Why Nations Fail, Darona Acemoglua i Jamesa Robinsona je dobila mnogo pažnje u proteklih par meseci. Ovo je još jedna u nizu knjiga koje pokušavaju da objasne fenomen ekonomskog rasta ili njegovog odsustva, da odgovore staro ekonomsko pitanje koje je mučilo još Adama Smitha -- zašto su neke zemlje bogate a druge nisu? Autori su veoma visoko rangirani ekonomisti, posebno Acemoglu je pre nekoliko godina dobio John Bates Clark nagradu za najboljeg ekonomistu ispod 40 godina koja se teže dobija od Nobelove (jer se dodeljuje dvogodišnje i samo jednom dobitniku).

I šta su autori zaključili? Da su za razvoj presudne institucije. Institucije u ekonomskom smilu znače pravila igre i dobre institucije donose rast, a loše donose stagnaciju ili nazadovanje. To je u redu. Ustvari, to je jedan korak ispred mejnstrim neoklasične ekonomije koja je ulogu institucija do nedavno potpuno zanemarivala i na ekonomiju gledala kao na skup varijabli koje jedna sa drugom reaguju u vakuumu. U svojoj logičkoj krajnosti ovaj pogled doveo je do zaključka zapadne akademije, prisutnog sve do kraja 1980-ih, da komunizam može funkcionisati jednako dobro kao kapitalizam -- jer ako se vrsta svojine, zakoni i druga pravila igre zanemare, onda sa istim varijablama, sa istim inputima, komunizam može imati istovetne rezultate kao i kapitalizam. Negde od 1990-ih, shvata se, mada i dalje nije nikako inkorporirano u teoriju, da se institucije, pravila igre, ne smeju zanemarivati. Da je to tako sada shvataju i mejsntrim institucije poput Svetske banke, koja u poslednjih desetak godina meri kvalitet poslovnog okruženja po zemljama. Ranije su to radili samo konzervativni think tankovi sa svojim merenjima ekonomskih sloboda.
Institucije su, dakle, važne. Ali daleko od toga da je to novost. To je znao još Adam Smith, koji je razloge prosperiteta tražio u niskim porezima, dobrom deljenju pravde, slobodnoj trgovini i miru. Znali su i mnogi posle njega, sve dok mejnstrim ekonomija negde od 1930-ih nije krenula u pogrešnom pravcu i izbacila institucionalne pretpostavke da bi ekonomiju mogla modelirati poput inženjera. To nisu uradili svi, austrijski ekonomisti su i dalje insistirali na institucijama (otuda je Mises pisao knjige sa nazivima kao "Birokratija" a Hajek "Pravo, zakonodavstvo i sloboda"), a od 1970-ih i nešto bliže mejnstrimu novi institucionalni ekonomisti kao Coase, Douglas North, Alchian, Pejovich i drugi. 
I sada, 2012. godine, mejnstrim ekonomisti sa MIT-a objavljuju knjigu, uz dosta pompe, pohvalnih prikaza u najvećim medijima, u kojoj tvrde da su institucije osnov ekonomskog rasta. Moja prva reakcija je: dobro jutro! Sa jedne strane, lepo je što je nova institucionalna ekonomija tiho postala mejsntrim. I ekonomisti sa MIT-a su shvatili da je institucionalni okvir ključna stvar i neće više biti udžbenika poput Samuelsonovog (a Samuelsonov udžebenik je do pre 15 godina bio ono što je danas Mankiwov), koji razliku između privatne i državne svojine ne pominje, ali studentima objašnjava da će sovjetska planska ekonomija uskoro prestići američku.  Sa druge, sva ta pompa se diže oko knjige koja tvrdi isto ono što je tvrdio i Adam Smith, što nikad nisu prestali da tvrde austrijanci i što institucionalni ekonomisti u detalje objašnjavaju od 1970-ih? 
Ali dobro, institucije jesu važne, recimo da Acemoglu i Robinson nisu tako originalni kao što misle, ali to ne znači da nisu u pravu i da u knjizi to nisu objasnili na svoj način i na dobrim primerima. Problem nastaje kad A&R pokušaju da objasne zašto su u jednim zemljama institucije dobre a u drugim loše. I objašnjenje je -- loše vlade namerno kreiraju loše institucije koje ne služe opštem prosperitetu nego za lično bogaćenje. Autori to uvijaju u tehnički rečnik, loše institucije su "ekstraktivne", služe samo vladajućoj eliti za crpljenje bogatstva, dobre institucije su "inkluzivne" i imaju ulogu opšteg dobra. Kao i kod prethodnog "otkrića" da su institucije važne, teško je videti šta je ovde novo. Cela public choice teorija od 1960-ih objašnjava kako političari i birokrate maksimiziraju svoje blagostanje, ako to već nije svakome očigledno.
Kod svakog iole složenijeg fenomena postoje stepeni objašnjenja; u prvom stepenu, tačno je da političari slede svoj interes. Ali pitanje koje se onda nameće je kako je moguće da negde političari kreiraju ekstraktvne institucije, dok negde to ne mogu? Zašto ekstraktine u Brazilu, inkluzivne u Engleskoj? A&R na to nemaju odgovor osim istorijskih incidenata -- Magna Carta, Slavna revolucija i drugi događaji. Koja je uloga javnog mnjenja u ograničavanju vlastodržaca? Zašto u Češkoj figura kao Vaclav Klaus opstaje na vlasti već 20 godina, dok u Srbiji takav nikad ne bi prešao cenzus? Šta ako ljudi, greškom, hoće loše institucije? U Srbiji, čini mi se, javno mnjenje hoće razvojnu banku, hoće Telekom u državnom vlasništvu -- a to su sve tipične ekstraktivne institucije. U Južnoj Americi su nacionalizacije popularne -- zato se to zove populizam. Nije teško videti da je Čavez žedan vlasti i para, teško je objasniti zašto ljudi to tolerišu ili čak aktivno podstiču. Kod A&R nema mesta za greške i zablude, javnog mnjenja ili lidera, kao što nema ni vrednosti, kulture i drugih determinanata javnog mnjenja. Ustvari nema nikakvog sistematskog objašnjenja razlika između institucija, izgleda da je kraj svih objašnjenja je u karakterima lidera -- ako vam se desi da imate dobre ljude na vlasti, oni će stvoriti dobre institucije, ako su loši stvoriće loše. 
Ovo je jako zanimljiva tema i ima jako dobrih knjiga o njoj. Kao i u ostatku ove literature, kod A&R ima zanimljivih istorijskih epizoda, ali teorija kojom ih oni povezuju je plitka. Ako vas interesuje ova tema, bolje je čitati neku od brojnih alternativa. David Landes ima Wealth and Poverty of Nations, mislim da je prevedena i na srpski, sa uglavnom kulturološkim objašnjenjem razlika između Evrope i ostatka sveta. Jared Diamond u Guns, Germs and Steel ima najfundamendalnije objašnjenje od svih, pokazuje da su geografski i biološki faktori odredili kasnije razlike u razvoju među kontinentima (sa druge strane, to može da objasni zaostatak Južne Amerike i Afrike, ali ne i razlike unutar Evroazije, kasniji napredak Evrope a stagniranje ostatka Evroazije). Deirdre McCloskey u svojoj seriji od celih šest knjiga (za sada su izašle dve poveće, Bourgeois Virtues i Bourgeois Dignitiy) kaže da je sve u glavama ljudi, u buržoaskim vrednostima koje su Evropljane navele da počnu da tolerišu profit i prihvate trgovinu kao časno zanimanje). Niall Ferguson ima novu knjigu Civilization u kojoj sabira neke od ovih ključnih elemenata, uključujući institucije; William Bernstein ima the Birth of Plenty, takođe lako čitljivu kompilaciju različitih ideja. I Francis Fukuyajma, koji je dobro iskritikovao Acemoglua i Robisnona, takođe ima veoma kvalitetnu novu knjigu, The Origins of Political Orders, o malo drugačijoj ali usko povezanoj temi. Knjiga Acemoglua i Robinsona je popularna ovih dana, ali ako odlučite da čitate nešto na ovu temu, bilo koja od ovih nabrojanih je bolja.

