Nekoliko sati pošto sam završio svoj prethodni post stigle su informacije sa konferencije za štampu iz Fiskalnog saveta. Oni procenjuju da je deficit, za sada ako se stvari ovako nastave, 5,5% BDP, a da je dug već preko 60%. Za razliku od Ministarstva finansija, Fiskalni savet ne računa rast privrede koji tek treba da se dogodi.

Jedna od izjava koja me najviše iritira u javnosti je stav da nam je MMF doneo dužničko ropstvo, upropastio privredu, kriv za sve i slično. Ranije je Luka napisao post koji objašnjava besmislenost tih nebuloza. Ne ulazeći u raspravu o generalnoj politici MMF, za domaće upravitelje ekonomske politike, bilo ko iz MMF je čisti fridmanit. U prevodu, MMF stalno govori da ekonomska politika pumpanja potrošnje koja se vodi u Srbiji ne valja i da mora da se menja. Da je deficit previsok, reformi nema a gotovo uvek govore tačno ono što bi bilo dobro da se odmah uradi. Kao i jesenas, tako i sada MMF na vreme upozorava da stvari ne idu. 
Ja sam još zimus prepoznao, čitajući budžet i izveštaj fiskalnog saveta, da je plan nerealan. Najviše zbog pretpostavki, jer su inflacija i predviđeni rast, nerealne želje. Sam plan je mogao da se sprovede finansijski da se neko ozbiljno tome posvetio. Jedino gde sam debelo promašio je kurs. Po budžetskom planu država je trebalo da se zaduži oko milijardu manje, što je verovatno bio ključni razlog stabilnog kursa poslednjih dva meseca. Postoje i drugi faktori koje izgleda ne razumem. Drugo je verovatno pad kamata u EU koji je smanjio potrebe za kapitalnim odlivom. Mada prihodi od izvoza automobila treba da donesu dodatne devize to se još nije dogodilo. MMF, a prethodno nešto tiše i fiskalni savet, ne samo da tvrdi da je plan nerealan kao i ranije, nego da se i ovakav, veoma loše sprovodi. Čak je i samo ministarstvo finansija objavilo da je deficit u prva tri meseca 49,82 milijarde dinara (oko 450 miliona evra) što je mnogo više od planiranog za isti period (po budžetu planirano je 121,9 milijardi dinara deficita za celu 2013 godinu).
Međutim, ministar finansija Srbije je politički genije. Njegove mogućnosti izvrtanja informacija i njihovog prilagođavanja njegovim potrebama su fantastične. Izmene 5 poreskih zakona od juče, dovode do toga da se dodatna sredstva prebace sa lokala u centralni budžet i time pokrpe finansijske rupe centralne vlasti, a lokal primora na štednju. To nije nikakva reforma, samo krpljenje bušnog kazana. Dovoljno je raspaliti nenormalno zaduženje (dodatnih 2 milijarde evra od početka ove vlade, uz još milijardu dolara duga železnica koji nam negine) i time ojačati dinar. Kada se to dogodilo, odjednom je BDP Srbije skočio na 32 milijarde evra i iste cifre deficita su mnogo manji procenat BDP. Kada u izveštaju za javni dug ne uključite nove državne garancije, ali uračunate svih 2% rasta BDP, udeo duga u BDP može da padne. Dakle, nikada se nismo brže zaduživali, naš javni dug je odjednom cupnuo sa 17.6 milijardi evra na skoro 20, ali se udeo duga fantomski smanjio.
Zbog toga verujem da će ministarstvo ponovo pronaći neku alhemiju da pokaže kako MMF nije urpavu, prilagodi informacije vremenom i ispuni plan sa samo 20, 30 milijardi dinara proklizavanja.

