Tržišno Rešenje

Syndicate content
Updated: 1 hour 18 min ago

Bitcoin kao valuta?

Fri, 22/12/2017 - 14:32
Ovoliki uspon Bitcoina neobjašnjiv je za ekonomiste. Ne znam da li je to problem za bitcoin ili za ekonomiste, ali činjenica je da se uspeh bitcoina ne uklapa u postojeće ekonomske koncepte bar kada se radi o njemu kao valuti (blockchain kao tehnološka podloga je druga stvar). Možda su tinejdžeri koji su kupovali bitcoin 2010. i sada postali milioneri ispali pametniji od ekonomista, ali ja i dalje na vidim odgovor bitcoina na neka standardna konceptualna pitanja. Postoji apokrifna izjava pripisana nekom profesoru ekonomije: "OK, vidim da to radi u praksi -- ali čik da vidim da li radi u teoriji?" Ovo je nešto tog tipa.

O poreklu novca, od Aristotela nasuprot Platonu pa sve do danas, postoje dve teorije. Jedna je teorija robnog novca i po njoj je novac nastao kada su neke vredne stvari počele da se češće koriste u razmeni. Plemeniti metali, naročito srebro i zlato, najpogodniji za čuvanje, oblikovanje i seckanje tako su postali novac. Kada se kasnije pojavio papirni novac on je sve do prvih decenija 20. veka bio samo hartija od vrednosti koja donosiocu daje pravo na propisanu količinu zlata.

Druga teorija je kartalizam, po kojoj neku robu novcem ne čini njena unutrašnja vrednost ili robna podloga, već država onda kada odluči da tu robu prihvata za naplatu poreza. Zbog toga je prelaz na papirni novac tokom 20. veka bio tako bezbolan i papirne valute se danas bez problema prihvataju. Današnji papirni novac nije više sertifikat koji vam daje pravo na zlato, ali vrednost ima jer u krajnjoj liniji znate da njime uvek možete platiti državi za porez ili usluge.

Bitcoin se ne uklapa ni u jednu od ovih teorija. On nema imanentnu vrednost kao robni novac, niti se može koristiti za plaćanje državi. Jedini način za bitcoin da ima neku vrednost je da ga prihvataju druge privatne strane u transakcijama. To je potpuni novitet u istoriji novca, jer se po prvi put radi o privatnom dekretnom (proklamovanom ili fiat) novcu. Postojao je privatni novac sa robnom podlogom; postoji državni dekretni novac; ali nikad privatni dekretni novac.

Najveći problem sa bitcoinom kao valutom je nestabilnost. To što njegova vrednost vrtoglavo raste nikako nije argument u prilog njemu jer nestabilnost valute isključuje mogućnost smislenog ugovaranja u njoj. Pristalice bitcoina dobro znaju da je njegova ponuda automatski ograničena i to je čest argument u odbranu bitcoina kao valute i navodno u prilog njegove stabilnosti. Ja nisam siguran od ograničenost ponude igra tako veliku ulogu.

Prvo, iako je količina bitcoina ograničena, može se napraviti neograničeno mnogo kopija bitcoina ili boljih kripto valuta. Već sada postoji na hiljade njih. Šta ograničenost ponude bitcoina uopšte znači kada ima neograničeno mnogo alternativa?

Drugo, iako je ponuda ograničena, cenu novca, kao i svega drugog, određuju ponuda i tražnja. A tražnja je kao što vidimo veoma varijabilna. Tako na jednoj strani imamo kvaziograničenost ponude a na drugoj veliku neizvesnost tražnje. To sve ukazuje na ogromnu nestabilnost.

Kod klasičnih valuta, poput evra ili dinara, ponuda je ograničena politikom centralne banke. Mnogi će reći da to nije nikakva garancija, ali zapadne valute već 30 godina nemaju nikakvu inflaciju, a u proteklih desetak godina veći problem bila je deflacija. Tražnja - želja za držanjem novca - je kod državnih valuta takođe varijabilna, ali mnogo manje jer monopolski karakter ovih valuta i naplata poreza u njima garantuju njihovu upotrebu. I kod tradicionalnih valuta ne samo da je tražnja novca relativno stabilna, već u situacijama kada bude nestabilna fleksibilnost ponude novca postaje prednost a ne mana. Na primer, tražnja za švajcarskim francima je negde oko 2009. naglo porasla. Švajcarska centralna banka je na to reagovala ogromnim povećanjem ponude, tako da je franak sačuvao bazičnu stabilnost. Jeste ojačao ali u razumnoj meri - ne desetostruko ili stostruko kao što rade kriptovalute.

