Tržišno Rešenje

Syndicate content
Updated: 47 min 43 sec ago

Uspon i pad kejnzijanizma

Thu, 19/03/2015 - 09:22
Iz mog teksta u novom NIN-u:

"Danas nećete naći mnogo kejnzijanskih ekonomista koji to priznaju, ali sve ukazuje na to da politike fiskalnih stimulusa nisu dale očekivane rezultate. Ključni pokazatelji su osetno podbacili u odnosu na projekcije. U SAD, gde su imali najdetaljnije projekcije, nezaposlenost je trebalo da brzo posle stimulusa padne, a u stvari je još više porasla. Kasnije će ekonomisti kejnzijanskih uverenja tvrditi da su za to krive loše projekcije a ne stimulus po sebi, ali indikativno je da nakon prvog talasa stimulusa nijedna zemlja nije nastavila sa ovom politikom. Neminovno je da povećana državna potrošnja u kratkom roku donekle podstanke realnu privredu, ali pitanje je da li se time zaista kreira nova vrednost. U makroekonomiji se rezultati ne mogu precizno meriti, ali jedno je izvesno: danas praktično niko ne predlaže novi fiskalni stimulus. Tokom 2009. tvrdilo se da je kejzijanizam ponovo u naletu, a izloge svetskih knjižara preplavile su nove Kejnzove biografije. Sada se ta literatura retko viđa."
Categories: Srbija

Kako biti intelektualac?

Thu, 12/03/2015 - 16:17
Sa anonimnog bloga Netko drugi:


Prvo i najvažnije što morate naučiti je ispravno slovkati navedenu riječ. Nije “neoribelaizam”, niti je “liberalizam”, naglasak je na “neo”, onda samo dodate i “liberalizam”. Sad kad smo to utvrdili možemo prijeći na trivijalnije stvari. Naime, kad god vam se nešto u današnjem svijetu ne sviđa proglasite to neoliberalnim.
Nekoliko primjera:

“Ova lopta je baš neoliberalna, platio sam ju 100kn, a ne želi u gol”,
“Prošlo ljeto je bilo skroz neoliberalno, dobio sam samo jedan bonus”,
“Najneoliberalnije od svega je bilo ovo drugo pitanje u ispitu, nitko nije znao odgovor”,
“Oprostite, možete li mi reći koji od ovih hladnjaka je manje neoliberalan?”,
“Ako mi ne kupiš teglu ajvara, svima ću reći da si neoliberalan!”
Categories: Srbija

Muzička scena 1980-ih

Fri, 06/03/2015 - 09:37
Čitajući o Vladi Divljanu naišao sam na listu 100 najboljih domaćih (jugoslovenskih) pesama koju je na osnovu poopularnog glasanja napravio B92. Lista potvrđuje ono što mislm da je opšte uverenje, da su 1980-te bile naročito produktivne godine na jugoslovenskoj muzičkoj sceni. Grafik ispod pokazuje broj pesama sa liste po petogodišnjim periodima. Zaprepašćuje koliko su rane 1980-e dominantne.

Kako objasniti ovaj talas kreativnosti?

Koliko znam, a znam vrlo malo, ne postoji drugo govorno područje na kojem se jedan period ovako vidljivo ističe. Jedan kandidat za odgovor je da lista samo odražava nostalgiju, nešto paralelno dokumentovanim zabludama da se 1980-ih "živelo bolje". Ali mislim da se ovde ipak radi o objektivnijoj stvari. Ima nas koji uopšte nismo nostalgični za komunizmom, pa mi je teško da poverujem da je bilo koja druga dekada uporediva sa 1980-im. Drugi kandidat je relativna politička liberalizacija i tolerancija koja je pustila duh iz boce. Ali to je bila postepena promena, a i ne objašnjava pad kreativnosti koji je ubrzo usledio.

Šta je odgovor?



Categories: Srbija

Boris Njemcov R.I.P.

Mon, 02/03/2015 - 13:11
Pre nekoliko dana u Moskvi je ubijen Boris Nemcov, jedan od lidera preostale opozicije u Rusiji i potpredsednik ruske Vlade tokom Jeljcinove ere 1990ih. Ubijen je u centru Moskve samo stotinjak metara od Kremlja, nekoliko sati pošto je na lokalnom radiju pozvao na demostracije protiv Putinove vojne agresije na Ukrajinu, koje su bile zakazane za 1 mart. Samo neoliko nedelja ranije, dao je izjavu da misli da Putin možda planira da ga ubije. Pre nekoliko godina, već je bio predmet napada kada mu je grupa aktivista pro-kremaljske grupe "Naši" bacila kieslinu u lice, za šta je Njemcov optužio Putina lično. Sama finalna egzekucija je bila visoko profesionalno izvedena - žrta nije imala nikakvu šansu. I treba li naglašavati - na desetine kamera koje nadgledaju okolinu Kremlja su sve bile na "popravci" i zgodno isključene u trenutku ubistva, u pola dvanaest noću.

Ovo predstavlja Putinovu značajnu eskalaciju, koja prevazilazi sve što je do sada viđeno: ranije su na desetine novinara, bivših obaveštajaca ili političara srednjeg ranga koji su se zamerili kome ne treba bili uklonjeni: Ana Politkovskaja, istraživač rata u Čečeniji, Aleksandar Litvinenko, obaveštajac sa informacijama o terorističkim napadima na Moskvu i druge ruske gradove 1999 organizovane od strane FSBa, Sergej Jušenkov, političar liberalne stranke Jabloko koji je istraživao istu temu, i mnogi drugi.

