Tržišno Rešenje

Syndicate content
Updated: 14 min ago

Belorusija

Fri, 23/10/2015 - 04:47
Nemoguće je imati dobar uvid u to kako neka zemlja izgleda, a da je ne posetite. Naravno, svaki uvid je subjektivan. Belorusija je zemlja koja se kod komunističkih nostalgičara, rusofila i ljubitelja odsustva demokratije često uzima kao dobar primer da može drugačije nego što su pravila pristojne igre u Evropi. Nakon mojih četiri dana u istoj, mogu samo reći da oni koji spadaju u gore navedene grupe treba da posete Belorusiju i sami uporede svoja sećanja na Titovo vreme i to kako to manje-više izgleda u stvarnosti, a ne u filtriranim uspomenama.
Put u Belorusiju je klasičan put kroz vreme. To vam postane jasno kada sletite na aerodrom koji se nalazi 50 kilometara od Minska. Ne bi tih 50-ak kilometara bilo mnogo čudno, da 30 kilometara nisu šume bez igde ičega, a da dnevno nema više od 15 letova. Već pri dolasku na granicu vidite starovremenu kontrolu pasoša koja i pored svih očitavanja znači da se povećalom zagleda svaka stranica pasoša. Akos te iz Srbije velika je šansa da će se čuditi što nismo na viznom režimu i to proveravati. Naravno dobijate i papirić koji vam overava hotel i kupujete belorusko zdravstveno osiguranje (nije skupo) jer strana ne važe. Potom se susrećete sa fenomenom inflacije - Belorusija već 4 godine tapka u mestu, kada je reč o privrednom rastu, pa su se setili da je inflacija dobar način da se presipa iz šupljeg u prazno. Dvadeset hiljada beloruskih rublji vredi koliko i jedan evro, manje više svugde se mogu zameniti dolari, rublje i evro, ostale valute nešto teže. Interesantno je da nema neke razlike u kursevima bez obzira gde menjate novac.Na putu ka Minsku vidite čudnovate posledice države gde državna preduzeća zapošljavaju više od 50% radne snage, veliki sistemi (burazeri) oko 25%, dok svega 25% radi u sektoru MSP. Naime, u Minsku ima dosta bilborda, svi imaju dizajn od pre tridesetak godina, ako se to može nazvati dizajnom, a reklamiraju se državne agencije, policija, vatrogasci i uopšte stvari koje nisu tipične na bilbordima u svetu. Manje više ne postoji dizajn u evropskom smislu reči, počevši od natpisa na prodavnicama, lokalnih proizvoda itd... Belorusija je potpuno zavisna od Rusije, budući da je gotovo trećina BDP vezana za preradu ruske nafte. Belorusija je sačuvala svoju industriju na način kako je to bilo u bivšoj SFRJ. U gotovo svakoj oblasti imate domaće brendove (ako se to može nazvati brendom, pre je reč o proizvodima). Negde uz malo sreće možete proći dobro i kupiti povoljno kvalitetan proizvod sa uslovno razumnim dizajnom (ima ga u tragovima), na primer cipele, a negde možete da shvatite zašto je konkurencija inostranih proizvoda esencija dobrog života (nejestive čokolade i većina slatkiša, bezlična odeća...). Strani brendovi su prisutni, na primer imate i prodavnice garderobe vrhunskh brendova kojih nema u Beogradu, ali su cene izuzetno visoke zbog visokih carina. Neobično je ući u belorusku samoposlugu, dolazite u svet gde vam mnogo proizvoda uopšte nije poznato, o proizvođačima da ne govorimo, a jedino što nas malo vadi je da znamo ćirilicu, a da ruski i beloruski možemo solidno da razumemo kada čitamo. Pomalo je groteskno, kada vidite grejfrut i ananas iza vitrine, odnosno čokolade. GUM je živahan i predstavlja pravi put u vreme. On u suštini i nije robna kuća nego baš što mu ime kaže - magacin. Roba nije aranžirana na iole smilen način, radnici su obučeni u bezlične uniforme, imate odeljke gde ćete videti izložene stotine jeftinih satova, potom odeljke sa obućom gde imate stotine različitih domaćih brendova, da biste ušli u odeljak sa slikama, potom u deo sa stotinama muških košulja i tako redom. Čudnih rešenja za naše poimanje ima na svakom koraku, na primer da se naplaćuje šećer uz kafu i da taj šećer košta 3 centa.Na ulicama nema ni papirića, ni zalepljenih žvaka, nema grafita, sve je čisto, radi svako ulično svetlo, nema divljanja u saobraćaju, nema ni buke. Manje više je sve uredno, parkovi su održavani i izuzetno lepi, postoje institucije kulture u koje ljudi zaista idu. Neke su krajnje neobične, kao državni cirkus. Grad je savršeno bezbedan, u svako doba dana i noći i u bilo kom delu grada. Ljudi su suzdržani, ali kulturni u običnoj komunikaciji. Servis potrošača prilikom kupovine roba i usluga je na niskim granama, nema osmeha, lepih reči i uopšte ne trude se preterano. Verovatno što i nema neke motivacije za to. Čudno je što uglavnom ne govore svoj sopstveni jezik kao prvi (bliži je ukrajinskom nego ruskom), nego ruski. Moguće je da je razlog relativno kasno formiranje nacije.U Belorusiji nema slobode, na način kako je mi doživljavamo. Neki opozicioni kandidati su bili sprečeni da izađu na izbore kroz poništavanje validnosti potpisa koje su prikupili, nigde nije bila vidljiva kampanja nego je grad bio prepun obaveštenja o tome kada se održavaju predsednički izbori.Sve u svemu ko može treba otputovati kroz vreme, bez jakih impresija se teško vratiti. Zadovoljstvo nije jeftino. (Barem 300 evra za avio kartu, ili eventualno za 150-200 ako se kombinuje avion i voz. Hoteli takođe ne zaostaju po cenama za onim u masovnijim turističkim destinacijama.) Meni se ne sviđa to što slobode uglavnom nema i što me podseća na vreme kada i Srbija nije bila slobodna. S druge strane podseća me i na detinjstvo i prve tinejdžerske godine. Plus im je što oni svoj model nikome ne nameću i samim time štetu prave samo sami sebi. 
Categories: Srbija

