Anatomija države

Šta država nije

Shvatanje države kao socijalne ustanove je vrlo rašireno. Neki teoretičari slave državu kao način uzdizanja društva do statusa božanstva. Neki misle da je dobronamerna, mada ne uvek i efikasna organizacija za dostizanje društvenih ciljeva. Ali skoro svi smatraju da je država neophodno sredstvo za ostvarenje ciljeva čovečanstva, sredstvo koje treba suprotstaviti “privatnom sektoru” i koje često odnosi pobedu u borbi za resurse. Sa jačanjem demokratije, izjednačavanje države i društva je još potpunije, pa se danas često izražavaju osećanja protivna zdravom razumu kao na primer: “državna vlast – to smo svi mi”. Korisna zamenica u množini, “mi”, omogućuje ideološko prikrivanje realnosti političkog života. Ako kažemo “državna vlast – to smo svi mi”, onda šta god da ta vlast učini čoveku ne samo da je pravedno, ne samo da nikako ne može biti govora o tiraniji, već je to i “dobrovoljno” prihvaćeno od strane dotičnog. Ako je vlast napravila ogroman javni dug, koji se mora vratiti tako što će teret poreza podneti samo neki članovi društva u korist svih drugih (ili buduće generacije u korist sadašnje, prim. prev.), realnost ovog opterećenja prikrivena je kada se kaže “mi to u stvari dugujemo nama samima”. Ako vlast prisilno mobiliše čoveka ili ga zatvori zbog disidentskih pogleda, tada on to u suštini “radi sam sebi” i prema tome - sve je u redu. Kada se ovako razmišlja, Jevreji koje je ubila nacistička vlast nisu bili ubijeni. Oni su u stvari “izvršili samoubistvo”, jer su oni bili (demokratski izabrana) vlast, pa prema tome šta god da im je vlast učinila, oni su to dobrovoljno prihvatili. Čovek ne bi očekivao da o ovome uopšte treba raspravljati, pa ipak, ogroman broj ljudi veruje u tu laž u manjoj ili većoj meri.

Šta država jeste

Kako država opstaje

Kako se država širi preko svojih granica

Čega se država boji

Kako se države odnose međusobno

Istorija kao borba između sile države i sile društva

Argument za radikalni idealizam

Svako “radikalno” uverenje je bilo optuživano za “utopizam”, a libertarijanski pokret tu nije izuzetak. Čak i neki libertarijanci smatraju da ne bismo trebali plašiti ljude svojim “radikalizmom”, te da bi stoga puna libertarijanska ideologija i program trebalo da budu držani dalje od pogleda javnosti. Ti ljudi preporučuju “fabijanski” graduelistički program, samo što se oni zalažu za postepeno smanjenje državne moći. Jedan primer iz oblasti poreske politike: umesto zalaganja za “radikalnu” meru ukidanja svih poreza, ili čak ukidanja poreza na dohodak, trebalo bi da se zadovoljimo apelima za mala poboljšanja; recimo, za smanjenje poreza na dohodak za dva procenta. 

U oblasti strateškog razmišljanja, ukazuje se potreba da libertarijanci izvuku pouku od marksista, budući da su oni duže od bilo koje druge grupe razmišljali o strategiji radikalne društvene promene. U tom smislu, marksisti uviđaju dve kritično važne strateške greške koje su bile uzrok “odstupanju” od pravog puta: jedno nazivaju “levim skretanjem”; drugo odstupanje, nasuprot tome, jeste “desničarski oportunizam”. Kritičari libertarijanskih “ekstremističkih” principa predstavljaju analogon marksističkim “desničarskim oportunistima”. 

Glavni problem sa oportunistima je u tome što ih zadovoljavanje strogo graduelnim i “praktičnim” programima, programima koji imaju dobre izglede da budu odmah usvojeni, dovodi u veliku opasnost da u potpunosti izgube iz vida ključnu stvar, libertarijanski cilj. Onaj ko se zadovoljava apelima za smanjenje poreza za dva procenta, doprinosi uništenju krajnjeg cilja ukidanja svih poreza. Koncentrisanjem na neposredna sredstva, on radi u prilog likvidaciji krajnjeg cilja, a samim tim i razloga zbog kojeg je postao libertarijanac. Ako libertarijanci neće da drže visoko podignutu zastavu čistog principa, zastavu vrhovnog cilja – ko će? Odgovor je – niko; stoga je drugi glavni izvor odstupanja od čistote cilja u nedavnoj prošlosti bilo skretanje na pogrešan put oportunizma. 

Slučaj za primer skretanja oportunističkim putem predstavljaće neko koga ćemo nazvati “Robert”, koji je ranih 50-tih postao odlučni i militantni libertarijanac. Opredeljujući se ubrzo za aktivizam i ostvarivanje neposrednih ciljeva, Robert je zaključio da je ispravan strateški pristup da ublaži sve priče o libertarijanskom cilju, a posebno da ublaži libetarijansko neprijateljstvo prema državi. Njegov cilj je bio da stavlja naglasak samo na ono “pozitivno” i na ciljeve koje ljudi mogu ostvariti dobrovoljnom delatnošću. 

