Tržišno Rešenje

Syndicate content
Updated: 2 hours 38 min ago

Malo o Vijetnamu, SAD i Srbiji

Thu, 16/11/2017 - 05:06
Nedavno sam slučajno naišao na interesantan pokazatelj u kojoj meri je slobodna trgovina (koju, kao što znamo, osporava horda idiota i na ekstremnoj levici i na ekstremnoj desnici) dobra stvar za odnose medju ljudima i može ako ne sprečiti ratove, kao što se Bastiat nadao, ono doprineti pomirenju i poštovanju među ljudima u posleratnom periodu. Pew poll je istraživao mišljenje o SAD u različitim zemljama sveta i među 50-tak država u kojima je istraživanje rađeno (Srbija nije među njima), najbolji rezultat, 84% povoljnih mišljenja o Americi, utvrđen je u... Vijetnamu.
Da nije u pitanju puka statistika govori i izuzetno prijateljski doček Trampa (a pre njega i Obame) u Hanoju, što su naglašavali i desničarski i levičarski mediji. Svi znamo za strahote Vijetnamskog rata, a da su one prisutne i danas govori vest koja se provukla na marginama samita o tome kako i dalje traje program pomoći žrtvama zloglasnog Agent Orange defolijanta. Znamo i da je Vijetnam, uprkos ogromnog uspona privatnog preduzetništva, i dalje komunistička jednopartijska država. Kako onda objasniti toliko proameričko raspoloženje Vijetnamaca?
Čini mi se da nema ozbiljne alternative „bastijatovskoj“ hipotezi da je ultimativni uzrok tome slobodna trgovina. SAD su najveći trgovinski partner Vijetnama i obim bilateralne trgovine se procenjuje na preko 25 milijardi dolara. Od „otvaranja“ početkom veka, ova vrednost je porasla više hiljada procenata, a američke investicije su prisutne u svim sektorima, sa efektima naročito vidljivim u malim i srednjim preduzećima. Ispostavlja se da je sloboda trgovine u ovom slučaju jača od politike, jer se taj proces odvijao uprkos višestrukim oznakama Vijetnama kao „netržišne ekonomije“ od strane američkog Kongresa. Ovaj ogromni obim trgovine nije mogao da ne ostavi pozitivne posledice po vijetnamsko društvo u celini, naročito kulturu. Procenat Vijetnamaca koji govore engleski je najveći u Aziji (među zemljama koje nisu bile britanske kolonije), iako je to u periodu rata i neposredno nakon njega predstavljalo ozbiljan rizik. Ovome pomaže i činjenica da je demografska struktura Vijetnama jako povoljna, sa velikim procentom mladih i životnim vekom koji se, kao posledica brzog porasta standarda, stalno uvećava. Kao što je jedan tamošnji novinar (zaposlen u državnom mediju, koji je i dalje pod partijskom kontrolom) rekao u razgovoru sa Zapadnim kolegama (parafraziram) „nema nikakvog razloga da vesti o SAD ne budu povoljno pokrivene. Rat je davna istorija. Mi smo okrenuti ka budućnosti.“
Naravno, dežurni srpski kafanski geopolitičari sigurno već imaju „u rukavu“ nekoliko teorija zavere, od kojih je valjda najsmislenija ona da je to posledica Trampove antikineske predizborne retorike. Da to ne može biti presudan faktor pokazuje činjenica da je proameričko raspoloženje bilo slično snažno u Vijetnamu u doba Obame, koji se nije isticao antikineskom retorikom. Takođe, ima drugih zemalja koje imaju tradicionalne sukobe sa Kinom i podozrenja prema njenom usponu, ali koje ne prati takvo proameričko raspoloženje kakvo vlada u Vijetnamu (npr. Japan, u kome 57% stanovništva ima pozitivno mišljenje o SAD u istom istraživanju, ili Indija, gde je analogna vrednost 49%). Pri čemu, uzgred budi rečeno, Vijetnam ima verovatno zaista najdugotrajniju realnu – za razliku od ponekih mitoloških – tradiciju „herojskog otpora“ (čitaj: pobedničkih ratova sa) raznim osvajačima, od Čin Ši Huang-tija, graditelja Velikog zida, preko dinastije Sung, Kublaj-kanovih Mongola, pa sve do Japanaca, Francuza, Amerikanaca, Crvenih Kmera i Maovih Kineza u 20. veku.
Sve ovo sadrži vrlo realne pouke za ovdašnje prilike. Nedavno je u poseti Srbiji bio Brajan Hojt Ji, pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD, što je bio samo još jedan poziv ovdašnjim medijima i vaskolikom nacionalističkom (ali i komunističkom) bašibozuku da se izviče, iskrevelji i istovari, što u štampanom, što u elektronskom, što u internet formatu. Po ko zna koji put smo mogli da se uverimo da je sreća što Srbija nije u Pew-ovoj anketi – ne sumnjam da bismo bili na nivou islamskih zemalja, posebno Jordana, Sirije i palestinske Zapadne obale po nivou antiamerikanizma.
Međutim, primer Vijetnama bi trebalo da nam sugeriše i nešto drugo, naime da taj i takav notorni antiamerikanizam predstavlja samo posledicu nacional-socijalističkog i rusofilskog ispiranja mozga i ničeg više, odnosno ničeg što je utemeljeno u realnosti. Kada bi glavešine odlučile – kao što je vijetnamska partija imala mozga da uradi – da zaista nema razloga za „nepovoljno pokrivanje“ medijskih sadržaja vezanih za SAD, onda bismo se mogli nadati da bi se situacija u doglednom periodu unormalila. Kada bismo rešili da se, umesto patološke zaljubljenosti u mitsku prošlost, okrenemo malo više ka budućnosti, poput mladih Vijetnamaca, mnogi naši problemi bi postali rešivi. Zašto se to ne dešava, pravo je pitanje koje bi trebalo da bude postavljeno vlastodršcima. Nevolja je što se ni stav opozicije mnogo po tim pitanjima ne razlikuje.
Da rezimiram, srpski antiamerikanizam je maligna budalaština koja, naravno, nanosi najviše štete upravo Srbiji. Kakvi god da su navodni „razlozi i opravdanja“ za isti, svakako ne mogu biti ni približno sličnog reda veličine kao oni koje bi vijetnamski nacionalisti (ili komunisti) mogli pronaći. Ali, za razliku od obala Save i Morave, na obalama Mekonga ima daleko manje zlovolje i kalimerovski shvaćene "svetske nepravde". Kad su čak i komunisti u Vijetnamu bili u stanju da – zarad sopstvenih interesa, naravno, kao što i treba da bude – „okrenu ćurak naopačke“ i raduju se trgovini i saradnji sa SAD, te posetama američkih zvaničnika, činjenica da su srpska javnost i mediji pod udbaškom kontrolom onako monstruozno reagovali na prilično bezazlenu i rutinsku posetu g. Hojta Jia (ali i posete Zapadnih intelektualaca poput Herte Miler tu negde u isto vreme) govori da je ovdašnje mentalno i moralno stanje asimptotski blizu apsolutne nule. Da parafraziram legendarni naslov Česlava Miloša, i od zarobljenog uma postoji – zarobljeniji.
Categories: Srbija

