nego oko pitanja šta je od dve vrste makroekonomske politike uticajnije. Treba, međutim, ponoviti i da predviđanja hiperinflacije od strane grupe austrijanaca nisu došla ni blizu ostvarenja. Inflacija nije ni jednom izašla iz uobičajenih okvira i pokazalo se da su tržišta, koja sve vreme nikako nisu predviđala inflaciju, bila u pravu. I ne samo da inflacije po standardnim merilima nema već su i cene zlata, nafte i druge robe pale ili i dalje padaju. 
Kejnzijanizam ne radi; monetarna politika je dominantna i monetaristi su najpouzdaniji makro prognozeri; a austrijancima bi dobro došlo da malo manje slušaju gurue i proroke a više se oslone na sopstvenu analizu i, ironično, kao u slučaju predviđanja inflacije, na sud tržišta. 
Categories: Srbija

Mladost & ludost

Thu, 11/12/2014 - 10:33
Žuta štampa je konačno smanjila porciju naslađivanja  tragedijom koja se desila kod Carske ohote. Čula su se različita gledišta, a rešenje nam je ponudio dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. Elem, da se ne bi dešavalo da nam mladost gine, najsigurnije je da joj se zabrani da vozi u noćnim satima. Ja mogu samo reći  da je ovaj predlog loš, a u privatnom razgovoru bih ga nazvao i nešto slikovitije i oštrije.
Troje mladih ljudi nije poginulo zato što su mladi, niti zato što je bio mrak, niti zato što je put neosvetljen i završava se na keju na Adi Huji, nego zato što je vozač seo da vozi mrtav pijan. Dakle, uzrok pogibije je vožnja u alkoholisanom stanju, jedan od dva vodeća uzroka saobraćajnih nesreća s smrtnim ishodom. Njegovi saputnici su poginuli zato što su prenebregli elementarnu stvar da kada sednete da se vozite sa nekim ko je mrtav pijan, odrekli ste se svog života i krenuli da igrate ruski rulet. To se zove elementarna lična odgovornost i uračunljivost. I tu nema dodataka. Nije kriva mladost, kriva je neodgovornost. Nisu krivi putari što nisu postavili zaštitu na svakom mestu gde bi pijani vozač mogao da završi svoj i tuđe živote. Nije kriva noć. Nisu krive konjske snage, izuzetno korisna stvar kada je koristite na pravi način. Ako je neko kriv, to je sudstvo koje nije uspelo da sankcioniše bahaćenje jednog vozača koje je trajalo dve godine i  oni koji su mu omogućili da se tako ponaša.
Rešenje je da se vožnja u alkoholisanom stanju drastično kažnjava, kao klasičan vid izazivanja opšte opasnosti. Da kada vozite sa, na primer, jednim promilom alkohola u krvi ili određenim ekvivalentom opojnih droga, budete proglašeni za počinioca krivičnog dela, a da automobil koji vozite bude sredstvo kojim vršite krivično delo. I da to važi jednako za sve, bez obzira koliko godina imate, da li vozite danju ili noću, imate juga ili BMW. I to je kraj.
Loše je još mnogo toga. Najumiveniji tabloid u Srbiji piše kako ministar može da uvede gore pomenutu stvar. Hvala bogu ne može, postoji parlament i procedura izmene zakona, jedna lepa tekovina zvana podela vlasti. Umesto da se razmisli šta je rešenje i šta su uzroci problema nude se instant rešenja koja se zasnivaju na selektivnoj represiji, idiotskim zabranama i koja idu niz dlaku soju ljudi koji bi najviše voleo da se svaki dan igra katrana i perja.

I daleko od toga da je ovo najveći problem koji  imamo kada je reč o sigurnosti života i imovine. 
Categories: Srbija

Put nade

Tue, 25/11/2014 - 01:38
Eh, kakve su sve impozantne karijerne reference možda propuštene, a vreme traćeno u kojekakvim regionalnim časopisima.

http://www.iflscience.com/technology/journal-accepts-paper-reading-get-me-your-fucking-mailing-list

Možda je struktura rada odveć koncizna, ali je svakako dosledna. Manje je definitivno više, a sve je potkrpeljeno odličnom vizeulizacijom. Pristupje potpuno originalan. Jedino što je problem da li je ovo plagijarizam ili pokušaj da se nekome smesti samoplagiranje.
Categories: Srbija