Uspon projekta

Thu, 22/10/2015 - 05:54
Krajem 2000. godine SRS je svedena na stranku koja dobija 320.000 hiljada glasova, odnosno 8,5%. Deo glasača uzima joj SSJ koja je prešla cenzus, a deo odlazi u apatiju. SRS nije ostvarila ništa od svojih ključnih ciljeva 1990-ih, niti je sprečila dva velika poraza. Ako su joj poraz 1995. godine birači mogli oprostiti, budući da je SRS tada sa velikim žarom kritikovala SPS-JUL-ND i pokušala serijom mitinga da pokrene građane Srbije da odbrane RSK  (koji su završeni fijaskom od mitinga juna 1995. godine ispred savezne skupštine, gde su Aleksandar Vučić i Maja Gojković bili svedoci mizernog odziva svojih simpatizera (ostatak vrha stranke je bio u zatvoru)), poraz 1999. godine nije bio nešto što se moglo oprostiti. Možda ne bi bio problem da su odmah po potpisivanju Kumanovskog sporazuma izašli iz vlade, ali oni su to učinili na dva dana i u suštini podržavali Miloševića sve do njegovog kraja. Istina je da su priznali da je Milošević izgubio izbore septembra 2000. godine i da nisu hteli da budu deo prelazne vlade u Srbiji.
Ako se nešto nije moglo odreći omiljenom opozicionaru svih režima, to je upornost. Već u maju ili junu 2001. godine, na vrhuncu moći DOS, u vreme kada se SPS raspadao na nekoliko frakcija, a njegovi visoko rangirani članovi pokušavali na sve načine na se spasu od onoga što su tada percipirali da im je izgledna budućnost, SRS pokreće akciju "DOS je najgori". Do jeseni 2002. godine SRS je na 20% podrške, Šešelj je zamalo u drugom krugu izbora za predsednika. Već tada je izvesno da se u glavama nekih lidera DOS rađa ideja da je odlično imati opoziciju koja je strašilo i koja vas suštinski spašava od vaših promašaja. SRS je, ne toliko direktno, opet ono što je bio 1990-ih, strašilo koje se koristi kao pokriće sopstvene nekompetentnosti. U zemlji u kojoj DOS predstavlja još veće strano telo za birače SRS, nego što je to bio SPS, ljubav se ponovo obnavlja. Ako su birači SRS bili na marginama života 1990-ih, sada ne samo da su na marginama nego se niko u DOS i ne pravi da su ti ljudi išta više osim marginalaca koji tu treba da ostanu. SRS je i dalje narativno na tragu ideologije srpskog nacionalizma, kako su oni to zvali, a ustvari i dalje koristi iste mehanizme da bude održiv na političkoj sceni . I dalje je nepobitno organizacija gde se jedan čovek pita za sve.
Šešelj odlazi u Hag 2003. godine. Odlazi sa idejom da vodi stranku preko telefona, što će i činiti 5 godina prilično uspešno, barem za one koji to gledaju sa strane. Po njegovom odlasku, njegovi do tada najbliži saradnici prolaze kroz donekle neugodno objašnjavanje da oni nisu isto što i Šešelj (što je nepobitno potvrđeno) u vreme vanrednog stanja i potom shvataju da moraju pronaći načina da upravljaju strankom jer apsolutno nisu upoznati sa time kako ista funkcioniše mimo svog sopstvenog dotadašnjeg polja rada. Uče vrlo brzo i već do 2005-2006. godine su im nepobitno jasne neke suštinske istine. (1) Oni mogu da postignu jednako dobre rezultate kao prva lica stranke, tako, na primer, Nikolić pobeđuje Mićunovića