Ko nije upoznat sa konceptom FMRS najbolje je da se informiše na sajtu Austrijskog ekonomskog centra. Oni organizuju, u saradnji sa lokalnim partnerima, putujući panel učesnika, koji od Ljubljane do Almatija govori o odabranim temama. Ove godine, FMRS u Srbiji organizuje LibeK, na Ekonomskom Fakultetu, 28. maja.
Ovogodišnja tema je: "To Save or Not to Save: Will Austerity Programs Alone Save the Europe"
Paneli na kojima će se češljati kroz temu su
1. "More Europe vs. Less Europe - How much Europe can we really afford?"2. "Deregulation vs. Regulation - What brings and economy back on track?"3. "Welfare vs. Opportunities: Can Youth Unemployment be solved with more state intervention - or more freedom?" 
LibeK mi je omogućio veliku čast, da na mom fakultetu, da budem panelista na prvom i moderator na drugom panelu. Pozivam vas da dođete i podelite sa prijateljima informacije o FRMS, jer će ove godine biti posebno dobar.

Epizoda 7: Zaštita domaće industrije

Odličan tekst Velimira Šonje o balkanskom socijalizmu i savremenim ekonomskim verovanjima. Evo i kratkog citata:
"U moru improvizacija, poluinformacija i nedostatku vremena, lako je nasjesti nekom podsvjesnom utjecaju, davno pročitanoj lošoj knjizi ili zapamćenom fragmentu predavanja nekoga ‘uglednog profesora’. Najlakše je reći ono što je prihvaćeno, što se očekuje, ili što zvuči prigodničarski. A to je, kada je o Hrvatskoj riječ, u pravilu bliže duhu kolektivizma nego individualizma." 

Pod jakim utiskom predavanja koje sam slušao na YouTube, juče sam razmišljao o tome sa kojim poznatim autorom/profesorom/preduzetnikom bih voleo da popijem kafu i porazgovaram o zanimljivim temama. Rešio sam da napišem kratak post sa objašnjenima za svakog od njih, a predlažem i čitaocima bloga da u komentarima daju svoje liste uz kratka objašnjenja. Pa da počnemo:
živi u srcu:
1. Friedrich Avgust von Hayek - za mene najveći mislilac društvenih nauka u 20 veku. Znam da se mnogi neće složiti sa tom konstataciom. Sa tim genijem najviše bih voleo da razgovaram o monetarnoj teoriji i kako prilagoditi austrijsku teoriju poslovnih ciklusa savremenim uslovima. Finansijski svet se mnogo promenio, monetarna politika je postala mnogo manje važan faktor monetarnih kretanja nego što je to bilo u počecima centralnog bankarstva. Naravno ne bih zaobišao ni razgovor o tome kako preći sa nacionalnih valuta na sistem konkurentnskih valuta uz ukidanje CB i zakonskog sredstva plaćanja.
2. Sir Winston Churchill - jedna od najfascinantnijih figura o kojima sam čitao. Sa njim bih voleo da razgovaram o svemu i svačemo, ali najviše, o njegovom shvatanju politike i vlasti. Svašta bi tu pametnog moglo da se čuje, siguran sam. Što bi broj 3. sa ove liste rekao, Churchill je klasa za sebe.
živi:
3. Niall Ferguson - ko nije pratio rad ovog ekonomskog istoričara odmah da se poduči. Završio je doktorat iz istorije na Oxfordu a predaje na Harvard Business School. Najveći uticaj na mene je ostavila knjiga "Uspon novca". Sa njim bih voleo da razgovaram o Kini. Voleo bih da mi otkrije šta je tamo video, kako taj sistem izgleda i koliko je sličan sa drugim autoritarnim vlastima iz istorije Kine? Može li Kina da opstane i ne doživi recesiju? Takođe pitao bi profesora Fergusona da li zna nešto o moentarnoj istoriji Austrougarske i Srbije. 
4. Ronald Coase - najstariji ekonomista na planeti. Sa njim bih razgovarao o ulozi zakona u tržišnoj privredi i ulozi evolutivnog običajnog prava u usponu Britanije. Takođe, češljao bih i koje su to najvažnije neformalne institucije u istoriji razvoja kapitalizma.
5. Quentin Tarantino - njegovi filmovi su puni realizma o međuljudskim odnosima, prosti, jednostavni, strašni iz interesa. Mislim da on razume šta pokreće ljude mnogo bolje od većine nas. Hteo bih sa njim da popričam o njegovim filmovima i društvenim porukama koje nose, koje mi se čine, prilično slobodoumne i slobodarske. 
Ima ih još ali to možda u nastavku ovog posta 