Međutim, Boris Njemcov nije novinar, ni obaveštajac niti političar srednjeg ranga. On je jedan od ključnih političara 1990ih, vrlo blizak Borisu Jeljcinu i možda glavni lider sadašnje opozicije. Svakako "najkrupnija zverka" među svima koji su do sada likvidirani. Što je posebno zaimljivo, Putin ovim ruši još jedan od tabua za koji se verovalo da je stabilan: Jeljcin, njegova porodica i prijatelji i bliski saradnici se neće dirati. Ovim i taj tabu pada.

U zapadnoj štampi i drugde su već krenule spekulacije šta bi ovo moglo da znači: prva teorija koju su izneli ukrajinski predsednik Porošneko i ruska novinarka Julija Sobčak (ćerka bivšeg gradonačlnika S. Petersburga i Putinovog šefa, Anatolija Sobčaka, kome je takođe proverbijalna saksija pala na glavu 2000e) kaže da je Njemcov ubijen jer se pripremao da objavi podatke o angažovanju ruske vojske u istočnoj Ukrajini. U prilog tome bi išao podatak da je ruska policija već iste noći provalila u njegov stan i zaplenila sve dokumente i kompjuterske diskove koje je našla.

Druga spekulacija je da ovo nema veze ni sa kakvim konkretnim povodom nego da Putin radikalizuje teror da bi poslao poruku insajderima svih vrsta da se ne šale i ne kuju nikakve zavere protiv njega jer niko od njih nije bezbedan više. Više ne važe stara pravila. Ovo moža da bude  znak panike i paranoje, a možda i realistične procene da je opasnost od insajderske pobune velika i da se moraju preduzimati najdrastičnije mere.

Međutim, stvar se može gledati i iz nešto drukčije perspektive. Jedna od najboljih knjiga o modernoj Rusiji posle Jeljcina koju sam čitao je "Putinova kleptokratija" profesorke Karen Daviša sa Univerziteta Majami. Dovoljno je da kažem da je Cambridge Unviersity Press odustao od štampanja knjiige iz straha od tužbi, pošto su zakoni o kleveti u Britaniji ekstremno strogi. Mene nije tako lako šokirati kada je reč o Putinovoj Rusiji, ali neki detalji iz te knjige su stvarno šokantni. Jedan od tih "detalja", koji ima direktnu relevantnost za ubistvo Njemcova, je priča o terorističkim napadima u leto 1999. Na četiri ili pet mesta u Rusiji, od Moskve do Čečenije i Vogodonska, u samo nekoliko nedelja eksplodirao je veliki broj bombi u stambenim zgradama ubivši preko 300 ljudi i ranivši preko 2000. Za ove eskplozije su odmah bili optuženi čečenski separatisti i to je poslužilo kao povod drugom čečenskom ratu koji je brzo usledio.

Međutim Karen Daviša pokazuje crno na belo da je iza svih ovih eksplozija gotovo izvesno stajala ruska obaveštajna služba.Teroristički napadi su izvršeni sa ciljem davanja izgovora za rat i podizanja rejtinga Putinu, tadašnjem premijeru, i njegovog etabliranja kao borca za nacionalnu stvar a "protiv terorizma". I što je najzanimljivije sve to su ruski istraživački novinari i parlamentarni političari utvrdili mimo svake sumnje još 1999e (Vikipedija daje odličan pregled fakata)! . Recimo stan u zgradi u Moskvi u kome je eksplodirala fatalna bomba 13 septembra ubivši u sred noći preko sto ljudi je bio iznajmljen neposredno pre eksplozije od strane agenta FSB. Posle ove eksplozije nastala je prava paranoja u Rusiji. Nekoliko dana kasnije u gradu Rjazanju lokalna policija je uhapsila troje ljudi koje su lokalni stanari videli kako unose sumnjive džakove u podrum njihove zgrade noću. Policija je ušla u podrum i pronašla "paket" koji je bio bomba sa detonatorom i džakovima heksagona, istog vojnog eksploziva koji je korišćen u Moskvi. Tri osobe su uhapšene, policija objavila uspešno razotkrivanje zavere. Međutim, vrlo brzo uhapšeni teroristi bivaju pušteni pošto su pokazali legitimacije FSBa! Lokalni telefonski operater prisluškuje njihov razgovor sa četvrtom osobom koja ih savetuje da se "rasprše" i da će sve biti ok. Poziv je lociran: bio je upućen centrali FSB. Sutradan, ministar policije Rušailo odaje priznanje lokalnim organima reda na uspešnoj akciji sprečavanja terorizma, ali šef FSB, na opšte zaprepašćenje, pola sata kasnije izlazi sa izjavom da nikakav napad nije sprečen, da je sve bila samo vojna vežba, i da je u džakovima bio šećer a ne heksagon.

