Tržišno Rešenje

Syndicate content
Updated: 20 min 6 sec ago

Aferim

Tue, 16/09/2014 - 10:03
Vesna Pešić zablistala.  Red bi bio da se pređe i sa reči na dela.
Categories: Srbija

Dve žene koje su spasile zapadnu civilizaciju

Tue, 09/09/2014 - 16:59
Ekstremne formualcije poput ove iz naslova se najčešće uzimaju u figurativnom smislu: kao metafore za izvanredan doprinos određenih ličnosti nekom istorijskom rezultatu ili procesu, retko kad kao doslovna istina. Ja nisam siguran da li i u ovom slučaju govorimo o metrafori ili o doslovnoj istini, ali znam malo drugih slučajeva u kojima uobičajena retorička figura prilazi toliko blizu doslovnoj istini.

Govorimo o dve žene koje su dominantno uticale na slom svetskog komunizma i diskreditaciju socijalizma, te moralnu obnovu vere u kapitalizam. Mislim da nije veliko preterivanje reći da su njih dve u najvećoj meri odgovorne za taj istorijski rezultat. Jedna je umrla tokom 1950ih, uradila šta je uradila u periodu 1945-1948, druga je umrla prošle godine a glavni uticaj na svetsku politku je ostvarila tokom 1980ih. Jedna je (zasluženo) velika svetska zvezda, uzor i model mnogih ljudi koji veuju u liberalizam i kapitalizam, kao i praktičnim političarima koji reformišu socijalističke privrede. Druga je nezasluženo potpuno zaboravljena i nepoznata. U kojoj meri ćete formulaciju da su ove dve žene zaista spasile zapadnu civlilizaciju prihvatiti zavisi od toga u kojoj meri slom komunizma i diskreditovanje socijalizma smatrate najvažnijim sastavnim delom spasavanja zapadne civilizacije u 20 veku. Za mene su te dve stvari gotovo identične te i nemam velikih dilema u karakterizaciji ove dve osobe.

Pođimo od slavne i poznate. Naravno, reč je o Margeret Tačer, ženi koja je sa jedne strane pokazala, po prvi put u 20 veku put iz socijalizma natrag u kapitalizam,  što je verovatno glavni izvor animoziteta koji prema njoj osećaju članovi klase inteligencije, čija je glavna opsesija kroz 20 veka bila da dokažu neminovnost procesa u suprotnom smeru, u raznim oblicima i pod raznim imenima. Među njenim dostignućima su liberalizacija finansijskih tržišta u Britaniji, privatizacija velikog broja državnih monopola, poput nafte, gasa, uglja, avio industrije, autobuske industrije, automobilske induistrije i mnogih drugih, te uništenje moći sindikata javnog sektora i subvencioniranih industrija. Za samo nekoliko godina ona je transformisala Britaniju od "bolesnika Evrope" u svetsku ekonomsku i finansijsku velesilu. Njena pobeda je zacementirana ne samo činjenicom da su liberalizacija i privatizacija postale zvanične politike ogromne većina post-komunističkih reformatora već i levičarskih stranaka na Zapadu, uključujući i britanske laburiste.

Drugi aspekt njenog delovanja gde se može govoriti o tome da je doprinela odlučujuće slomu socijalizma je spoljna politika. Njen nadimak "gvozdena lejdi" je široko poznat i korišćen: ipak, činjenica kako ga je dobila je mnogo manje poznat. Dobila ga je još kao lider opozicione Konzervativne stranke od sovjetskih političara zbog svog "zadrtog", "ideološkog" i "nepragmatičnog" odnosa prema komunizmu. Naime, ona je verovala da treba raditi na slomu komunizma koji je intelektualno i ekonomski bankrotiran sistem, a ne na koegzigstenciji i "konvergenciji" sa njim, što su veliki "mislioci" na Zapadu promovisali kao zvaničnu mudrost do samog kraja. Regan-Tačer alijansa je verovanto odigrala odlučujuću ulogu u demontaži komunizma svojim nepopustljivim stavom, vojnim build upom i podrškom disidentskim krugovima na Istoku. 

Ovde imate vrlo dobar dokumentarni film o Tačerovoj snimljen u Britaniji; iako previše hagiografski za moj ukus, ipak mislim da pogađa jednu od glavnih stvari: činjenicu da je ona bila liberalni revolucionar a ne nikakav "konzervativac", i da su je naprotiv jednako mrzeli levičari i britanska aristokratija i tradicionalni konzervativci. To najbolje možete da vidite ako čitate biografiju Margeret Tačer koju je napisao Charles Moore, tipičan kvazi-aristokratski naduvenko koji misli da ako je od "ića i kolenovića", ako je išao na Iton i ima zamak da je nešto bolji od ostalog puka, i da su on i njemu slični ljudi bogomdani da vladaju, a da su crvenokrvni kmetovi poput Margeret Roberts, ćerke sitnog dućandžije iz Granthama odrasloj u kući bez mokrog čvora, tu da se njima vlada i upravlja a ne da oni imaju neko mišljenje. Šta o ćerki dućandžije iz Granthama može da misli čovek koji sebe ovako opisuje:

I have never eaten a product of McDonald's, drunk Coca-Cola, seen The Sound of Music, watched EastEnders or Coronation Street, worn a T-shirt (as an adult), or been to Disneyanything. I have never bought myself any equipment for playing music, or any musical record, CD or tape, never set a video, or attended a professional football, rugby or cricket match, never had a gin and tonic, sewn on a button, lain on a sunbed, carved a joint or changed a wheel.Evo šta misli. Opisujući intelektualni profil Margeret Tačer, najvažnijeg i svakako najrevolucionarnijeg britanskog premijera u 20 veku i žene ideja; (ako je išta neodvojiv deo njenog političkog karaktera to je), on kaže :

Strictly speaking, Mrs Thatcher was ill equipped for intellectual battle. Despite her brisk efficiency for which she was renowned, she did not have an intellectually orderly mind; nor did she have an original one. rather than developing the ideas of her own, she was a "stage-door-Johny" for the ideas of others - admiring, overexcited. But, this was not, in fact, a handicap. Alfred Sherman, who at this period, supplied so much of the material, developed his theory about Mrs Thatcher's  intellectual character: "She was not a woman of ideas", he said "she was a woman of beliefs, and beliefs are better than ideas".Jasno kao dan: mislilac sa Itona se žali što političar nema "originalnih ideja", što u prevodu znači da nema originalnih muljatorskih "public policy" "ekspertskih" rešenja,  nego ima određene fiskne ideje i principe za koje veruje da se mogu univerzalno primeniti. To je tako seljački i nesofistikovano. Od žene koja je rekla da je "ekonomija suviše ozbiljna stvar da bi se  mogla ostaviti ekonomistima" ništa drugo se i nije moglo očekivati. Verovatno ništa više ne vređa i ne provocira samozaljubljenost kvazintelektualnog parazitizma na strateškim mestima nego otvoreno defladiranje vrednosti njihovih usluga za "društvo". S druge strane, možda je problem što Tačer nije imala originalnih ideja poput njenog mentora F.A. Hajeka? Što nije originalni filozofski mislilac? Ako je to kriterijum, koji političar u istoriji je imao "originalnih ideja", osim možda Jeffersona, Madisona ili Calhouna? Jel voljeni Čerčil imao "originalnih ideja" u ovom smislu? Ili čak Gladstone, Tačerkin uzor?

Druga ženska osoba o kojoj govorim je Elizabeth Bentley, bivši obaveštajni kurir NKVDa u Americi sa informacijama o bukvalno celom Sovjetskom obaveštajnom aparatu. U novembru 1945 ona je prebegla, bukvalno ušetavši u njujorški ofis FBI i tokom dva dana i dve noći ispričača im sve o sovjetskoj špijunaži u SAD. Tada je FBI saznao bukvalno sve o Alger Hissu, Harry Dexter Whiteu, Gregory Silvermasteru, i desetinama drugih ljudi zaposlenih u američkoj federalnoj vladi koji su radili za Ruse bilo kao špijuni bilo kao "agenti uticaja".Neposredna posledica ovoga je bilo momentalno rasformiranje celokupnog sovjetskog obaveštajnog aparata u SAD koji se od tog udarca nikad više nije oporavio. Svi kasniji pokušaji špijunaže su bilo mnogo manje efikasni, oslanjajući se na plaćene agente, što je daleko rizičnija i daleko manje efikasna forma uticaja od ubacivanja svojih lojalnih ljudi na visoka mesta u američkoj politici koji odatle ne samo daju poverljive podatke nego utiču na formiranje američke politike u skladu sa sovjetskim interesima. Alger Hiss i Harry Dexter White su bili značajni ne toliko zbog tajnih memoranduma i poverljivih podataka o američkoj vojnoj industriji ili ratnim planovima, nego zbog toga što su sa svojih pozicija mogli da direktno utiču na formiranje američke politike recimo prema Kini, opstruiranjem podrške Čang Kai Šeku i podrškom komunistima, ili uticajem na odluke na Jalti ili u pogledu Nemačke. Posle tog po njih kobnog 7 novembra 1945 komunisti nikad više nisu uspeli da izgrade sličnu kvazi-okupaciju američkih državnih agencija i ministarstava kakvu su nametnuli tokom 1930ih i ratnih godina.

Odijum prema Elizabeth Bentley koji su oduvek osećali pripadnici kaste intelegencije u Americi je vrlo sličan odijumu prema Tačerki, uz dodatak ideološkog bagaža "izdaje" progresivnih ideja. Isti odijum i nepoverenje kakvo su gajili i gaje prema svim ostalim uticajnim otpadnicima od komunizma, poput Solženjicina, Kolakovskog, Đenovezea... Interesantno je da ni feminističke "teoretičarke" koje iskopavaju sve moguće i nemoguće ženske autore i aktere istorije nikad nisu bile mnogo zainteresovane za fakat da je jedan od vodećih članova sovjetskog obaveštajnog aparata bila žena i da je ona dominantno zaslužna za dramatične istorijske promene sredinom 20 veka. Postoje samo nekoliko knjiga napisanih od strane ženskih autora u kojima se ponavljaju iste "informacije" o Bentley, većinu kojih je lansirao svojevremeno KGB, ili pak podaci o njenom alkoholimzmu, kao i za ono vreme, dosta "slobodnom" seksualnom moralu (ovo bi valjda trebalo da je kvalifikuje kao "naprednu", ali nikad ne znaš sa progresivcima na čemu si).