Crtice o Oktobarskoj revoluciji

Thu, 02/11/2017 - 08:36
Bliži se tačan dan stogodišnjice Oktobarske revolucije i mnogo se piše o tome. Evo mojih nekoliko nota o događaju i izdvajam samo stvari za koje mislim da su manje poznate ili koje su mi posebno interesantne. Nekada sam dosta čitao o ovom periodu ali sada više ne i možda me sećanje negde i vara.

1. "Oktrobarska revolucija" nije ni oktobarska, ni revolcija. Oktobarska više nije zbog promene kalendara, sada datum pada u novembru. Ali nije ni revolucija jer je po svim svojim ključnim karakteristikama bila samo jedan odlično organizovani puč.

2. Rusija jeste imala revoluciju, ali ona se dogodila još u februaru iste godine. Tada je odstranjen car Nikolaj, a vlast preuzela privremena vlada. Privremena vlada, koju je najpre predvodio uglavnom zaboravljeni grof Lvov a onda poznatiji Kerenski, gubila je konce iz ruku i pravu vlast je sve više preuzimao petrogradski sovjet.

3. U periodu između marta i oktobra, Rusija je po nečijim rečima bila "najslobodnija zemlja na svetu". To je bilo na korak od anarhije jer su se stare strukture vlasti raspadale, ali je po prvi put u istoriji bilo ko mogao da agituje za bilo šta. Čitav vek pre toga zemlja je bila puna raznih radikala, ideologa, revolucionara, teoretičara i planera, uključujući i prve teroriste u istoriji. Posle delimične liberalizacije i uspostavljanja parlamentarizma iz 1905. godine dobili su veću, a na leto 1917. i potpunu slobodu agitacije. I masovno su je koristili, propagandista i pamfletara bilo je svuda.

4. U potpunoj slobodi populisti su se bolje snašli od ostalih. Konstitucionalni demokrati (KaDeti) nisu bili tako efektivni kao socijalisti. A socijalisti nisu bili tako efektivni kao boljševici.

5. Boljševici, ili u prevodu "većinci", nisu čak bili ni u toj većini po kojoj su sebe nazvali. Nazvali su se tako jer su na jednom sastanku u procepu prvobitne socijal-demokratske partije navodno prevladali u glasanju. Ali na tom sastanku bili su u većini samo po jednom pitanju; u drugima su većinu činili oni koje su nazvali "manjincima", menjševici. Eto, izvanredna propagandna sposobnost boljševika je rano došla do izražaja, a od onda se još i usavršila.