Nekoliko dana ranije u Moskvi, 13 septembra, predsednik Dume Genadij Seleznjov prekida sednicu Dume dramatičnim saopštenjem kako je "dobio informaciju da je prošle noći dignuta u vazduh stambena zgrada u Volgodonsku". Ubrzo se ispostavlja da je "dojava" bila lažna, da nije bilo eksplozije u Volgodonsku. Ali je zato zgrada eksplodirala u istom gradu tri dana kasnije, ubivši 17 i ranivši preko 60 ljudi. Zgranuti parlamentarci su pokušali uzaludno da dobiju odgovor od Seleznjova kako je on znao tri dana unapred da će u Volgodonsku da dođe do eksplozije. Duma, koja tada još nije bila pod direktnom kotrolom Kremlja je pokrenula istragu koja se godinu dana kasnije završila smrću 4 ili 5 glavnih islednika i odlaskom u zatvor na pet godina Mihaila Trepaškina, glavnog islednika, zbog "ilegalnog posedovanja vatrenog oružja". Misteriju je rešio Litvinenko: Seleznjovu je poruku da prekine sednicu dostavio njegov asistent, koji je radio za FSB, i on je pomešao napad koji se desio 13og u Moskvi, sa napadom u Volgodonsku koji je bio planiran za 16i. Znamo kako je Litvinenko završio.

Dakle, ministar policije i šef parlamenta nisu ništa znali o ovome, po svoj prilici ni sam Jeljcin. Sve je bilo delo Putina i njegovih ljudi u FSBu. Razmislite sada: ljudi koji su bili spremni da ubiju 300 sopstvenih građana u snu u sred noći, i obogalje preko 2000, da bi podigli rejting premijeru i poboljšali mu šanse na izborima - šta su oni u stanju da učine da bi sačuvali ili zadržali vlast ako ona bude ugrožena? Cena nafte će po svim prognozama kretati oko 50-60 dolara narednih godinu dana. Sankcije ostaju na snazi i u 2016, po oceni same ruske vlade. Ruska centralna banka prognozira recesiju od 4% u 2015oj, što verovatno znači da će biti gore od toga. Verovatno već sada postoje mnogi ljudi u Putinovom okruženju koji su jako nervozni zbog svega toga i koji bi na srednji rok mogli da počnu da tragaju za alternativom. Ubistvo Njemcova je poruka njima: niko nije nedodirljiv. Jedan ruski novinar je uporedio ubistvo Njemcova sa Staljinovim ubistvom Kirova 1934 koje je označilo početak velikog terora 1930ih. To je isto bilo uklanjanje prvog viđenijeg insajdera. Putinovo uklanjanje Njemcova bi moglo da bude mala, ograničena repriza toga: najava da će mnogi političar i disident, i u Rusiji i u emigraciji biti upucan od misterioznih revolveraša, umreti od trovanja polonijumom, pašće mu saksija na glavu itd. Sudeći po svemu što znamo o sadašnjem ruskom režimu 2015 i 2016 (ako dotle potraje) biće dosta krvave. I to ne samo u Ukrajini.  
Categories: Srbija

"Neoliberalizam"

Sat, 28/02/2015 - 08:38
Iz intervjua sa Ljubomirom Madžarom:

"Srbija je neoliberalna onoliko koliko je Enver Hodžina Albanija bila demokratska. Ja u Srbiji ne vidim nijedan mali trag liberalizma. A vidim ogromne preovlađujuće elemente izrazito antiliberalnog organizovanja i vođenja politike. Šta je antiliberalno u Srbiji? Samo neke stvari da navedemo. Ogroman deficit u budžetu. Liberalno načelo je da država troši onoliko koliko ubere i da to ne bude preveliko i da troši na ono što državi pripada, gradi sistem, razvija zakone, stara se o njihovoj primeni, to je državni posao. 

Drugo, povezano sa deficitom, ogroman dug u odnosu na bruto domaći proizvod, koji je sada 73-74 odsto. Naročito je prevelik dug ako se gleda u odnosu na naš izvoz, jer se dug servisira samo iz deviza koje eventualno zaradimo, tako da je taj pokazatelj relevantniji, i u tom svetlu dug je zaprepašćujuće i zabrinjavajuće velik. 

Dalje, još uvek veliko učešće državnog sektora u bruto domaćem proizvodu, mnogo toga nije privatizovano. Ja mislim da je taj udeo negde između 40 i 50 odsto. To je ogromno. Pa nelikvidnost. Liberalno načelo je da svako plaća svoje račune na vreme i bez ostatka, a naša privreda danas ima veće probleme sa likvidnošću nego ona privreda u samoupravna vremena. 

Zatim, subvencije. Nema subvencija u liberalnom svetu. A kod nas subvencije pojedoše dobar deo budžeta. Dalje – kontrola cena. Mislim da je kod nas još uvek dobrih 40 odsto BDP-a u režimu kontrole cena. To nema nikakve veze sa liberalizmom, nego je izrazito antiliberalno. I to održavanje propalih firmi. Liberalno je načelo da kad firma ne može da pokrije svoje troškove ide u stečaj, pa se onda vidi da li će to biti neki novi početak ili da se to rasturi, pa da se poverioci naplate koliko mogu i zdravo. Kod nas to nije slučaj. I, na kraju, ali nikako najmanje važno, odnos prema poslovnim ljudima. Ja, naravno, ne mogu imati ništa protiv toga da ih hapse kad su kršili zakon i činili nekakve prestupe, ali zašto se od toga pravi tolika parada i zašto se to prvo plasira preko medija, pa onda eventualno dođe do nekakvih sudskih postupaka itd. Sve to stvara atmosferu koja je izrazito antiliberalna."