Ako dodamo ovim dvema još tri - Ayn Rand, Elizabeth Paterson i Rose Wilder Lane, koje su praktično održale u životu klasični liberalizam i libertarijanizam tokom 1940-ih i 50ih u Americi, dobijamo interesantan libertarijansko-feministički panteon. Da izvinete na contradictio in adjecto...





Categories: Srbija

Uspon i pad TR

Sat, 06/09/2014 - 15:05
Trend pada traje već par godina, samo je sada kulminirao tronedeljnim odsustvom novih postova. Mogu samo da nagađam zašto je to tako.

Izgleda da blog kao forma opada i u svetu. Kao i kapitalizam po Marksu, blogovi su sami posejali klicu svoje propasti. Kvalitet blogova je od njihove pojave negde 2003. sve vreme rastao. Porasla je dužina i informaciona sadržina prosečnog blog posta. Nekad je bilo dovoljno običnu primedbu staviti u post jer se blog pisao onako usput, uz čitanje dnevnih vesti. Ali onda su blogovi rasli i takmičili se pa su postovi polako postali analize i eseji. A za to treba vremena i ne radi se usput.

Drugo, u igru su ušli drugi mediji. Ako sada imam usputnu primedbu, ja to sažmem u 140 karaktera i stavim u tvit. Svaki tvit je jedan nerođeni blog post. Ne stane sve, ali stane glavna ideja. Krivite Tviter, ne nas. 
Treće, tu je i Fejsbuk; tamo se sada stalno vode neke rasprave. Priroda Fejsbuka se promenila, to je, barem kod men, postao diskusioni forum. Jedna od svrha ovakvog bloga je bila raspravljati; ne smem ni da vam kažem koliko sam postova napisao samo da bih načeo neku temu, da bih uskomešao dugove i video šta će od Lighthousea na (našoj relativnoj) levici do Speakera na (isto takvoj) desnici ovde da se kaže. Ali Fejsbuk je mnogo bolji medijum za takve stvari od bloga, ličniji, brži, reaktivniji. 
Što se nas ovde tiče, posle svih ovih godina malo je i opala granična vrednost postova. Mnoge stvari smo već rekli, nekoliko puta. Može uvek iznova nešto reći, situacije su nove i drugačije, ali je sve manje zanimljivo i nama i čitaocima. Ne znam kako će se stvari dalje kretati, možda se jednostavno spustimo na novu ravnotežnu tačku i objavljujemo ređe. Možda treba da se pretvorimo u neki portal otvorenijeg tipa koji će prihvatati i objavljivati tekstove drugih. Ali i to treba neko da vodi i organizuje, a mi u poslednje vreme nismo pokazali da imamo neku energiju. Ako imate neku ideju, recite.
Categories: Srbija

Majstor svog zanata

Fri, 15/08/2014 - 05:14
Sve dok je Goran Rodic neko ko u ime Građevinske komore Srbije daje izjave i procene tržišta tu instituciju je nemoguće shvatiti iole ozbiljno. Elem, taj gospodin mi je već tuže vremena favorit zbog epohalne besmilice o vojnoj imovini koja vredi milijarde dolara (državna imovina prema procenama istog stručnjaka vredi 175 milijardi dolara), koja pada na logičkoj konkluziji da niko nije tolika neznalica pa da to ne upotrebi za rešavanje problema javnih finansija (pobedu na izborima). I tako dok je on pre manje od godinu dana izjavljivao da rashodovane zgrade i zemlja vrede milijarde dolara, sada nam nudi koncept prema kome je budućnost Srbije masovna stanogradnja stanova od 500 EUR po kvadratu. Mrtva je trka šta je od ovog dvoje bemislenije, kao i što je mrtva trka koji je novinar koji je ovo preneo više lišen elementarnog znanja onoga o čemu piše budući da ove vesti nisu nađene u crnim biserima ili verovali ili ne rublikama. Savetovati masovnu stanogradnju u zemlji koja će u narednih barem 50 godina imati depopulaciju, koja i sada ima višak stambenog prostora je savet koji je skoro jednako učinkovit kao i namerno miniranje mostova da bi se podstakla mostogradnja. Savetovati nekoga da masovno gradi stanove i da ima profit od 0,6% je jednako realno kao i da našu poljoprivredu unapredimo masovnim uzgojem zdrave hrane na Marsu. I opet, nije Rodić ništa kriv, krive su institucije u čije ime daje izjave i novinari koji ovo prenose bez da provere kakve besmislice prenose.
Categories: Srbija

20 meseci

Thu, 14/08/2014 - 15:00
Nisam pisao o 100 dana vlade,  prosto je reč o jednoj istoj vladi koja je svoje konture dobila u decembru 2012. godine, hrabrim, ali ispostaviće se neiskrenim postupkom. Od tog decembra 2012. godine, de facto je sve isto, tako da je 100 dana aktuelne vlade samo 100 dana vlade u kojoj de facto i de jure nije raspolućeno. Niti se SPS protivio reformama, niti je URS imao ikakve snage da tera vodu na svoju vodenicu.