Teorija odlučivanja

Tue, 18/11/2014 - 09:13
Željka i ja imamo veoma ambiciozni papir o teoriji odlučivanja -- predlažemo potpuno novu teoriju. Samu teoriju razvila je Željka, a ja sam malo pomogao sa ekonomskom stranom priče. Ukratko, u mejsntrim ekonomiji prihvaćen je jednostavni neoklasični model, za koji mislimo da je nerealističan, sterilan i pogrešan u predviđanjima. Psiholozi Tverski i Kaneman su to odavno uvideli i predložili drugačiji model, prospekt teoriju, koja je onda postala osnova danas veoma popularne bihevioralne ekonomije. Naš papir kaže da ni to ništa ne valja i predlaže potpuno novu (akcija-oklevanje) teoriju izbora koja drastično odstupa od prve dve. Teorija je manje precizna, ne daje egzaktna predviđanja, ali je zato realističnnija, robusnija i univerzalnija.

Akcija-oklevanje teorija tretira odlučivanje kao subjektivno i situaciono, što je veoma kompatibilno sa tradicijom austrijske ekonomske misli shvaćene u najširem smislu (dakle, uključujući i Buchanana, Knighta, McCloskey i druge srodne duše). Kao što rekoh, papir je ambiciozan i kao takav ima velike šanse da bude ignorisan, ali zato i mogućnost da na kraju postane vrlo uticajan.

Sadašnju verziju rada možete naći ovde
Categories: Srbija

Ctrl+P = +∆RSD/EUR

Sat, 15/11/2014 - 11:59
Primetili ste da je ovih dana kurs evra značajno ojačao i pored intervencija NBS na međubankarskom tržištu. Juče sam zbog toga što evro skače otišao da pokupim keš sa bankomata pa do menjačnice. Imao sam šta da vidim. Set novih, novcatih novčanica, još su mirisale na farbu, crvenih Vajferta. Kuriozitet je da su novčanice bile poređanje po rednom serijskom broju AD 0626411, AD 0626412, AD 0626413 i tako dalje. Zanimljivo je i to da su, barem kako piše na novčanici, printane za vreme guvernera Šoškića 2011 godine.

Da li su te novčanice sada printane po ranije rezervisanim serijskim brojevima, pa su stajale u sefu NBS ili sefu moje banke ne znam. Naravno uvek postoji ona zastrašujuća mogućnost da se neko u NBS i Vladi setio starog recepta oporezivanja građana kroz printanje para, a da se kroz manipulisanje serijskim brojevima to prikrije. Ne verujem da je to slučaj al ko zna.

Nakon kratke razmene na twitteru došao sam do info da nisam jedini koji je uhvatio nove novčanice koje su poređane po serijskim brojevima. Da ne bude da baronišem vidite sliku:



















Ovo može da bude alarmantni signal a može da bude i slučajnost. U svakom slučaju, treba pogledati i šta se dešava sa monetarnim bilansom zemlje. Da, postoji kriza i počinje nova recesija u EU i raste neizvesnost. Visok nam je dug, plaćamo kredite i to su sve kapitalni odlivi a investicija nema pa se istorijski visok suficit istopio. Ostao nam je samo, nešto manji nego ranije, ali i dalje značajan, deficit tekućeg računa. Sve u svemu, uz štampanje para i plitko tržište, visoku evroizaciju, sjajni poligon za slabljenje domaće valute.

A NBS je svakako bila aktivna poslednjih 6 meseci. Do sada je od početka godine intervenisala na međubankarskom tržištu mnogo puta i preko milijardu era prodatih ako me matematika dobro služi. Takođe došlo je i do štampanja para i to je neupitno. Dinarski primarni novac je u periodu mart-septembar porastao 10,9%, a keš novac u opticaiju 11,2% prema podacima NBS. Jeste to manje nego što je taj rast umeo biti prethodnih godina, ali sa rekordno niskom inflaciom, i domaćom u dinarima i stranom u evrima, sa padom ekonomske aktivnosti, tempo rasta novčane mase je brži relativno prema nominalnom BDP nego što je to bio slučaj u nekim prethodnim periodima. Ovo je verovatno prvo i osnovno objašnjenje trenda pada vrednosti dinara u 2014 godini (izvor, kamatica.com).

















Ovaj trend se odlično poklapa sa trendom porasta novčane mase, (rastom keš novca u opticaju i smanjenju dinarskih rezervi banaka kod NBS). Dakle, ako vam je novčanik nešto tanji ovih dana zbog jačanja evra, ako vam novčanice u rukama ne šuškaju već su glatke i mirišu na sveži print, javite se G. Jorgovanki Tabaković. Nadam se da joj se neće ukočiti prsti od kuckanja Ctrl+P. Ako NBS krene ozbiljnije u štampanje para, kukala nam majka.
Categories: Srbija