Ovo o zaduživanju je stvarno potrebno naglasiti. Anti-neoliberali, savremena verzija profesionalnih revolucionara, kad govore o mitskom neoliberalizmu u Srbiji obavezno navedu "dužničko ropstvo" ili "dužnički koncept razvoja". A državno zaduživanje&liberalizam su kao privatizacija&komunizam. Oni su jednostavno odlučili da je sve posle 2001. "neoliberalizam" i kad sve vlade od 2001. vode izrazito anti-liberalne politike, onda im nema druge nego takve politike podvesti pod "neoliberalizam".

Još i ovo:  "Treba se setiti da je naša socijalistička država pre raspada na svojoj strani imala skoro celu inteligenciju, jer je ta inteligencija lepo živela. Oni su obožavali socijalizam, a kako i ne bi kad su od njega i u njemu dobro živeli."

Ceo intervju je obavezan.
Categories: Srbija

Advokati i porez

Fri, 27/02/2015 - 16:35
Jedno zanemareno ekonomsko pravilo, koje ipak svako malo ovde pomenemo, je da se porez ne može naplatiti od koga vi hoćete. Jedna je stvar ko formalno plaća porez, a sasvim druga ko snosi trošak poreza. Prvo može propisati država; drugo je van bilo čije kontrole. 
Ako država podigne PDV znamo da ona nije time oštetila samo prodavce. Većim delom porastu cene i trošak poreza snose potrošači. Kod PDV-a se ovo dosta dobro razume, ali kad se govori o drugim porezima ista neminovnost se retko uzima u obzir. Na primer, sada se kritikuju advokati koji prvo nisu plaćali a sada izbegavaju porez. Ali uvođenje, povećanje ili striktna naplata poreza advokatima će se najvećim delom samo prenesti na klijente putem viših cena usluga. 
Tačno koliki trošak poreza snose potrošači a koliki prodavci zavisiće od strukture ("elastičnosti") ponude i tražnje konkretnih stvari. Ako uvedete 10% poreza na preko potrebne stvari za koje nema prave alternative, na hleb ili mleko, njihove cene će porasti za otprilike toliko. Porez će nominalno platili prodavci, ali trošak takvog poreza snose skoro isključivo potrošači. 
Obratno, ako uvedete porez na nešto u čemu prodavci nemaju izbora a potrošači imaju (npr. na Pikasove slike), onda će trošak gotovo u potunosti snositi prodavci.  Sve ostalo pada negde između. I što je proizvod ili usluga neophodnija kupcu, to veći deo poreza plaćaju kupci.
Advokatske usluge su bliže grupi neophodnih dobara. Advokate angažuje onaj ko mora, tražnja za njihovim uslugama je neelastična. Ponuda advokatskih usluga je elastična; iz grane se lako izlazi i pravnici imaju i drugih opcija za zaposlenje. 
Razumem da država hoće da naplati više poreza od advokata, ali svi ostali od toga imaju više štete nego koristi. Jedan od naših najboljih ekonomskih novinara danas piše da bi advokati trebalo da se solidarišu sa građanima i plate porez. Problem je, međutim, što i trošak advokatskog poreza uglavnom snose građani.
Categories: Srbija

Kraj Železare

Sun, 22/02/2015 - 09:46
Mijat Lakićević i Miša Brkić u Peščaniku o krahu pregovora o prodaji Železare i budućnosti.
Topla preporuka. 
Categories: Srbija

Siriza, pola sata kasnije

Fri, 20/02/2015 - 10:10
Ovakvi diletanti odavno nisu viđeni na odgovornim pozicijama -- a konkurencija je izuzetno oštra!

Naime, pola sata nakon što sam napisao ovaj post ispod, Grci kažu da su prethodno pismo, ono koje nepreciznim jezikom ostavlja prostor za buduće vrdanje, poslali greškom! Da su ustvari hteli da pošalju drugo pismo u kojem trojci nude više!

Sada su poslali to drugo, navodno pravo pismo.  Siriza, dakle, ide prema rečenoj opciji (a), kapitulaciji u pregovorima, prihvatanju duga i ostanku u evrozoni. 
Categories: Srbija

Toliko od Sirize

Fri, 20/02/2015 - 09:07
Tržišta sve manje reaguju na grčko hoću-neću. Naslovne strane su i dalje tu, o pregovorima se izveštava, ali tržišta reaguju mnogo slabije. Deo duga je već otpisan, drugi deo je iz privatnih banaka prešao u ECB, evropski fond za spasavanje, MMF i države. Tržišta, u prevodu, kažu da je ishod grčke sage ekonomski mnogo manje važan nego pre tri godine.

Sećate se PIGS? O njima se više ne govori.  Druge nekada kritične zemlje evrozone, Portugalija, Italija, Irska, Španija, su uglavnom isplivale iz problema. Njihove kamatne stope na 10-godišnje obveznice su sada ispod 2%, što ih čini mnogo sličnijim Nemačkoj nego Grčkoj. Delom su za to zaslužne unutrašnje reforme u nekima od njih, drugim i većim delom odluka ECB iz 2012. da ako bude većih problema kupuje kritične obveznice, ali bilo kako bilo ovo više nije kriza evrozone u celosti. Opet, šta će biti sa Grčkom je mnogo manje važno nego pre tri godine.