Moje mišljenje vezano za ekonomsku politiku je da se ne nadam da ćemo imati ni R od reformi, ni R od rasta, ni P od prosperiteta. Iz prostog razloga što te osetljive biljke ištu tačno određeno tle da bi rasle i da bi se razvijale. Takođe, mislim da je analitika prilično beskorisna jer razlozi mog pesimizma ne leže u sferi operativnog (gde je takođe loše), nego u sferi strateškog.

Za ovih 20 meseci nismo videli išta drugo osim nastavka politika koje su vaspostavile DS&URS uz nešto veću prilježnost kada je reč o nadi da postoje spasitelji iz inostranstva poput Harija Al-Potera ili baćuške Gandalfiča. Malo je učinjeno da se poslovno okruženje u Srbiji popravi, da nam država postane troškovno efikasnija i lepša za biznis. U suštini, kroz uspostavljanje jače forme lične vlasti nego u vreme Borisa Tadića nastavljeno je urušavanje ionako zakržljalih institucija tržišne privrede i institucija države. Kako u takve države, koje se često nazivaju provizorijumima ili banana državama, niko ne želi da ulaže ako mu se ne ponude netržišne koristi, nastavilo se šminkanje privrednog mrtvaca kroz davanje budžetskih sredstava, umesto izvođenja reformi. Da reforme zavise samo od toga koliko se iste obećavaju, mi bi zaista bili šampioni reformi. Futur i dalje dominira, a zli prethodnici su krivi.

Fenomen lične vlasti koji ima konture putinizacije je višestruko promašen koncept, barem sa stanovišta ekonomskog rasta i prosperiteta. Srbija liči na Rusiju, koliko i mango na krokodila - niti ima atomsko oružje, niti je bilo kome bitna u svetu, niti je izvoznik energenata i ruda. Rusija može da plati cenu neefikasnog privrednog sistema i raznovrsnih egzibicija, Srbija ne može. Rusija nije u dugovima, Srbija je na pragu da postane parija svetskog finansijskog tržišta. Posebnu dozu problema stvaraju konstantni obrti oko toga ko su dobri, a ko loši momci, što je loše ako idete putem lične vlasti jer je jedina prednost iste u očima privrednika ako obezbeđuje predvidljivost i brzo rešenje problema.

Nastavljeno je dalje urušavanje javne administracije kroz metastaziranje nesposbnosti i nekompetentnosti na gotovo svim nivoima. Najjača stranka u vladi je bila svesna da ima ozbiljne kadrovske probleme, ali nije mnogo učinila da tu za nju gorku činjenicu značajno izmeni u svoju, odnosno u korist Srbije. Tek nas čekaju posledice ovakvog ponašanja koje će isplivavati kako u redovnim, tako i u vanrednim okolnostima - od nesposbnosti da se ošiša trava i zapraše komarci do vođenja velikih sistema. Uz ovu negativnu selekciju, prirodno ide priča o tome da smo mi kao društvo nesposobni da vodimo sami sebe i da je najprirodnija stvar da budemo najamni radnici za sitne novce u sopstvenoj zemlji, pa čak i da nas pustinjske države imaju učiti o poljoprivredi (ne Izrael).

Dakle, neće biti bolje. Ni za godinu, ni za dve, ni za 50 godina sa ovakvim ekonomskim politikama i ovakvim promišljanjem o društvu. Gotovo je izvesno da će se jedna velika istorijska šansa pretvoriti u jedan veliki promašaj u nizu promašaja Srbije koje će na kraju ostaviti razoreno društvo u stanju unutrašnjeg konflikta, bez snage da izađe iz spirale propadanja. Dodatno je loše što u parlamentu Srbije postoji zaista poslanika koji se mogu nabrojiti na prste jedne ruke koji jesu zdrava alternativa trenutnom putu i koji tu alternativu saopštavaju. Van parlamenta je bolje, posebno kod stranaka koje nisu ispale iz statusa parlamentarnih nego su start-ups.

Dobra strana ovih 20 meseci je što vodimo razumnu spoljnu politiku. Što uglavnom ispunimo što obećamo. Što Srbija ima mentore u SAD i EU, a mnogo manje u Rusiji i što smo odustali u praksi od groteskne ideje o neutralnosti zemlje koja nije imala ni principe u politici, ni opremljenu vojsku da može braniti svoju slobodu. Ako dobijemo Srbiju na Zapadu, ova vlada neće biti potpuni promašaj u svim segmentima. To će biti nešto što će nam ostati za budućnost. Za sada pre kao banana država na Zapadu, nego kao partner Zapada, a ovo prvo je verovatnije isključivo zbog sopstvenih odluka o uređenju Srbije.













