Tržišno Rešenje

Syndicate content
Updated: 2 hours 30 min ago

Puč u Turskoj

Sat, 23/07/2016 - 14:25
Pre nedelju dana je u Turskoj organizovan neuspeli vojni puč. Da ne dužim o deteljima koji su poznati, zanimljivija su pitanja, ko ga je organizovao, zašto i kakve su konsekvence po budućnost Turske?

Erdoganova prva reakcija još tokom puča kad se uključio u jednu privatnu televiziju preko skypea je bila da optuži za puč "guleniste", sledbenike imama Fetulaha Gulena, vrlo uticajnog pobornika liberalnog i modernističkog islama koji je dugo bio Erdoganov saveznik. Gulen sada živi usamljenički život u Americi i ne učestvuje direktno u političkim zbivanjima. Erdogan optužuje Gulenove ljude u pravosuđu, policiji i vojsci da su organizovali puč sa ciljem da ilegalno preuzmu vlast.

Ko su gulenisti? Najbolja analogija je katolički Opus Dei, i egipatska Mulsimanska braća: religiozno-politička organizacija sa elementima konspirativnog delovanja. Samo što su gulenisti mnogo bolje organizovani i mnogo efikasniji  od Opus Deia, i nisu islamisti poput Braće (za razliku od Erdogana koji dolazi iz miljea Muslimanske braće, i bio je član islamističke partije Nedžmetina Erbakana 1990ih). Gulen je pobornik liberalnog islama koji je u Turskoj generalno dominantan, glavni elementi su mu: mistična, sufijska religija, tadicionalna teologija hanafi škole (dakle ne islamski fundamentalizam ili "salafizam"), preduzetništvo i kapitalizam, dobrotvorno delovanje i obrazovanje. Gulenisti su izrazito prozapadno nastrojeni, veruju da je islam kao religija potpuno spojiv sa konstitucionalnom demokratijom, kao i sa kapitalizmom. Podržavaju konvencionalno bankarstvo i kamate, što je prava retkost za muslimane, i vlasnici su nekoliko velikih banaka. Takođe zagovaraju približavanje sa hrišćanima i Jevrejima (Gulen se sreo sa papom) i imaju izrazito pro-izraelski stav u spoljnoj politici. Kada je Erdogan prekinuo odnose sa Izraelom pre neku godinu zbog one farsične ekspedicije turskih aktivista u pojas Gaze, Gulen je to oštro osudio.

Kao takvi, vrlo su uticajani u Turskoj zemlji u kojoj sufijski i hanafi islam i inače dominiraju; ocenjuje se da imaju oko pola miliona aktivnih članova, a vodeće udruženje industrijalaca koje okuplja uglavnom male i srednje preduzetnike (njih oko 50 000) je potpuno gulenističko. Širom sveta imaju preko hiljadu privatnih škola, kako u muslimanskim tako i nemuslimanskim zemljama, u kojima se predaju potpuno sekularni programi sa naglaskom na prirodne i tehničke nauke. Religija se predaje samo kao komparativna istorija svih religija, ne kao islamska veronauka. Samo u Americi imaju na desetine takozvanih "čarter škola", privatnih ustanova koje dobijaju poreske pare - tip škola koje američki levičari jako ne vole jer podrivaju monopol državnog, sindikalizovanog školstva. Ja sam za guleniste prvi put čuo potpuno nezavisno od problematike Erdogana i Turske, čitajući pre više godina neke žalopojke američkih sindikata na podrivanje američkog sistema obrazovanja od strane turskih privatnih škola. Tada sam čuo i  za termin "zloupotreba H1B viza", mnogo pre Donalda Trumpa; u nekom od ovih tekstova pre tri ili četiri godine, mislim u NYTu, napadali su guleniste što dovode profesore matematike i fizike iz Turske da predaju u američkim školama, i time uzimaju radna mesta domaćim sindikalistima.

Rastuća religiozno opredeljena poslovna srednja klasa koju gulenisti okupljaju je bila osnova podrške Erdoganu i njegovim liberalnim reformama s početka dvehiljaditih, reformama koje su od Turske najvećim delom i napravile modernu i naprednu zemlju kakva je sve do pre godinu-dve bila.

Gulenisti su takođe sarađivali sa Erdoganom i direktno, u demontiranju suvišnog uticaja vojske i sprovođenju pravosudnih reformi. Oni su infiltrirali još za vreme kemalističkog režima kako obaveštajne službe tako i pravosuđe (manje u vojsku). Sa tih pozicija pomogali su Erdoganu i suzbijanju ušančene moći starog, kemalističkog establišmenta, a posebno u dovođenju vojske u ustavne demokratske okvire. Sukob između njih i Erdogana je započeo onog časa kad su shvatili da ovaj klizi u autokratiju, da pretvara demokratski sistem u svoju ličnu vladavinu, i da nema nameru da kontroliše korupciju. Njihovi ljudi u obaveštajnim služabama su dostavili medijima (u to vreme još uvek slobodnim) dokaze o Erdoganovoj ličnoj umešanosti u korupciju, kao i njegovog sina i nekih od bližih saradnika, o potplaćivanju i ucenjivanju medija itd. Ovo je izazvalo pravi šok i paranoju kod Erdogana kome gulenisti od tog časa, od najbližih saveznika, postaju smrtni neprijatelj.

To vam daje kontekst za celokupnu galamu na guleniste kao pučiste, i istovremeno pokazuje da cela teorija o Gulenu kao inspiratoru puča nije mnogo verovatna. Erdogan je bar pet ili šest puta tražio od Obame prethodnih godina da izruči Gulena kao "teroristu", što američka vlada odbija jer je jasno da da se radi o političkom lovu na veštice, kao osveti za razoktrivanje korupcije. Poslednji put ga je optužio za pučističke namere februara 2015 i ponovio zahtev Obami da mu izruči opakog teroristu. Slično Piteru Šifu i recesijama, Erdogan je u poslednjih pet godina uspešno predvideo 15 ili 16 gulenističkih pučeva od jednog koji se dogodio. To ne uliva baš poverenje.

Drugi razlog za skepsu je to što su zaveru predvodili ljudi iz vojske a gulenisti tamo nikad nisu bili posebno jaki, i sam Erdogan je već sproveo čistku gotovo svih vodećih oficira ranije.

Treća stvar koja je čini optužbu protiv gulenista sumnjivom je da su oni jednako stradali pod starim režimom kao i Erdogan, i što je još važnije, odigrali ključnu ulogu u potkresivanju moći vojske koje je Erdogan učinio. Time su se trajno zamerili starom vojnom establišmentu i deluje mi vrlo nategnuto da bi koalicija gulenista i njihovih smrtnih naprijatelja iz vojske mogla da zajedno nešto organizuje.

Dodatnu skepsu izazivju podaci koju se pojavili da je ta grupa oficira koji su organizovali puč (uglavnom pukovnici, majori i niže) formirala neko tajno društvo čiji je moto bila neka Kemalova čuvena rečenica. Teško mi je da zamislim guleniste, kojima je Kemal arhi-neprijatelj i utemeljivač režima koji odbacuju i pod kojim su stradali, kako uzimaju njegove izreke kao moto za akciju. Sad neki posmatrači spekulišu da su možda namerno uzeli sekularni moto da privuku kemalističke pristalice. Ali to je dosta zgodno: da su kojim slučajem uzeli gulenistički moto, to bi naravno bio krunski dokaz da su oni iza puča: pošto je moto preuzet od njihovih neprijatelja, onda to samo dokazuje koliko su prepredeni. Kako god okreneš, oni su krivci.

Na kraju, verovatno najbolji dokaz nameštenog karaktera anti-gulensitičkih optužbi je cinjenica da je Erdogan krenuo, doslovno sutradan po propasti puča, u masovni obračun sa političkim protivnicima i civilnim društvom. Do sada taj obračun uključuje objavu tromesečnog vanrednog stanja, suspenziju evropske konvencije o ljudskim pravima, otpuštanje preko 60 000 ljudi u vojci, policiji , sudstvu i školama, te hapšenje na desetine hiljada. Samo u obrazovanju je do sada preko 30 000 ljudi izgubilo posao. Preko 1 000 privantih škola je zatvoreno, 15 univerziteta, 1400 dobrotvornih organizacija, 15 radio i tv stanica. 35 bolnica i medicinskih ustanova (1), 19 sindikata itd itd. Potpuno je očigledno da je Erdogan, slično Putinu 2000, imao već razređen plan uništenja demokratije i vrlo precizne unapred pripremljene spiskove svih protivnika koje treba pohapsiti i razjuriti, a njihovu imovinu oteti, te da mu je ovaj neuspeli vojni udar poslužio kao odličan povod. U suprotnom, morali biste da verujete da su destine hiljada ljudi, po školama, bolnicama, sudovima itd ne samo u vojsci, bili deo zavere i puča, a jedino Erdogan i njegova obaveštajna služba ništa nisu znali.

Tragedija ovog što se u Turskoj dešava je višestruka. Neću ulaziti u geopolitiku, za mene je najveći gubitak podrivanje umerenog prozapadnog islama koji je do skora bio dominantan u Turskoj. Turska je zemlja liberalnog islama, što popularnost gulenizma rečito posvedočuje, Gulenov pokret je snažna globalna alternativa Muslimanskoj braći i islamskom fundamentalizmu uopšte, alternativa zasnovana na zapadnom liberalizmu, pro-hrišćanskim i pro-jevrejskim i pro-izraelskim stavovima, tržišnom kapitalizmu i veri u demokratiju i spojivosti islama sa modernim zapadnim društvom. Erdoganova diktatura koja se pred našim očima etablira je stoga dvostruka katastrofa: s jedne strane, gura kritično važnu zemlju islamskog sveta, naslednicu Otomanske imperije i izvor tradicionalnog, ne-radikalnog islama ka suni verziji Homeinijevog Irana, i s druge strane podriva i delegitimizuje jedinu globalnu alternativu islamskom fundamentalizmu koja dolazi iz islamskog sveta - pokret klerika Fetulaha Gulena.

Suviše je mnogo ljudi i na Zapadu i u islamskom svetu koji ili žele ili veruju u sukob civilizacija. Na Zapadu niko nema interesa da  podržava tradicionalistički, neradikalni islam gulenovskog tipa: poslednje što levičari žele je masovni i uticajni islamski pokret koji veruje u demokratiju, liberalizam, zapadne vrednosti i podržava Malog Satanu, rasadnika Aparthejda, Izrael. Plemenitom bliskoistočnom divljaku ne sme biti dozvoljeno da kao svoje najprogresivnije (jedino progresivno?) lice pokaže tursku verziju ideologije Tea Party. S druge strane, desničari su suviše investirali u propagandu mržnje prema Islamu po kojoj su svi oni isti, teroristi ili apologeti terorista, te je bilo kakvo relativizovanje opasnosti kroz uviđanje fundamentalnog diverziteta islamskog sveta neoprostivo i nedopustivo.

I jedni i drugi su  saveznici diktatora Erdogana u njegovom obaranju jedne velike nacije u blato autokratije. Gulenistički pokret je bio jedan od retkih mostova između zapadnog sveta i islamskog Bliskog istoka, a Turska kao demokratska država izlog islamskog sveta i najbolji uterivač u laž svih teorija o sukobu civilizacija. Spuštanje zavese diktature na Tursku, i njeno potpuno srozavanje na nivo Putinove Rusije predstavlja pobedu loših momaka, kako u Turskoj, tako i na Zapadu, i poraz svake nade za srednjoročno prevazilaženje žalosnog stanja razumevanja i saradnje zapadnog i islamskog sveta. Puč u Turskoj je bio možda poslednja, kako god neizvesna, šansa, poslednje prozorče mogućnosti da se Erdoganov homeinistički cezarizam zaustavi. Sada je gotovo, prozor je zatvoren, zavesa je pala.








Categories: Srbija

Nezaposlenost u regionu

Wed, 20/07/2016 - 06:58
Kad se pogledaju ekonomski pokazatelji ex-Yu zemalja, visoka stopa nezaposlenosti posebno upada u oči - to su stope u regionu od 20, 30 i više procenata.

Pomislili biste da je nezaposlenost blisko povezana sa životnim standardom, ali to nije slučaj. Tržište rada se može uravnotežiti na bilo kojem nivou, čak i na veoma niskom. Ima siromašnih zemalja sa jako niskom stopom nezaposlenosti. Neka povezanost postoji ali ona je ili obrnutog smera uzročnosti (ako niko ne radi onda je i GDP manji) ili indirektna sa nekim zajedničkim faktorima (ako je politika tržišta rada loša, verovatno ni ostale politike nisu sjajne.)