Facebook danas izlazi na berzu, videćemo kako će se akcije kretati. 
U međuvremenu, Eduardo Saverin, jedan od osnivača firme, rođen u Brazilu ali naturalizovani Amerikanac, odrekao se američkog državljanstva pre izlaska Facebooka na berzu. Pošto živi u Singapuru gde nema poreza na kapitalnu dobit, odricanje od državljanstva će mu uštedeti oko 500 miliona dolara. 
I sa leva i sa desna digla se buka -- jedne je pogodilo što će se milijarder izvući da ne plati porez, druge što Saverinu nedostaju lojalnost i patriotizam. I demokratski i republikanski senatori izašli su sa predlozima promena zakona kako ovakvih propusta više ne bi bilo.
Što levičari i demokrate žale zbog poreza nije iznenađujuće, Obama odavno traži načine da bolje oporezuje američke državljane i firme sa novcem u inostranstvu. Ali kad konzervativci optužuju Saverina za nedostatak patriotizma -- umesto da ga lepo politički upotrebe kao živi dokaz da porezi imaju posledice -- to pokazuje da su pre svega zaboravili sopstvenu istoriju. SAD su nastale na protivljenju porezima, proglasile su nezavisnost jer ih je engleska kruna oporezivala. Kako je sada postalo neamerički kada pojedinac sam proglasi svoju nezavisnost, a američki je biti ovca za šišanje? Ovim postupkom je Brazilac Saverin samozvanim patriotama održao lekciju iz amerikanizma.

