Tržišno Rešenje

Syndicate content
Updated: 1 hour 52 min ago

1917. uživo

Wed, 15/03/2017 - 07:19
Projekat 1917. daje vam mogućnost da dan za danom pratite godinu Oktobarske revolucije. Sve je urađeno na osnovu istinitih istorijskih izvora i sve izjave aktera su stvarne. Projekat je u formi društvenih mreža -- istorijske ličnosti, Lenjin, Trocki, Nikolaj II, Aleksandra, ali i Kerenski, Prokofjev, Berđajev i mnogi, mnogi drugi "tvituju" u realnom vremenu pomerenom vek kasnije.

Pojedinačne aktere možete pratiti i na Twitteru. Projekat je obiman i ima stvarno mnogo učesnika, ali možete birati šta pratite. Sada je 15. mart i najzanimljiviji događaji upravo počinju. Nikolaj je abdicirao, Lenjin je još uvek u Cirihu i još malo će na voz... Čekamo letnji period velikih političkih sloboda ali i velikog haosa, a onda i neočekivani puč jedne male i dobro organizovane grupe ekstremista.
Categories: Srbija

Promocija

Fri, 10/03/2017 - 04:09
Promocija knjige Šta je kapitalizam? je danas (petak, 10. mart) u knjižari Delfi-SKC u 18h. Uz predstavnike izdavača Heliksa, cenjeni gosti su Ljubomir Madžar, Miroslav Prokopijević i Vladimir Vučković.

Dođite!

Categories: Srbija

Treba li oporezivati robote?

Mon, 06/03/2017 - 10:05
Roboti sve više menjaju ljude. Ne samo na proizvodnoj traci (to se već dogodilo), niti samo u poljoprivredili ili transportu (to se uveliko događa), već, nekako, i u oblastima od advokature do hirurgije. Da, hirurgije. Bil Gejts je povodom ubrzane robotizacije nedavno izjavio da robote koji zamenjuju ljude treba oporezivati radi preraspodele dohotka ka zamenjenim radnicima.

Na prvi pogled, Gejtsova tvrdnja nije mnogo promišljena. Roboti su mašine, a mašine su kapital. To što se može napraviti robot koji ima ruke, noge i govori, ne menja suštinu da je robot samo mašina, kapital. Oporezivanje robota je oporezivanje kapitala.

Na drugi pogled, istina je da se radna snaga sistematski više oporezuje od kapitala. I to, ironično, na zahtev te iste radne snage posredno, putem glasačkih kutija i socijaldemokratskih ideologija.

Evo kako se roboti mogu dovesti u jednaki položaj sa radnom snagom. Umesto da se roboti oporezuju, kao što to ogoljeno kaže Gejts, treba ih zaštititi. Treba oporezivati njihov implicitni dohotak, i to po progresivnoj stopi tako da se za produktivnije robote plaća nadproporcionalno više. Na to treba dodati i doprinose za zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje. Treba im se zakonski odrediti minimalna cena ispod koje ih firma ne može kupiti i minimalna cena održavanja, iznad tržišne. Neka se robotima zakonski dodeli i obavezan godišnji odmor. U pojedinim zemljama EU, kao što je slučaj sa radnom snagom, roboti bi morali biti i u mogućnosti da vas sudski gone u slučaju da ih zamenite bez dobrog obrazloženja. Kada se svim ovakvim merama roboti dobro zaštite, onda će biti mnogo manje atraktivni vlasnicima firmi.

Šta je poenta? Da, roboti stvarno sve više zamenjuju ljude i to se danas dešava po tako brzoj stopi da ne možemo svaku zabrinutost za budućnost ljudskog rada otpisati kao neo-ludizam. Socijalni, psihološki i politički troškovi tranzicije u robotizovanu mogućnost mogu biti visoki.

Ali sada je još očiglednije koliko politike zaštite tržišta radne snage odmažu samim radnicima. Roboti će sve više menjati ljude na poslu. Ali ljudi su sopstvenim politikama na tržištu radne snage taj proces samo ubrzali, dajući robotima nefer prednost.
Categories: Srbija

Knjiga u prodaji

Mon, 06/02/2017 - 13:16
Sada se, pored knjižara, može naći i na sajtu izdavača, sa popustom.

Categories: Srbija

Šta je kapitalizam?

Sat, 04/02/2017 - 09:53
Knjiga je odštampana i naći će se u prodaji već tokom ove nedelje u Srbiji, a uskoro i Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori.

Iako nosi naslov "Šta je kapitalizam?" knjiga nije uvod u tržišnu ekonomiju već diskusija o prirodi kapitalizma -- šta kapitalizam konceptualno predstavlja, kako je istorijski nastao, na kakvim idejnim i političkim osnovama, kakve su njegove istorijske alternative i kako funkcioniše danas. Sve ovo je stalo na oko 200 strana. To znači da nije mnogo prostora posvećeno osnovama ekonomije ili politike već je akcenat na nekim zapostavljenim aspektima.