Categories: Srbija

Novi bankrot Argentine

Thu, 31/07/2014 - 10:00
Argentinska ekonomska politika pod Kiršnerima je pogubna, ali ovde nije u tome stvar. Argentina redovno plaća dospeli dug, ali je od danas u tehničkom bankrotu zbog čudnih sudskih odluka suda u Njujorku - a njujorški sud je nadležan jer su emitovane obveznice po zakonima te države.

Naime, posle čuvenog bankrota iz 2002, Argentina se, kao što to kod bankrota biva, nagodila sa kreditorima da im umesto pune isplati određenu manju sumu i u to ime im izdala nove obveznice. Taj dug je Argentina od tada redovno plaćala. Međutim, nisu svi pristali na dogovor i jedan deo duga, nekih $15 milrd je završio kod tzv. lešinarskih fondova -- onih koji su rešili da se ćeraju po sudovima i nekako probaju da naplate punu sumu duga. 
Sada je jedan njujošrki sudija odlučio da fondovi zaista imaju pravo na punu sumu -- ali, važnije, i to da se sva isplata svim poveriocima Argentine, uključujući i one koji su pristali na prethodni dogovor i sada imaju nove obveznice, blokira. Tako je Argentina sada u situaciji da može i hoće da plaća svoj dug ili bar njegov najveći deo, ali da to legalno ne može. Time je stvoren presedan. Ovo je neuobičajena odluka, a mnogo je obveznica emitovano po njujošrkom zakonu.

Meni su ovi bankroti interesantni jer nisam načisto ni kada i da li države uopšte treba da plaćaju svoje dugove. Recimo, mislim da je moralno, a i ekonomski, opravdano ne vraćati dugove prethodnih kriminalnih režima. Ali gde je granica? Koliko prethodna vlast treba da bude nelegitimna da bi neprihvatanje duga bilo opravdano? Sadamove dugove Irak ne treba vraćati. A Miloševićeve? Menemove? Bilo kog prethodnog režima koji je smenjen zbog neodgovornog trošenja? 
U slučaju Argentine odluka suda je posebno sporna jer nanosi štetu poveriocima koji su prethodno pristali na dogovor i koji sada ne mogu da naplate svoj već smanjeni dug. Zbog jedne grupe kreditora koji nisu pristali na dogovor, fondova "lešinara" koji su kupili taj stari dug i nadali se pravnom rešenju, blokira se transakcija koju obe strane, Argentina i vlasnici novih obveznica žele. U redu je što sudija misli da se stari poverioci moraju namiriti u potpunosti, ali sporno je što nove poverioce koristi kao taoce u sprovođenju te odluke. 
Da stvar bude komplikovanija, nove, zamenjene obveznice imaju klauzulu po kojoj svaki eventualni dogovor koji važi za vlasnike starih nezamenjenih obveznica, važi i za njih. To Argentinu dovodi u bezizlaznu situaciju -- ako popuste fondovima lešinarima, onda svi drugi mogu da aktiviraju ovu klauzulu što će onda svejedno odvesti zemlju u bankrot. Sve to, počev od odluke suda, je stvarno čudan splet okolnosti i odluka pred Argentincima objektivno nije laka. Argentinska vlada je prethodnih godina napravila niz gluposti, ali ovog puta nije sve njihova krivica. 
Categories: Srbija

Stock Flow Adjustment

Tue, 29/07/2014 - 14:04
Radi se o prilično tehničkom pojmu, ali koji je ipak bitan. Evo kako ga objašnjava jedan MMF-of dokument:

When public finances are strained governments might be tempted to engage in creative accounting in order to enable an increase in government liabilities without driving up the reported budget deficit. Such transactions could take the form of capital injections into public companies, thereby pushing spending to entities excluded from the fiscal accounts. This behavior would lead to persistent and positive discrepancies between the annual change in gross public debt and the budget deficit. Such discrepancies are commonly referred to as stock-flow adjustments, which, if positive, could lead to ex-post upward revisions of deficit levels.

Dakle, radi se o razlici između godišnjeg prirasta javnog duga i deficita.

U idealnoj situaciji, ta dva broja treba da budu jednaka - ako je godišnji deficit 1 mlrd EUR, javni dug bi trebalo da se poveća za 1 mlrd. U praksi, naravno, ima odstupanja. Recimo, ako se deficit finansira prihodima od privatizacije, dug neće porasti. Ili, može da ima vremenskih razgraničenja. Recimo, država se zaduži za 1 mlrd EUR u decembru, dug se poveća, ali se pare ne potroše, već se prenesu u sledeću godinu. Dakle, trebalo bi izvršiti korekciju za razliku početnog i krajnjeg stanja na računu. Takođe, kurs može da igra ulogu - spoljni dug, iyra\en u domaćoj valuti će se povećati (ili smanjiti) ukoliko dođe do depresijacije (apresijacije) valute, čak i ako nema deficita (suficita). Ali, verovatno glavno odstupanje nastaje zbog transakcija sa državnim preduzećima i bankama.