Šta ovo znači za pregovaračke pozicije dveju strana? Grčka pozicija je mnogo slabija nego 2012, pozicija ostatka evrozone je mnogo jača.  Nije u pitanju samo Angela Merkel -- istina je da Nemačka čak i nije najveći protivnk popuštanja Grčkoj. Slovačka je od početka odbila da učestvuje u finansiranju budžete zemlje koja je bogatija i više troši od nje; Španija misli da bi popust Grčkoj bio loš politički primer i ohrabrio lokalne radikale kao Podemos; privatni sektor širom Evrope je mnogo manje zainteresovan za grčki opstanak. I dodajte tome glasače širom Evrope kojima je cela priča dosadila i mnogo su manje raspoloženi za solidarnost nego nekada.

Zbog svega ovoga, realno je da će doći do jednog od dva granična ishoda.

a) Da Grčka prihvati gotovo sve uslove, uz neznatne, kozmetičke ustupke od strane trojke. Grčka je već bila na dobrom putu da to uradi, ali su hteli da nepreciznim jezikom u planu koji su predložili ostave prostor za kasnije vrdanje, što je odbijeno.

b) Bankrot.

Sredine više nema. Šta god da odluče, jasno ja da Siriza nije uspela u originalnoj nameri. Pitanje je samo da li će prihvatiti skoro sve, ostati u evrozoni i razočarati glasače, ili bankrotirati i razočarati glasače.
Categories: Srbija

Džihad u ime Hitchensa i Dawkinsa

Sat, 14/02/2015 - 13:36
Pre nekoliko dana, jedan američki radikalni ateista ubio je, na profi način egzekucijom u glavu, troje muslimanskih studentata Univerziteta  Severna Karolina, momka i dve devojke. Ubica je ideološki levičar: mrzitelj religije, i to hrišćanstva i islama podjednako, i na njegovoj Facebook stranici, pored standardnih rantova protiv religije, pohvala mudrosti Hitchensa i Dawkinsa, nalaze se mnoštvo poruka i lajkova organizacija i osoba progresivne orijentacije, poput Huffington Posta, Rachel Maddow, gej i lezbo grupa, i slično. Iako je bilo spekulacija da je ubistvo izazvano nekim ličnim sporom oko parking mesta, ne treba mnogo analize da vidite da je religijsko-ideološki motiv morao da igra ulogu. Ja još nisam čuo za nekog ko je zbog spora oko parkinga ubio profi-hicima u glavu troje ljudi koji samo slučajno spadaju u grupu koju on jako mrzi generalno. 

Međutim, ironija ove situacije je u tome što ubistvo nije izazvalo neku veliku uzbunu u američkoj javnosti, za razliku od prethodnih ubistava ili ubistava iz nehata ili samoodbrane u slučaju Trevora Martina na Floridi i Erica Gardnera u Njujorku. U ta dva slučaja žrtve su bili crni tinejdžeri a ubice beli policajci. Mesecima mainstream mediji nisu prestajali sa izveštavanjem o svim detaljima događaja i čak sa aktivnim podstrekivanjem na linč policajaca i građanske nemire. U slučaju muslimanskih studenata niko ne pravi galamu: ni mainstream mediji ni alternativni, konzervativni mediji.

Razlozi su dosta jasni: za konzervativce, iako je ubica odgovarajući (ateista) žrtve su pogrešne. Trebalo bi da žrtve budu hrišćani a pošto to nije slučaj ovo nije interesantan ni filozofski podsticajan predložak za dubokoumno mudrovanje o tome "kuda ide civilizacija" i "ima li Zapadu spasa od muslimanske invazije": ni National Review, ni Weekly Standard, ni American Spectator ništa ozbiljno nisu napisali na ovu temu. Za mainstream, levičarske medije, s druge strane, žrtve su ok (manjinci, muslimani), ali pogrešan je ubica,: trebalo je da to bude neki južnjački hrišćanski fundamentalista, po mogućstvu član neke Tea Party grupe i ljubitelj Drugog amandmana, ili pak beli rasistički policajac. Pošto ovaj lik nije ni jedno ni drugo nego blatantni levičar, ljubitelj Dawkinsa i Hitchensa, Southern Poverty Law Center i zagovornik gej brakova, samim tim nema mnogo prostora za eksploataciju i politizaciju ubistva. Zato levičari uglavnom ćute ili čak guraju priču kako nije reč o ubistvu iz mržnje (pokušavam da zamislim koliko bi mainstream medija uopšte pomenulo takvu mogućnost da je ubica kojim slučajem hrišćanski fundamentalista sa Facebook stranicom punom napada na muslimane i pohvala Drugom amandmanu!).

Da tragikomedija bude potpuna pobrinula se sestra jedne od žrtava koja je za ubistvo optužila film American Sniper i navodnu anti-islamsku histeriju koju je taj film izazvao (Film, koji je režirao Clint Eastwood se bavi životom najubojitijeg snajperiste američke vojske u Iraku Chrisa Kylla). Naš levičarski mrzitelj hrišćanstva i islama u ime "nauke" i "prosvetiteljstva" bi trebalo sad da bude pod uticajem Clint Eastwoodovog savremenog vesterna i njegove ode američkom patriotizmu! Ako se mejnstrim mediji dosete ove mogućnosti, možda i napišu koju o ovom slučaju.




Categories: Srbija

Kuna i franak?

Fri, 13/02/2015 - 10:14
Ovo postaje ozbiljno, ili ja nešto veliko propuštam ili to rade neki od najrespektabilnijih svetskih ekonomskih medija.