Državna regulacija koja tržište rada čini nefleksibilnim je jedan uobičajeni uzrok nezaposlenosti. Ako ne možete optustiti radnika nećete ga ni zaposliti; ako plaćate velike poreze i doprinose na rad gledaćete da sa manje ljudi obavite posao. Kruto radno zakonodavstvo je glavni uzrok nezaposlenosti u nekim zapadnoevropskim zemljama, ali u ex-Yu je to malo manje slučaj -- jer ne samo da je zvanična zaposlenost niska nego je niska i zaposlenost u sivoj zoni koja zakon zaobilazi.

Moja teorija je da je nezaposlenost u regionu, imajući u vidu cenu rada, najvećim delom dobrovoljna. Prosečna plata i naročito plata za poslove nižih nivoa kvalifikacija je niska i veliki broj ljudi koji jeste nezaposlen nije preterano zainteresovan za rad za tako nisku platu. Drugim rečima, prosečna "rezervaciona plata", plata po kojoj bi mnogi bili zainteresovani za zaposlenje viša je od plate koja se na tržištu može dobiti. Ovako bi izgledao grafikon tržišta rada u Srbiji, Makedoniji, BiH, Kosovu, itd:


Uzmimo da ovo predstavlja ponudu i tražnju za nisko-kvalifikovanim radom. Ravnotežna plata -- 100-200 evra, kako gde, je ona koja bi u normalnoj situaciji očistila tržište i stvorila punu zaposlenost. Ponekad visoka državno određena minimalna plata stvara nezaposlenost jer podiže obaveznu platu iznad tržišne koju poslodavci mogu da plate. U našem slučaju, međutim, nezaposlenost velikim delom stvara visoka rezervaciona plata, iznos ispod kojeg veliki broj ljudi neće da radi (crvena linija na grafikonu je broj tako nezaposlenih).

To što mnogi neće da rade po nižoj plati je normalno i racionalno ako ne moraju da rade. Svima u regionu poznat je fenomen naizgled relativno visokog životnog standarda -- često se čuje da su kafići po gradskim trgovima puni i izgleda kao da nekakvih para tu ima iako "niko ništa ne radi" i to u ovom kontekstu ima smisla. Ali odakle onda taj relativno visoki standard dolazi?
Ima mnogo faktora ali jedan od važnijih (i lakše obuhvatnijih) su doznake iz inostranstva. Zbog toga sam uzeo 28 zemalja iz regiona i okoline, posebno istočnih tranzicionih zemalja i uporedio neke moguće faktore: doznake (neto po stanovniku), radno zakonodavstvo, GDP po stanovniku i trgovinski bilans (da bi se pokrila teorija da uvoz guši proizvodnju i radna mesta). Za meru radnog zakonodavstva uzeo sam indekse koje su napravili Svetski ekonomski forum (SEF) i Heritage fondacija. To su različiti indeksi koji nisu baš dobro korelisani pa sam isprobao oba. Indeks SEF ima nekog uticaja na stope nezaposlenosti, indeks Heritage fondacije uglavnom nema. GDP i trgovinski bilans nemaju nikakvog značaja. Ali ubedljivo najvažniji činilac su doznake (tabela regresije i neki grafici su dole). Doznake po glavi stanovnika su statistički i ekonomski značajne u svakoj varijanti i imaju najvećeg uticaja na nezaposlenost. Isto se dobija i kad se umesto nezaposlenosti uzme stopa zaposlenosti (koja nije sasvim komplementarna stopi nezaposlenosti, zato nije baš nužno da se dobije isti rezultat, ali ovde se dobija; tu tabelu nisam uključio).

Ovaj rezultat uklapa se i u teoriju visoke rezervacione plate i u ono što mislim da je opšta percepcija. Koliko sam pretraživanjem uspeo da vidim, postojii dosta policy papira i druge literature o uzrocima nezaposlenosti na Balkanu ali ova stvar se vrlo retko pominje ili je nema uopšte. Siguran sam da ima i drugih faktora, neki su kulturološki (svi imaju krov nad glavom, prihvatljivo je da odrasli ljudi žive sa roditeljima), neki politički (bolje čekati na posao u JP nego raditi u kiosku ako ne morate), radno zakonodavstvo takođe igra ulogu, ali ovoliku nezaposlenost nemoguće je objasniti bez novčanog priliva naročito po osnovu doznaka. Takođe, moguće je tvrditi da su doznake ustvari posledica nezaposlenosti ali ja mislim da je primarna uzročnost obrnuta.

Ovo ne znači da doznake kao izvor visoke rezervacione plate treba smanjiti; tako nešto ne bi bilo ni poželjno ni uopšte moguće. U mnogo slučajeva one uključuju protivusluge i više su vid dvosmerne transakcije nego jednostrane pomoći. Ali one menjaju racionalni račun i čine nezaposlenost prihvatljivom opcijom.

Dok god je račun takav, nezaposlenost neće pasti na japanski nivo. Ali ona se može ublažiti promenom relevantnih veličina. Na primer, reforma tržišta rada ka većoj fleksibilnosti bi nezaposlenost donekle ublažila. Povećanje ravnotežne plate tako da se više isplati raditi bi smanjivalo gep između ravnotežne tržišne plate i rezervacione plate. A ravnotežna tržišna plata se povećava samo i jedino povećanjem produktivnosti, koju opet donose ulaganja, konkurencija i preduzetništvo.

I konačno, kriva tražnje za radnom snage može se podići (tako da se crvena linija na gornjem grafikonu skrati tj. nezaposlenost padne) ako se direktni porezi na rad zamene indirektnim na potrošnju. Smanjenje poreza i doprinosa za zaposlene, ako mora i uz veći PDV tako da ukupni budžetski prihod bude nepromenjen, povećava ravnotežnu platu dok u isto vreme veći PDV smanjuje kupovnu moć doznaka.

Koliko ja mogu da vidim, to su uzroci i rešenja problema nezaposlenosti u regionu.



(1) (2) (3) (4) VARIABLES Nezaposlenost Nezaposlenost Nezaposlenost Nezaposlenost




Doznake_neto 12.37** 17.16** 12.33** 20.16***
(5.747) (6.953) (4.953) (5.887) Radno_zakon -6.227*
-6.495**

(3.150)
(2.933)
Trg_bilans 0.0350 -0.0149


(0.0889) (0.108)

GDP_percapita -0.000113 -0.000170


(0.000175) (0.000213)

Heritage_radno_zak
0.0756
0.0924

(0.121)
(0.117) Constant 36.71** 5.707 35.43** 0.746
(13.54) (10.12) (12.71) (7.946)




Observations 26 28 26 28 R-squared 0.390 0.352 0.378 0.319 Standard errors in parentheses
*** p<0 .01="" font="" p="">

Categories: Srbija

Stvaraju li privatne banke novac?

Wed, 13/07/2016 - 05:23
Tri autora iz Banke Engleske su pre dve godine objavili papir, koji je onda otkrio antropolog David Graeber poznat kao aktivist pokreta Occupy Wall Street (a ekonomistima poznatiji po tome kako ga je levičarski ekonomista, kejnzijanac i socijaldemokrata Brad DeLong nedeljama rastavljao na sitne komade), a zatim, ovih dana, i "londonski konsultant" Nebojša Katić. Geneksovac Katić, izdanak kontić-božovićevske makroekonomske škole, ne tako davno zalagao se za razvojno finansiranje iz primarne emisije ali se sada, čitajuću Graebera u Guardianu, uznemirio oktrivši da privatne banke učestvuju u kreiranju novčane mase u ekonomiji.

Radi se, naravno, o frakcionom bankarstvu -- jedinoj vrsti bankarstva koje je ikada postojalo. Od srednjovekovnih italijanskih banaka (kad smo već kod njih najstarija, pet i po vekova stara Monte dei Paschi iz Sijene je sada pred bankrotom), do današnjih dana, banke odobravanjem kredita učestvuju u stvaranju ukupne novčane mase u ekonomiji -- može se reći, privatne banke štampaju novac. 
Ali šta to tačno znači i kako je moguće da privatne banke stvaraju državni novac? To je moguće samo zbog moderne definicije novca koja je nastala tek u toku 20. veka. U novčanu masu ubrajaju se svi depoziti koji u bankama postoje. Kada se svi depoziti (pojedinaca, firmi, fondova, države itd.) na svim bankarskim računima saberu, dobija se iznos novčane mase. U zavisnosti od toga koji tačno depoziti ulaze u račun, imamo različite definicije novčane mase, M1, M2 i druge. 
Kada vam Erste banka odobri kredit, vi taj kredit podignete u kešu, nešto kupite u Maxiju i onda Maxi svoj pazar deponuje kod Intese, time je novčana masa - zbir depozita u privredi - povećana. Taj konkretni novac nije stvorila centralna banka (NBS). NBS je svoj novac stvorio prethodno u tranakcijama sa bankama (recimo, dao kredit Erste banci ili kupio devize od nje plativiši joj svežim dinarima). Ali ovaj konkretni novac, novi depozit koji je nastao kod Intese, stvorio je Erste odobrivši vam kredit. Zbog toga se kaže da privatne banke stvaraju novac. Tome se često dodaje da privatne banke stvaraju novac "ni iz čega", jer sada odjednom ima više novca u ekonomiji a da ga NBS nije odštampao. 
Fraza da "privatne banke kreiraju novac" je veoma varljiva. Erste taj novac nije stvorio za sebe. Ustvari, ako pitate Erste, oni i ne misle da su stvorili bilo kakav novac nego su jednostavno odobrili kredit. Bankari se obično začude kada im kažete da privatne banke "kreiraju novac". Sa njihove tačke gledišta oni su odobrili kredit, a samo je sa tačke gledišta čitave ekonomije, u makro smislu, ukupna novčana masa porasla. Erste od svega toga ima kamatu i provizije; ona nije mogla jednostavno stvoriti novac za sebe. Stvorila je kredit za korisnika -- ali kad se taj kredit pretvori u depozit (a svaki kredit se nekim delom, pre ili kasnije, pretvori u nečiji depozit), onda je novčana masa veća. 
Šta su onda autori iz papira Banke Engleske hteli da kažu? Pre svega da objasne da je bankarska praksa malo drugačija od udžbeničke teorije o ovoj temi. U udžbenicima obično bude prikazan proces po kojem Pera stavi depozit u Erste; Erste novac iz tog depozita odobri Miki; Mika ga stavi u Intesu, čime se kreira dodatni depozit, čiji jedan deo Intesa onda dodeli Lazi, koji ga onda deponuje u Sberbanku, itd. Tako se depoziti u različitim bankama "multiplikuju" i novčana masa, zbir svih depozita, raste. 
Papir Banke Engleske nema problem sa time ali kaže da se to obično obavlja u sklopu iste banke. Naime, u praksi Erste ne čeka bukvalno da neko prvo dođe i preda im svoj depozit. Erste vama može jednostavno dodeliti kredit -- i ako ste vi istovremeno njen korisnik i deponent, što je vrlo često slučaj, onda taj kredit istovremeno postaje vaš depozit u samom Ersteu (umesto da, kao u prethodnom primeru, završi u Intesi). Erste piše u aktivi da joj dugujete 100 dinara, a u pasivi piše da je vaš depozit porastao za 100 dinara. Suštinski, proces je isti, samo što se ovaj put to dešava u okviru iste banke. Depoziti ne moraju da putuju, multiplikacija može da postoji i u okviru iste banke. 
Ako gledate sa makro plana, onda kažete da je Erste "ni iz čega" stvorio novac, jer je dodao novac na računima sopstvenih deponenata. Pokretom miša, službenik banke rekao je da sada u bilansu imaju više depozita nego ranije (i više kredita, za isti iznos). Graeber i Katić su izgleda zapanjeni ovim - ali proces je suštinski isti kao i međubankarska kreditna multiplikacija. Da, u udžbenicima se obično prikazuje međubankarska (i već odavno mnogi imaju pribedbi na takav pristup), ali razlike nema i nikada je nije bilo. 
Šta je granica ovome? Može li onda svaka banka kreirati beskonačno mnogo ovakvih kredita? Ne može, jer se one u tome takmiče i na prvom mestu im treba da im kredite neko i traži. Otuda onolike reklame i takmičenje u uslovima kredita. Drugo, to mogu da rade samo srazmerno svojoj veličini jer odnos kredita i depozita ne može da bude 1:1. Za svaki dinar kredita koji odobre, treba im više od jednog dinara depozita (zbog obavezne rezerve, ali i zbog sopstvene likvidnosti jer moraju imati dovoljno novca za svakog deponenta koji hoće da povuče, uklučujući i one deponente kojima je odobrila kredit). Treće, tu je kapitalna adekvatnost. I ima još. To njihovo "štampanje para" nije ni izbliza tako proizvoljno.  
Stvaraju li, onda, privatne banke novac? Da, pod uslovom da razumemo šta to ustvari znači. 
Sa svoje tačke gledišta one samo odobravaju kredite, ali stvaraju novac u makroekonomskom smislu, definisan kao zbir svih depozita. 
Novac koji tako stvaraju ne stvaraju za sebe i ne prisvajaju. Banka odobrava kredite, koji se onda pretvaraju u depozite kod nje same ili kod drugih banaka, bez razlike. Količinu kredita (i depozita) koju mogu stvoriti ograničavaju mnoge stvari. 
Da li je ovaj proces inflatoran? Ne. Inflaciju može stvoriti jedino centralna banka. Inflacija nastaje ne zbog mnogo novca u opticaju nego povećanjem novca u opticaju. Privatne banke odobre koliko god kredita bezbedno mogu i onda to drže na svom mogućem maksimumu - one su svoj kreditni novac u svakom trenutku već kreirale i nemaju prostora za dalja povećanja. Obim kredita mogu povećati jedino ako imaju dodatni sveži priliv novca odnekud. To individualno može biti i priliv/odliv od jednih do drugih, ali jedini mogući izvor neto priliva za sve banke istovremeno je centralna banka (računajući da je spoljni devizni priliv takođe pod kontrolom monetarne politike).
Categories: Srbija