Ivan Janković u predgovoru kaže ovako:

"Knjiga Slaviše Tasića koja je pred nama podiže debatu na potpuno drugi nivo. Usudio bih se reći da ona nudi neke značajne inovacije u ovom žanru. Svakako najvažnija među njima je proširivanje analize sa standardnih tema liberalne ekonomije na probleme geneze i uslova same slobode pojedinca. Reč je o produbljivanju paradigme, kako bi rekli filozofi, dodavanjem istorijske dimenzije ekonomskoj analizi liberalizma i liberalnih ustanova. Njegova teza je jasna ali suprotna konvencionalnoj mudrosti među mnogim klasičnim liberalima: ključni institucionalni preduslov slobode nije mala i efikasna moderna država nego politička „anarhija“, ekstremna decentralizacija političkog poretka bez suverene vlasti na širokoj teritoriji. Tasić s pravom upire prstom u evropsku srednjovekovnu „anarhiju“, u tadašnji politički sistem bez sistema, skupinu lokalnih i teritorijalnih jedinica najrazličitijih vrsta, kao na pravi izvor zapadnih sloboda i objašnjenje zašto i kako je Zapad napredovao i stvorio modernu civilizaciju, dok su druge velike civilizacije, poput kineske, indijske ili islamske nazadovale i na kraju odumrle kao alternativa Zapadu.
...
Pošto je ovako postavio okvir za argument u korist slobode, Tasić nas dalje vodi kroz celokupni inventar ekonomske argumentacije za slobodno tržište koji je pisan jasno, bez suvišne retorike i ekspertskih mistifikacija, i sa stalnim referencama na moderne probleme, debate i kontroverze (kao i svim dobrim proizvodima ovog žanra liberalnog eseja). Stil je standardni, ne toliko nalik Fridmanu, Hazlitu i drugim majstorima klasicističke stilske svedenosti, već više Tomasu Soulu: svaka važnija teorijska poenta je propraćena istorijskim primerima i, vrlo često, modernom statistikom."


Evo jednog slučajnog uzorka iz glavnog teksta, strana 155:

"Preregulisana i prezaštićena tržišta rada mnogih zapadnoevropskih zemalja su uzrok njihove hronično visoke nezaposlenosti. Francuski zakon o radu dugačak je kao tri Biblije ali njegova suština svodi se na to da ograničava dobrovoljno dogovaranje o uslovima zaposlenja između poslodavaca i zaposlenih i onemogućava firme da otpuste suvišne radnike. To možda zvuči benigno, ali kada regulativa otežava poslodavcu da otpusti radnika, onda se firme mnogo teže odlučuju na zapošljavanje. Jedan francuski poslodavac uporedio je zapošljavanje radnika sa sklapanjem braka – dugoročni ugovor iz kojeg je veoma komplikovano izaći, uz obaveznu ulogu advokata i sudova. Za otpuštanje radnika potreban je dobar razlog koji se može dokazati na sudu. Nedavno je francuski radni sud vratio na posao finansijskog trgovca koji je neovlašćenim trgovanjem oštetio svog poslodavca Société Géneralé za 5 milijardi evra – jer je, prema radnom zakonodavstvu i proceni suda, trgovac ipak bio neopravdano otpušten. Banci je čak naloženo da radniku koji joj je napravio ogroman gubitak isplati pola miliona evra zaostalih plata i bonusa.

Zbog ovakvih politika su stope nezaposlenosti u Francuskoj ili Italiji redovno dvocifrene, dok u Španiji one prelaze 20%. U zemljama s liberalnijim radnim zakonodavstvom, bilo da se radi o SAD, Švajcarskoj, Češkoj ili Rusiji, nezaposlenost je niža i u normalnim vremenima iznosi u proseku blizu 5%. Stope nezaposlenosti ne zavise od nivoa razvijenosti zemlje, već dominantno od radnog zakonodavstva i stepena regulisanosti tržišta rada. I u tome, na snazi je paradoks plemenitih namera: što je tržište rada zaštićenije to veći broj ljudi ne može naći zaposlenje, a zaštita najjače pogađa radnike sa slabijim kvalifikacijama. U samim evropskim zemljama situacija je u decenijama pre rasta regulative bila mnogo bolja. Danas zvuči neverovatno da je Francuska stopa nezaposlenosti sve do početka 70-ih bila na nivou 2-3%, a slično je važilo i za druge evropske zemlje sada opterećene hroničnom nezaposlenošću."

Ima i lokalnih primera:

"Kada srpska država gazi vlasnička prava i ignoriše sopstvene zakonske procedure da bi ubrzala investicione projekte kao što je 2016. godine bio projekat „Beograd na vodi“, to bez obzira na moguću povoljnu estetsku dimenziju, priliv investicija ili učešće privatnog kapitala, nedvosmisleno predstavlja udaljavanje od ideala kapitalizma. Politike mimikrije modernog kapitalizma lako mogu biti njegova negacija."