Šta nam kažu podaci za Srbiju (podaci za deficit i javni dug sa sajta Ministarstva finansija)? Ukratko, kažu nam da je dug rastao znatno brže nego što nam to podaci o deficitu pokazuju.


Na grafikonu su prikazana poslednja dva reda, deficit i prirast duga kao procenat BDP (prirast prikazan sa negativnim znakom da bi se lakše poredilo sa deficitom).


Šta može da se vidi sa grafikona?

Sve do 2010, stvar je manje-više dobra. Godina 2005. je čudna (imamo suficit uz rast duga), ali to možda može da se objasni ili nekim zaduživanjem pred kraj godine, ili (možda, ne sećam se) proglašavanjem nečeg novog za javni dug (recimo, neki stari dug za penzije, ili tako nešto). Sledeća godina, 2006. je rezultat prihoda od privatizacije - imali smo deficit, ali je dug značajno smanjen (deo para od Mobtela, čini mi se trećina ili četvrtina, ne sećam se tačno, je iskorišćena za otplatu duga). Slično i u 2007. i 2008. godini. U 2009. nije bilo prihoda od privatizacije, ali rast duga i deficit su skoro identični. I onda, od 2010. kreće problem. Razlika između deficita i prirasta duga u periodu 2010.-2013. je skoro 13% BDP.

Kako je to moguće, da dug poraste znatno više nego što iznosi deficit? Razlog se dobrim delom krije u depresijaciji kursa, a ostatak je nastao zbog računovodstvenog tretmana garancija javnim preduzećima i u tretmana dokapitalizacije i "rešavanja" problematičnih banaka.

Recimo da država izda garanciju Srbijagasu u iznosu od 2% BDP. Po našim zakonima, to se knjiži kao povećanje javnog duga, ali se (prema domaćoj interpretaciji) ne knjiži kao izdatak.  Samim tim, nije ni prikazano u budžetu (kao, recimo, subvencija Ministarstva energetike Srbijagasu). Takođe, ako država dokapitalizuje bilo koju banku, to se ne smatra izdatkom, već "nabavkom finansijske imovine".

Po međunarodnim računovodstvenim standardima za javne finansije (GFS 2001) garancije firmama za koje postoji visoka šansa da neće moći da vrate dug treba da se knjiže kao subvencija, a isto važi i za dokapitalizaciju neke propale banke. Dobro, to su standardi, a koliko su ih druge zemlje poštovale? Izgleda, ne baš mnogo. Evo šta kaže citirani MMFov dokument:

The paper finds that many countries recorded persistently positive and large stock-flow adjustments over the past three decades. Moreover, in most countries public debt stocks have increased more than their accumulated deficits over time, suggesting that stock-flow adjustments are a key determinant of debt dynamics. A decomposition of debt changes illustrates that over the last three decades, stock-flow adjustments were a significant source of debt increases, but played a minor role in explaining debt decreases. This asymmetry is surprising, as any number of factors—privatization, and the impact of exchange rate appreciation on the value of foreign currency liabilities, to name two—could lead to downward stock-flow adjustments to the debt. This finding is consistent with the view that government might engage in off-budget operations in order to hide the impact on the deficit of transactions that increase debt, while they are quite willing to let debt reducing measures pass through the budget. Reputational concerns associated with missing numerical budget balance targets, which historically have received more attention than public debt targets, might be one factor underlying this behavior.
Categories: Srbija

Legal tender u Zimbabveu

Sun, 27/07/2014 - 17:39
Aleksandar Makedonski je prvi uveo legal tender, tj zvanično sredstvo plaćanja pošto je osvojio skoro ceo Grcima poznati svet. Verovatno nije ni slutio da će to posle njega gotovo postati moda. Danas, skoro svaka država na svetu ima zakonsko sredstvo plaćanja (ja barem ne znam nijednu koja nema). Ponekada to nije nacionalna valuta nego se koristi tuđa valuta (primeri dolarizacije ili evroizacije), ponekada postoje 2 zvanične valute mada je to jako retko (uglavnom zato što loša valuta biva istisnuta od one bolje), nekada se istovremeno koriste dve valute iako je samo jedna zakonsko sredstvo plaćanja (npr u Hong Kongu je u uograničenoj upotrebi pored hongkonškog dolara i kineski juan, kao što i na Kosovu ponegde cirkulišu dinari). Međutim, Zimbabve je postavio novi rekord jer je usvojio 8 valuta kao zakonsko sredstvo plaćanja: kineski dolar, južnoafrički rand, botsvanska pula, britanska funta, australijski dolar, kineski juan, indijska rupija i japanski jen.