6. Lenjin je najsposobniji lider za kojeg u istoriji znam. Sve vreme su skoro svi ostali sumnjali u sve što je hteo da ostvari. Do samog kraja niko, ni najbliži saborci, nisu stvarno verovali da mogu preuzeti vlast. Protivili su se, odbijali da učestvuju. Godinama pre toga Lenjin je osmislio strategiju koja je, kontraintuitivno, bila protiv omasovljenja komunističkog pokreta. Umesto omasovljenja insistirao je na maloj i dobro organizovanoj grupi posvećenih revolucionara. Baš se tako sve i dogodilo.

"Sposoban", kad je u pitanju Lenjin, treba shvatiti u čisto instrumentalnom smislu, kao sposobnost ostvarenja onoga što je naumio. Inače je Lenjin bio beskrupulozan koliko i Staljin, samo ne i takav paranoik-psihopata.

7. Nije mi jasno kako se i zašto na srpskom ustalio izgovor Lenjin umesto izvornog Ljenin.

8.  Kerenski i Lenjin su iz istog mesta, Uljanovska, tako kasnije nazvanog po Lenjinu. Lenjin, inače, nije iz plebsa nego iz fine porodice. Otac mu je bio glavni školski administrator u svojoj oblasti što je u tadašnjem sistemu značilo i pripadnost nižoj aristokratiji. Kerenski je posle revolucije na kraju završio u SAD. Negde u Kaliforniji je živeo i predavao na univerzitetu sve do 1970. i studenti nisu mogli da veruju da je to taj istorijski Kerenski.

9. Revolucija je, dakle, u stvari bila puč. Posle pada monarhije uspostavljena je privremena vlada, ali sve veću de facto vlast vremenom su preuzimali lokalni radničko-politički saveti ili "sovjeti", naročito sovjet glavnog grada, tada Petrograda. A sovjete su sačinjavali radnici i političari raznih radničkih i socijalističkih partija i struja, ne samo boljševici. Oktobarski puč sastojao se u svrgavanju nemoćne vlade Kerenskog i u preuzimanju sovjeta od strane boljševika.

10. U isto vreme, posle pada monarhije, seljaci po ruskim prostranstvima preuzimaju stvari u svoje ruke i tokom leta 1917. vode rat protiv aristokratije i prisvajaju njihove posede. U to vreme, većina seljaka koji otimaju zemlju još uvek nikada nije čula za Lenjina.

11. Da saberem, revolucija se u 1917. uistinu dogodila. Ali nije se dogodila "Lenjinova oktobarska revolucija protiv bivšeg sistema." Dogodile su se, ovim redom:
   1) šira politička revolucija protiv autoritativne monarhije u februaru 1917, koja je bila kulminacija višegodišnjih previranja
   2) spontano urušavanje seoske aristokratije i nasilna preraposdela zemlje u korist seljaka na leto 1917,
   3) u gradovima, sve veća uloga i de facto vlast petrogradskog i drugih sovjeta, usled slabosti privremene vlade Kerenskog,
   4) i onda, na kraju, u oktobru, Lenjinov puč protiv privremene vlade i protiv ostatka sovjeta.

12. Ponovo o Lenjinovoj sposobnosti. Ovo su bili ljudi isključivo vođeni ideologijom, do nivoa neshvatljivog u današnje vreme jer takve ideološke ubeđenosti više nema. Ipak, Lenjin je kad je trebalo da se osvoji i zadrži vlast bio izuzetno pragmatičan. Ključno, seljacima je obećao da mogu zadržati zemlju koju su preuzeli i preuzeti još toga što je ostalo. Tek će Staljin to kasnije kolektivizovati. Dalje, vojnicima na frontu je obećao kraj rata i to ekspresno ispunio sklopivši mir kojim je Nemcima predao ogroman deo teritorije. Kasnije će istu pragmatičnu notu pokazati dozvoliviši elemente kapitalizma i tržišta putem Nove ekonomske politike (NEP), kada su prvi pokušaji podržavljenja doveli do raspada ekonomije.

13. Privremena vlada je pre svrgavanja bila raspisala izbore za konstitutivnu skupštinu za novembar 1917. Posle preuzimanja vlasti Lenjin nije imao kud nego da sprovede te izbore. Na njima su boljševici, već tada na vlasti i sa kontrolom, osvojili 24%. Pobednici su bili drugi, mekši socijalisti. Izbori su, očekivano, ignorisani. Na kraju krajeva, prema Marksu, obični ljudi nemaju tu svest koju ima radnička avangarda.