Epizoda 6: Tržište rada i nezaposlenost

U četvrtak popodne sam saznao da je u petak zakazan panel u NBS - "Režim i politika deviznog kursa u Srbiji - ograničenja i mogućnosti". Tema fiksnog kursa je očigledno uspela da se vrati u fokus, i jednako brzo da popije kvalitetnu bananu. Za mene, ovo nije nikakvo iznenađenje.
Prvi razlog zbog kog ne očekujem promenu režima kursa je prosta činjenica da na 10 ekonomista koji se zalažu za prljavo-plivajući dođe jedan koji govori o nekom modelu fiksnog kursa. Ako nema ekonomista koji predlažu promenu režima, ne verujem da će se on menjati.
Drugo, u javnosti se stiče utisak da gotovo svi ekonomisti, sem možda tamo par nekih ludih blogera i nekoliko brljivih profesora, smatraju da je fleksibilni kurs bolje rešenje. Kvalitetnoj raspravi sigurno ne doprinosi kada Jorgovanka Tabaković pozove na panel preko 25 ekonomista od kojih su možda 2,5 za neki oblik fiksnog kursa. Ako će da se raspravlja o režimu deviznog kursa, valjda je dobro da se pozovu svi, i oni koji su za evro, valutni odbor ili fiksni kurs, kao i oni koji su za čisto fleksibilni ili trenutnu prljavu varijantu. Ovako je ispalo da su svi došli da se slože kako je bolje da NBS zadrži monetarnu politiku, kako nam inflacija i nije toliko visoka, kako nije dinar precenjen i ostalo. 
Ja sam dosta puta pisao o kursu na blogu, a Slaviša Tasić i ja smo napisali i jedan kraći rad koji sumira sve  stavove. Ukratko da ponovim, osnovni argumenti koji iznosi guvernerka potpuno su pogrešni. Suverenitet monetarne politike se nije pokazao nimalo korisnim i uspešnim. Imamo najvišu stopu inflacije i prilično velike oscijalcije kursa. Imali smo značajnu depresijaciju (i do 50%) u poslednjih 4 godine a dinar je i dalje precenjen! Dakle, o "efiksanom odgovoru na spoljne šokove" nema ni govora. 

Epizoda 5: Novac i Inflacija

Fantastični Lawrence H. White govori o ključnim temama ekonomskih debata 20 veka. Toplo preporučujem

Juče sam slušao EconTalk podkast sa Stivom Hankeom, poznatim američkim ekonomistom, članom ekonomskog tima Ronalda Regana i savetnikom Ante Markovića. On je govorio o hiper inflaciji i naravno, dotakao se SFRJ i SR Jugoslavije. Evo nekoliko najzanimljivijih podataka. 
Hiperinflacija u Jugoslaviji 1993. godine je bila treća najviša hiperinflacija u svetu (ispred su Zimbabve 2010 i Mađarska 1946 kao najviša ikad), viša od one u Nemačkoj za vreme Velike depresije. Hiperinflacija u SR Jugoslaviji je iznosila zilijardu procenata (zapravo, kumulativno oko 500 milijardi %), 

Međutim, ovaj podatak, koliko god frapantan ne čudi kada pogledate sledeći podatak. U periodu od 1961. do 1991. godine, u 30 godina istorije zajedničke države, SFRJ je imala najvišu prosečnu godišnju stopu inflacije u Svetu, otprilike 75% godišnje. Sa takvom istorijom monetarne nestabilnosti hiperinflacija mu dođe kao šlag na tortu. 
Treće i meni najzanimljivije: ako želite da kupite kao suvenir novčanicu od 500 milijardi dinara, koliko je bila najveća novčanica u zimu 1993. godine, to će vas danas koštati oko 3 do 5 evra. Možda možete da nađete i za manje. Međutim, to je 3 puta više nego što je ta novčanica mogla da kupi maraka dok je bila u opticaju. Toliko je novac bio bezvredan za vreme hiperinfalcije.