Nova premijerka stari problemi

Tue, 12/07/2016 - 07:15

Konzervativna partija je dočekala referendum podeljena - tačnije, podeljenost po ovom pitanju unutar partije je i naterala Kamerona da se obaveže na raspisivanje referenduma. Kameron je ovde igrao ulogu pomiritelja između dve frakcije u partiji, i želeo je da pitanje reši po već oprobanoj matrici u škotskom referendumu: zauzeti središnju poziciju i tako smanjiti podršku najradikalnoj opciji - Škotskoj je obećano mnogo više autonomije nego tada, sprovođena je jaka Better Together kampanja, i Škotska je na referendumu odbila nezavisnost. Po istom principu, Kameron je u pregovorima sa evropskim zvaničnicima isposlovao nekakav novi poseban status za Britaniju (verovatno po ugledu svojevremeno na Margaret Tačer) i očekivao je da će to biti dovoljno da jedan deo Leave glasača i aktivista neutrališe ili prevuče u Remain tabor. Gledajući rezultate ispitivanja javnog mnjenja koji su mi bili dostupni pre referenduma kao i kurs funte koja je značajno oslabila nakon referenduma (sa 1,500 prema USD na 1,332 odmah nakon referenduma) izgleda da je malo ko očekivao ovakve rezultate. Da je izlazak bio očekivan, investitori bi to ukalkulisali u budući kurs funte i ona bi verovatno gubila na vrednosti u nekom periodu pre referenduma, a ne dramatično nakon objave zvaničnih rezultata. Stoga je ovakava rezultat referenduma bio verovatno neočekivan i za samog Kamerona i većinu torijevaca. 
Nakon kameronove ostavke, Tereza Maj je izabrana kao neko ko može da ponovo okupi konzervativnu stranku i sačuva njenu ''sabornost'' - ona je  sposobna za ovu ulogu jer ima jaku reputaciju unutar partije. Tokom referenduma se zalagala za Remain opciju, ali ja nisam zapazio njeno značajno učešće u kampanji (svako opažanje je subjektivno). Dakle, ono što je najviše preporučuje za mesto premijera je to što se u nju ulažu nade da će moći da pomiri podeljene frakcije i da je ponovo ujedini.    
Ivan je u nekom od prethodnih postova ukazao na realnu opasnost koju sa sobom vodi izlazak iz EU - da li će Britanija da se vrati tačerističkoj viziji otvaranja prema svetu ili će se okrenuti talasu populizma koji je već vidljiv u Britaniji sa SNP u Škotskoj i naročito sa Korbinom među laburistima koji je zatvorio u odnosu na svet. ProLeave opcija ne mora nužno da odnese pobedu u narednim previranjima, a lično mislim da je verovatnije da neće. I smatram da je izbor Tereze Mej znak koji upućuje na to.
Neke od njenih ideja u javnosti su veoma populističke i Mejova mi liči na predstavnika čvrste etatističke struje. Prema njoj lepo mišljenje ne gaji ni uglavnom libertarijanski (mada malo šizofreni) Spiked, ali što je mnogo upečatljivije ni Telegraph koji je toliko naklonjen konzervativcima da ga ponekada nazivaju i Torygraph. Pored ovih očigledno ne baš sjajnih ideja (članstvo predstavnika radnika u upravnim organima preduzeća, ograničenje naknada menadžerima itd) koje više priliče Korbinu nego nekome od torijevaca, Mejova je tokom svog mandata ministra unutrašnjih poslova imala i mnogo lošije trenutke, kao što je njeno stalno protivljenje Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima zato što nije u skladu sa Terrorism Act 2000 je ne samo loše nego i bestidno (u izjavi novinarima izjavila je da je sud odbacio zahtev za ekstradikcijom jednog stranog državljanina osumnjičenog za veze sa teroristima zato što ima mačku što bi ugrozilo njegova prava prema Evropskoj povelji, iako je stvarni razlog bio postojanje vanbračne zajednice sa britanskom državljankom), slučaj Dejvida Mirande koji je uhapšen na aerodromu i optužen za terorizam jer je za svog partnera, novinara Guardina-a Glena Grinvalda prenosio neka dokumenta koje je na nelegalan način nabavio Snouden - upravo je Evropska povelja omogućila da se optužnica vezana za ''accidental terrorism'' u ovom slučaju odbaci. Ona je čak 2012. i kažnjena zbog nepoštovanje odluke suda o puštanju na slobodu jednog azilanta iz Alžira iz imigracionog pritvora. Reforma policije koja je u toku je kontraverzna, kako zbog promenjene uloge lokalne policije tako i zbog oštrijeg stava prema lakim drogama (Mejova je 2013. na listu nelegalnih supstanci stavila i one koje su nastale od biljke kath uprkos protivljenju ACMD-a (Advosory Council on the Misuse of Drugs) da ne postoje medicinski dokazi da je ova biljka ili nastali proizvodi štetni po zdravlje. Ova politika je dodatno pooštrena sa Psychoactive Substance Bill, koji je ukunio pravilo da je ono što nije zabranjeno dozvoljeno, i uveo suprotno - da bilo koja psihoaktivna supstanca da bi mogla da se koristi mora da se nalazi na zvanično odobrenoj listi. Njena imigraciona politika se uglavnom bavila organičavanjima imigracije - smanjenje neto imigracije bio je jedan od njenih ciljeva nakon stupanja na dužnost ministra, i znatno su pooštreni uslovi za useljavanje članova porodica britanskih državljanja iz inostranstva. 
Ostaje još da vidimo da li je izbor Tereze Mej ono što je Britaniji potrebno, a to pre svega zavisi od konkretnih politika koje će ona i njena vlada sprovoditi među kojima je svakako najvažnije pitanje sporazuma Velike Britanije i Evropske Unije. Međutim, njen dosadašnji track record mi ne uliva poverenje da će  Britanija krenuti ka slobodi i individualnoj odgovornosti, već da će pre to biti ka etatizmu i regulaciji. Naravno, pozicija ministra unutrašnjih poslova i premijera nije ista, i postoji različiti okvir raspodele moći i ograničenja, pa je moguće da nisam upravu. Ostaje nam samo da vidimo. 
    
Categories: Srbija

Post-Brexit

Fri, 01/07/2016 - 20:50
Suprotno većini očekivanja glasači u Ujedinjenom Kraljevstvu su izglasali izlazak iz EU.

Stvar koja za mene predstavlja svakako "utisak nedelje", možda i meseca, je reakcija britanskih, evropskih i američkih elita i vodećih medija na te rezultate. Ja sam bio kritičan prema mnogim tonovima Leave kampanje (posebno UKIPovom trumpizmu), a isto tako i prema zastrašivanju koje su širili ljudi iz Remain tabora. Ali post'referendumska situacija je nešto potpuno nadrealno. Od trenutka kad su šokirani voditelji CNN, BBCja i kolumnisti Guardiana i NYT shvatili da su Britanci glasali kako ne treba počela je frenetična kampanja čiji su mnogi detalji izgledali skoro montipajtonovski: najpre su glasači masovno "počeli" da izražavaju "žaljenje" što su tako glasali pa to dovodi u putanje legitimnost referenduma (čak su češća pretraživanja "šta je EU" na Googleu tumačena kao znak da idioti koji su glasali za izlazak sada frenetično pretražauju da otkriju protiv čega su glasali!). Pa je onda krenula 24 časovna histerija da će berza propasti i spinovanje privremenog pada funte i berze kao znaka sigurnog Armegedona (koji je već prošao posle dva dana i tržišta se stabilizovala). Pa se onda pojavila famozna peticija za novi referendum koju je navodno za dva dana potpisalo preko tri miliona ljudi. Brzo se ispostavilo da je reč o "fejk" peticiji i da je ogromna većina "potpisa" proizvod hakerskog napada, čak se pojaviala i konkretna hakerska grupa koja je "preuzela odgovornost" za celu prevaru, i objasnila kako ju je izvela. Ali to nije navelo ni jedan mainstream medij da prizna da je reč o "fejku", O ne! Štaviše, londonski Independent je dva dana posle razobličavanja cele prevare preneo "vest" da je Cameron isključio novi referendum "uprkos popularnoj peticiji za njegovo održavanje". Nivo očajanja, iskrenog užasavanja, potpuno blatantnog i otvorenog laganja po medijima, apokaliptičkih predviđanja sigurnog i brzog smaka sveta koja su išla non stop, bili su kombinovani sa besom na britanskog glasača,što je sve delovalo groteskno i preterano. Najbolji primer potpunog prolupavanja medija i elita je ovaj intervju Kristin Amanpour sa viđenim pobornikom Leave opcije Danielom Hannanom.

U međuvremenu su političari, vrlo brzo počeli da tragaju za opcijama kako da subvertiraju rezultate referenduma. Iako je Cameron ponudio ostavku i izjavio da se rezultati moraju poštovati, više članova parlamenta su izjavili da se oni "neće predati" (šta god to značilo): John Kerry je izjavio prvo da su se on i Obama nadali drukčijem rezultatu, a sutradan dodao gas, objasnivši da se nada da postoji način da ipak ne dođe do izlaska UK iz EU. Takav stepen drskosti i bezobrazluka ne bi bio adekvatan (niti racionalan!) da je referendum održan u Slovačkoj ili Srbiji, a nekmoli u kolevci demokratije, najpouzdanijem američkom savezniku, zemlji sa četvrtim vojnim bužetom i petim GDPjem na svetu. Toni Bler je velikodušno primetio da mu se čini da "u ovom trenutku" nema načina da se referendum poništi. Za kasnije ćemo da vidimo.

Ja pratim evropsku i američku politiku dosta dugo ali ovakvu histeriju i paniku među levičarima još nisam video. Takvo skoro fizički opipljivo osećanje poraza i tragedije, kombinovano sa nevericom i pokušajima negiranja i traženja očajničkih izlaza je stvarno nova pojava. Pri svemu tome disproporcionalnost reakcije je najzanimljivija. Ponekad je toliko intenzivna da pomislite da je izbio nuklearni rat ili da su ljudi upravo saznali da će asteroid da udari u Zemlju za pet dana, a ne da je kolevka demokratije na slobodnom referendumu odlučila da istupi iz jednog konkretnog političkog aranžmana sa drugim evropskim zemljama ali da ostane u dobrim, prijateljskim odnosima sa svima njima, uključujući i slobodnu trgovinu. Ništa više.

Ako gledate stvar ovako, zdravorazumski i interesno, cela drama nema mnogo smisla: ali, ima smisla itekako ako shvatite da je ovaj događaj vrlo težak udarac za jednu izezetno snažnu političko-ideološku dispoziciju, za jednu političku strast koju levičari gaje, nemam bolji izraz od toga. Samo strasti i ideološka razočarenja mogu da proizvedu ovakve reakcije.