15. Posle revolucije je Lenjin, sada lider najveće zemlje na svetu, još neko vreme živeo u studentskom domu Instituta Smoljni. Nije imao vremena da razmišlja o preseljenju. Ubrzo se navikao na luksuz, prisvojio par vila i skupocene carske automobile. U post-revolucionarnom haosu su bande harale ulicama i po rečima jednog autora neko je zaustavio Lenjinov konvoj i pod pretnjom pištoljem mu oteo rols-rojs. Ako su komunisti "eksproprisali eksproprijatore", onda je pljačkanje Lenjina bio redak slučaj eksproprijacije eksproprijatora eksproprijatora. 
Categories: Srbija

Marks kao ekonomista

Thu, 12/10/2017 - 23:38
NIN povodom 150 godia Kapitala radi dodatak o Marksu pa su me upitali za misljenje. Ovo je moj prilog objavljen u danasnjem broju:
Možda je najupornija zabluda o Karlu Marksu to da je on bio ozbiljan, pronicljiv i dalekovid teoretičar, čija se agenda u praksi samo nesrećnim spletom okolnosti izjalovila. Komunizam je propao gde god je u raznim verzijama isproban. Što je verzija bila bliža originalnim knjiškim šemama, to je katastrofa, kao u Kambodži, bila veća. Socijalističke privrede koje su udaljile od teoretskih ideala, kao SFRJ, uspevale su da prežive mada ne i da rastu i obogate se poput tržišnih ekonomija toga doba.
Marksovo ekonomsko teoretisanje je i za ondašnje standarde bilo neutemeljeno i proizvoljno. Svoju teoriju on je sazidao na aksiomu da jedino ljudski rad stvara ekonomsku vrednost. Krenuvši od tako pogrešnog ubeđenja, Marks je upitao kako onda može postojati profit za vlasnike kapitala. Stvaraju ga radnici svojim znojem, jer prema aksiomu od kojeg je krenuo i ne može biti drugačije. 
Preduzetnička ideja, organizacija posla i rizik ulaganja kapitala kod Marksa ne postoje, računa se samo uloženi rad. A račun uloženih radnih sati pokazivao je sistemsku prevaru – kapitalisti radnicima ne isplaćuju zasluženu zaradu već jedan deo neopravdano zadržavaju za sebe.
Sva famozna dijalektika svela se, dakle, na kružno rezonovanje: pošto samo rad stvara vrednost, sva vrednost mora pripasti radu. Da je polazna pretpostavka Marksove logike pogrešna bilo je jasno još za vreme njegovog života. Raniji teoretičari jesu nagađali da ekonomsku vrednost stvara samo rad. Ali već od 1870-ih, ubrzo nakon objave prvog toma Kapitala, ekonomisti širom Evrope odbacili su radnu teoriju vrednosti kao duboko pogrešnu i nikada joj se više nisu vratili.
Nasađena na pogrešnom polaznom principu, ni Marksova predviđanja se nisu ostvarila. Radnici nisu bivali sve siromašniji i sukobi rada i kapitala nisu se zaoštravali. Naprotiv, istoričari su pokazali da se položaj radnika osetno poboljšavao još za vreme Marksovog života. Kao u današnjoj Kini, mladi ljudi su širom tadašnje Evrope hrlili sa sela u gradove da bi naporni poljski rad zamenili radom za redovnu i vremenom sve veću platu. Niti je kapitalizam posustao usled dugoročnog pada profitnih stopa kako je Marks prorekao. Profitne stope nikad nisu bile tako visoke kao što su Marks i sledbenici zamišljali, ali do današnjeg dana one niti posebno padaju niti naročito rastu.
Marks je bio čovek koji je čvrsto verovao u svoje ideje i posvetio im čitav svoj život. Neka njegova šira političko-filozofska zapažanja zavređuju pažnju i danas. Tehnološki determinizam koji trvdi da materijalna baza uslovljava društvene odnose – da ručni mlin stvara feudalizam a parni mlin donosi kapitalizam – ponovo je intrigantan u 2017. godini kada se u svetu raspravlja kako nove tehnologije, internet i društvene mreže menjaju politički poredak. Ali baš zbog svoje ideološke posvećenosti Marks i nije bio nikakav ekonomski teoretičar. Iako je voleo da ističe naučnost svojih teorija i nenaučnost tuđih, uvek je prvenstveno bio ideolog revolucionarne levice. Svoj stav o kapitalizmu i komunizmu jasno je obznanio još 1848. kada je kao mladić u svojim kasnim dvadesetim sa Engelsom sastavio Manifest komunističke partije. Sve kasnije detaljno ekonomsko teoretisanje iz Kapitala i drugih spisa nije bilo teorijska osnova komunizma kako su nas u školama i na fakultetima učili, već naknadni pokušaj da se ova radikalna ideologija predstavi naučnom i racionalizuje.  
Categories: Srbija