novembra 2003. godine u prvom krugu izbora, koji je bio i poslednji zbog nedovoljne izlaznosti (bojkota DSS i G17) (2) Članstvo im je verno po kulturološkoj liniji i verovatno im je potpuno svejedeno da li će im cilj biti Velika Srbija ili Evropska Unija (3) Zbog svoje veličine i interne jednostavnosti sprovođenja bilo koje agende (klasična liderska stranka, gotovo vojne organizacije), oni mogu postati kredibilna alternativa stranakama koje su proizašle iz DOS. Počinje se prepeglavati imidž, pa tako Nikolić uči da se smeje na koliko-toliko iskren način, dok Aleksandar Vučić pokazuje da je političar koji je za koplje iznad većine političara u DOS u polju ličnog razvoja.
Ako neko posmatra nastupe Aleksandra Vučića kroz godine, može mu se samo skinuti kapa koliko je vežbao da bi usvojio najbolje obrasce obraćanja građanima. I on i Nikolić mogu dobiti poverenje oko 30% birača u periodu 2004-2008, bez obzira kako se obraćali, ali već tada grade nastup koji prvo treba da Nikolića predstavi kao ne-Tadić alternativu, a Vučić tada već verovatno razmišlja o sebi na 50%+1. Naravno, oni su tada još uvek samo kandidati za rezervnu klupu, ali kandidatura je jasna i potvrđena. Na klupu za rezerve političke igrače sedaju 2008. godine, kada definitivno i formalno napuštaju ideologiju SRS, vuku 80% članstva i polako postaju Evropejci, stavljaju toleranciju u svoju agendu i kritikuju ekonomske politike DS-G17. Iako su presvučeni, oni ne ulivaju poverenje ikome osim svojih core birača umanjenih za one koji su ostali verni SRS. Ključnu podršku dobijaju od DS, koji ima ostavlja mandate u skupštinama, iako im po zakonu nisu pripadali, a mnogi ih vide kao buduće partnere DS u vladi koja bi bila sačinjena od dve stranke. U to vreme DS čini kardinalne greške koje će ih koštati vlasti (1) podržavaju barikade na Kosovu (2) Tadić skraćuje madat. DS u to vreme odrađuje posao za SNS time što potpuno disciplinuje medije, uvodi prakse tajnih ugovora, odnosno da se javna vlast ne mora vršiti javno i konačno potpuno se kukavički i bez vizije odnosi prema ekonomskoj krizi. Na sve to DS kreće otvoreno na URS čim ih gubi kao potencijalnog partnera nakon 2012. godine. SPS je uspeo da izraste u feniks pticu koja samo čeka da napusti neugodni zagrljaj nacionalnog pomirenja. Sve se složilo, samo se čekao dobar rezultat SNS.
Međutim, maj 2012. godine je razočarajući za SNS. Stranke koje su činile vladu su mogle same da formiraju novu, a sa LDP/SPO bi imale izuzetno kompotnu većinu. Suštinski preokret je izbor Nikolića za predsednika i jasan amin Zapada da je gotovo sa DS, kao stožerom vlasti. Pravi se vlada za koju niko nije glasao, a SNS mora da nađe načina kako da ispliva iz situacije koja i obećava i koja je neugodna. Moja je procena da je Vučić potpuno svestan da njegove birače zanima da se maknu sa margina , a da je ideologija i ko su partneri potpuno nebitno. A o tome više u završnom postu o tome kako je SNS koji i danas uživa podršku nešto manje od četvrtine građana u Srbiji suštinski propustio priliku koja se dobija svakih 10-ak godina. 
Categories: Srbija