Razmišljajući o ovome pala mi je na pamet zgodna i bojim se dosta precizna analogija. Analogija sa jednim drugim događajem od pre skoro 25 godina. Dana 25 oktobra 1983 američka vojska je izvršila invaziju male karipske država Grenade, zauzevši ostrvo i porazivši lokalnu komunističku vlast, kontrolisanu od strane kubanskog i istočnonemačkog režima. To je bilo prvo obaranje jednog komunističkog režima američkom vojnom akcijom ikada!  Herbert Meyer, pomoćnik direktora CIAe u to vreme, objašnjava ovde da su podaci koje su oni dobijali iz SSSRa pokazivali da je vrhuška u Kremlju bila u totaljnoj panici posle Grenade. Razlog za to je delimično bio strah šta će Regan sledeće uraditi, ali više od toga: po njihovom shvatanju istorije takvo šta se nije moglo ni smelo dogoditi. Brežnjevljevsko shvatanje istorije je bilo da kad jednom zemlja postane "socijalistička" tj, u orbiti SSSR, ona tu ostaje zauvek. Kako je Meyer slikovito sumirao tu filozofiju "What is ours is ours, what is yours is up for grabs". I iskustvo perioda 1945 do 1983 je to potvrđivalo - bila je to istorija poraza i postepenog povlačenja Zapada pred komunizmom. Postojale su komunističke gerile, ali ne i antikomunističke gerile. Istorija je, u starom dobrom marksističkom maniru, tumačena kao istorija napretka i širenja socijalizma i postepene ali neumitne propasti kapitalizma. Sećam se da smo čak i mi u "operetskoj" komunističkoj Jugoslaviji u suton socijalizma 1988 ili 1989 u udžbenicima istorije još uvek čitali o "socijalizmu kao svetskom procesu", što je bila kodna reč za postepeno ali sigurno osvajanje sveta od strane komunista nasilnim revolucijama. Restlovi ideološkog brežnjevizma su se još vukli dok je Slobodan Milošević već obećavao "nove bitke" za nacionalnu stvar, a Nemci polako počinjali čekićanje Zida.

Invazijom Grenade oktobru 1983e, po prvi put posle 1945 Regan je preko noći poljuljao ovu "filozofiju istorije". Poenta sa paranoidnim filozofijama istorije je u tome što njihovi zagovornici vrlo brzo počnu da veruju u njih. Sovjetska vrhuška nije mislila samo da je njihov stalni geopolitički napredak proizvod kukavičluka i oklevanja zapadnih političkih elita, nego da su to istoremeno i "gvozdeni zakoni istorije". Kada je Regan oborio njihovu marionetsku vladu u Grenadi, cela ta slika sveta je kolabirala. Desila se stvar protivna "zakonima istorije". U sklopu sa njegovom podrškom (pobednosnim) antikomunističkim gerilama (još jedna stvar nemoguća u marksističkoj viziji istorije) u Avganistanu, Angoli, Nikaragvi i El Salvadoru došlo je do izvanredno snažnog gubitka samoupouzdanja sovjetske vrhuške.

Uz sve neminovne razlike (EU nije SSSR), verujem da ono što se desilo britanskim glasanjem za izlazak iz EU analogno rušenju brežnjevljevske slike sveta ranih 1980ih. Slika koja se ovde ruši je u jednom ideološki slična: to je slika istorije kao neprestanog "napretka", od nacionalizma i provincijalizma ka kosmopolitizmu i nadnacionalnoj vladavini: Evropska Unija je dragulj u kruni te, u osnovi etatističke i eshatološke vizije sveta. Kao i brežnjevlejvska doktrina tako i evropski "socijalizam kao svetski proces" podrazumeva da je kretanje samo u jednom smeru (iako ono nije nasilno-revolucionarno): kad zemlja postane deo EU to je zauvek. Nema izlaska, nema vraćanja natrag. S druge strane, ovo ireverzibilno uključivanje novih članica je praćemo ireverzibilnim jačanjem političkih ingerencija unije, političkom centralizacijom. Fraza "sve tešnja unija" koja je usvojena još 1957 godina na osnivanju Unije je najbolja ilustracija toga. Šef Evropske komisije ne pre nekoliko meseci izjavio da ne postoji demokratski lek protiv evropskih odluka. Nekoliko puta su šeme evro-birokrata za dalju centralizaciju vlasti bile dovedene u pitanje referendumima u zemljama članicama, ali su oni to sve ignorisali, naterali ih da glasaju ponovo dok ne glasaju kako treba i nikom ništa. Preko 60 godina istorije EU predstavlja istoriju pobedonosne i naovko nezaustavljive puzajuće federalizacije, Međutim, ne i ovaj put, Ujedinjeno Kraljevstvo je nešto drugo. Druga po veličini ekonomija u Evropi, i zemlja sa najstarijom demokratskom tradicijom prosto ne može da bude disciplinovana od strane bezličnih birokrata iz Brisela. Brexit je stvaran, jer Britanija nije Irska - istorijski, politicki, finansijski ni vojno.

Ova okolnost izaziva osećanje da se desilo nešto što po zakonima istorije nije moglo ni smelo da se desi: "regres" u stalnom maršu civiliacije napred ka novim horizontima "modernosti" i političkog jedinstva. Pokojni Samuel Huntington je vrlo pronicljivo opisao odnos modernih levičarskih "kosmpoolita"  kako prema demokratiji tako i okviru za nju u nacionalnoj državi: "they have little need for national loyalty, view national boundaries as obstacles that thankfully are vanishing, and see national governments as residues from the past whose only useful function is to facilitate the elite's global operations.". Dakle, nacionalne države su ok samo u meri u kojoj se mogu iskoristiti kao instrumenti "izgradnje boljeg sveta", kao što je naprimer korišćenje evropskih nacionalnih država za kreiranje evropske super-države. Isto tako Obama sebe vidi kao "građanina sveta", koji ima mandat da taj svet popravi, a poziciju predsednika Amerike dođivljava samo jedan iznuđeni kompromis, kao prljavu polugu koju treba iskoristiti najbolje što možeš za preokretanje stvari u svetskoj zajednici, ne za unapređenje američkih nacionalnih interesa.

U ovom sklopu, Brexit izgleda našem kosmopolitenu kao neka neverovatna pobuna "pod-istorije", kao povratak u mračno doba predmoderne,ksenofobije i palanačkog partikularizma. Korišćenje okvira nacionalne države ne za njegovo ukidanje, kako Bog i Istorija zapovedaju, nego, obratno, za podrivanje projekata njegovog ukidanja! A to je nedopustivo. Za modernog "građanina sveta" to je  emocionalni analogon restauraciji kapitalizma za ortodoksnog marksistu. Samo to može da objasni svu frenetičnost ove panike i histerije - interesi je ne izazivaju, čak ne ni neka uobičajena ideološka trvenja. To je rušenje jedne filozofske i (kvazi)religijske slike sveta.




Categories: Srbija

Brexit

Tue, 21/06/2016 - 10:51
Ostalo je još dva dana do referenduma u Velikoj Britaniji o napuštanju EU. Po najnovijim ispitivanjima javnog mnenja podrška izlasku je praktično izjednačena sa podrškom ostanku. Na prvi pogled, za bilo koga ko podržava klasično-liberalne ili libertariajnske pozicije u politici ne bi trebalo da bude velike dileme: izvlačenje Britanije iz evro-birokratskog režima i njen povratak tačerističkim temeljima nacionalne nezavisnosti i slobodnog tržišta mora da bude i jeste dobra stvar.

Problem je što u ovom trenutku nije sasvim jasno čemu se to tačno Velika Britanija vraća, posle evenetualnog izlaska iz EU. Vođstvo vladajuće Konzervatine stranke je za ostanak u Uniji, a glasači su otprilike u odnosu 60%: 40% za izlazak. dok je kripto-komunistički lider laburista za ostanak, ali ga glasačko telo laburista u tome prati samo u odnosu 60%: 40%.

S druge strane opozicija EU je prognana iz konzervativne stranke u think tankove, novine i ne-političke grupe i u stranku Nigela Faragea UKIP. Farage se jasno iskristalisao kao neka vrsta "Lepena u fraku", ili Trumpa u fraku: on je lično pristojniji od većine svoje braće po oružju - patrijota i nacijonalista po kontinentalnoj Evropi, ali je poruka svejedno vrlo slična: "ekonomski populizam" ("stranci otimaju naša radna mesta"), kombinovan sa anti-imigrantskim šovinističkim sentimentom. I to je sve. Ako i ima bilo kakve generalne političke filozofije u osnovi svega toga, to bi bio pre trumpizam, nego tačerizam. Kvazi-fašizam, a ne kvazi-libertarijanizam, ako hoćete.

Velika Britanija je svetski značajna zemlja, kolevka parlamentarizma, liberalne ekonomije i anglosaksonske civilizacije. Ima itekeko uticaja na istoriju šta se tamo desi i kakve odluke oni donesu i u ime kakvih principa. Baš zato je važno da odluka o izlasku iz EU bude donesena u ime principa slobodnog tržišta, slobode pojedinca kao i anglosaksonske superiorne ustavne tradicije koju briselski birokrati poništavaju, a ne u ime makar i razvodnjene verzije evropskog etatizma i ksenofobičarskog protekcionizma. I baš zato je zabrinjavajuće da se ta ispravna odluka o izlasku donosi upravo u ime ovog poslednjeg Ne kažem da je to jedini ton u celoj kampanji, ali se bojim da je dominantan. Argumenti poput onih Daniela Hannana, koji se nadovezuju na motive tačeristike revolucije i slobodne trgovine su, bojim se manjinski. Dominiraju ili Farage-stil "desničarski" populizam koji u EU vidi instrument strane invazije na britanski nacionalni prostor i na nadnice domaćih radnika, ili pak levičarski sindikalistički populizam koji se ograničava na "atak na nadnice" i za koji je EU liberalna i tržišna ujdurma krupnog biznisa i bankara.

Naravno, kao što znamo, istorija nije gadljiva, ponekad ona ide u pravom smeru koristeći nesavršene instrumente. Ali,čini se  da ovde to neće funkcionisati. Slika i utisak koji ja imam kad gledam ne samo Evropu nego i Ameriku danas, nije 1989, iliti pak u britanskom slučaju 1776, kako ju je Hannan duhovito ali pogrešno opisao, nego 1933. Po prvi put posle FDR imamo u Americi predsedničkog kandidata vodeće stranke koji ne krije svoj prezir prema američkom konstitucionalnom sistemu i obećava neku vrstu američkog "čavizma". U Evropi, taj proces fašizacije je mnogo dalje odmakao i mnogo duže traje. Najbolji signal dramatičnosti tog procesa je uspon"druge" AfD u Nemačkoj, stranke koja je počela kao libertarijanski izazov EU u ime dojč marke, nemačkih solidnih finansija i odbijanja grčkih bailouta a izrodila se u međuvremenu u kvazi-fašistički i šovinistički pokret protiv imigranata, povećavši broj glasova u međuvremenu, Ako je moguće da ksenofobni šovinizam u Nemačkoj 2016 dobije 10% računajte da drugde može mnogo više. Fakat da u nizu evropskih zemalja takve stranke ili vladaju ili su vlo uticajne je vrlo jasna potvrda. Scene sa demonstracija AfDa podsećaju na scene iz poznog vajmarskog perioda - grupe nacista se tuku sa grupama komunista, scene koje podsećaju i na sukobe Trumpovih i Bernijevih pristalica u Americi.

To je ozračje u kome britanski referendum, bojim se, treba gledati.  Hajek je u "Putu u ropstvo" pre više od 70 godina napisao da bi on pre živeo pod britanskim fašizmom nego bilo kojim drugim u svetu, ali da je to slab argument za uvođenje fašizma u Britaniji. Slično tome, jasno je da su Farage i drugi britanski "patrioti" mnogo bolji i pristojniji od svojih kontinentalno evropskih kompanjona (Farage je čak direktno odbio bilo kakvu saradnju sa lepenistima) ali je to slab argument za prihvatanje razvodnjene i manje maligne forme lepenizma u Britaniji. A upravo to je ono što se tiho i postepeno dešava u Ujedinjenom kraljevstvu. Kao jedina alternativa Kameronu koji je samo porparol svojih briselskih saveznika, britanski patriotizam se artikuliše primitivnim jezikom evropskog kontinentalnog šovinizma i ekonomskog protekcionizma. I to je razlog zašto mislim da mi klasični liberali treba da, i pored logičnog navijanja za britansko oslobađanje od EU u načelu, budemo zabrinuti zbog načina i načela u ime kojih se to dešava.

Categories: Srbija

Izbori 2017

Sun, 19/06/2016 - 12:20
Prognoza za izbore 2017:

1. Biće održani predsednički, parlamentarni i za Grad Beograd.
2. Na predsedničkim će u drugi krug ući Vučić i kandidat oko koga se dogovori opozicija. Pored njih u trci u prvom krugu će biti kandidati SPS i SRS od ozbiljnih opcija. U drugom krugu se lomi politička budućnost Srbije.
3. Na parlamentarnim izborima najviše glasova će osvojiti koalicija oko SNS i to oko 40%. Drugo mesto Dosta je bilo sa preko 20%. Treći SPS sa 7-8%. DS će opet proći cenzus, ali tako što će usisati delove ili ceo SDS, LDP i biti u koaliciji sa Ligom. Radikali i DSS-Dveri iznad cenzusa, ali će ovi drugi sada biti jači. Recimo 6% i 7%. Manjine uzimaju 5%. Vrlo verovatno nova politička opcija na temeljima Ne davimo Beograd, Lokalnog fronta i drugih sličnih inicijativa na granici cenzusa. Od rezultata predsedničkih izbora zavisiće većina, ako Vučić izgubi SNS neće sastaviti vladu, ako pobedi imaće veće šanse da to uradi.
4. SNS suštinski gubi ubedljivo na beogradskim izborima i dobija nešto iznad 30%. Drugo mesto DJB sa par procentnih poena zaostatka, svi ostali oko cenzusa, osim novog/najstarijeg objedinjenog DS koji će biti na 7-8%. I ovde moguća građanska lista na temeljima Ne davimo Beograd. Ni u jednoj varijanti SNS ne zadržava Beograd.