Financial Times je pre par nedelja objavio da je hrvatska kuna sada vezana za franak. Gledam hrvatske vesti, čitao sam tu odluku vlade, pitao ljude i koliko vidim to uopšte nije tačno.  Kuna je i dalje de facto vezana za evro, ali je Milanović naredio bankama da u narednih godinu dana stambene kredite u francima indeksiraju po starom kursu franka, povoljnijem za dužnike.  To nije "fiksiranje kune za franak", to je samo računanje iznosa kredita u francima po zadatom kursu.

U međuvremenu sam zaboravio na to i mislio da će FT već ispraviti propust, kad danas sa zakašnjenjem čitam prošlonedeljni Economist i vidim opet, "kuna vezana za franak": "...Croatia voted to peg its currency, the kuna, against the franc." 

Ista stvar se mogla videti i u nizu drugih medija i blogova, ali pretpostavljam da je sve poteklo od FT. Neshvatljivo. Sad idem da pišem pismo Economistu, koji deli vlasnika sa FT. 
Categories: Srbija

ECB i Grčka

Thu, 12/02/2015 - 11:49
Kad danas već tumačim vesti onda da obradimo i ovu. B92 piše da ECB priskače Grcima u pomoć:

Evropska centralna banka (ECB) povećala je danas obim Hitnog fonda za očuvanje likvidnosti (ELA) za pet milijardi evra, čime je centralnoj banci Grčke omogućeno da domaćim bankama dodeli sredstva u iznosu do 65 milijardi evra.

Istina je da ECB uopšte ne pomaže Grcima ovih dana. Naprotiv, ECB je odbila da prihvata grčke obveznice kao zalog za redovno finansiranje. Za to ima osnova jer ECB normalno prihvata samo kvalitetne hartije, a do sada su pravili izuzetak i prihvatali grčke u sklopu ukupnog programa pomoći. Odbijanjem da to nastavi prošle nedelje ECB je bila prva koja je skratila krila Sirizi, odmah nakon njihovih prvih izjava da neće sarađivati sa trojkom.

Pošto grčke obveznice uglavnom drže grčke banke i koriste ih kao zalog za zajmove ECB, to znači da su ovim i grčke banke gurnute u problem. Da bi se njima donekle pomoglo -- jer nije cilj uništiti grčke banke nego upozoriti grčku vladu -- odobren je ovaj pomoćni program kredita o kojem B92 govori. Ti krediti su skuplji od redovnog finansiranja, kamatna stopa za njih je viša i niko ih ne bi uzimao da je redovno finansiranje moguće.

Ne radi se dakle o vanrednoj pomoći Grčkoj, nego je Grčkoj uskraćen glavni dotok, a onda im je odobrena ova linija da ih održi u životu. ECB im je ukinula ručak i večeru, a odobrila infuziju. Ova vest govori o toj infuziji. 
Categories: Srbija

Konverzija

Thu, 12/02/2015 - 07:53
Retko glup napad na Lazara Krstića u Blicu, koji prenosi i B92:

Posledice Krstićeve odluke da se dolarski dug ne konvertuje u evre platiće svi građani Srbije, jer je od oktobra prošle godine do danas naš javni dug samo zbog skoka dolara u odnosu na evro uvećan za oko 783 miliona evra, piše Blic.

Naslov u Blicu je "Krstić ojadio Srbiju za 783 miliona evra".

Ali pazite šta sledi:

Sa druge strane, zahvaljujući ne baš tako mudroj odluci Božidara Ðelića, bivšeg ministra finansija, iz 2003. godine, Srbija je na kursnim razlikama izgubila 300 miliona evra jer je on odlučio da dve milijarde državnog duga u dolarima konvertuje u evre, a ubrzo posle toga američka valuta je izgubila 25 odsto svoje vrednosti, piše Kurir. 

Znači jedan je izgubio što nije konvertovao u evro, a drugi što jeste konvertovao u evro. Šta onda treba raditi? Biti super pametan, pametniji od svetskih tržišta i nadigrati valutne trejdere? Konvertovati pre nego što se svetska tržišta dosete?

To ne može tako.  Valutni kursevi su nepredvidivi. Ne znaju ni eksperti ni proročica Kleopatra na koju stranu će kursevi glavnih valuta ići.  Nema načina. Eventualno možete hedžovati valutne rizike, ali ni to uopšte nije besplatno. I na tome na drugoj strani neko zarađuje. 
Categories: Srbija

Monetarna i fiskalna politika

Mon, 09/02/2015 - 12:25
Ne, ne bavim se doktrinarnom raspravom između kejnzijanaca i monetarista o rešenju problema recesije. :)

Tema je nešto sasvim drugo: ponovno aktivirana rasprava o reviziji poslovanja Feda. Svojevremeno ju je pokrenuo Ron Paul uz sadejstvo nekih drugih radikalnijih republikanaca, i za divno čudo, levičara. Sada je reaktiviraju njegov sin Rand Paul i Ted Cruz, dva najizglednija kandidata Tea Party za republikansku nominaciju dogodine. Pre nekoliko dana uveli su u senatsku proceduru predlog zakona o reviziji Feda, koji je u osnovi samo prepakovana verzija ranijeg predloga Ron Paula.