Telekom, cena i prodaja

Wed, 21/10/2015 - 10:18
Na američkim berzama postoje firme sa prihodima od $0, velikim rashodima, a vrednošću od nekoliko milijardi dolara. Kako Snapchat i Pinterest sa nula prihoda vrede po 10-15mlrd dolara?

Vrlo jednostavno - kupci akcija ovih firmi u ponuđenu cenu uračunavaju očekivani budući prihod. Sve cene u sebi sadrže ugrađena očekivanja i prognoze. Kod finansijske aktive pogotovo, cena nije ništa drugo nego prosek tržišnih očekivanja buduće vrednosti te aktive.

Kad se raspravlja o Telekomu Srbija, najpopularniji argument protiv prodaje je da je Telekom dobra firma koja stvara profit, te da je zato ne treba prodavati. Uzmimo zdravo za gotovo da je Telekom stvarno dobra firma koja pravi profit. To, uključujući i sve parametre po vašem izboru (stopa profita, vrednost imovine, zarada, obaveze, itd.) znaju i potencijalni kupci. Na aukciji (što je idealan oblik prodaje, umesto "tendera" koji proizvoljnim uslovima mogu da obesmisle nadmetanje), ponuđena cena će uključiti sve ove i sve druge sadašnje i buduće očekivane parametre.

Šta iz ovoga sledi? Kakva god da je firma, to se reflektuje u ceni koju prodavac za nju dobija. Dobra firma, firma kojoj se predviđa svetla budućnost, imaće visoku cenu. Slabija firma imaće nižu cenu. Da li je firma dobra ili nije je irelevantno za odluku o prodaji jer je njen kvalitet već sadržan u ceni koju dobijate.

WhatsApp je firma kojoj se predviđao ogromni rast. Da li je to značilo da vlasnici ove firme ne bi trebalo da je prodaju? Ne, znači samo da je firma vrednovana visoko i da je Facebook za nju platio čak $16 milijardi. Postojala je saglasnost između kupca i prodavca da u rukama kupca firma može vredeti više, zbog čega je kupac ponudio cenu koja reflektuje tu očekivanu buduću vrednost. Prodavac nije imao baš toliku očekivanu buduću vrednost i zato je prodao. Obe strane su na dobitku.