Moguća odstupanja kod opozicije su ako DS ne izabere kandidata koji može da objedini staru opoziciju, ako DSS-Dveri ne budu imale odgovor na za sada vrlo pametnu retoriku SRS i ako DJB ne uspe da izgradi u potpunosti infrastrukturu.

Kod vlasti, ako SNS ne ostane jedinstven oko predsedničkog kandidata ili ako se kandiduje sadašnji predsednik.


Categories: Srbija

O knjizi Mašina za rasipanje para Dušana Pavlovića

Tue, 31/05/2016 - 13:59
Utisak o Raduloviću dok je još bio ministar privrede jeste da bi bolji posao za njega bio u Ministarstvu finansija. Njegova logika tu je jasna: visoki porezi su loši, treba ih smanjiti, kao i druge vidove javne potrošnje (kao što je subvencionisanje). I upravo njegova popularnost kao ministra privrede je došla (bar po mom mišljenju) kao posledica mera koje su više vezane sa javnim finansijama (ideja smanjenja poreza na zarade na primer), nego sa rešavanjem problema državnih preduzeća (što je u domenu Ministarstva privrede). Njegov pristup rešavanju mnogih problema iz tada osnovne nadležnosti je po meni bio nekonzistentan i nedovoljno dobar, o čemu je bilo tekstova i ranije (o predlogu Zakona o privatizaciji, o tzv. ličnim kartama). Takav utisak ostaje čitanjem i ove knjige, a u nastavku je par komentara na neke interesantne detalje:
 Ekstraktivne institucije

Sama postavka knjige je po meni vrlo dobra. Autor polazi od pojma ekstraktivnih institucija koje definiše kao institucije koje od većine građana izvlače (ekstrakuju) bogatstvo i redistribuiraju ga privilegovanoj manjini, a u njih ubraja Fond za razvoj, Siepu, Ministarstvo privrede, „kvaziprivatne banke“, Agenciju za privatizaciju i Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika. Međutim, problemi nastaju kasnije kada je potrebno obrazložiti zašto svaka od tih institucija spada u tu grupu. Iako nije sporno uvrstiti npr. Fond za razvoj i Siepu, čini se da posmatranje nekih drugih (npr. Agencije za privatizaciju) ne može biti toliko jednoznačno. Autor se opredelio za pristup koji će u potpunosti biti u skladu sa politikom Ministarstva privrede u mandatu od pet meseci u kome je bio angažovan, pre nego za razmatranje rada tih institucija u godinama pre toga. Proces privatizacije koji je sprovodila Agencija za privatizaciju od njenog osnivanja je promenio ekonomiju Srbije i učinio proces tranzicije nepovratnim. Jedna od glavnih primedbi koja se provlači kroz knjigu jeste „prodaja ispod cene“ zbog nerešenog statusa zemljišta na kome se nalaze fabrike, pa se stekao utisak da su novi vlasnici kupili firme „bez zemljišta“, koje su kasnije povoljno stekli. Međutim, to bi bilo moguće da se radilo o prodaji imovine, gde su investitori ponudili cenu za imovine fabrika bez zemljišta. Sve uspešne privatizacije su podrazumevale prodaju kapitala, što znači da je njihova vrednost određena profitom koji se u budućnosti može ostvariti korišćenjem ukupne imovine kojom raspolažu (gde spada zemljište). Kad bi se firma prodavala deo po deo (npr neko kupi samo zgradu, a drugi mašine i odnese ih na drugo mesto), moglo bi se razmatrati šta se desilo sa vrednošću zemljišta i da li je ono stečeno besplatno, ali to nije bio slučaj u najvećem broju postupaka privatizacije. Takve situacije više odgovaraju stečajnim postupcima, koji nisu baš uporedivi sa onima u privatizaciji. Ipak, iako je postavka dobra, jer se iz načina tretiranja institucija koje se ubrajaju u ekstraktivne stiče zaključak da je jedino rešenje njihovo ukidanje (jer su većina njih osnovane sa idejom podsticanja privrede koja je pogrešna kao takva), kasnije ipak saznajemo da se taj tvrdi stav može i relativizovati, jer je „moguće podsticati privredu, ali to institucionalno uobličiti na drugačiji način“. Dakle, podsticanje privrede nije toliko loša stvar, samo je problem oko toga šta treba podsticati i/ili kroz koju instituciju. Kao novo rešenje se nudi podsticanje rizičnog kapitala – tj. osnivanje Venture capital fonda, kao nove ekstraktivne insitucije koja će da ekstrakuje bogatstvo građana i redistribuira ga privilegovanoj manjini. Ako vidimo šta je na pitanje u jednoj emisiji o potrebi da mu bude stavljen na raspolaganje deo bogatstva građana odgovorio jedan od uspešnijih predstavnika tako definisane privilegovane manjine u regionu, saznaćemo sledeće:Je li Bellabeat ikad dobio poticaje od Vlade?Ne, ja mislim da je uzimanje novca od države loše, jer je ona siromašna, glupa i ne zna što radi. Na Wall Streetu ima toliko novca, zašto bi netko od poreznih obveznika i od države uzimao novac za svoj rizični projekt? Mi ne želimo uzimati poticaje, nikad nismo i nikad nećemo.Međutim, argument u svrhu ovakve ideje ima i svoju filozofsku dimenziju, koja kaže da umesto da birokrate donose odluku o tome gde ulagati novac (kao što je radio Fond za razvoj), Venture capital fond bi funkcionisao tako što bi novac građana ustupio privatnim firmama (bankama i fondovima) koje su, poznato je, daleko racionalnije u poslovnim odlukama. Dakle u zemlji sa prosečnom platom od 400 evra jako je bitno da se građani nateraju da budu investitori u rizični kapital mimo sopstvene volje, a upotreba tako oduzetog novca ne treba da ih brine, jer će za to biti zaduženi „stručnjaci“.  Stečaj kao najbolji model privatizacije

Da bivši posao tadašnjeg ministra privrede postepeno postaje jedna od glavnih niti ove knjige, saznajemo već kada se govori o novom modelu privatizacije, uz ocenu da je „jedan od najefikasnijih, a najpotcenjenijih modela privatizacije u Istočnoj Evropi“ zapravo – stečaj. Iako je privatizacija u Istočnoj Evropi počela pre više od 25 godina, glavne rasprave koje su vođene su se odnosile na prednosti i nedostatke vaučerske privatizacije naspram direktne prodaje većinskom vlasniku (na ovom blogu je bilo mišljenja da je vaučerska privatizacija bolja, što je i moj stav, jer smanjuje posredničku ulogu političara – državna preduzeća na kraju pripadaju građanima, pa nek oni raspolažu slobodno svojom imovinom tako što će svako dobiti određen broj akcija). To da je stečaj „najpotcenjeniji model privatizacije“ sigurno nije bez razloga. Nikada se nije govorilo o stečaju kao o (osnovnom) modelu privatizacije iz jednostavnog razloga što stečaj podrazumeva diskontinuitet poslovanja, što bitno umanjuje vrednost firme i svodi je na vrednost imovine kojom raspolaže (koja je uvek manja od vrednosti firme koja ima redovno poslovanje i cash flow). Ipak, očito da ima i drugačijih ideja i ostaje da se zapitamo koliko smo veće prihode od privatizacije ispustili da smo u svim uspešno privatizovanim preduzećima prvo proglasili stečaj, pa ih tek onda prodali? Dodatno, da li to znači da bi time bilo i dosta više posla za stečajne upravnike? Kritika libertarijanizma

Stečaj kasnije pokušava da bude iskorišćen i kao dobar argument za kritiku libertarijanizma, na jedan vrlo čudan način. Naime, govoreći o privatizaciji Avala filma, autor se (opravdano) bavi time kako je trebalo poboljšati zakonski okvir da bi se u prodaji državnih firmi postigla što bolja cena. Međutim, onda dolazi do neočekivanog obrta, gde se donosilac odluke o takvoj privatizaciji (svakako državni službenik koji se ne može poistovetiti sa vlasnikom privatne firme), iznenada poistovećuje sa bilo kojim drugim biznismenom u privatnoj firmi putem sledećeg primera:„Pretpostavite da posedujete 100% nekog uspešnog preduzeća koje bi na Njujorškoj berzi moglo da se proda za milijardu dolara. Da li kao vlasnik imate pravo da ga prodate nekome po 100 puta manjoj ceni? Tipičan libertarijanski stav bio bi: „Naravno da imate. Vi ste vlasnik. Možete sa preduzećem raditi šta vam je volja“. Ovo nije istina. Upravo to što ste vlasnik pravnog lica obavezuje vas da radite u njegovom najboljem interesu i prodate ga po tržišnoj vrednosti. Razume se, uvek možete da likvidirate preduzeće, ali ne po bilo kojoj ceni. Vaš lični džemper ili automobil možete da prodate budzašto; preduzeće ne možete.“Čini se da je ambicija autora da nađe valjan razlog za kritiku libertarijanizma bila izuzetno velika, pa je sam primer iskonstruisan malo na brzinu (da ne kažem da je potpuno pogrešan). Zašto akcije u preduzeću ne bi mogle da se prodaju po bilo kojoj ceni? Ono što se nudi kao objašnjenje jeste da bi time bili oštećeni ostali vlasnici te firme ali i poverioci (u knjizi se čak nudi i pro forma bilans stanja gde matematički treba da se vidi kako bi stvari funkcionisale). Manjkavosti ovakvog rezona su brojne. Najpre da pođemo od onih tehničkih, a to je da preduzeće listirano na berzi ne može da se proda po bilo kojoj ceni, jer postoje pravila koliko cena akcija može da oscilira u određenom periodu. Ali mnogo bitnije, autor ovde poistovećuje dve različite stvari: vlasništvo u samom preduzeću (akcije kao imovinu vlasnika), sa preduzećem kao pravnim licem (koje osim kapitala u vidu akcija ima i obaveze i potraživanja). Kada prodaje svoje akcije, njihov vlasnik samo prodaje svoju imovinu, a to je akcija (jedna ili sve) preduzeća, dok preduzeće nastavlja da posluje sa drugim vlasnikom i svim obavezama i potraživanjima koje su postojale ranije, tako da poverioci novom vlasniku mogu da se obrate da naplate svoja potraživanja. Da li je bilo primera da se poverioci žale da su oštećeni kada se firma koja nema finansijskih problema proda „ispod tržišne vrednosti“? Ne, zato što imovina poverilaca (njihovo potraživanje) nije bila ni predmet prodaje. Kada ne funkcioniše tako i kada su oni oštećeni? Pa samo u stečaju, kada stečajni upravnik prodaje preduzeće i ako ga proda po 100 puta manjoj vrednosti, onda će biti 100 puta manje novca za isplatu poverilaca, jer je došlo do prekida poslovanja i iz prodajne cene se namiruju potraživanja a ne iz kasnijih prihoda jer ih neće biti. Očito da je sklonost autora ovih redova ka posmatranju ekonomske stvarnosti kroz prizmu stečaja bila takva da je pravila stečajnog postupka pokušao da primeni na sve moguće transakcije, uključujući i firme na berzi, koje samim takvim statusom se ne mogu postaviti u taj kontekst. Dakle, iako je razumljiva bojazan stečajnog upravnika da ne ošteti poverioce kad rasprodaje imovinu firme, to nema nikakve veze sa željom bilo kog pojedinca na svetu da dobije najviše novca za svoj džemper, automobil ili akcije na Njujorškoj berzi, a svi mislioci libertarijanizma mirno spavaju.
Sastanak sa poveriocima Galenike