Evo možda mojih omiljenih rečenica u knjizi, iz dela o alternativama kapitalizmu:

"Pravougaona arhitektura Novog Beograda je izraz racionalističkog prosvetiteljstva, po svojoj prirodi bliža socijalizmu u kojem i jeste nastala. Beogradski Stari grad je spontani, evolutivni fenomen, pojava pre nego projekat, bliži skromnijem i povučenijem prosvetiteljstvu i u duhu bliži kapitalizmu."

Cenu knjige ne znam, još uvek je nema na sajtu izdavača, ali ako posećujete knjižare narednih dana, potražite! 
Categories: Srbija

Kraj mandata od milijardu godina

Fri, 20/01/2017 - 23:23
Jedna vest iz prečesto zapostavljane Afrike i par povoda za razmišljanje. Svetski mediji javljaju kako su trupe susednog Senegala, uz podršku zemalja ECOWAS-a (ekonomska zajednica Zapadne Afrike) i Saveta bezbednosti UN, umarširale u Gambiju i ispostavile ultimatum diktatoru Jahiji Džamehu koji odbija da prizna rezultate nedavnih izbora na kojima je potpuno neočekivano pobedio opozicioni kandidat. Obzirom na ogromnu nesrazmeru oružanih efektiva, najnovije vesti govore da je Džameh pokazao spremnost da se pomiri sa neminovnim i da napusti vlast i zemlju.
Džameh je inače tipičan afrički Vodja, došao na vlast silom pre 23 godine i silom sa vlasti odlazi, ali nažalost deli mnoge osobine sa kolegama iz celog sveta, uključujući i naše prostore. Izmedju ostalog, zabeležen je kao istaknuti promoter pseudonauke i negator virusne prirode AIDS-a. Čak je uspostavio nešto što je nazvano pompeznim imenom “Predsednički program alternativne medicine”, gde prodaje biljne čajeve ne samo za lečenje side, već i astme, kardiovaskularnih bolesti i dijabetesa. Nepotrebno je naglašavati koliko je ova vrsta antinauke štetna i koliko odnosi ljudskih života.
Zanimljivo je da se radi o diktatoru sa najvećim eksplicitnim ambicijama medju kolegama, jer teško da bi i milošević, Husein ili Gadafi imali smelosti da kažu ono što je Džameh izjavio za BBC 2011. godine: “Ako Allah tako želi, spreman sam da vladam i milijardu godina!Zaista mu treba odati priznanje za ovakvu iskrenost – samo je iskazao ono što misle sve psihopate na (apsolutnoj) vlasti, od Dionizija Starijeg do najnovijih srpskih vodja, ali se zaista samo retki usuđuju da to naglas kažu. 
Džamehov ambiciozni kosmološki mandat se, međutim, ovih sati izgleda završava. Uzgred, pitanje koje se postavlja pred komentatorske i analitičarske licemere kako na levici, tako i na (ekstremnoj) desnici, jeste kako to da izostaju ogorčene osude “ugrožavanja suvereniteta Gambije”, “agresije na jednu suverenu zemlju”, protesti zbog “strane vojne intervencije” i slična blebletanja kojih smo se naslušali kad je trebalo, recimo, braniti diktatora Gadafija ili druge masovne zločince iz zemalja trećeg sveta? Neobjektivnosti i selekcioni efekti su dobro poznata tema u nauci, ali retko se gde sreću u ogoljenijem vidu nego u srpskom spoljnopolitičkom mejnstrimu.
Categories: Srbija

Ko je racionalan?

Thu, 05/01/2017 - 10:14
Ovde je novi Journal of Private Enteprise, a u njemu moj rad o donosiocima odluka u tri grane vlasti.

Na jednoj strani su parlament i vlada, na drugoj strani sudstvo. U anglosaksonskom svetu, Americi naročito, sudije imaju veću ulogu u donošenju političkih odluka. To danas važi manje nego što je važilo nekada, jer su od 19. veka do današnjeg dana zakonodavstvo i izvršna vlast neprestano dobijali na važnosti, a sudstvo postepeno gubilo.

Zakonodavna i izvršna vlast doživele su uspon između ostalog i zato što su njihove odluke osmišljene, deliberativne i svesno usmerene na željene posledice, te se smatraju promišljenim i racionalnim. Sudske odluke, sa druge strane, primenjuju neka opšta pravila na pojedinačne slučajeve, nisu instrumentalne i donose se bez posebnih društvenih ciljeva u vidu.

U ovom papiru pokušavam da kažem da su sudske odluke ustvari racionalnije u širem smislu. Opšta pravila mogu biti pametnija od promišljenih politika. Racionalizam 20. veka precenio je našu sposobnost svesnog promišljanja, a potcenio važnost opštih načela u domenu politike, ekonomije i društva. Tako nešto tvrdili su još i Hayek, Bruno Leoni i drugi, a moj papir njihovom argumentu dodaje novije, drugačije i šire shvatanje racionalnosti, koje je u skorije vreme ponovo dobija podršku u kognitivnim istraživanjima. Ponovo, sve ovo više važi za anglosaksonski svet i običajno pravo, gde sudske odluke u većoj meri imaju zakonodavnu sadržinu. 
Categories: Srbija