Teško je znati, Ministarstvo finansija nije objavilo aprilske podatke, ali koliko čujem od ljudi koji imaju pristup podacima, ukupni deficit u prva četiri meseca je oko 80 mlrd dinara. Do kraja marta je bio oko 49 mlrd.

Ako je to tačno, to znači da, ukoliko se ništa ne uradi, deficit ide preko 6% GDP-ja. Naravno, nemoguće je da mi dostignemo tih 6%, neće niko da nas toliko finansira, tako da će nešto prosto morati da se uradi. Šta će da urade? Pa, povećaće PDV. Pitanje je samo koliko - 2%, 3%, 4%?

Godišnja naplata PDV-a je reda veličine 350 milijardi dinara. Ako pretpostavimo da je efektivna stopa PDV-a oko 12-13% (veliki deo prometa se oporezuje po 8%), to znači da povećanje PDV-a za 1 procentni poen donosi oko 30 mlrd, uz herojsku pretpostavku da povećanje PDV-a neće povećati i sivu ekonomiju. Dakle, meni se čini da će povećati PDV za makar 3%, možda i više. Mislim, tu ima više opcija, mogu da se igraju sa višom i nižom stopom

Da li očekujem da će negde da štede? Da se oni pitaju, sigurno bi uradili sve što mogu da izbegnu štednju, ali ako budu želeli nastavak programa sa MMF-om, moraće. Sada mi već izvesno deluje da će morati da zamrznu plate i penzije. Jednostavno, pošto se plate i penzije indeksiraju inflacijom, povećanje PDV-a bi se dobrim "istrošilo" kroz povećanje plata i penzija, pa bi efekat bio znatno niži. Recimo, ako povećaju PDV za 3%, to donosi novih 90 mlrd u budžet, ali za tih 3% se povećavaju državne plate i penzije, što odmah "odnosi" nekih 25 mlrd, pa je efekat povećanja PDV samo 65 mlrd.

Odlična analiza Srbije koja klizi u poluprosvećenu poludiktaturu.

Koji kaže u svom članku u Wall Street Journalu:

Koliko god zlatni standard bio nesavršen, on je još uvek bolji od svih alternativa... Zlato je Ahilova tetitiva političara koji vole veliku vladu. On je za lopuže i pljačkaše iz vlade isto što su beli luk i sunčeva svetlost za vampire

Jedna od glavnih tema poslednjih meseci, najčešće u kontekstu zemalja poput Grčke je da li su mere radikalne štednje i kresanja državnih izdataka ("austerity") opravdane ili ne. Međutim, retko se operiše tačnim ciframa - kolika su stvarno bila ta famozna kresanja budžeta poslednjih godina koja su izazvala toliko mnogo protesta i lomova u Grčkoj, Francuskoj i drugde, skoro eliminisala mainstream stranke u nekim zemljama i dovela radikalne levičare na vlast, a sada prete i samom opstanku eura.

Ukratko, nije ih bilo. Ako pogledate sledeći grafikon jasno se vidi da je državna potrošnja ili nastavila da raste (kao u slučaju Francuske i Velike Britanije), ili stagnirala kao u slučaju Grčke, Španije ili Italije. Ako uzmemo u obzir da je poslednjih nekoliko godina Grčka u recesiji, može se slobodno reći da je potrošnja kao procenat GDP zapravo porasla od početka tih neviđenih mera "štednje". Dugoročno gledano, državna potrošnja je 2011 godine u najvećem broju zemalja bila za oko trećinu veća a u nekima i duplo veća nego deset godina ranije, uz trend usporavanja rasta poslednjih nekoliko godina.


Mislim da je u pravu Tyler Cowen kad kaže da fama o štednji potiče usled toga što kejnzijanci uzimaju kao normu povećanje potrošnje koje oni smatraju "optimalnim", a onda svako usporavanje u odnosu na taj standard nazivaju "austerity". U Americi isti trik, samo u obrnutom smeru, koriste republikanski političari. Oni prvo prihvate Obaminu dinamiku povećanja budžeta kao "baseline", a onda predlože nešto manji budžet od toga, i kažu kako su oni za "smanjenje državne potrošnje" i "uštede". A u stvari samo predlažu nešto sporiju eksploziju državnih izdataka koja, naravno, predstavlja drastično povećanje čak i u odnosu na budžete G.W. Busha. Otprilike (malo gruba ali tačna analogija) kao kad bi vam lopov ukrao 500 dinara, a onda vratio 200 i rekao kako treba da mu budete zahvalni jer vam je "uštedeo" 200 dinara.

Nekoliko nedelja pre izbora, na požarevačkom kružnom toku je neka grupa građana (nisam zapamtio ime) postavila štand na kojem se potpisivala peticija da se prestane sa praksom naplaćivanja parkinga pored požerevačke bolnice i pored hitne pomoći. Kada su me pitali da potpišem, rekao sam im da neću. Kada su me pitali zašto neću, rekao sam da neću zato što, ako meni ili nekom meni bliskom pozli, želim da pored hitne pomoći ima mesta za parking. Mislim da nisu imali pojma o čemu pričam.