U knjizi je opisano više različitih razgovora sa državnim kompanijama (npr. Simpo) i stranim investitorima (Fiat i drugi) koji se ne mogu svi pojedinačno analizirati ovde, ali meni je interesantan sastanak Radulovića sa poveriocima Galenike. On je sa bankama pokušao da pronađe rešenje, gde su bankari tražili da Galenika uzme novi kredit (iako je prezadužena), dok je on na kraju predložio da oni konvertuju svoje potraživanje u kapital, nakon čega su bankari ustali i napustili salu. Interesantno kako naglašavanje tog detalja u knjizi ima za cilj da ostavi utisak beskompromisne borbe Radulovića za interese državnih firmi pred kojim su pohlepni bankari ostali bez teksta i jednostavno se povukli. U suštini se radi o logičnoj reakciji na jedan prilično neprihvatljiv (pomalo i besmislen) predlog, jer komercijalne banke se ne bave upravljanjem firmama (za to postoje npr. investicioni fondovi), a dodatno niko ne bi pristao na obezvređenje svog potraživanja budući da se vlasnici kapitala naplaćuju tek nakon namirenja svih poverilaca, što svaki stečajni upravnik jako dobro zna (a očekivalo bi se da zna i autor knjige, obzirom na brojne „simplifikovane finansijske izveštaje“ koji su dati kao ilustracije).
 Rešavanje nenaplativih kredita (NPL) kao jedan od prioriteta Ministarstva privrede

U knjizi je navedeno da je pod brojem 4 glavnih ciljeva Ministarstva bilo „rešavanje problema loših kredita u privatnim bankama“. Iz same formulacije ovog cilja se jasno vidi da je pogrešan, jer je Ministarstvo nameravalo da se meša u odnose između privatnih subjekata. Argumentacija zagovornika mešanja države u rešavanje ovog „problema“ jeste što visok nivo nenaplativih kredita poskupljuje novo kreditiranje od strane banaka (obzirom da ništa ne zarađuju po ranijim ugovorima), što je nepovoljno po privredu i stanovništvo koja će plaćati veće kamate (i sam sam prisustvovao seminarima raznih stranih konsultanata na tu temu koji su se bavili ovim problemom, a svojevremeno je i Radulović rekao da je bio angažovan za slične projekte). Postoje najmanje tri razloga zašto ovaj argument nije dobar:
  • Novo kreditiranje nije skupo, jer kamatna stopa konstantno pada od kako su se nenaplativi krediti pojavili (što se vidi prema podacima NBS na grafiku)

  • I na tržištu kredita treba da postoji konkurencija. Ona i sada postoji, jer preduzeća se mogu zaduživati emisijom hartija od vrednosti, što je u potpunosti omogućeno postojećim zakonskim okvirom.
  • Nenaplativ kredit za banke predstavlja imovinu, koja se kao i svaka druga imovina može prodati na tržištu u slobodnim transakcijama između dva privatna lica, bez uplitanja države koja bi pružila neko „sistemsko rešenje“.
Categories: Srbija

Obamina spoljna politika

Sat, 28/05/2016 - 20:19
U senci američkih preliminarnih izbora za predsednika dešava se nešto vrlo zanimljivo sa Obaminom spoljnom politikom. Predsednik koji je započeo svoj mandat turnejom izvinjavanja po svetu, nastavio popuštanjem i "resetovanjem" odnosa sa diktatorima širom sveta, a verovatno krunisao dogovorom sa Iranom kojim praktično daje zeleno svetlo teheranskom režimu da nastavi gde je stao sa nuklearnim programom uz milijarde dolara nagrade za to, poslednjih meseci je tiho i ispod žita fundamentalno promenio svoju politiku. Bez mnogo teoretisanja i velikih talambasa, Obama razmonitrava sve ključne parametre svoje spoljne politike sa kojom je pobedio i u koju je dugo verovao i zbog koje su ga svi levičari širom sveta podržavali.

Sve je započelo prošle jeseni kada je NATO, na moje prijatno iznenađenje, pozvao Crnu Goru da se priključi alijansi. Naravno, Crna Gora jeste mala i strateški nevažna zemlja. Ali, u nekim situacijama veličina i međunarodna "težina" zemlje ne moraju da budu odlučujući za njenu sudbinu: najvažniji fakat je da Putin ne misli da je Crna Gora mala i beznačajna zemlja, inače ne bi uložio velike pare i obaveštajnu i propagandističku logistiku u obaranje Đukanovića prošle jeseni. Obamina reakcija, po prvi put za osam godina je bila - "hoćeš tuču, dobio si tuču". Crna Gora sama po sebi nije važna, ali je važno pokazati zube ruskoj vlasti, i to na vrlo bolan i očigledan način: pozivanjem i uspešnom integracijom (potpisano pristupanje pre nekoliko dana) zemlje na koju su oni bacili oko i u čije prebacivanje u kremaljsku interesnu sferu su uloženi značajni resursi. Crna Gora je bila prvi dramatičan prst u oko Putinu od strane Obame, za koga je kremaljski despot sve do tada verovao da ga može manipulisati po volji. Ma koliko Crna Gora bila mala, bilo kakvo dalje proširenje NATOa za Putina i KGB vrhušku predstavlja so na ljutu ranu nezalečenog neo-staljinističkog šovinizma i pokazna vežba "ko je bos".

Međutim, ulazak Crne Gore u NATO je bio tek početak. Poslednjih nekoliko meseci dešava se dramatično zgušnjavanje loših vesti, za Putina. Obama je, prekršivši svoje svečano obećanje "resetovanja" odnosa, postavio raketni štit u Rumuniji, što je izazvalo potpunu konsternaciju u Moskvi, Drugi deo integrisanog sistema će biti postavljen u Poljskoj do 2018 godine. To je isti onaj raketni štit koji su Buš i Obama otkazali u znak dobre volje prema svom drugu Vladimiru. Međutim, drug Vladimir je izgleda pogrešno shvatio njihovu benevolenciju i kao uzvratni znak dobre volje okupirao Krim i krenuo da dalje oslobađa Ukrajinu od Ukrajinaca, uz ne baš mnogo suptilne pretnje da bi svoju oslobodilačku akciju mogao da proširi i na Litvaniju i Estoniju.. Ovaj štit, po rečima NATO generala, nije usmeren protiv Rusije nego protiv Irana, ali to je smešno: prvo nije li to isti onaj Iran koji je Obama "pacifikovao" svojim sporazumom, a drugo, čak i da je tako, taj sistem (vrlo tehnološki napredan) može vrlo lako da se "prenameni". Vladimir nema nikakvu dilemu protiv koga je štit usmeren i već suptilno preti ruskim raketama Poljskoj i Rumuniji.  A da Vladimir ne bi možda nešto opet pogrešno shvatio u vezi Litvanije i Estonije, četiri bataljona NATOa će da budu raspoređena u tim zemljama i u Poljskoj. Značenje toga potpukovnik KGB će lako shvatiti..

Da ovo nije samo neki pik na Vladimira nego opštija promena koncepcije, vidi se po tome šta Obama radi u vezi Kineza, po Ameriku svakako dugoročno opasnije pretnje. Kineska hunta je Obaminu mlakost i patos izvinjavanja takođe shvatila na jedini mogući način na koji su svi takvi režimi u stanju da shvate takvo ponašanje: kao izraz slabosti i kao zeleno svetlo za dalji banditizam. Kineski komunisti su zato proširli i intenzivirali svoju kampanju pritisaka i vojnog zastrašivanja suseda (Japan, Koreja, Tajvan, Filipini, Vijetnam...) i čak krenuli da protivno svim međunarodnim normama grade vojne instalacije u međunarodnim teritorijalnim vodama južnog kineskog mora. Obama je nekoliko godina to sve mirno posmatrao i oni su verovali da ništa ne može da krene naopako. Ipak, poslednjih nekoliko meseci to se počelo menjati: posle dužeg perioda u kome su američki brodovi i avioni bili meta kineskog maltretiranja i provokacija, oni sami su počeli da prave provokacije i da maltretiraju kineske avione. Sledeći korak je bio izveštaj Pentagona gde je pekinški režim vrlo direktno optužen za kršenje međunarodnih normi i ilegalnu izgradnju vojnih instalacija. Pekinška hunta je na to reagovala histeričnom denuncijacijom izveštaja kao ratnog huškanja koje "uništava poverenje između dveju zemalja" (interesantno je kako banditski režimi i njihovi apologeti na Zapadu svaku kritiku sebe samih obavezno proglašavaju aktom "rata").

Međutim, Obama je nastavio sa mnogo sistematičnijom politikom: sa Tajvanom je proširena vojna saradnja, američki marinci se na poziv filipinske vlade vraćaju na Filipine, a pre neki dan Obama je napravio radikalni i za jednog levičara ironični obrt: ukinuo je sve američke sankcije Vijetnamu u domenu vojne saradnje, i otvorio vrata da Amerika naouruža do zuba svog bivšeg neprijatelja, koji je predmet stalnog zastrašivanja i teritorijalnih pretenzija Pekinga.

Ako tome dodamo njegovo odustajanje od podrške "revolucijama" po Južmoj Americi i dosta aktivnu podršku obaranju levičarskih režima u Brazilu i Argentini (zbog čega su američki progresivci u apopleksiji a Obama i Hilari već stekli status izdajnika i marioneta "krupnog kapitala", slika postaje još dramatičnija.

Kako objasniti ovu promenu? Glavni  faktor koji treba uzeti u obzir pop mom mišljenju je iz domena političke psihologije: Obama je narcisista i egomanijak koga je realnost predsedničke politike naterala da svoju egomaniju preusmeri sa spasavanja sveta od Amerike na spašavanje američkih interesa od sveta. Naime, on je dugo uživao u poziciji anti-Buša, Nobelovoj nagradi za mir, koju je dobio pre polaganja predsedničke zakletve ni za šta, i koju bi svaki čovek s minimumom integriteta na njegovom mestu morao da odbije. 2008e godine cela situacija je bila "spakovana" po pravilima levičarskih bukvara. Amerika je problem, i on dolazi, harizmatični crni predsednik, profesor sa Harvarda, da fundamentalno transformiše ne samo Ameriku nego i svet. I onda, kao i mnogi drugi levičarski sanjar pre njega, sudara se sa vrlo prozaičnom i razočaravajućom stvarnošću: svet ne funkcioniše po uzusima harvardskih kafeterija, vuci i jaganjci ne spavaju zajedno, banditi nisu zainteresovani za vilsonovske ideološke fantazije levičarskih profesora, Amerika nije izvor svih problema na svetu i njegova "dobra volja" i poniznost imaju samo jednu, predvidivu posledicu: diktatori i lupeži ga koriste kao "korisnog idiota" za svoje interese a protiv interesa Amerike i njenih saveznika. Obamino herojsko i deluizionističko odbijanje realnosti u ime post-kolonijalnih teorija sa fakulteta je još uvek bilo vidljivo u onom tragikomičnom pozorišnom komadu iz 2012e kada je preko Medvedeva poručivao "Vladimiru" da sačeka na izbore posle kojih će biti mnogo "fleksibilniji" u pregovorima. I Vladimir je vrlo dobro shvatio šta ta poruka znači - zeleno svetlo da radi šta mu se prohte. Ponižavanje i otvoreni prezir koji su prema njemu pokazivali i Putin i kineski komunisti svakako su morali delovati kao otrežnjujući faktor na Obamu. Prosto "potlačene" žrtve američke politike iz harvardskih kafeterija su odbile da sarađuju sa njegovim fantazijama, i nastavile da rade ono što im je opisu prirode - da se ponašaju kao banditi i hohštapleri, To je bila neoprostiva nezahvalnost prema njemu, Mesiji koji je došao da pomiri svet, zaustavi porast nivoa mora, "fundamentalno transformiše" Ameriku, i ceo svet, usput  A oni tako da mu vrate. E, sad će on da im pokaže. Prosto, iako mu je trebalo dosta vremena, Obama se na kraju ipak "prizvao pameti" i iz sveta fantazije aterirao na zemlju. Welcome. Bolje ikad nego nikad.

Istorija je puna pouka. I ironije. Godine 2008 ja sam mislio da je George W Bush propustio zlatnu šansu za iskupljenje zbog neuspeha u Iraku i sramnog povećanja državne potrošnje u toku svoja dva mandata: mogao je da uđe u istoriju kao novi Warren Harding ili Calvin Coolidge, kao čovek kji je odbio "duradi nešto" povodom recesije, čovek koji je odbio da da bankarima 700 milijardi bailouta, u ime principa slobodnog tržišta u koje veruje, i da time zaista i zasluži odijum levičara koji mu ne gine ovako ili onako. Nažalost, Buš nije ni Harding ni Coolidge, već politički trećeligaš i on je uradio ono što bi svaki trećeligaš uradio: slušao "eksperte" i lobiste i "žrtvovao svoje principe slobodnog tržišta da bi spasao slobodno tržište" (naime, ubedili su ga da je to ono što radi).

Izgleda da Obama, nasuprot tome, koristi poslednju priliku koju ima da uradi nešto stvarno korisno: da ispravi makar deo katastrofalnih grešaka koju su on i njegov prethodnik napravili u spoljnoj politici.
Categories: Srbija

Hercegovačka

Fri, 20/05/2016 - 12:26
Pretpostavljam da su svi već upoznati sa događajima u Hercegovačkoj, ali ne propustite da pratite i saopštenja vlasnika srušenog preduzeća Iskra koji je i naš redovni komentator.