Antinauka sa levice: dva primera

Tue, 05/09/2017 - 19:35

Veoma ugledni PLOS One objavio je pre par meseci interesantnu studiju međunarodnog tima naučnika koji se bave benefitima uvođenja genetski modifikovanih poljoprivrednih kultura u subsaharskoj Africi, kao i oportunitetnim cenama (materijalnim i u ljudskim životima) odlaganja uvođenja GMO u određene zemlje. Rad egzaktno pokazuje da odlaganje sa uvođenjem GMO – autori koriste skraćenicu GE od “genetically engineered”, ali to je isto – iz različitih birokratsko-regulatornih razloga nanosi veoma opipljivu štetu privredi, ali i u broju života izgubljenih zbog pothranjenosti. U radu se eksplicitno apostrofira pogubna levičarska i antinaučna politika EU u vezi sa ovom temom, koja često predstavlja direktnu prepreku masovnom uvođenju ovih spasonosnih poljoprivrednih tehnologija u stalnu upotrebu.

Tipični pasus: If Kenya had adopted GE corn in 2006—according to the reports of the IRMA project this was possible—between 440 and 4,000 lives could theoretically have been saved. Similarly, Uganda had the possibility in 2007 to introduce the black sigatoka resistant banana, thereby potentially saving between 500 and 5,500 lives over the past decade. The introduction of Bt cowpea is expected to be in 2017 in Benin, Niger, and Nigeria. The AATF has already indirectly expressed concerns about reaching this goal by explicitly mentioning the phrase: “depending on approvals”... A one-year delay in approval would especially harm Nigeria, as malnourishment is widespread there. The consumption of cowpea per capita is higher than in both Benin and Niger. A one-year delay is estimated to cost Nigeria about 33 million USD to 46 million USD and between 100 and 3,000 lives.

Dakle, potpuno suprotno od uobičajenog stanovišta iza kojeg se obično krije regresivna i nazadnjačka agenda: “Daj da malo sačekamo, kud se žurimo, itd.” Slučaj sa GMO je dodatno zanimljiv po tome što se u njemu odlično prelama slaganje među ekstremistima na obe strane političkog spektra karakteristično za doba Trampa i Brexita – levičarski ekstremisti su najglasniji u svom regulatornom i antinaučnom ratu protiv GMO, ali ne treba zanemariti ni verske fanatike i ostale ekstremne tradicionaliste koji standardno bulazne o tome kako je biotehnologija “igranje boga” i strašilo “nemoralne nauke” (u evangelističkim born-again-bullshit krugovima se često dodaje “nemoralne državne nauke” bez da se kapira prilično očigledna istina da se najveći deo biotehnoloških istraživanja generalno i GMO partikularno odvija u privatnom sektoru). 
Rekao bih i da je ovo odličan primer onoga što je Hajek pokušavao da kaže u često citiranom (ali često i neshvaćenom) eseju Zašto nisam konzervativac: postoji savršeno dobro definisan smisao u kojem klasični liberal, za razliku od konzervativca, gleda u budućnost sa optimizmom i pozitivnim afektom. Prošlost nije bila bolja zato što u njoj nije bilo GMO; bila je lošija zbog toga. „Zlatno doba“ bilo koje vrste, bilo ono edensko, vinčansko, arijevsko, doba Nemanjića, Lost Cause of the South, itd. isl. je bez izuzetka mistifikacija, obično praćena zavlačenjem ruke u tuđi džep. Isto kao što “Oci osnivači” (da ne pominjemo proroka Muhameda, evanđeliste, cara Solomona i druge još drevnije Nesporne Autoritete) nisu mogli ništa relevantno da kažu o genetski modifikovanim organizmima, pa sve da im priznamo natprirodnu inteligenciju i moralnost – pa je eo ipso zaludan posao pokušavati da se do odgovora na probleme koje u vezi sa GMO imamo dođe nekakvom egzegezom Neprikosnovenih Spisa – isto tako je „mudrijaško“ čekanje na bolje uvide budućnosti u boljem slučaju tek samo prefinjeniji oblik lenjosti i prokrastinacije, a u lošijem slučaju čisto podmetanje klipova u točkove.
U pomalo srodnom duhu, levičarski ekstremisti su još jednom prevazišli sami sebe sa još jednom Jezivom Zaverom da se privatizuje (o horora!) i komercijalizuje (upomoć! upomoć!) svemir i nebeska tela u njemu: https://www.youtube.com/watch?v=GjiCFkSt6Ec(oko 5. minuta počinje kratki, ali urnebesni, segment o “užasnoj privatizaciji svemira”)
Dok mi lično zaista nimalo ne smeta pljuvačina usmerena ka trampističkim klovnovima tipa Stephena Millera i naročito komičnog budalaša Sebastijana Gorke koji kao da je izašao iz neke balkanske klozet-fašističke organizacije poput SANU, HAZU ili Francuske 7, jedan od problema sa takvim likovima upravo i jeste u tome što oni nemaju ni traga konceptualnog i kognitivnog aparata koji je neophodan za ozbiljno suočavanje sa potrebom i u konačnoj analizi moralnim imperativom komercijalizacije svemira, o čemu sam ovde svojevremeno pomalo i pisao. Kontekst levičarskog komentara i standardnog skandalizovanja (zamislite, svemir može biti zagađen!) nas sprečava da sagledamo istinske i veoma ozbiljne probleme sa kojima se suočavamo, i u pogledu resursa i u pogledu ekoloških i klimatskih posledica kratkovidih politika na svim stranama mainstream političkog spektra. 
Categories: Srbija