Dakle, u Požarevcu postoji parking sistem koji je sličan sistemu koji postoji u Beogradu i drugim srpskim gradovima gde se parking plaća SMS-om.

Hitna pomoć se nalazi vrlo blizu centra grada, pa se i tu plaća parking. Dakle, glavni argument za naplatu parkinga kod hitne pomoći je upravo to što je u centru grada. Kada se parking ne bi plaćao, nikada ne bi bilo mesta, jer bi svi tu probali da parkiraju, pa bi onda pacijenti morali dalje da pešače, ili da izleću iz kola koja stoje na sred ulice sa upaljena četiri migavca. Očigledno, nema logike.

Za razliku od hitne pomoći, bolnica je relatitvno daleko od centra grada, tako da definitivno ne postoji opasnost da će neko tamo da se parkira kada ide u centar. Ali, parking mesta kod bolnice ima relativno malo. Ja poznajem ljude koji su ranije išli u bolnicu na po nekoliko dana svojim kolima, koja su ostavljali ispred bolnice, pa često nije bilo mesta. Od kada se plaća parking, to se više ne dešava i ne pamtim kada nisam mogao da nađem mesto za parking.

Suština je u tome da je slobodan parking pored hitne pomoći i bolnice izuzetno vredan resurs, koji ponekada može i život da spase. Upravo zato, umesto da parking pored medicinskih ustanova bude besplatan, ili jeftiniji od ostalih parkinga, on verovatno treba da bude skuplji.

Socioekonomski savet traži formiranje ministarstva koje bi bilo isključivo nadležno za resor građevinarstva "kako bi se sprečilo dalje propadanje te izuzetno važne privredne grane".

Pogledajte ilustraciju nekih od centralnih ideja knjige Machinery of Freddom Davida Friedmana.

Nije lako biti guverner centralne banke koja ima mandat da kontroliše inflaciju i da pospešuje zaposlenost. Sa jedne strane ste kritikovani što ne pospešujete zaposlenost a sa druge što se inflacije izmiče kontroli. Guverneri se verovatno osećaju kao dete koje nije pozvano na žurku na koju ide skoro celo odeljenje. Pretopstavljam da su zbog toga u Fedu iz San Franciska napravili simulaciju da pokažu da ni njima nije lako.

Šoškić je sa druge strane opravdano nepopularan jer ne može da kontroliše inflaciju iako je to jedini cilj Narodne Banke Srbije. Da bar promene zakon i kažu kako ciljaju i nivo zaposlenosti Šoškića bi možda i pozivali na žurke.

Pisao sam već o zahtevu nekih naučnika da se ponovo osnuje posebno Ministarstvo nauke i o zahtevu nekih nevladinih organizacija da se "sačuva" Ministarstvo omladine. Danas sam od Centra za praktičnu politiku dobio mejl u kojem se traži i "povratak" Ministarstva za ljudska prava:

Osnivanjem ministarstva poslala bi se poruka građanima da ljudska prava jesu jedna od temeljnih vrednosti društva u Srbiji. Ministarstvo bi imalo i politički i tehnički kapacitet da predlaže strategije i politike u oblasti zaštite ljudskih prava, da koordinira akcije sa drugim ministarstvima i da sprovodi konkretne mere i aktivnosti usmerene na unapređenje položaja manjinskih i marginalizovanih grupa i na jačanje kulture ljudskih prava u Srbiji. 

Čitam ove vesti i nikako mi nije jasno zašto bi Grčka izlazila iz evra.