Pojedini ekonomisti smatraju da je tranzicija gotov proces, mnogi da to važi samo za zemlje centralne Evrope koje su se priključile EU. Većina ekonomista se slaže da je ostalo još procesa koji moraju biti dovršeni kako bi se stavila tačka na ovu istorijsku fazu. Moje mišljenje je da se više ne može govoriti o homogenom procesu transformacije, pre i tokom tekuće krize. 
Međutim, kako god definisali proces tranzicije, i njegovo trajanje, jedno je sigurno - ostavio je ogromne posledice na EU, Evropu uopšte ali i pomeranje moći u okvirima novoproširene EU. Evo jednog grafika koji ilustruje pomeranje ekonomske moći, sa juga i jugo-zapada, na centar i istok. Zemlje poput Italije, Portugala, Španije i Grčke, možda čak i Francuske, u narednih pet godina izgubiće značajan uticaj u EU. Sa druge strane, zemlje kao Češka, Poljska, Slovačka ili Estonija više nisu u razvoju, ekonomski izgledi su im dobri i može se očekivati da će barem neke od istočnih članica EU preteći četiri problematične članice po BDP per capita. Ne bi me čudilo da dođe do krupnih promena u strukturi EU, glasanju i ako ništa drugo, uticaju koji nose istočne članice.
klikom na sliku uvećajteBDP po glavi stanovnika, u paritetu kupovne moći u međunarodnim dolarima

Epizoda 4. -privatni vs. javni sektor

U ekonomskoj istoriji, fiktivnom valutom se smatra ona koja od funkcija novca poseduje samo funkciju mere vrednosti, dakle nema istovremeno i funkciju prometnog sredstva. Kako je to moguće? Da bi neka roba imala funkciju mere vrednosti potrebno je da bude uobičajena u prometu tj da bude širokoprihvaćena kao roba koja se može lako zameniti za svaku drugu robu, jer se onda prema njoj može računati vrednost svakog ostalog proizvoda. To su obično bili komadi metala ili čak već napravljene alatke, platno (otuda u srpskom jeziku i izraz platiti) ili koža (naziv za hrvatsku valutu kuna je nastao zbog korišćenja koža tih životinja kao sredstva plaćanja). Sa druge strane, često se kao roba koja je služila kao mera vrednosti pojavljivala ona koja je bila ili previše oskudna ili previše nepodesna za plaćanje. Tako je u starom Egiptu za meru vrednosti korišćena valuta deben koja je bila zapravo određena mera težine bakra. Zašto je deben bio samo fiktivna valuta, tj nije korišćen u prometu? Prilično logično: stari Egipat je bio zemlja koja se sastojala isključivo od plodne doline reke Nil, i nije imao svoja nalazišta metala pa tako ni bakra, koji je morao biti uvožen iz Nubije ili iz Male Azije, i stoga nije bio pogodan za obavljanje transkacija, naročito onih svakodnevnih, koje su imale malu vrednost. To ne znači da transakcija gde je korišćen bakar nije bilo, nego samo da su one bile malobrojne. Stoga je platni promet obavljan u žitu - na primer, visina poreza se određivala u broju debena ali se isplata vršila u žitu, a slično je bilo i recimo na pijaci kada je neko prodavao kozu. Žito se inače deponovalo u silosima (a oni su obično pripadali hramovima) na šta se dobijala potvrda o deponovanoj količini koja se potom mogla koritstiti u plaćanju. Svaka sličnost sa evropskim bankarstvom u doba zlatnih certifikata je potpuno namerna - drugim rečima, nije baš započelo u doba industrijske revolucije.A kako je u Srbiji u XXI veku? I kod nas postoji fiktivna valuta, evro. Izuzetno loša monetarna politika, a pre svega stalna inflacija i gubitak kupovne moći nacionalne valute, koji se već decenijama vodila, prvo u SFRJ pa SRJ i najzad u Srbiji je dovela do toga da srpski dinar izgubi funkciju mere vrednosti, koju je preuzeo evro. Kada se priča o ceni automobila, nekretnina ili bilo kog drugog proizvoda koji je skuplji od 1000 ili 2000 RSD, koristi se evro da bi se opisala njegova vrednost, iako se plaćanje vrši u dinarima kao sredstvu plaćanja. Tako kažemo da je nečija plata 500 evra a zapravo on prima 56 000 dinara na račun. 
Međutim, bitne su razlike između debena u starom Egiptu i evra u Srbiji. Plaćanje u žitu umesto u debenima bakra u Egiptu je nastao kao potreba jer nije bilo dovoljno metala u prometu. Nasuprot tome, evro u Srbiji je postao fiktivna valuta isključivo zato što stanovnici nemaju poverenje u domaću valutu koja je zakonsko sredstvo plaćanja, pa iako se plaćanje mora vršiti isključivo u dinarima da ne bi bilo nezakonito, u ugovorima se stavlja devizna klauzula (da se nešto prodaje/kupuje za toliko evra koji će se isplatiti u dinarskoj protivvrednosti). Da nema propisa da je dinar zakonsko sredstvo plaćanja, evro u Srbiji više ne bi bio fiktivna valuta jer bi pored mere vrednosti preuzeo i funkciju sredstva plaćanja tj postao bi jedina ili dominantna valuta u prometu.    