Zato ne vidim kako se oscilacije bitcoina mogu zaustaviti. Jasno je da kriptovalute imaju neku korisnost u transakcijama, makar to bilo i za ilegalne aktivnosti, ali kada je ponuda neograničena a tražnja neizvesna onda nema nikakvih smernica buduće vrednosti. Ne znam koliko se to čak i može nazvati balonom jer se uopšte nemamo na šta osloniti u proceni nekakve prave vrednosti -- nema nikakvog fundamentalnog razloga ni da cena bitcoina poraste na $19,000 niti da danas padne na $12,500. Jedina vrednost koja u teoriji ima smisla je nula ili vrlo blizu nule. 
Categories: Srbija

Malo o Vijetnamu, SAD i Srbiji

Thu, 16/11/2017 - 05:06
Nedavno sam slučajno naišao na interesantan pokazatelj u kojoj meri je slobodna trgovina (koju, kao što znamo, osporava horda idiota i na ekstremnoj levici i na ekstremnoj desnici) dobra stvar za odnose medju ljudima i može ako ne sprečiti ratove, kao što se Bastiat nadao, ono doprineti pomirenju i poštovanju među ljudima u posleratnom periodu. Pew poll je istraživao mišljenje o SAD u različitim zemljama sveta i među 50-tak država u kojima je istraživanje rađeno (Srbija nije među njima), najbolji rezultat, 84% povoljnih mišljenja o Americi, utvrđen je u... Vijetnamu.
Da nije u pitanju puka statistika govori i izuzetno prijateljski doček Trampa (a pre njega i Obame) u Hanoju, što su naglašavali i desničarski i levičarski mediji. Svi znamo za strahote Vijetnamskog rata, a da su one prisutne i danas govori vest koja se provukla na marginama samita o tome kako i dalje traje program pomoći žrtvama zloglasnog Agent Orange defolijanta. Znamo i da je Vijetnam, uprkos ogromnog uspona privatnog preduzetništva, i dalje komunistička jednopartijska država. Kako onda objasniti toliko proameričko raspoloženje Vijetnamaca?
Čini mi se da nema ozbiljne alternative „bastijatovskoj“ hipotezi da je ultimativni uzrok tome slobodna trgovina. SAD su najveći trgovinski partner Vijetnama i obim bilateralne trgovine se procenjuje na preko 25 milijardi dolara. Od „otvaranja“ početkom veka, ova vrednost je porasla više hiljada procenata, a američke investicije su prisutne u svim sektorima, sa efektima naročito vidljivim u malim i srednjim preduzećima. Ispostavlja se da je sloboda trgovine u ovom slučaju jača od politike, jer se taj proces odvijao uprkos višestrukim oznakama Vijetnama kao „netržišne ekonomije“ od strane američkog Kongresa. Ovaj ogromni obim trgovine nije mogao da ne ostavi pozitivne posledice po vijetnamsko društvo u celini, naročito kulturu. Procenat Vijetnamaca koji govore engleski je najveći u Aziji (među zemljama koje nisu bile britanske kolonije), iako je to u periodu rata i neposredno nakon njega predstavljalo ozbiljan rizik. Ovome pomaže i činjenica da je demografska struktura Vijetnama jako povoljna, sa velikim procentom mladih i životnim vekom koji se, kao posledica brzog porasta standarda, stalno uvećava. Kao što je jedan tamošnji novinar (zaposlen u državnom mediju, koji je i dalje pod partijskom kontrolom) rekao u razgovoru sa Zapadnim kolegama (parafraziram) „nema nikakvog razloga da vesti o SAD ne budu povoljno pokrivene. Rat je davna istorija. Mi smo okrenuti ka budućnosti.“