Kao prvo, da odmah eliminišem famu o "lenjim Grcima". Tumačenje krize lenštinom je ustvari lenj argument; kao kad vam je za ekonomsku stagnaciju kriva "korupcija". Grčki javni dug pre krize je bio manji od italijanskog, belgijskog ili japanskog, pa nikad nisam čuo da su Belgijanci i naročito Japanci lenji ili neodgovorni. Grci su u vrhu evrozone po radnim satima i njihov javni sektor nije veći od evropskog proseka. Ako hoćete da krivite Grke veći problemi od mitske lenjosti su regulacija, esnafizacija zanimanja i sindikalizam. 
Nego to nije poenta. Od početka je bilo jasno da ekonomski, Grčka ne može ispratiti sporazum o otpisu koji je pre nekoliko meseci prihvatila. Sada je jasno da to ni politički nije moguće. 
Da podsetim, Grčka je bankrotirala na delu duga koji drži privatni sektor. Opcije za dalji bankrot su otpisivanje i preostalog dela duga privatnom sektoru (tj. bankrot na nove obveznice koje su izdali prilikom parcijalnog bankrota u martu) i bankrot na obveznice koje drži javni sektor, pre svega Evropska centralna banka.  Celokupni bankrot bi doveo do prestanka pomoći evrozone i MMF-a, ali bi sa druge strane značio nulte obaveze za isplatu kamata i glavnice. Ako bi se to sada dogodilo Grčka bi i dalje imala budžetski deficit, samo dosta manji jer ne bi morala da otplaćuje dug. Ali pošto onda, zbog bankrota, ne bi mogla da se zadužuje ni za to malo deficita, morala bi da odmah uravnoteži budžet. 
Između opcija da nastavi da plaća i da pored toga bude na ivici bankrota još bar desetak godina (projekcija je da će ako uredno nastavi sa programom, udeo duga u GDP-u 2020. godine biti 160%!), ili odmah bankrotira po cenu da bude prinuđena da odmah uravnoteži budžet, valjda je svima jasno šta treba izabrati. Osim toga, to je jedinstvena prilika da uravnoteženje budžeta bude i politički manje bolna opcija, jer na izborima je postalo jasno da glasači neće nastavak otplate. 
Ono što meni nije jasno je zašto bi bilo ko i pomišljao na opciju izlaska iz evra. Bankrotirane zemlje obično i devalviraju, a pošto Grčka ne može da devalvira evro misli se da je zato potrebno uvođenje drahme. Ali Grčka u evrozoni je potpuno drugačiji slučaj -- za razliku od drugih zemalja koje su u prošlosti bankrotirale ovde se ne radi o devalvaciji, nego o celokupnom izlasku iz valute i onda devalvaciji. I od same devalvacije su koristi sumnjive -- da bi devalvacija uspela potrebno je, pre svega, da nema direktnog prevođenja devalvacije u inflaciju.  Potrebno je da Grci plate i cene računaju u drahmi a ne u evru. To se neće dogoditi -- ni Srbija ne računa u dinaru nego u evru, a Grčka već deset godina ima samo evro. Zašto bi neko očekivao da sada, posle uvođenja drahme Grci odjednom zaborave koliko šta košta u evrima i uhvate se za drahmu kao merilo vrednosti? I kada bi sada bezbolno zamenili sav evro u drahme, svaka devalvacija drahme bi značila inflaciju koja tu devalvaciju obesmišljava. 
I ovo je samo što se tiče pitanja koristi od devalvacije. A to i nije najveći problem -- najveći problem je konverzija iz evra u drahmu. Glavni razlog povratka na drahmu je devalvacija drahme koja će se dogoditi odmah posle konverzije, a kada to znate ne pada vam na pamet da dobrovoljno menjate svoje evre u drahmu. Zbog toga novac već odavno beži iz grčkih banaka, bilo u strane banke bilo u keš, i to je samo po sebi dodatno ugrozilo grčku ekonomiju. Zbog ovog bega valute, Grčka bi, kada bi izlazila iz evra, to morala da uradi iznenadno. Morala bi da tokom vikenda objavi odluku, nakon što prethodno obustavi platni promet sa ostatkom EU i inostranstvom i zabrani podizanje gotovine iz banaka.
To bi, naravno, bila legalna pljačka: svima koji drže evro naređuje se da ga danas zamene za drahmu, uz znanje da će sutra drahma vredeti manje. Osim što je pljačka, to krši i evropske ugovore. Izlazak iz evrozone nije predviđen evropskim sporazumima, pa bi ovde EU eventualno dozvolila ovakav izuzetak Grčkoj, privremeno zatvaranje granica i obustavu tokova novca. I sve to radi krajnje sumnjivih koristi od devalvacije. Da ne govorimo da se ni nakon devalvacije ne bi usrećila sa drahmom -- finansiranje budžetskih deficita bi brzo odvelo u inflatornu spiralu. 
Mnogo je jeftinije da Grčka ostane u evru i pokuša realno prilagođavanje, da ide na smanjenje domaćih cena i plata iskazanih u evrima. Deflacija i snižavanje plata nisu laki, pogotovo ne u zemljama kao što je Grčka, ali da su mogući pokazale su zemlje kao Latvija. Javni sektor i sindikati bi morali makar to da prihvate kad im se već ispunjava želja da zemlja ne vraća dug. 
Grčka može da ostane u evru na dva načina: da lepo ostane u evrozoni, jer evropski ugovori ne regulišu izbacivanje zemlje iz evrozone. Svaki takav pokušaj od strane evrozone bio bi ad hoc. Ili može da izađe iz evrozone ali da ostane u evru, kao Crna Gora.
Ako se EU baš usprotivi tome, što je malo verovatno, Grčka može da bude izbačena i iz EU. Ako mene pitate ni od toga ne bi bilo neke štete -- Grčka već ima usklađene standarde, može da nastavi slobodnu trgovinu sa ostatkom zone, a tek tada može slobodno da ostane u evru.
Nova Demokratija i Pasok su suviše integrisani u evropsku birokratiju da bi im ovako nešto palo na pamet, a ključni igrači u evrozoni naravno ne želi bankrote. Ali sada su obe stranke videle šta glasači hoće, a rejting Sirize posle izbora još i raste. Zato do novih izbora ima još nade da se jedna od te dve stranke, ND posebno, prizove pameti i ponudi ovako nešto. Program ima dve tačke: potpuni bankrot i ostanak u evru, sa evrozonom ili bez nje.