Sloboda govora

Sat, 26/08/2017 - 08:54
U zanimljivom tekstu Megan McArdle postavlja između ostalog pitanje koje ulazi u srž klasičnog liberalizma - da li principijelna crta između privatnog i državnog sankcionisanja govora suštinski opisuje slobodu govora. Znači, da li je društvo u kojem vam država dozvoljava da kažete šta hoćete (ne postoje nikakva zakonska ograničenja, congress shall pass no law, etc.) ali rulja kažnjava svaki iskorak iz strogo propisanih okvira društvo u kojem zaista postoji sloboda govora?

Neposredan povod za njenu kolumnu je nedavni incident u Guglu, gde je jedan od inženjera izneo svoje viđenje "manjka" žena u Guglu i, opštije, inženjerstvu i kompjuterskim naukama. Kao ženi koju su roditelji naterali da završi  ETF odavno mi je jasno da je priča o diskriminaciji žena u tehničkim oblastima potpuna budalaština. Upravo je suprotno - u svakoj situaciji koja zahteva tehničko znanje ženska osoba koja ga ima dobija pozitivnu pažnju i biva dodatno stimulisana i nagrađivana. Ima raznih istraživanja na ovu temu, ali iskreno, za mene se stvar svodi na to da imam zaista dosta iskustva u svemu tome i ako postoji problem onda je on suprotan a to je presija da se žene bave matematikom ili, još gore, inženjerstvom i programiranjem. Megan McArdle ima odličan tekst i na tu temu koji je vrlo sličan mom iskustvu a opisuje taj osećaj da ste okruženi ljudima kojima je to čime se svi vi profesionalno bavite mnogo zanimljivije nego vama (i da će kao posledica u tome biti mnogo bolji). Sećam se npr. nekih inače lošijih studenata na ETF-u koju su u slobodno vreme pravili nekakva tranzistorska kola. Ili, na postdiplomskim studijama statistike, kineskim studentima koji isprobavaju varijante nekog problema koji nije za domaći. Ili, u Matematičkoj gimnaziji onih koji vikendom prorađuju rumunske zbirke. To je demorališuće i otuđujuće i tu vam postane očigledno da ste vi za nešto drugo, nešto u čemu ste ne samo dobri nego vas i interesuje. Kao i velikoj većini žena, meni je sedenje za kompjuterom, osim ukoliko je u pitanju neka vrsta komunikacije, dosadno (a suprotno uvreženom mišljenju nije preterano dobro ni plaćeno. Ljudi koji su najglasniji na temu da više žena treba da se bavi npr. programiranjem se praktično nikad sami ne bave tim divnim, zanimljivim poslom).

No, čak i da James Damore nije u pravu, ostaje činjenica da je zbog mišljenja koje je izneo izgubio posao ne samo u Guglu nego je zahvaljujući internetu i društvenim mrežama stigmatizovan verovatno do kraja života. Drugim rečima, posledice iznošenja "pogrešnog" mišljenja su prilično dramatične. Nije to baš Goli otok, ali je po posledicama rekla bih prilično uporedivo sa nekom formom ograničenja slobodnog govora u zakonskoj sferi.

Ova tema mi često pada na pamet kad poredim SAD i Srbiju. Na papiru, sloboda govora u SAD je veća nego u Srbiji. Prema klasičnoj libertarijanskoj prici, bitno je samo da li dršava ograničava govor. Ali, subjektivni osećaj je drugaciji. U Srbiji se osećam slobodnije da pričam o čemu hoću, kako hoću, da eksperimentišem sa idejama. Nema te masovne osude; kao da ljudi nisu toliko investirani u svoje stavove. U stvari nisam sigurna da bih se usudila da napišem ovakav tekst na nekom američkom blogu - svakako ne ako bih npr. bila direktor neke kompanije ili docent na univerzitetu.