Koliko vidim, N1 je jedini medij koji redovno izveštava o slučaju. 
Categories: Srbija

DJB predlog reforme političkih institucija

Mon, 16/05/2016 - 12:40
Post sam napisao još pre nekog vremena, ali rekoh bolje da sačekam da se završe izbori. Dakle, predlog se nalazi ovde. Mislim da ima dobrih i zanimljivih predloga, ali ima i nekih sa kojima se ne slažem.

1. U predlogu piše da će "stranke imati obavezu da učestvuju na izborima". Ne razumem zašto bi bojkotovanje izbora bilo osnov za brisanje iz registra.  Recimo, time bi bile zabranjene stranke čiji program kaže "Smatramo da su izborni uslovi neravnopravni i mi u tome ne želimo da učestvujemo iz protesta". Možete da smatrate da je takav stav blesav (ako ne grešim, Srpska liberalna stranka je imala sličan stav), ali ne vidim zašto biste tražili brisanje iz registra takve stranke. Prosto, ne vidim koji tačno problem se ovim predlogom rešava.

2. Što se stvari vezano za Zakon o finansiranju stranaka tiče, mislim da je manje-više OK. Mada, postavljam pitanje vezano za povećanje transparentnosti finansiranja stranaka. Naravno, transparentnost donacija je načelno dobra stvar, ali ipak treba razmišljati i o podsticajima bogatim ljudima da finansiraju opoziciju ukoliko je izvesno da će vlast za to saznati. Čini mi se da ovde transparentnost radi u korist vlasti, ko god da je na vlasti, a to mi se načelno ne svidja.

3. Što se izborne komisije tiče, predlog je da, kako republička, tako i lokalne izborne komisije postanu "stalna i profesionalna tela". Ajde za republičku i da razumem, ali zaposliti 500-1000 ljudi koji će na lokalu bukvalno da bleje 4 godine između izbora, to ne razumem. Priznajem da ne znam šta je tačno posao opštinskih izbornih komisija, možda one i treba nečim da se bave u periodu između izbora, ali mi ništa ne pada na pamet.

4. Predlog je i da se pređe na mešoviti izborni sistem za Narodnu skuštinu, odnosno da se deo poslanika bira proporcionalno, a deo većinski. Ovi što se biraju proporcionalno bi bili birani po personalizovanom sistemu. Deluje mi zanimljivo, ali neke stvari prosto ne znam.

Prvo, ne znam kako tačno funkcioniše personalizovani proporcionalni sistem. Da li to znači da su na svakom izbornom listiću izlistani svi mogući poslanici sa svih lista, pa se bukvalno zaokružuje ime? Ako je tako, koliko njih može da se zaokruži - samo jedan, ili više njih? Ako je više, jel mogu da zaokružim jednog na jednoj listi, a drugog na drugoj? Mislim - kako sve to tačno funkcioniše u praksi - prosto mi deluje nemoguće da svaki birač dobije spisak sa 3 hiljade kandidata, pa onda traži onog za koga hoće da glasa.

Drugo, predlog je da se deo poslanika bira većinski, Načelno verovatno ima smisla, ali će se odmah postaviti jedno pitanje na koje se ne može u ovom trenutku dati dobar odgovor - šta sa opštinom Peć, na primer? Ili će Peć imati svog poslanika u Narodnoj skupštini (što je besmisleno), ili neće (što je, čini mi se, očigledno protivustavno). Proporcionalni sistem kakav sada imamo to pitanje može prosto da ignoriše.

Ne sviđa mi se ideja povećanja cenzusa za koalicije. Ja inače mislim da i sadašnji cenzus od 5% treba sniziti, čak ga možda treba i ukinuti, a naročito u kontekstu predloga DJB. Konkretno, ako se a) broj poslanika smanji, recimo na 200, b) deo poslanika bira većinski, recimo njih 100, onda mi potpuno ima smisla da se na onih 100 preostalih primeni prirodni cenzus od 1%. Veliki su već favorizovani sa ovih 100 koji se biraju po većinskom sistemu, zašto dodatno otežati zatupljenost u Narodnoj skupštini raznoraznim manjinskim grupama?

5. U delu koji se bavi radom Narodne skupštine ima par neobičnih i, čini mi se, problematičnih, ideja. Neobičan je predlog da vreme za odgovor člana vlade tokom poslaničkih pitanja može da bude samo dva puta duže od vremena potrošenog za postavljanje pitanja. Mogu za 5 sekundi da postavim pitanje "Šta vlada planira da uradi povodom niskog nataliteta (javnog duga, rupa na putevima, veronauke, šta god)?", hajde da vidim nekoga ko može da da iole smislen odgovor za 10 sekundi.

Takođe, ideja je da poslanici ne mogu da obavljaju nikakav drugi posao dok im traje mandat. Po mom mišljenju, to je loš predlog. Kvalitet poslanika je i ovako loš, kakav će tek biti kada im svima poručiš "Slušaj, ako budeš izabran, moraš da daš otkaz na sadašnjem poslu i da zasnuješ radni odnos u Narodnoj skupštini. Koliko će to da traje, niko ne zna - možda će da traje 4 godine, možda 6 meseci." Ko je spreman da pristane na tako nešto? Samo onaj ko je a) penzioner, b) nezaposlen, c) ima svoj biznis koji će da prebaci na decu, d) izuzetno nezadovoljan na svom poslu ili je e) profesionalni političar. Mislim, i ovako je teško privući ljude koji imaju kakvu-takvu karijeru da se bave politikom u Srbiji, samo im treba uvesti još jedno ograničenje, za koje i inače ne vidim neko opravdanje.

6. Što se lokalnih izbora tiče, sviđa mi se u teoriji direktan izbor gradonačelnika, ali to mora da bude praćeno i temeljnim promenama ovlašćenja skupštine opštine. Konkretno, ako je gradonačelnik iz stranke koja nema većinu u skupštini opštine, mislim da je to recept za haos. Recimo, šta ako skupština ne usvoji budžet koji je predložio gradonačelnik? Radikalno rešenje je da skupština opštine bude potpuno ukinuta i da sve odluke donosi opštinska vlada koju imenuje gradonačelnik. Manje radikalno rešenje je da se vrlo detaljno urede nadležnosti kako bi se predupredila situacija u kojoj, na primer, skupština opštine po nalogu iz Beograda vrši opstrukciju kako bi vlada uvela prinudnu upravu.

Ne sviđa mi se to što je predloženo da odbornici imaju "stručne timove analitičara". Neka ih ima 4 po odborničkoj grupi, puta 150 opština, puta 5 odborničkih grupa po opštini, to je jedno 3,000 po definiciji "partijski zaposlenih parazita". Sa druge strane se predlaže smanjenje broja odbornika, što je verovatno opravdano (iskreno, nemam pojma), ali sadašnje zakonsko rešenje je da lokalne samouprave same određuju broj odbornika u okviru zakonski postavljenog minimuma i maksimuma (mislim da je između 20 i 70, mrzi me da proveravam zakon). Dakle, šta je tačno predlog, da li će se a) smanjiti ovi limiti, ali će samouprave i dalje moći same da određuju broj odbornika ili b) će Zakonom biti utvrđen broj odbornika za svaku samoupravu? Ovo prvo mi je OK, ovo drugo je već ozbiljno narušavanje lokalne samouprave.

7.  Kod medija vidim problem u zahtevu da se privatni mediji obavežu da prilikom objavljivanja rezultata istraživanja javnog mnjenja moraju da objave stvari poput margine greške i intervala pouzdnosti. Ako dobro razumem motivaciju, radi se o tome da istraživanjima javnog mnjenja mogu da se demotivišu ljudi koji bi glasali za neku stranku, ali se plaše da će stranka ostati ispod cenzusa i oni "baciti svoj glas". OK, možda je to i tačno, ali zar nije bolje ukloniti tu motivaciju tako što bi se cenzus ukinuo i time manipulisanje anketama bilo izlišno, nego se zalagati za viši cenzus, ali tražiti od medija da objavljuju detalje o anketi koje bukvalno neće razumeti ni 1% građana?
Categories: Srbija