Spekulacija iz prethodnog posta je da su za grčku Sirizu glasali uglavnom insajderi, zaposleni u javnom sektoru ili na drugi način zavisni od postojećeg  sistema, ne iz nekih principijelnih, političkih ili ideoloških razloga nego da bi sačuvali svoje pozicije.

Šta bi bila srpska Siriza? Mislim da bi u Srbiji to bili glasačima URS -- čini mi se da su za tu stranku glasali uglavnom insajderi po raznim opštinama, javnim preduzećima, agencijama i opštinskim javnim preduzećima. URS je tako manje stranka sa distinktnom ideologijom i programom, a više koalicija dobro organizovanih interesnih grupa na lokalnom nivou. Iako je insajdera relativno malo u odnosu na ukupan broj glasača, oni su veoma zainteresovani za svoje pozicije i veoma aktivni. Disciplinovano su izašli na izbore i verovatno ubedili još po nekog da glasa za njihovu opciju.

To povlači još jedan zaključak. Na stranačko zapošljavanje prethodnih godina se gledalo kao na nagradu za učešće u kampanji ili aktivnost u stranci. Ustvari, stranačko zapošljavanje i druge privilegije nisu bili nagrada za minuli rad nego izgradnja glasačke i aktivističke baze za naredne izbore. Ne postavljate svoje ljude na pozicije u javnom sektoru zato što ste im zahvalni za urađeno, već time stvarate armiju zavisnih i zainteresovanih -- gradite političku bazu za naredne izbore.

Ekstremna levica ovih dana ume da bude do pola u pravu. Okupatori Wall Streeta su bili do pola u pravu kad su videli da su neke banke privilegovane; jedino nisu shvatili da je država izvor privilegija. Siriza, nova grčka stranka levice koja je de fakto pobedila na poslednjim izborima, takođe je do pola u pravu. Pisali smo ovde ranije da uslovi poslednjeg otpisa nisu dovoljni da Grčka opstane; kao i o tome da Grčka nije jedini krivac -- banke, regulatori, političari, međunarodne birokrate, ekonomisti su stvorili regulatorni konsensuz koji je grčki i portugalski dug tretirao jednako kao i britanski ili nemački i time finansijski podsticao banke da pozajmljuju ovim zemljama bez mnogo razmišljanja i po nerealno niskim kamatama.
Siriza shvata da nastavak otplate nije u interesu Grčke, a i da nije čak ni izvodljiv. Zanimljivo bi bilo videti ko su tačno glasači Sirize, ali jedna spekulacija je da su to insajderi sistema, svi koji ili rade ili zavise od javnog sektora i kojima je u interesu održanje statusa kvo. Drugim rečima, glasači Sirize nisu glasali protiv bailouta ili protiv evra, nego protiv reformi koje bi ugrozile njihove lične pozicije i privilegije. Siriza, koliko sam shvatio, uopšte i nije antievropski ili čak antievro orijentisana -- naprotiv, oni hoće nastavak evropske pomoći, ali sa smanjenim grčkim žrtvovanjem. Što valjda znači više žrtvovanja drugih evropljana. 
Za to je, međutim, potreban nemački kompromis. do kojeg verovatno neće doći. Izglednije je da dođe do ekstremnog razrešenja, izlaska Grčke iz evrozone. Na kladionicama su, posle izbora, izgledi porasli na 41% da neka zemlja napusti evrozonu do kraja 2012. (što je i dalje manje nego na jesen prošle godine, ali manje je i vremena ostalo pa treba verovatnoću prilagoditi tome). 
Siriza je tako dospela u paradoks. Odbacivanje plana i bankrot najverovatnije će značiti i izlazak iz evrozone; ali sa izlaskom iz evrozone neće više biti zaduživanja, bar još nekoliko godina. Ni uvođenje drahme neće pomoći jer će to od početka biti vrlo sumnjiva valuta i svako pokrivanje deficita štampanjem će odmah, bez vremenskog pomaka kao što je slučaj sa boljim valutama, izazvati inflaciju i poništavati efekat. Grčka će onda morati da uravnoteži budžet i smanji javni sektor i bez inostranih pritisaka. I to će, htele ili ne, ako budu na vlasti morati da urade stranke levice.