Skoro je nezamislivo da u Srbiji neko napiše memo kakav je napisao James Damore. U stvari, već sama cinjenica da za tim nema potrebe govori o nekim zdravim rezonima u srpskom društvu; kad nesto nije tabu nema potrebe ni za njegovim kršenjem. Takođe je nezamislivo da se oko ovog zapisa razvila takva histerija. Bilo bi verovatno glasova kritike, ali oni teško da bi imali neke trajnije posledice. Zoran Milivojevic je tu dobar primer - neko ko voli da kontrira tom nekom recimo sa Zapada uvezenom elitnom mišljenju, i ko je često kritikovan a ipak opstaje na javnoj sceni u moralnom rangu sa svima ostalima, kao predstavnik 'druge strane'. U međuvremenu, teniski komentator u SAD je izgubio posao jer je rekao da Venus Viliams igra 'gerila tenis' (a pošto 'gerila' zvuci kao 'gorila'...).

U krajnjoj tački problem sa libertarijanskom teorijom je dublje prirode. Ljudska istorija i društvo se ne može podvesti pod mali broj jasno formulisanih principa. Postoje razni principi (privatna svojina, individualna prava) koji imaju puno smisla i objašnjavaju mnogo stvari ali kad sve odgovore pokušamo da pronađemo u njihovoj primeni upadamo u razne apsurde. Vremena se menjaju, više ne živimo pod zabranom uvoza i kontrolom cena, nisu svi principi jednako relevantni. Tako je i sa slobodom govora. U npr. Turskoj je državna represija glavni problem. Ali, na mnogim mestima, naročito na Zapadu, postoje ozbiljnija ograničenja. Za njih je potreban neki novi princip.
Categories: Srbija