Tvrdnje poput: "X je dobro, ne treba ga prodavati", ili "Y je loše, ne treba ga kupiti" su ekonomski besmislene. Ove rečenice dobijaju smisao samo kad se u njih uključi cena.

Tvrdnja "Telekom vredi više od $2 mlrd i zato ga ne treba prodavati za manje od toga" jeste ekonomski smislena -- mada verovatno pogrešna, ali i to je korak napred.

Evo zašto ja mislim da Telekom treba prodati. Ne zato što je dobar ili loš, već zato što će privatni vlasnik bolje upravljati njime i podići mu vrednost. Ključna stvar koju treba razumeti je da u sadašnju cenu (ako se radi o aukciji a ne raznim uslovljenim tenderima i pogodbama NIS tipa), ulazi upravo ta buduća podignuta vrednost. Ulagač koji misli da može najviše podići vrednost će podići cenu upravo do granice te buduće vrednosti.

Ako ste protiv prodaje Telekoma a hoćete da razmišljate ekonomski, argument mora ići po istim linijama. Možete tvrditi da je buduća vrednost Telekoma u rukama Vlade Srbije veća od buduće vrednosti Telekoma u rukama privatnih vlasnika; zbog čega bi cena koju bi i najbolji potencijalni privatni vlasnik ponudio bila niža od buduće vrednosti Telekoma ako njime upravlja Vlada Srbije. To je jako naiva procena, ali je rezonovanje ekonomski pismeno.

Ako ste protiv prodaje, morate braniti upravo ovu procenu. A ako hoćete da ostanete na "Telekom dobro radi => ne treba ga prodavati", onda ne pravite ekonomski pismen argument. 
Categories: Srbija

Pad BDP, rast zaposlenosti?

Mon, 19/10/2015 - 08:00
Prokopijević ima novi tekst: Neka osetljiva pitanja srpske ekonomije. Jedan isečak:

Prvo, prema zvaničnim podacima, zaposlenost u Srbiji raste iako nacionalni dohodak pada ili stagnira. Liči na zanimljiv pardoks. ... nezaposlenost opada a zaposlenost raste tokom 2014. godine, iako je tokom te godine BDP opao za 1,8%. ... Ukrštanje podataka o (ne)zaposlenosti sa nekim drugim podacima (naplata poreza, sektorska kretanja privredne aktivnosti, itd.) ukazuje, da novog zapošljavanja ima uglavnom u javnom sektoru, dok u privatnom sektoru izgleda nije bilo toliko novog zapošljavanja, nego da se uglavnom radi o legalizaciji „sivih“ radnih mesta. To posebno važi za sektore u kojima je učešće „sive“ privrede visoko, kao što su turizam, poljoprivreda, građevinarstvo i usluge. Podaci iz Ankete o radnoj snazi za neformalno zaposlene pokazuju da njihov broj nije porastao, dok je porastao broj formalno zaposlenih, što indirektno potvrđuje tezu o prelivanju dela neformalno zaposlenih u formalno zaposlene.
Da se nezaposlenost u privatnom sektoru ovako smanjuje sam načuo još letos od jednog preduzetnika koji mi je rekao da je Inspekcija rada u kampanji podsticanja formalne, zvanične zaposlenosti. Pošto inače znaju da su neki radnici zaposleni na crno, u poslednje vreme sve više primoravaju poslodavce da prijave još nekog radnika. Tako ostave u poslodavca biznisu, ne pišu kazne, a stopa nezaposlenosti se smanjuje.

Za one koji pitaju šta uopšte može biti loše u prijavljivanju radnika -- bolje je imati legalnu nego sivu ekonomiju iz mnogo razloga, ali druga strana medalje je to što prijavljivanje radnika smanjuje njihove plate. Kad poslodavac prijavi radnika to košta poslodavca ali još više košta prosečnog radnika, uključujući i one koji ostanu neprijavljeni. Možete favorizovati formalnu ekonomiju umesto neformalne, ali imajte u vidu ko snosi posledice. 
Categories: Srbija