Dobar prikaz značaja problema koji se trnutno dešava. Pošto nisam istraživao ranije na ovu temu ne mogu da pišem ništa posebno. Ali svakako, ako nameravate da se posvetite priči, ova inforgrafika može biti dobar uvod. Kliknite na sliku da uvećate.

Epizoda 3. - konkurencija i saradnja

Danas je stigla vest sa sajma automobila koja me nije nimalo iznenadila. Država Srbija će subvencionisati kupovinu Fiata 500L sa 3000 evra za oko 5000 vozila za domaće kupce. Vest nije nikakvo iznenađenje jer je do pre dve, tri godine država subvencionisala Zastavu 10, kroz potrošačke kredite, sa prvo 1000 a posle i 2000 evra. Drugo, pošto je cena prema kvalitetu bila besmisleno visoka za domaće kupce, naravno da je morala da padne subvencija ako bi Dinkić želeo da se barem poneki auto nađe na ulici. Inače bi reklama bila mnogo manje efektivna.
10 900 evra, za srpske domaćineSmatram da je ovo jedan u nizu veoma štetnih poteza. Štetno je bilo to što je osam godina pre nvogod dolaska Fiata, Zastava držana na subvencijama i aparatima kada je mogla da se ili proda ili likvidira. Trošku posedovanja fabrike danas, treba dodati i gorepomenute subvencije za Zastavu10, pa 230 miliona evra koliko je država uložila u zajednički poduhvat, jedan kraći autoput (koji nije bio neophodan), i još niz sitnijih troškova poput oprosta poreza na profit i sl. Takođe, tu je i sporna "ekološka taksta" za "starija" vozila koja je zapravo bila namenjena jačanju konkurentske pozicije Zastave10 dok se ne rasrpoda lager. Najnoviji trošak je i ovih 15 miliona evra za subvencije za domaće kupce. 
Treba reći usput, da bi ovakva mera bila strogo zabranjena u EU, zbog narušavanja konkurencije na zajedničkom tržištu. Pokušavajući sličnu stvar, za Volkswagen, Angela je dobila packe od Komisije, a Francuska je morala da menja zakon o industriji zbog pokušaja da pomogne tri domaća proizvođača. Naravno, domaće autokuće su se pobunile jer su se ozbiljno pripremale za ovaj sajam automobila upravo u kategoriji Fiata 500L.
Bilo bi sjajno izračunati ukupni efektivni i oportunitetni (ekonomski) trošak današnje fabrike FAS (Fiat Serbia), koji je mogao da bude izbegnut još tamo 2004. godine sa rasprodajom ili zatvaranjem fabrika. Moja najbolja procena bez detaljne analize je da je ukupni ekonomski trošak najmanje pola milijarde evra. Ako predpostavimo da je Fiat doneo oko 10.000 novih radnih mesta u Srbiji (direktno između 3 i 4 hiljade), to znači da je ugrubo svako radno mesto koštalo 50.000 evra. Mislim da je jeftinije bilo dati ljudima 5 ili 10 puta manje u otpremninama, pre 9 godina, kada je još bilo para od privatizacije, nego da su svi građani Srbije taoci milionskog (privatnog) projekta Mlađana Dinkića koji dugo i dobrano filujemo parama.