Par crtica iz SAD-a, Volume I: politika

Wed, 23/08/2017 - 09:35
Tokom avgusta sam proveo dve nedelje u SAD. Prva nedelja je bila radna pošto sam učestvovao na jednom novopokrenutom programu fondacije Friedrich Naumann, pod nazivom World Economic Order. Ovo je bio prvi program, i bio je posvećen protekcionizmu i međunarodnoj trgovini. Ovo je verovatno najbolji program na kome sam do sada učestvovao, pošto je imao dobru raspodelu vremena između predavanja, radnih sastanaka i prilika za networking, a i same organizacije koje su bile uključene u program su se potrudile da sve zaista bude na visokom nivou. Za ovo je verovatno najzaslužniji direktor kancelarije u Vašingtonu, Klaus, koji već više od 3 decenije živi i radi u Vašingtonu, a radio je i u političkim kampanjama nekih kandidata i u samom Kongresu, pa su njegovi kontakti otvarali mnoga vrata koja bi inače ostala zatvorena. Pored standardnih think tank-ova (Peterson Institute for International Economics; Cato Institute; Heritage Foundation; Brookings Institute) koji prate međunarodnu trgovinu, bili su i organizovani sastanci sa profesionalnim udruženjima kao i federalnim institucijama: US Trade Commission, US Trade Representative, House of Representatives. 
Ovo je bio moj prvi boravak u SAD, i naravno da je bio prepun utisaka, pre svega da je to društvo koje je svetlosnim miljama udaljeno čak i od Evrope, Balkan da ne spominjemo. Usled političkih previranja (niko nije verovao u izbor Trampa, pa se posle postavilo pitanje imenovanja nove administracije, pa sada ruski uticaj tokom kampanje) politika je velika tema i običnom svetu, samo što oni razmišljaju u dihotomiji pro-Trump / anti-Trump, dok malo upućeniji i obrazovaniji ljudi govore o posebnim politikama nove administracije pa stoga pro-policy ili anti-policy. 
Kako sam svoj stav o političkim kretanjima uglavnom izgradio na osnovu selektivnog pristupa američkih i evropskih medija, doživeo sam nekoliko ozbiljnih momenata koji se mogu nazvati reality checks. Prvo, republikanska pratija je i dalje čvrsto free trade partija. Deo njenih glasača to nije, a oni se veoma glasni i važni jer izgleda da su oni bili važan jezičak na vagi na predsedničkim izborima. Izgleda da deo njih nije istorijski galsao za republikance, ali da je ih privukao Tramp. Republikanski establišment još uvek ne zna kako da se prilagodi ovoj situaciji - kako nam je rekao pomoćnik predsednika poslaničke grupe republikanaca (jer kako drugačije da prevedem Majority Leader?). To se lepo videlo i na glasanju u US Trade Commission dan posle toga: komisija ima 6 članova (3 republikanci, 3 demokrate) i prateću stručnu službu koja ispituje slučajeve non-fair trgovine i mogućih policy odgovara u oblasti trgovine (npr uvođenje prelevmana u slučaju dampinškog uvoza). Komisija je glasala o pritužbi na uvoz proizvoda od gume, sa željom da se ispita opravdanost uvođenja nekih mera zaštite. Proces su pokrenule američke kompanije protiv firmi iz Malezije (ako se dobro sećam), na glasanju su republikanci glasali PROTIV, a demokrate ZA. Toliko o tome da je republikanspa partija protekcionistička.
Drugo, gotovo svi akteri u SAD žele da se pokrene revizija NAFTA-e. Ali ne svi iz istih razloga: Tramp i delovi administracije možda žele da uvedu neki protekcionizam, ali drugi akteri žele reviziju da ovaj sporazum postao otvoreniji, a ne zatvoreniji. Trgovina uslugama nije dobro rešena njime jer je on pregovaran u trenutku kada Internet još nije funkcionisao, kao ni sistem rešavanja sporova pa se oni uglavnom rešavaju pred WTO. Ako Tramp ne uspe da okupi dovoljno jaku koalciju oko sebe, verovatnije je da će nova NAFTA biti liberalnija od stare. Ovo dodatno komplikuje procedura trgovinskih pregovora: normalna procedura podrazumeva da se svaki Free Trade Agreement (FTA) odobrava u Kongresu ne samo u celosti, nego i u pojedinosti tj moguće je postavljanje i usvajanje amandmana od strane kongresmena. Time bi neki teško ispregovarani FTA deal mogao da bude skroz promenjen u proceduri glasanja. Onda bi on morao da se opet pregovara sa drugim stranama, što nije nimalo lagodno ni lako. Zbog toga je ustanovljena ubrzana procedura - u njoj Kongres postavlja ciljeve koje FTA treba da postigne (oni mogu biti široki neobavezujući, tipa povećanje obima trgovine, olakšavanje pristupa američkim privrednicima tržištu date zemlje ali i mnogo konrektniji, npr smanjenje carina za američki izvoz od toliko i toliko % ili ukidanje kvota za šećer itd). Na osnovu ovih smernica se vode pregovori, i ukoliko se oni postignu, prilikom glasanja glasa se samo u celosti, ne postoji procedura promene pomoću amandmana. 
Treće, establišment republikanske partije nije preterao lud za Trampom, što se videlo i iz nastupa John McCain-a prilikom glasanja za Obamacare. Osim toga, sistem unutrašnje institucionalne kontrole administraciji dosta vezuje ruke - politički sistem je takav da moraš da znaš da sklapaš dilove da bi namakao većinu. Ovo nama može da deluje čudno pošto smo navikli na mašine za glasanje u Skupštini bez prava na mišljenje, ali u SAD nema centralizacije političke moći kao kod nas i državama regiona, tako da kongresmeni i senatori, iako pažljivo slušaju šta se priča u partiji i šta govori administracija, ipak više slušaju svoje konstituente koje su ih birale. 
Ovo sve ozbiljno narušava sliku omnipotentnog vladara koja se možda i nesvesno projektuje oko Trampa. Pored toga, ne postoji jak protekcionistički buljuk u Vašingtonu koji gura takve politike. Osim toga, ako bilo šta znamo o ekonomiji, to je da trgovinski deficit nije loš (Slaviša je pisao skoro o tome) sam po sebi, a kako su u SAD prisutni budžetski deficit i suficit na kapitalnom računu može se očekivati postojanje trgovinskog deficita. Pored toga, trgovinski deficit nije nešto posebno visok - u oviru je desetogodišnjeg proseka, i ispod 3% GDP-a (oko 500 milijardi USD godišnje), i smanjuje se od juna pošto izvoz značajno raste. Drugi ekonomski pokazatelji su za sada jako dobri, nezaposlenost je na rekordno niskom nivou još od izbijanja krize, na 4,3%, što je zapravo čak ispod prekrizne stope koja je 2007. bila 4,4%. Zato je veoma čudno da je protekcionizam tako visoko na skali problema; verovatno je trgovina samo popular scape goat koji se koristi da se zamaskiraju drugi problemi - veliki skill deficit među radnom snagom, to što rast ekonomije i zarada nije podjednako raspoređen pa postoje regioni i industrije koji se nisu oporavili od krize. Rast produktivnosti je visok tokom zadnjih godina, i on je zapravo uz automatizaciju koja je njegovo deo zapravo glavni krivac za smanjenje broja radnih mesta u manuelnim industrijama (neke brojke na koje sam naišao ovom trendu pripisuju 3/4 gubitka radnih mesta u industriji SAD, a samo 1/4 prebacivanju industrije u inostranstvo i uvozu). 
Zbog svega ovoga, mislim da se određenom dozom optimizma (ili barem značajno manjom dozom pesimizma) možemo da gledamo šta se dešava sa druge strane Atlantika. SAD su još uvek predvodnik slobodnog sveta, i dešavanja u njoj mogu da imaju značajne posledice po ostatak sveta, pa i po Srbiju. 

  
Categories: Srbija