Zimbabve je poznat po velikoj hiperinflaciji koji je pretekla čak i našu, tokom 2008. Početkom 2009. je dozvoljeno da se zvanične transkacije vrše u bilo kojoj valuti, da bi u aprilu zimbabveanski dolar bio bio potpuno povučen iz upotrebe kao zvanična valuta. Za libertarijance (barem one koji ne sanjaju povratak na zlatni satndard) ovo je zanimljiv eksperiment, u duhu Hajeka. Sa 8 valuta, putem dugogodišnje prakse i stupanja u novčane transakcije, pronaći će se valuta koja na najbolji način zadovoljava potrebe ljudi u toj zemlji.

Categories: Srbija

Indeks fragilnosti i Srbija

Wed, 23/07/2014 - 05:56
Indeks fragilnosti meri ranjivost države na raspad ili konflikt. Ukratko, on predstavlja ponder od 12 indikatora od koji svaki nosi po 10 bodova, tako da je masimalan skor 120. Pošto je podešen tako da meri nestabilnost, što neka zemlja ima više bodova, to je nestabilnija. Više o metodologiji ovde.

Ovaj indeks ne objašnjava previše i ponekada može dosta da pogreši. Na primer, u 2011. Sirija se za svoje uslove dosta dobro kotirala na ovom indeksu sa 85,9 bodova a onda je došlo do građanskog rata koji još uvek traje. Takođe, Severna Koreja je tradicionalno jako loše ocenjena a u meni je i pored svih njenih problema teško da zamislim njen raspad ili značajniji unutrašnji konflikt.

Srbija se nalazi negde u sredini (skor za 2014. je 72 što nas stavlja na 100. mesto) i uglavnom beleži blago poboljšanje, što je irazumljivo jer se indeks računa od 2005. Međutim, mislim da metodologija koja se koristi za računanje indeksa precenjuje neke od rizika u Srbiji dok druge potcenjuje, pa zato ovaj indeks za Srbiju nije reprezentativan. Krenimo redom:

Raseljena lica - ovaj podindeks meri ukupan broj izbeglih i raseljenih, njihov odnos u osnosu na domaću populaciju, mogućnost uključivanja u društvo, broj kolektivnih centara itd. Srbija je zemlja sa najvećim brojem registrovanih izneglica (iz Hrvatske i Bosne najviše) a i sa velikim brojem interno raseljenih lica (sa Kosova). To daje veliki skor za indeks, ali je to neopravdano - najveći broj izbeglica se integrisao u društvo, vratio u zemlju porekla ili odselio preko. Njihova integracija je posebno lakša jer izmeđju njih i najvećeg broja građana Srbije nema jezičkih ili etničkih barijera. Neki manji problemi se pojavljuju (incidenti između doseljenika i Mađara u Temerinu ili odijum prema ljudima sa Kosova u Smederevu) ali je ovaj skor prenaduvan.

Grupne tenzije - ima ih u Srbiji, ali je skor previše visok jer se odnosi samo na one unutar granica (dakle, ne na tenzije sa država ili etničkim grupama izvan granica).

Bezbednosni aparat - sa obzirom da meri to da li država ima monopol sile ili postoje grupe koje se sa njom nadmeću, ovde je isto preveliki broj poena. Problemi sa kriminalnim grupama ili navijačima  koji stalno sprečavaju Prajd jesu veliki ali mislim da nisu toliki.

Spoljna intervencija - ovde Srbija ima isto visok broj poena, a meri se npr prisustvo mirovnih misija UN, mirovnih snaga, stranih trupa, međunarodne sankcije.

Sa druge strane, podindeks o siromaštvu i ekonomskom opadanju je potcenjen. On meri nivo javnog duga, visinu budžetskog deficita, stopu nezaposlenosti, rast BDP-a: upravo sve one varijable koje u Srbiji stoje lako loše i pogoršavaju se. Indeks o legitimnosti države (nivo korupcije, efektivnost javnog sektora, siva ekonomija itd) je precenjen imajući u vidu vrednosti za Srbiju. Još jedan problematičan podindeks je onaj o ljudskim pravima i vladavini prava jer meri pogrešne stvari: slobodu medija, građanske i političke slobode, političko proganjanje, mučenje itd ali ne i nezavisnost i efikasnost pravosuđa. Zbog toga mislim da ovaj indeks nije reprezentativan za Srbiju, a verovatno i za ostale zemlje Zapadnog Balkana.  
     
Categories: Srbija

Kako tretirati sececioniste?

Wed, 16/07/2014 - 02:28
Nadam se da smo među poslednjim generacijama koje su spremne da ratuju da bi sprečili promene granica. Evo kako se protiv secesionizma bori u, što bi Slaviša rekao, mislećem svetu.


Categories: Srbija

Posledice netržišne politike

Sat, 12/07/2014 - 06:40
Kako se finansiraju terorističke organizacije? Otmicama, reketom, plaćenim ubistvima, proizvodnjom i trgovinom narkoticima, podvođenjem, falsifikovanjem novca i raznim drugim nezakonitim radnjama? Verovatno, ali Al Shabbab, teroristička organizacija iz Somalije, je toj listi dodala i šverc šećera. Kako je u Keniji uvoz šećera regulisan država je iz tog posla uspela da potisne poslovne ljude koji posluju po zakonu i uposli terorističku organizaciju koja ovih dana seje strah po Keniji, a finansira se delimično zahvaljujući netržišnoj politici Kenijske vlade.