Epizoda 2. - Ekonomija u jednoj lekciji

Upravo je izašla prva epizoda serije PopEkonomija koja će se emitovati na sajtu u 8 nastavaka u naredna dva meseca. Serija se bavi osnovnim ekonomskim principima koji su primenjeni na razne teme. Prva epizoda bavi se ulogom cena u privredi.
Epizoda 1. - Cene 

Prenosim vam novi tekst za novosadski Dnevnik.
Javna debata o obliku kursa u Srbiji opterećena je mnogim nerazumevanjima u vezi fiksnog režima kursa, što je dovelo do toga da se ideja njegovog uvođenja u javnosti olako odbacuje. Izbor režma kursa zavisi od karakteristika privrede, ali u slučaju Srbije, nasuprot uveravanjima od strane dela stručne javnosti, svi poznati kriterijumi jasno govore u prilog fiksnom kursu. Srbija je mala, otvorena i makroekonomski nestabilna privreda, trgovinski i finansijski vezana za evrozonu i sa već izrazito raširenom neformalnom upotrebom evra.
U nedavnoj studiji pod nazivom „Fiksni kurs za dinar“, objasnili smo zašto je fiksni kurs dinara mnogo bolje rešenje od sadašnje valutne neizvesnosti. Ključna stvar koju u vezi fiksnog kursa treba znati je da je on vrlo pouzdan i jednostavan za održavanje sve dok se strogo poštuje jedno pravilo. To je valutno pravilo, po kojem se domaći dinarski novac može štampati isključivo na osnovu priliva deviza u zemlju. Ako bi se Narodna banka Srbije (NBS) zakonski obevezala da poštuje to pravilo, fiksni kurs bi doneo makroekonomsku stabilnost, uneo izvesnost i blagotvorno delovao na privredu Srbije.
U javnosti se iznose različiti argumenti protiv fiksnog kursa, ali oni su zasnovani na nerazumevanju suštine ovog režima - poštovanje valutnog pravila. NBS ne bi imala potrebe da kurs posebnim veštinama održava ili „brani“. Naprotiv, fiksni kurs je prirodni i automatski mehanizam emitovanja dinara sa ulaskom deviza u NBS i povlačenja dinara kada devize izlaze. Sve što NBS u režimu fiksnog kursa treba da radi je da ne interveniše i ne remeti ovaj mehanizam.
Često se čuje da Srbija neće biti sposobna da održi fiksni kurs jer su za njegovo održavanje potrebne velike devizne rezerve, te da bi se zalihe deviza NBS brzo istopile. To ne stoji, jer je kod fiksnog kursa, domaći primarni novac u uskoj vezi sa deviznim rezervama. Ako se pogledaju fiksni kursevi koji funkcionišu u zemljama poput Estonije, Litvanije, Slovačke, Bugarske ili Bosne i Hercegovine, nijedna od njih, ni u vreme najveće krize, nije ostala bez deviznih rezervi niti je ikada postojala opasnost da se one istope. Pri fiksnom kursu devizne rezerve su samo naličje domaćeg primarnog novca i dok god se proporcija između domaćeg novca i deviznih rezervi održava, sam njihov nivo čak nije ni bitan. Bitno je samo da domaći dinarski novac ne prelazi taj nivo. Inače, danas je u Srbiji dinarski primarni novac manji od 3 milijarde evra, dok devizne rezerve prelaze 10 milijardi evra. Dakle, NBS ima čak i mnogo više deviznih rezervi nego