Gostujući post Miloša Grujića: Multilateralne kompenzacije u Republici Srpskoj

Mon, 16/05/2016 - 12:37
Pre par dana sam na Twitteru postavio par pitanja Milošu Grujiću (@milos_grujic) vezano za multilateralnu kompenzaciju u Republici Srpskoj, pa se on ponudio da napiše post na tu temu. Naime, pre nekoliko godina je i u Srbiji postojala slična ideja, ali se od nje odustalo, pa me je zanimalo kakvo je iskustvo u Srpskoj.
Prema izvještaju Privredne komore Republike Srpske obaveze privrede Republike Srpske u 2015. godini iznose 15,5 milijardi KM (oko 7,93 milijarde evra) i nešto su manje (za 100 miliona KM) u odnosu na 2014. Kao najveći problem privrede u 2015. se ističe - nelikvidnost. Ona, mjerena koeficijentom likvidnosti, iznosi 1,06 i povećana je u odnosu na 2014. kada je koeficijent bio 1,04. Ako se kao normalan koeficijent za održavanje tekuće likvidnosti smatra 1,5 - očigledan je visok nivo nelikvidnosti, odnosno nemogućnosti izmirenja obaveza privrede. Upravo zbog ovih podataka među privrednicima u Srpskoj najzanimlјivija tema trenutno su - multilateralne kompenzacije i cesije (više na: https://mlk.blberza.com).
Po donošenju odluke o održavanju obaveze multilateralne kompenzacije svi subjekti uklјučeni u budžetski sistem Republike Srpske (privredna društva, banke, osiguravajuća društva, mikrokreditne organizacije, agencije, organizacioni dijelovi u Republici Srpskoj poslovnih subjekta sa sjedištem u Federaciji Bosne i Hercegovine i Brčko Distriktu BiH, sportska društva, računovodstvene agencije preduzetnici, polјoprivredna gazdinstva i druga pravna lica koja obavlјaju poslovanje posredstvom bankovnih računa) dužni su prijaviti dospjele neosporene novčane obaveze u sistem. Dakle, učesnici prijavlјuju samo obaveze tj. dugove, a ne potraživanja i o načinu funskionisanja sistema su upoznati na nekoliko seminara. To znači da ne treba očekivati da bi neko od dužnika mogao da prizna dug za koji smatra da ne postoji. Zato je sistem je u startu, za razliku od nekih pokušaja u okruženju, bolјe ustrojen.
U praksi, kada Vlada RS donese odluku o sprovođenju MLK i svi učesnici prijave svoje dospjele neosporene novčane obaveze, Banjalučka berza (organizator) pokreće algoritam (softver) koji počinje da kombinuje, kompenzuje, prebija i povezuje cesije na način da omogući što veći iznos kompenzovanih obaveza i potraživanja. Poslije toga, narednog dana od završenih kompenzacija, berza, preko ovlašćene banke, dostavlјa svim učesnicima preliminarni izvještaj o izvršenoj kompenzaciji. Na osnovu njega, najkasnije dva dana od dobijenog izvještaja, svaki učesnik u sistemu može zahtjevati ispravku pogrešno unesenih podataka. Ako bude korekcija, berza dostavlјa učesnicima konačni izvještaj o izvršenoj MLK. U skladu sa tim, prijavlјena obaveza se ne može osporavati nakon dobijanja konačnog izvještaja o obavlјenoj MLK.
Na berzi i u Privrednoj komori RS očekuju da će interes privrednika biti veliki. Prema iskustvu iz prve kompenzacije sigurno je da je ovo prilika da se zatvore međusobna potraživanja - između privatnog i javnog sektora. Poreska uprava RS ima mogućnost i instrumente da provjeri da li su prijavlјene sve poreske obaveze. Prema tome, Poreska uprava može i treba da reaguje i na eventualne prijave drugih povjerilaca. U skladu sa tim, treba očekivati da će dužnici ispuniti svoju zakonsku obavezu - i prijaviti svoje obaveze. Ovaj momenat je važan jer omogućava i drugim povjeriocima da kroz kompenzaciju riješe svoja nenaplaćena potraživanja.
Iz Privredne komore RS naglašavaju da je u prvoj kompenzaciji kod pojedinih privrednika postojao mali strah od postupka i krajnjih rezultata. Sada, kada su otklonjene sve te nedoumice, realno je očekivati da će se još dodatno uvećati iznos prebijenih dugova. U jesen prošle godine od (n)ovog/starog sistema obračunskog plaćanja se očekivalo da u najmanju ruku - omogući privredi da "prodiše". Za prvu obaveznu MLK, koja je po odluci Vlade RS sprovedena u periodu od 26. oktobra do 10. novembra 2015. godine, učesnici su prijavili ukupno 1.008.656.364 KM obaveza. Od svih prijavlјenih obaveza, kada se uzmu u obzir potraživanja učesnika, bilo je moguće kompenzovati 389.200.686 KM. U tri kompenzacije u 2015. (koje su izvršene 30. oktobra, te 3. i 6. novembra 2015.) kompenzovane su obaveze u ukupnom iznosu od 164.261.603 KM. Dakle, kompenzovano je 16,3 odsto od prijavlјenih ili odnosno 42,2 odsto od iznosa ukupnih obaveza koje je bilo moguće kompenzovati.
Zakonom je predviđeno da se obavezna MLK sprovodi dva puta godišnje, u aprilu i oktobru. Međutim, već ova druga je prolongirana zbog izmjena i dopuna zakona koji su na zasjedanju Narodne skupštine Republike Srpske bili u aprilu. Nova MLK zakazana je za srijedu, 18. maja. Direktor berze je nedavno izjavio da, do sada, nije bilo formalnih kontakata u vezi s uvezivanjem čitave BiH u ovaj sistem. Međutim, sjajna stvar je da sistem koji su razvili na berzi može (p)održati ovu ideju, jer se u njemu nalaze podaci za sve poslovne subjekte u BiH. Dakle, da bi se izvele MLK u čitavoj BiH potrebno je da u FBiH i Brčko distriktu „samo“donesu zakone o MLK.
Važno je imati u vidu da u lancu obaveznih subjekata koji duguju i kojima se duguje, a koji će svoja potraživanja “preklopiti međusobno“, ako to žele, mogu biti i subjekti koji nemaju sjedište u Republici Srpskoj. Takođe, data je i mogućnost subjektima nad kojima je pokrenut stečajni i likvidacioni postupak da prijave sve svoje obaveze u skladu sa zakonom, omogućava da se sistemu pristupa i preko APIF-a i berzansnkih posrednika, ali se sugeriše i direktna prijava na sistem.
Jasno je da je cilј Vlade RS bio da se donese zakon koji će olakšati ako ne veću naplatu potraživanja onda barem „čišćenje“ bilansa od obaveza koje muče mnoga privredna društva. Kad je u pitanju „čišćenje bilansa“ treba povući paralelu sa donošenjem uredbe Ministarstva finansija koja vlasnicima određenih obveznica koje je emitovala Republika Srpska omogućava izmirenje poreskih obaveza nastalih do kraja 2007. godine. Konkretno, poreski dug do 31.12.2007. u iznosu od 10.000 KM moguće je izmiriti kupovinom 10.000 obveznica. Ovu pogodnost je uvidio veliki broj privrednih društava koja su imala poreske dugove. Pomenutom uredbom su vlasnici unovčili obveznice, poreski dužnici „očistili“ bilanse i olakšali uslove za poslovanje ili zaduživanje u budućnosti, povećana je likvidnost na berzi, a stvorena je osnova za buduće kvalitetnije ulaganje institucionalnih investitora u obveznice.
Kritičari pomenute Uredbe su navodili da ovakve mjere mogu dovesti i do negativnih efekata. Naime, vlasnici i uprava preduzeća mogu ponovo svjesno praviti dugove očekujući da Vlada opet dozvoli ovakav vid izmirivanja obaveza ili da planiraju stvorene obaveze pokriti emisijom sopstvenih obveznica a ne emitovati ih za rast, razvoj ili za širenje tržišta. Ipak, kao alternativu, Republika Srpska je imala na raspolaganju blokadu računa dužnicima. Tim potezom mnoga preduzeća bila bi dovedena u poziciju da proglase bankrot i otpuste radnike i državi stvore još veći problem. Čini se da su oni koji državi nisu plaćali porez do kraja 2007. „najbolјe prošli“ jer su imali priliku da izmire obaveze za malo više od trećine iznosa duga (po tržišnim cijenama obveznica) i to bez ikakvih kamata. Zbog mogućnosti da privrednici pomenutu Uredbu shvate kao pravilo, Vlada i Poreska uprava treba da pošalјu nedvosmislenu poruku da slične akrobacije i računovodstvenu gimnastiku u budućnosti - neće tolerisati. Slično je i sa sistemom MLK. Privrednici gunđaju da oni koji nisu plaćali poreze i doprinose za plate a radili su sa entitetom - dobijaju bolјi položaj od onih koji su redno plaćali poreze i doprinose. Osim toga, naglašavaju kako im je često upravo Republika Srpska veliki dužnik jer kasni sa isplatama nekih obaveza.
Za širu javnost će biti interesantan i podatak koliko će se, zbog pojedinih MLK - smanjiti prilivi u budžet. Zlobnici kažu da je „baš zato što je država najveći dužnik“ još 2006. odlučeno da iznos obračunate zatezne kamate ne može biti veći od glavnog duga (u skladu sa članom 4b Zakona o dopuni zakona o visini stope zatezne kamate, „Službeni glasnik Republike Srpske“ RS 52/06 od 2. juna 2006. godine)
Jedan od najaktivnijih poslanika opozicije, je u diskusiji o MLK naglasio da sistem iako daje određene efekte - ne rješava problem nelikvidnosti, zbog čega se gomilaju obaveze između pravnih subjekata. Nјegov prijedlog je bio da se usvoji paket rješenja kojim bi se rješavala pitanja nelikvidnosti, među kojima je i izmjena Zakona o mjenici kojim bi se uvela vlastita trasirana mjenica kao surogat novca u sistemu plaćanja obaveza.
Često se čuju mišlјenja da su ovakve kompenzacije „zaostavština starog sistema“ – iz doba kada je SDK vršio prebijanja. Jednostavno, treba zna se šta se dešava sa preduzećima koja ne plaćaju obaveze. Međutim, činjenica je da bolјe i prebijanje nego višegodišnje potraživanje. Ipak, najviše se zaobilazi činjenica da o obavezama treba misliti i debatovati prije nego što se stvore. Ovako se olako prave a teško izmiriju.
Categories: Srbija

Rušenje paradigme

Fri, 06/05/2016 - 12:20
Izbori 2016. kao najbitniji rezultat imaju rušenje nekoliko mantri. Ja sam ponosan što sam učestvovao u tome i što ću nastaviti taj posao, ali to i nije tema za ovaj post. Bez ikakvog ulaženja u kvalitet politike DJB za koji ja lično mislim da je red veličina ispred politika ostalih partija u Srbiji, ja ću se fokusirati na promenu paradigme bavljenja politikom.

Prvo, dokazano je da se politikom možete baviti bez novca. Ne bukvalno, ali ni mnogo daleko od toga. Budžet DJB u 2015. godini bio je oko 25.000 EUR, a za celu kampanju je investirano nešto manje od 40.000 evra. 100% novca u 2015.  je od članarina i sitnih donacija, dok je kampanja 100% finansirana sredstvima koja su na raspolaganju listama koje pređu 1%. Ne postoji iko ko može od DJB tražiti ijednu protivuslugu zato što je dao/dala novac. Ne postoji način da samo zato što neko donira može dobiti išta više nego neko ko samo plaća članarinu.

Drugo, DJB je prvi start-up posle mnogo godina jer nije nastao cepanjem postojeće partije, niti kao poduhvat neke od velikih partija. Dakle, svako, ali svako ko misli da ima dobar politički proizvod ima primer da ne postoji ograničenje novac + neko od velikih iza političke organizacije.

Treće, osim Saše Radulovića koji ima prepoznatljivost od oko 60% i Dušana i mene koji imamo oko 10%, ne postoji ijedna osoba koja je široko javno prepoznatljiva izvan svoje branše. Politika je postala sport za običan svet i način da se potpuno odbaci koncept da moraš imati "selebritije", iskusne političare itd... Uveden je grass-root u politiku i to će tek sada biti još više slučaj. U narednoj godini barem 20-30 novih novoprepoznatljivih lokalnih lidera će zasijati u srpskoj politici.

Četvrto, promenjeni su kanali politike. Umesto trošenja novca na TV spotove, bilborde, plaćene propagandne tekstove, promocija je izmeštena na društvene mreže, Internet sajtove i pretvorena je u potpuno dvosmernu komunikaciju političar-birači. Pored Internet kanala marketinga, drugi značajan kanal su tribine i štandovi gde se opet dvosmerno komunicira.

Peto promenjena je motivacija i pojam članstva. DJB ima jedva 3.000 članova. Članstvo ne donosi ijednu pogodnost osim mogućnosti da se bude odbornik/poslanik/član veća/ministar i da se volontira. I svako ima jednake uslove da to bude. Ko ne plati članarinu nije član i ne može se kandidovati. Ne postoji išta drugo što se može dobiti bavljenjem politikom .

Šesto, DJB je 100% domaći brend. U vreme nastanka i tokom rada, vrhunac podrške su bili povremeni susreti sa predstavnicima srodnih političkih organizacija iz inostranstva gde smo razgovarali u politici. Što je i vrhunac koji bi trebao da bude u svakoj domaćoj političkoj partiji. Više od toga je pravljenje banana države.

Racio brojevi promenjene paradigme su:

1. 10 dinara investirano po dobijenom glasu u Starom Gradu (u većini opština investicija je manja)
2. 25 dinara investirano po dobijenom glasu u Republici Srbiji
3. Jedan poslanik na 190 članova
4. Jedan odbornik na 35 članova (otprilike, ali ne odstupa mnogo)
5. 77 glasova birača po članu DJB na nivou Republike
6. 3700 glasova po minuti vremena na RTS



Categories: Srbija

EU i Balkan

Thu, 28/04/2016 - 11:38
Ne, nećemo se pretvoriti u stranačko glasilo, naročito što niko osim Aleksandra i nije ni u jednoj stranci, ali ovo su jako mudre reči Dušana Pavlovića iz DJB:

„Smatramo da su evrointegracije važne, ali da nisu važnije od uvođenja reda u našoj kući. Ne želimo da neodgovorno ponašanje i korupciju pravdamo evrointegracijama. To Vlada Srbije radi već 16 godina. Pogledajte paradoks: u poslednje četiri godine nivo medijskih sloboda vidno je opao, izvršna vlast ugrožava nezavisne institucije (kao što su poverenik, ombudsman, REM), svakih šest meseci vlada potpisuje tajni ugovor, sudije su preplašene da ne izgube posao, izborni proces liči na cirkus, a mi kontinuirano dobijamo pohvale od EU zvaničnika za takvu praksu. To jednostavno nije normalno”, kaže Pavlović , naglašavajući da su se evrointegracije u Srbiji izvrnule u svoju suprotnost.Pre nekoliko dana je u Foreign Policy bio članak upravo o ovom fenomenu. Ne samo u Srbiji nego u celom regionu, u Crnoj Gori, Makedonoji, Hrvatskoj, na delu je novi model. EU dozvoljava lokalnim autokratama korupciju i nedemokratsu konsolidaciju vlasti, dok god isponjavaju neke zahteve i nominalno se predstavljaju prozapadnim. To ne valja ni za koga. O razlici između nominalne, površne prozapadnosti i prihvatanja izvornih zapadnih vrednosti - razlici koju ni mnogi zapadni lideri danas ne razumeju - sam ranije pisao na primeru Ukrajine. 
Categories: Srbija

Iz komentara

Tue, 26/04/2016 - 08:06
Sa prethodnog posta:

"I jedna vest iz prve ruke, koju nećete naci u medijima, a kao ilustracija brzine propadanja države Srbije:

Već nekoliko sati nakon zatvaranja glasačkih mesta, oko 1:30 noću, u prostorije jedne privatne firme u centru Beograda u Hercegovackoj ulici (izmedju Geozavoda i kafica Sava Nova) upada oko 30 ljudi MASKIRANIH FANTOMKAMA i naoružanih palicama. VEZUJU nocnog cuvara i oduzimaju mu telefon. Potom 3 BAGERA u naredna 2 sata PO MRAKU bespravno PORUŠE oko 1,000 m2 objekata u PRIVATNOM VLASNIŠTVU u centru srpske prestonice. Policija ODBIJA da izadje na uviđaj jer "imaju naređenje da upute na komunalnu policiju koja je u tome učestvovala". Naravno, komunalna policija demantuje da je imala veze s tim.

Trideset ljudi u fantomkama ti nocu zarobi i SVEŽE cuvara i srusi ti 1,000 m2 privatnih objekata a policija neće ni da izađe da napravi zapisnik!? 

Do sad se, pre nego što ti nešto otme, vlast u Srbiji bar trudila da nešto napiše na neki papir, koliko god veze s mozgom nemalo, ali ovo su neki novi momenti, pa rekoh da ih podelim sa čitaocima TR.

I da ne pomislite da je ovo bilo nešto na ličnoj osnovi, znam da se ista stvar iste noći desila bar još jednoj privatnoj firmi, takođe u rejonu znanom kao "Beograd na vodi". Dakle, nothing personal, just business."
Categories: Srbija