Vrlo zanimljiv prvi intervju Marka Zukerberga za studentske novine, brzo nakon što je Facebook postao popularan na Harvardu:

"Da tog dana nisam napravio sajt ostavio bih celu stvar jer sam planirao da uradim nešto drugo."
"Nemam pojma zašto je sajt postao ovako popularan."
I moj favorit:  "Bilo bi dobro kada bi dobili neke oglase da pokrijemo troškove održavanja servera od $85 mesečno."
Facebook ovih dana izlazi na berzu i procenjena vrednost mu je skoro 100 milijardi dolara.
Ali da ne biste pomislili da je sve u sreći, evo malo poznatog fakta -- još kao srednjoškolac Zukerberg je napravio  program za MP3 plejere za koji mu je onda neko ponudio 2 miliona dolara.

Jedna od najparanoidnijih fantazija severnoameričkih konspirologa je pakleni plan za stvaranje Severnoameričke Unije po modelu EU. U sklopu ovog fantazmagoričnog scenarija, tri države (USA, Kanada i Meksiko), bi napravile carinsku i monetarnu uniju ("amero" bi zamenio dva dolara i pezo), i zajedničku bezbednosnu, ekološku i poslovnu regulativu. Znate svi ko su ti ljudi što šire takve dezinformacije - levičarski i desničarski ekstremisti.

Ovaj članak u New York Timesu iz 2007 godine odlično objašnjava razloge zašto paranoici lupetaju, sa sve ismevanjem istih, citiranjem Hofstadera i nejgovog koncepta "paranoidnog stila" politike, psihoanalioziranjem itd. U svakom slučaju, jasno je da je cela priča o Američkoj Uniji paranoidna izmišljotina, svi političari i u SAD i u Kanadi je negiraju, kao i ekonomisti, profesori, birokrati. Niko ne planira kontinentalnu integraciju.

Osim što planira. Kao što sledeća diplomatska depeša američkog ambasadora u Otavi iz 2005 godine pokazuje, američki zvaničnici diskutuju sa kanadskim kolegama o raznim detaljima integracija koje, jel tako ne postoje i nisu u planu, ali se nazivaju North American Initiative. U depeši o kojoj je reč, američki ambasador prepričava detalje sastanka sa vodećim kanadskim ekonomistima iz biznisa i akademije. Rezimira zajedničke zaključke da je dalja politička integracija severnoameričkog kontinenta poželjna i dobrodošla ali da se mora ići oprezno i malim koracima. Po pitanju tajminga monetarne unije, sagovornici nisu bili jedinstveni, iako većina misli da je to odlična ideja, dok je guverner kanadske centralne banke rekao da zajednička valuta treba da se uvede kasnije, pošto se prvo formira zajedničko tržište (kao u EU). Stav prema carinskoj uniji je bio takođe pozitivan, ekonomisti se slažu sa američkim kolegama da bi to bilo vrlo korisno. Isto tako se ističu potencijali eksploatisanja pitanja bezbednosti za dalju političku integraciju. Na početku samog dokumenta dat je vrlo dobar siže razgovora:

An incremental and pragmatic package of tasks for a new North American Initiative NAI) will likely gain the most support among Canadian policymakers. Our research leads us to conclude that such a package should tackle both "security" and "prosperity" goals. This fits the recommendations of Canadian economists who have assessed the options for continental integration. While in principle many of them support more ambitious integration goals, like a customs union/single market and/or single currency, most believe the incremental approach is most appropriate at this time, and all agree that it helps pave the way to these goals if and when North Americans choose to pursue them.

Dakle, isti princip kao u Evropi: krajnji cilj je jedinstvena država, a metodologija dolaska do nje je puzajući puč: dug i strpljiv proces postupnih integracija, koje počinju manjim ujednačavanjima regulativa, sporazumima o slobodnoj trgovini, nastavlja se carinskom i monetarnom unijom i zajedničkim granicama da bi kuliminirali u formiranju federacije i poništavanju nacionalnih država. Severna Amerika naravno daleko "zaostaje" za Evropom, i ovi planovi su daleko od realizacije (bar se tako čini sada). Međutim, frapantno je do koje mere su metodi i ciljevi identični onima koji su primenjuju u Evropi. I koliko je negiranje toga šta je krajnji cilj integracija sveprisutno. I trajaće sve donde dok integracije ne odmaknu toliko, da bude kasno da se opozovu i negiranje postojanja zavere nepotrebno (kao što je sada slučaj u Evropi).

Još jedna instanca gde su "teoretičari zavere" u pravu.

Magazinu Biznis. Hvala Aleksandru za link.

Radi se o blogu Rastko, autor je pravnik. Kao primer pogledajte sledeće postove:

1. Zašto je ublažavanje krivičnih sankcija neustavno
2. Kapitalizam sa ljudskim likom
3. Bebe su za slobodne marže
4. Zašto prostitutke ne primaju Visu

Zakon o tržištu kapitala, koji je usvojen pre jedno godinu dana predviđa osnivanje Fonda za zaštitu investitora.