Kod nas netržišna politika ne pomaže teroristima ali takođe ne pomaže u stvaranju meritokratskog društva. Naprotiv. Garantuje da uspeh često bude obrnuto proporcionalan visini moralnih standarda pojedinca. 
Categories: Srbija

Preko tri milijarde razloga za fiksni kurs

Sat, 12/07/2014 - 05:54
Ovde godinama pišemo o činjenici da je fiksni kurs bolje rešenje za Srbiju. Pogledajte dugu listu tekstova koju pokazuje pretraga TR-a na termin "fiksni kurs" ili ako vas zanimaju detalji pogledajte Slavišin i Pavlov rad o fiksnom kursu. Ne postoji tema o kojoj smo više pisali - iz dobrog razloga jer u srpskoj ekonomiji ne postoji više nijedan zicer kao što je prelazak na fiksni kurs. Prednosti su stabilnost valute, niže kamate, predivljivost poslovanja i veće investicije, dugoročno niža inflacija i dugoročno odgovornija fiskalna politika. Ustvari, kada bolje razmilim, pored ovoliko prednosti praktično je neverovatno da još odavno nismo prešli na fiksni kurs.

Razlog zbog kojeg smo i dalje imamo kombinovani kurs (ili managed float - zovite ga kako hoćete) je verovatno kombinacija podsticaja i neznanja. Ljudi koji se smatraju kompetentnim da donose odluke o monetarnoj politici su upravo ljudi koji bi bili najveći ako ne i jedini gubitnici prelaska na fiksni kurs. To svakako motiviše monetarne ekonomiste koji sede na funkcijama u NBS i koji tvrde da bi gubitak mogućnosti vođenja monetarne politike bio katastrofalan za Srbiju a upravo suprtono je tačno. Odustajanje od vođenja monetarne politike bi upravo uvelo preko potrebnu predvidljivost u ekonomiju. Pored toga, NBS stručnjaci koji bi prelaskom na fiksni kurs izgubili na značaju, imaju podsticaj i da šire mitove o manama fiksnog kursa, od toga da je nemamo dovoljno rezervi do toga da bi to destimulisalo izvoz. Ovi mitovi su naravno netačni, pogledajte gore linkovani rad koji razbija šest najpopularnijih mitova o fiksnom kursu.

Drugi razlog što još nismo prešli na fiksni kurs je neinformisanost. Neinformisanost ili neznanje ljudi koji ustvari treba da odluče o tome koji model kursa je najbolji za Srbiju. Niko od političkih lidera u poslednjih petnaestak godina se nije previše razumeo u ekonomiju. Lideri relevantnih stranaka bi sva pitanja o monetarnoj politici delegirali isključivo grupi oko NBS-a. Nikada, koliko je meni poznato, nisu konsultovali ljude koji nemaju veliki lični interes pri izboru kursa. To bi bilo isto kao da su za donošenje Zakona o radu samo razgovarali sa sindikatima ili o visini penzija konsultovali samo Krkobabiće. Besmisleno. Ipak, kada se radi o zakonu o NBS, koji definiše ciljeve monetarne politike, političari se upravo tako ponašaju.

Kako je najbolje motivisati političare da bar razmotre ideju fiksnog kursa? Očigledno je da navedene prednosti sistema do sada nisu bile dovoljan podsticaj. Mislim da imam rešenje - para vrti gde burgija neće. Do sada nismo previše insistirali na činjenici da bi prelaskom na fiksni kurs vlada dobila preko 3 milijarde evra na raspolaganje, praktično momentalno. Kako? Neto devizne rezerve su 7.2 milijarde evra. Za prelazak na fiksni kurs je neophodno pokriti takozvani primarni novac (keš i rezerve banaka). Keš je oko milijardu a dinarske rezerve su oko 1.5 milijardi. Pokrivenost deviznih rezervi od tri puta ili skoro 5 miljardi evra viška. Ako hoćete da ostavite i nešto rezervi, čak i kada pokrijete M2 od preko 4 milijarde evra, ostane oko 3 milijarde. Razlika je značajna. Tri milijarde je na primer duplo više od prihoda od najveće privatizacije do sada. Više je čak i od planiranih investicija osvedočenog srbofila šeika Muhameda.

Šta uraditi sa ovim novcem? Početi rad na stabilizaciji penzionog sistema, smanjiti javni dug, otplatiti celokupan deficit, potrošiti na partijsko zapošljavanje ili dalje odložiti reforme - biće na političarima da odluče. O tome na šta je pametno trošiti taj novac a šta bi bilo glupo možemo da diskutujemo drugom prilikom. Ja mislim da je čak i glupo potrošenih 3 milijarde evra mala cena za stabilnost koju bi nam fiksni kurs obezbedio. 
Categories: Srbija