Reakcije su zanimljive. Zvaničnici Feda su krenuli u medijsku ofanzivu protiv mešanja Kongresa u monetarnu politiku, neodgovornosti senatora Paula, kastastrofi koja sledi ako se otkrije za koga je sve Fed štampao pare i koliko itd.. Same po sebi, ove reakcije nisu mnogo iznenađuuće: one predstavljaju tipični način reagovanja birokratije kada bilo ko, uključujući i političare, pokuša da im se "meša u posao", da ih nešto proziva, ili ne daj bože - da im smanjuje moć i uticaj koji imaju. Ništa što public choice nije objasnio pre više decenija (ali nikako da primeni na Fed, čast Larry Whiteu kao izuzetku). 

Dobro, birokrati štite svoje privilegije, budžet i uticaj. Ali, šta ćemo sa nezavisnim ekspertima koji im sekundiraju? Koga oni štite? Ako pogledate savremene ekonomiste, bez obzira na ideološku i doktrinarnu pripadnost, verovatno će preko 90% njih reći da je nezavisnost centralne banke vitalno važna i veliki broj njih se protivi reviziji Feda upravo zato jer misli da ona dovodi u pitanje njegovu "nezavisnost". Implicitna pretpostavka toga je da je monetarna politika stvar koja se nalazi izvan domena demokratske deliberacije, da izabrani predstavnici naroda nemaju i ne treba da imaju pravo da o tome išta kažu - to je domen "eksperata" i birokrata koji rade za Fed. Međutim, pitanje koje ovde sledi je - po čemu je to tačno monetarna politika različita od bilo čega drugog? Na osnovu kog principa ona treba da bude izuzeta iz demokratskog odlučivanja dok druge, bar na prvi pogled jednako važne stvari nisu izuzete? Ekonomska teorija ne daje jasno, ako ikakvo, objašnjenje ovoga.

Evo jednog slikovitog primera. Direktor Banke Federalnih Rezervi iz Dalasa se pita, očigledno jako začuđen: "Who in their right mind would ask the Congress of the United States — who can’t cobble together a fiscal policy — to assume control of monetary policy?".

Vrlo dobro pitanje. I ja bih voleo da znam odgovor na njega. Samo što bih ga ja preformulisao i uputio ekspertima koji podržavaju "nezavisnost centralne banke", pre nego onima koji hoće da je nadgledaju. Ako je monetarna politika suviše ozbiljna stvar da bi se mogla prepustiti demokratiji, šta ćemo sa fiskalnom politikom? Čini se da ekonomisti imaju jednako "naučne" teorije o "optimalnom oporezivanju" i "fiskalnom menadžmentu" kao i o štelovanju "monetarnih agregata" i spasonosnom efektu koji to ima na naše živote. Ako se primitivcima u Kongresu ne sme dati ni da nadgledaju Fed, a nekmoli da nešto odlučuju o monetarnoj politici, kako onda sme da im se prepusti odlučivanje o porezima i državnoj potrošnji? Nije li to krajnje neodgovorno i neozbiljno? Čovek iz Feda je sasvim u pravu, štaviše nije dovoljno radikalan. Šta ćemo sa klimatskim promenama - eksperti kažu da država mora nešto duradi inače smo gotovi, a svet dozvoljava Jimu Inhofeu, Rand Paulu, Ted Cruzu i sličnim obstrukconistima da blokiraju bilo kakvo rešenje?

Mislim da je objašnjenje u sledećem. Ideološka osnova sveprisutnog mirpopomazanja "nezavisnih regulatornih tela" od strane intelektualaca se nalazi u progresivnoj eri s početka 20 veka. Progresivci su bili ili školovani u Nemačkoj ili školovani od strane ljudi koji su školovani u Nemačkoj. Njihovi ideali su jaka i "kompetentna" državna uprava, koja radi nezavisno od bilo kakve demokratske kontrole i sprovodi naučno planiranje društva. To je zapravo jedna militantna, socijalistička verzija doktrine provećenog apsolutizma. Za tu doktrinu američki sistem demokratske kontrole, dvodomni Kongres, federalizam, "strančarenje" predstavljaju smrtne neprijatelje, jer koče njihove spasonosne reforme. Narod je glup i neprosvećen, ne shvata da je socijalizam za njegovo dobro, a američki sistem koji  u velikoj meri ostavlja moć u rukama tog istog naroda predstavlja glavnu kočnicu popravljanja Amerike od strane intelektualaca. Stoga je njihovo rešenje teorija Vudro Vilsona o administrativnoj državi kao superiornom obiku u odnosu na demokratiju, Ustavu kao prevaziđenom dokumentu i demokratiji kao anarhiji.

Cela istorija Amerike u prethodnih sto i više godina se može posmatrati kao jedan dugotrajni puzajući puč akademsko-birokratskog kompleksa protiv demokratije i vladavine prava. Njihova revolucionarna strategija je vrlo jasna, i tačno odgovara onome što je zamenik direktora CIAe iz Reganovog vremena, Herbert Meyer rekao za spoljnu politiku Sovjetskog Saveza: "whatever is theirs is theirs, whatever is not theirs yet, is up for grabs". Koju god oblast "javne politike" administrativna država u državi zaposedne, s tim je završeno, njihova moć može samo da raste; koju god oblast nisu zauzeli znači samo da još uvek nisu uspeli da je zauzmu i da se na tome radi.