Koliko ja kapiram odredbe zakona i Pravilnik o Fondu za zaštitu investitora (koji stupa na snagu ovih dana), ideja je da se oformi nešto što veoma liči na Agenciju za osiguranje depozita. Dakle, kao što Agencija (na papiru) garantuje za vaš depozit u banci do 50.000 EUR, ovaj Fond garantuje za vaš ulog u investicionom fondu i sličnoj instituciji do 20.000 EUR, ukoliko ta institucija ode u stečaj. Fond će se finansirati iz obaveznog doprinosa, a organizovaće ga upravo Agencija za osiguranje depozita. (Zakon i Pravilnik su pisani u najboljem srpsko-birokratskom maniru, a ni sama terminologija mi nije previše poznata, tako da ako nešto nisam dobro shvatio, molim čitaoce da me isprave.)

Ako je to tako, evo nekoliko problema:

1. Koliko ja vidim, nigde ne piše eksplicitno šta se dešava ako ni sam Fond nema dovoljno para. Ali, budući da piše da Fond nema status pravnog lica, ovo može da znači da obaveze u stvari snosi "organizator", odnosno Agencija za osiguranje depozita. Budući da iza Agencije sasvim jasno stoji država (u skladu sa Zakonom o osiguranju depozita), to znači da sada država, svojim budžetom, "stoji" iza igranja na berzi.

2. Naravno, potencijalne državne obaveze po ovom osnovu su za sada znatno manje od potencijalnih obaveza po osnovu osiguranja depozita (em je garantovani iznos niži, em je daleko manji broj "osiguranika"), ali je i rizik mnogo veći. Pošto je stanje u javnim finansijama već loše, ovako nešto nam svakako nije trebalo.

3. Ideja je, svakako, da se "podstakne" tržište kapitala i neki finansijski instrumenti. Ali, teško da će ovo da ga podstakne. Cela poenta rizičnijih instrumenata je da budu rizičniji. Ko želi sigurnost, može da štedi u banci, a ovako se naše tržište kapitala samo dodatno "unifikuje".

4. Glavni problem sa savremenim bankama je upravo to što su depoziti osigurani. Pisali smo na blogu dosta o tome, ne bih da se ponavljam, ali suština je u tome da kada država garantuje depozite, štediše prestaju da vode računa o sigurnosti svojih depozita i počinju da vode računa samo o visini kamatne stope. Time se ceo sistem "gura" ka rizičnijim plasmanima, pa je onda nužno da centralna banka strogo kontroliše bilanse poslovnih banaka. Ovo sa fondom mi zato liči na uvod u strogu regulaciju i kontrolu rada investicionih fondova sa aspekta rizika. Time se ubija konkurentska prednost investicionih fondova - da ulažu u potencijalno veoma profitabilne, ali i veoma rizične stvari.


Sve u svemu, još jedna stvar koja je u Srbiji prošla bez ozbiljne javne rasprave.

U postu odmah ispod Ivan citira podatke o nafti i drugim iscrpljivim resursima. Suprotno katastrofičnim prognozama, stalno se ispostavlja da nekih kritičnih resursa poput nafte ustvari ima sve više i više. Sa napretkom tehnologije nalazi se i više resursa ili poznate rezerve postaju dostupnije uz nove metode eskploatacije. 
To čak i nije glavni argument protiv iscrpljicosti resursa, jer u fizičkom smislu resursi jesu iscrpljivi. Iako sada neke od njih i dalje nalazimo, njihova količina na kraju krajeva jeste ograničena. Ne može biti beskonačne količine nafte na svetu.
Međutim, to što je količina nafte ograničena ne znači da nafte mora nestati. Naprotiv, sa sigurnošću tvrdim da svet bukvalno nikada neće ostati bez nafte. Nikada neće doći dan kada saudijski kralj ili ruski predsednik objavi da je i poslednja kap nafte sa Zemlje iscrpljena.
Ovaj paradoks između ograničenosti resursa sa jedne strane i njihove praktične neiscrpljivosti sa druge starne, rešava se mehanizmom cena. Uzmimo naftu. Što ima manje nafte, biće sve skuplja. To je osnovna tržišna zakonitost. To se za sada još ne događa, nema dugoročnog trenda rasta cene nafte već samo oscilacija. Ali kada jednom stvatno bude manje nafte ona će sve više poskupljivati i zbog toga će alternative postajati sve privlačnije. (Električni automobili već postoje, ali samo zbog državnih subvencija -- pored ovako jeftine nafte oni se ne isplate.) U jednom trenutku cena nafte će biti tolika da će alternative postati ravnopravne, a onda, kada privatni sektor postane stvarno, na tržišnom a ne subvencijskom osnovu zainteresovan za alternative, i bolje. 
Kada se to dogodi, ostatak nafte će ležati neiskorišćen ili će nalaziti neke druge sporedne upotrebe.  Svet nikada neće ostati bez nafte. Jedini mogući scenario je da nafta postane relativno nevažan resurs.