Naravno, dežurni srpski kafanski geopolitičari sigurno već imaju „u rukavu“ nekoliko teorija zavere, od kojih je valjda najsmislenija ona da je to posledica Trampove antikineske predizborne retorike. Da to ne može biti presudan faktor pokazuje činjenica da je proameričko raspoloženje bilo slično snažno u Vijetnamu u doba Obame, koji se nije isticao antikineskom retorikom. Takođe, ima drugih zemalja koje imaju tradicionalne sukobe sa Kinom i podozrenja prema njenom usponu, ali koje ne prati takvo proameričko raspoloženje kakvo vlada u Vijetnamu (npr. Japan, u kome 57% stanovništva ima pozitivno mišljenje o SAD u istom istraživanju, ili Indija, gde je analogna vrednost 49%). Pri čemu, uzgred budi rečeno, Vijetnam ima verovatno zaista najdugotrajniju realnu – za razliku od ponekih mitoloških – tradiciju „herojskog otpora“ (čitaj: pobedničkih ratova sa) raznim osvajačima, od Čin Ši Huang-tija, graditelja Velikog zida, preko dinastije Sung, Kublaj-kanovih Mongola, pa sve do Japanaca, Francuza, Amerikanaca, Crvenih Kmera i Maovih Kineza u 20. veku.
Sve ovo sadrži vrlo realne pouke za ovdašnje prilike. Nedavno je u poseti Srbiji bio Brajan Hojt Ji, pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD, što je bio samo još jedan poziv ovdašnjim medijima i vaskolikom nacionalističkom (ali i komunističkom) bašibozuku da se izviče, iskrevelji i istovari, što u štampanom, što u elektronskom, što u internet formatu. Po ko zna koji put smo mogli da se uverimo da je sreća što Srbija nije u Pew-ovoj anketi – ne sumnjam da bismo bili na nivou islamskih zemalja, posebno Jordana, Sirije i palestinske Zapadne obale po nivou antiamerikanizma.
Međutim, primer Vijetnama bi trebalo da nam sugeriše i nešto drugo, naime da taj i takav notorni antiamerikanizam predstavlja samo posledicu nacional-socijalističkog i rusofilskog ispiranja mozga i ničeg više, odnosno ničeg što je utemeljeno u realnosti. Kada bi glavešine odlučile – kao što je vijetnamska partija imala mozga da uradi – da zaista nema razloga za „nepovoljno pokrivanje“ medijskih sadržaja vezanih za SAD, onda bismo se mogli nadati da bi se situacija u doglednom periodu unormalila. Kada bismo rešili da se, umesto patološke zaljubljenosti u mitsku prošlost, okrenemo malo više ka budućnosti, poput mladih Vijetnamaca, mnogi naši problemi bi postali rešivi. Zašto se to ne dešava, pravo je pitanje koje bi trebalo da bude postavljeno vlastodršcima. Nevolja je što se ni stav opozicije mnogo po tim pitanjima ne razlikuje.
Da rezimiram, srpski antiamerikanizam je maligna budalaština koja, naravno, nanosi najviše štete upravo Srbiji. Kakvi god da su navodni „razlozi i opravdanja“ za isti, svakako ne mogu biti ni približno sličnog reda veličine kao oni koje bi vijetnamski nacionalisti (ili komunisti) mogli pronaći. Ali, za razliku od obala Save i Morave, na obalama Mekonga ima daleko manje zlovolje i kalimerovski shvaćene "svetske nepravde". Kad su čak i komunisti u Vijetnamu bili u stanju da – zarad sopstvenih interesa, naravno, kao što i treba da bude – „okrenu ćurak naopačke“ i raduju se trgovini i saradnji sa SAD, te posetama američkih zvaničnika, činjenica da su srpska javnost i mediji pod udbaškom kontrolom onako monstruozno reagovali na prilično bezazlenu i rutinsku posetu g. Hojta Jia (ali i posete Zapadnih intelektualaca poput Herte Miler tu negde u isto vreme) govori da je ovdašnje mentalno i moralno stanje asimptotski blizu apsolutne nule. Da parafraziram legendarni naslov Česlava Miloša, i od zarobljenog uma postoji – zarobljeniji.
Categories: Srbija