Naravno, ovo funkcioniše samo pod uslovom da opseg državne kontrole ekonomije stalno raste. Ako količina stvari koja se od političara očekuje da kontrolišu raste, oni će morati sve više i više od toga da delegiraju birokratiji. 95% pravila koja se odnose na poslovanje i na svakodnevni život danas nisu napisana u Kongresu nego od strane "nezavisnih regulatornih tela" koja nikome ne odgovaraju i niko ih ne kontroliše: EPA; OSHA, FDA, FTC, IRS,. Te i desetine drugih agencija su legla puzajuće etatističke revolucije u Americi zaposednute od strane ljudi, školovanih i vaspitanih da rade protiv američkog sistema slobodnog tržišta i da ga potkopavaju na svakom koraku. Ako ne verujete pogledajte reicmo šta EPA radi  na sistematskom uništavanju američke ekonomije. I kako IRS koristi svoju moć u političke svrhe.  Ceo proces ne bi bio moguć da nema saradnje političara koji žele da se oslobode odgovornosti: kad birači protestuju zbog nečega, oni kažu: to je EPA ili to je IRS, i ja ih mrzim jednako kao i vi, samo sam nemoćan da išta uradim.

Uloga ekonomista u ovom procesu je uglavnom bila da smišljaju post festum opravdanje za svaki etatistički big leap forward. Tokom 1890ih i 1900ih u Americi je postojalo vrlo razvijeno tržište telefonskih usluga i oštra konkurencija, Toliko oštra da su mnogi proizvođači lobirali državu da se "uvede red u tu oblast" što je na kraju i učinjeno kartelisanjem tržišta i uvođenjem zabrana ulaska novim kompanijama. Pošto je cela ova neslavna politika primenjena ekonomisti su došli sa teorijom "prirodnog monopola", da bi dokazali da upravo ove oblasti koje su vlada i monopolisti zakonski zaštitii od konkurencije sa obrazloženjem da je preterana konkurencija štetna, nisu u stvari pogodne za konkurenciju. Ekonomisti su objasnili da, kad malo bolje razmislimo, konkurencija zapravo nije ni moguća u domenu telefonskih usluga, ili proizvodnje i distribucije električne energije, i ponudili vrlo fensi u učene razloge za to poput "dupliranja kapaciteta", "subaditivnosti funkcije troškova" i slično.

Ili uzmite antitrustno zakonodavstvo. Uvedeno je iz političkih razloga, ali su onda ekonomisti vrlo brzo pronašli teoriju koja pokazuje zašto je to zakonodavstvo zapravo jedina moguća zaštita slobodnog tržišta od njega samog: teorija savršene konkurencije: Ako nema sto hiljada proizvođača koji nude istu robu, po istoj ceni bez reklame i marketinga, onda nema konkurencije. Teorije i modeli (svaki učeniji i sofistikovaniji od prethodnog, od savršene konkurencije,  preko "kontestabilnosti tržišta" do teorije igara) su se menjale tokom 20-og veka ali zaključak da je antimonopolska regulativa neophodna ostaje. 

Monetarna politika je jedna od tih oblasti koja je iz političkih i lobističkih razloga tokom progresivne ere data birokratima na upravljanje a onda su došli ekonomisti da to opravdaju kao jedino moguće rešenje i da ponude čisto naučne razloge za to. Početni razlozi su bili da se centralizuju monetarne rezerve i omogući povećanje likvidnosti u trenucima kriza te spreče bankarske panike. I to je sve. Onda se pojavila ideja "stabilnosti cena" koju su lansirali inflacionsitički protivnici zlatnog standarda kao "krutog sistema", poput Irvinga Fischera i Frank Knighta, a kasnije prihvatio ostatak "ekonomske profesije". Dakle, štampanje para da se izbegne pad nominalnog dohotka. Hoćete da ukinete Fed - ko bi onda brinuo o stabilnosti cena? - to je refren koji ekonomisti decenijama ponavljaju na pomen bilo kakvog drugačijeg rešenja. Mešutim, stvar ide i dalje od toga: danas je Fed potreban ne samo radi stabilnosti cena, nego i štelovanja makroekonomskih agregata poput M2 (zbir keša, depozita po viđenju i štednih uloga), zaposlenosti, neki ekonomisti čak tvrde da Fed mora da obezbedi kontinuiran rast nominalnog GDPja (na veliko oduševljenje birokrata u Fedu). Uopšte nije isključeno da će dominantni odgovor ekonomista za recimo deset godina na predlog za ukdanje Feda biti: "jel si ti normalan, ko će onda da targetira norminalni dohodak?"

Ovo vam savršeno objašnjava kako je moguće da se monetarna politika smatra legitimnim zabranom birokrata i "eksperata" a fiskalna politika je neobjašnjivo prepuštena političarima i kako je moguće da ekonomisti ne vide kontradikciju u tome. Odgovor je: nije prepuštena, nego samo još uvek nije preuzeta. Te još uvek nije razvijena odgovarajuća "naučna" teorija zašto je "nezavisna fiskalna politika" imperativ, a "politizacija" odlučivanja o visini poreza najveća opasnost po ekonomski prosperitet.
Categories: Srbija

Varufakis 0.5

Sun, 08/02/2015 - 12:49


Veoma je zanimljivo kako je govorio Varufakis pre 22 godine. Ne kažem da se paralela sa današnjim vremenom može tako lako povući, ali je zanimljiv razlika u pogledu i kritici. Jer ono što je govorio o problemima Grčkog društva je ono što se kasnije radilo na steroidima. 
Categories: Srbija