što joj je za fiksni kurs potrebno.Dalje, čuje se da je izbor nivoa na kojem se kurs fiksira potencijalan problem. Naprotiv, ovo nije nikakav problem – kurs je najbolje fiksirati za nijansu niže od tržišnog nivoa na kojem se trenutno nalazi. Teorijski, na bilo kojem nivou da se kurs fiksira, on će uz striktno poštovanje valutnog pravila ostati stabilan. U praksi, može da bude neprijatno ako je dinar u početku prejak. Ako se dinar fiksira na 100 dinara za evro, to znači da će Srbija morati odmah da uđe u deflaciju (opšti pad cena) da bi se domaće cene prilagodile ovakvom kursu. Takav kurs je i dalje potpuno održiv, ali deflacija na kratak rok destimuliše privredu i stvara recesiju. Zato je najbolje fiksirati ga na današnjem ili nešto nižem nivou – recimo 115 ili 120 dinara za evro. Takođe, mnogi pogrešno smatraju da je makroekonomska stabilnost preduslov održivosti fiksnog kursa. Uzročnost je, međutim, suprotna: fiksni kurs se upravo uvodi da bi ostvario makroekonomsku stabilnost. Fiksni kurs se posebno preporučuje zemljama sa neodgovornom domaćm monetarnom politikom, kao što je to u Srbiji već decenijama slučaj. Valutno pravilo ograničava prostor za inflatornu politiku centralne banke, te daje kredibilitet domaćoj valuti, što su upravo bili motivi uvođenja fiksnog kursa na prvom mestu u nizu tranzicionih zemalja. Danas, zemlje sa fiksnim kursom imaju značajno nižu inflaciju.Prosečna godišnja inflacija u periodu 2002 - 2012, u tranzicionim zemljamaNeki, pak, ističu da je za fiksni kurs neophodna jaka ili konkurentna privreda. Nasuprot uvreženom mišljenju, kvalitet u konkurentnost privrede ne igraju nikakvu ulogu u održanju kursa. Ako centralna banka sledi pomenuto valutno pravilo, ona može održati fiksni kurs čak i sa nepostojećom privrednom. Ne samo da mnoge zemlje u okruženju Srbije (Hrvatska, BiH, Makedonia, Albanija i Bugarska) čija privreda nije ništa naročito bolja, bez problema održavaju fiksne kurseve, nego fiksne kurseve prema evru održava i dobar broj afričkih zemalja sa mnogo slabijim ekonomijama. Jednostavno, snažna privreda nije uslov za održiv fiksni kurs. Ponašanje centralne banke po valutnom pravilu jeste.Koji je onda glavni razlog protivljenja fiksnom kursu? Jedan je rašireno nerazumevanje njegovog mehanizma, čak i od strane mnogih uglednih ekonomista. Drugi razlog su interesi u i oko NBS. U sistemu fiksnog kursa NBS funkcioniše kao jedna velika menjačnica: ona više ne može voditi samostalnu monetarnu politiku, ne može intervenisati na deviznom tržištiu, određivati kamatnu stopu i uopšte gledano, njena uloga se drastično smanjuje. Zbog toga su svi guverneri koje je Srbija posle Dragoslava Avramovića imala bili protiv fiksnog kursa. Međutim, dok daje važnost stručnjacima NBS, izvesno je da postojeći režim plivajućeg dinara i proizvoljnih intervencija NBS već dugi niz godina nanosi štetu najvećem delu privrede i stanovništva.