Kako je njegova karijera napredovala, Robert je na beskompromisne libertarijance počeo da gleda kao na smetnju; stoga je počeo sistematsku borbu brotiv svih u svojoj organizaciji koje je uhvatio da se “negativno” izjašnjavaju o državi. Nije trebalo mnogo vremena da Robert počne da libertarijansku ideologiju otvoreno i eksplicitno odbacuje i da apeluje na “partnerstvo” između države i privatnog preduzetništva – između prinude i dobrovoljnosti – ukratko, da se otvoreno preporučuje za mesto u državnoj službi. Ipak, u svojim predasima, Robert će još uvek o sebi govoriti kao o “anarhisti”, ali samo u jednom apstraktnom, maglovitom smislu, potpuno nevezanom sa značenjem same reči. 

Free market ekonomista, F. A. Hajek (F. A. Hayek), za koga se nikako ne može reći da je bio “ekstremista”, elokventno je pisao o vitalnom značaju koji za uspeh slobode ima pridržavanje čiste i “ekstremne” ideologije kao večnog uverenja. Hajek tu piše da je veliku privlačnu snagu socijalizmu uvek davalo stalno naglašavanje njegovog “idealnog” cilja, ideala koji je prožimao, informisao i rukovodio delovanjima svih onih koji su nastojali da ga ostvare. Hajek potom dodaje: 

“Mi moramo izgradnju slobodnog društva ponovo učiniti intelektualnom pustolovinom, činom hrabrosti. Ono što nam nedostaje jeste liberalna Utopija, program koji ne bi predstavljao ni puku odbranu postojećeg, niti razvodnjenu vrstu socijalizma, već istinski liberalni radikalizam koji se ne bi susprezao pred moćnicima (uključujući i sindikate), koji ne bi bio strogo praktičaki usmeren i koji se ne bi zadovoljavao onim što se danas čini politički mogućim. Potrebne su nam intelektualne vođe spremne da se odupru slatkorečivosti moćnika i uticajnih ljudi, spremne da rade za ideal, ma kako mali bili izgledi za njegovu skorašnju realizaciju. To moraju biti ljudi spremni da se drže principa i da se bore za njihovo potpuno ostvarenje, ma koliko ono bilo daleko... Slobodna trgovina i jednakost šansi su još uvek ideali koji mogu da raspale maštu velikog broja ljudi; međutim, puka “razumna sloboda trgovine” ili puko “popuštanje kontrole” nemaju ni intelektualni ugled, niti su sposobni da pobude bilo kakav entuzijazam. Glavna lekcija koju istinski liberali moraju da nauče od uspeha socijalističkog pokreta jeste da je njihova hrabrost da budu utopisti bilo ono što im je obezbedilo podršku intelektualaca, a samim tim i uticaj na javno mnenje, koje obnoć čini mogućim ono što se koliko juče činilo potpuno udaljenim ciljem. Oni koji se isključivo brinu za ono što im se u postojećoj klimi javnog mnenja čini praktički izvodljivim, stalno otkrivaju da je čak i to, usled promena nastalih u javnom mnenju, koje oni nisu ni pokušali da usmere u drugom pravcu, odjednom postalo politički nemoguće. Sve dok filozofsko zasnivanje slobodnog društva ne budemo ponovo učinili živom intelektualnim temom, a njenu implementaciju zadatkom koji predstavlja izazov za genijalnost i imaginaciju naših najpronicljivijih umova, izgledi za slobodu biće zaista mračni. Ali ako bismo ponovo zadobili poverenje u moć ideja, što je bilo obeležje liberalizma u njegovim najboljim danima, bitka ne bi bila izgubljena."

Hajek je ovde podvukao jednu značajnu istinu i važan razlog za insistiranje na vrhovnom cilju: ushićenje i entuzijazam koji može da pobudi logički konzistentan sistem. Ko bi još jurišao na barikade zbog smanjenja poreza za dva posto? 

Postoji još jedan vitalan taktički razlog za vernost čistom principu. Tačno je da svakodnevni društveni i politički događaji predstavljaju rezultantu mnogih pritisaka, često nezadovoljavajućih ishoda nadgornjavanja suprotstavljenih ideologija i interesa. Ali, samo i iz tog razloga za libertarijanca je važno da se pridržava prethodno rečenog. Poziv za dvoprocentnim smanjenjem poreza može ostvariti samo malo ispravljanje projektovanog povećanja poreske stope; apel za drastičnim smanjenjem poreza može zaista i da ostvari suštinsko smanjenje. A, dugoročno gledano, strateška uloga “ekstremista” jeste da sve više i više vrše pritisak na matricu svakodnevnih aktivnosti u svom pravcu. 

Socijalisti su u neku ruku bili pristalice ove strategije. Ako pogledamo u socijalistički program izložen pre šezdeset, ili čak pre trideset godina, postaće nam jasno da su mere koje su pre samo generaciju-dve smatrane opasnim, danas prihvaćene kao nužan deo “mejnstrim” američkog nasleđa. Posmatrano na ovaj način, svakodnevni kompromisi navodno "praktične" politike neminovno vodi u kolektivističkom pravcu. Ne postoji razlog zašto libertarijanci ne bi ostvarili isto. U stvari, jedan od razloga zbog čega je konzervativna opozicija kolektivizmu toliko slaba jeste taj što konzervativizam, po samoj svojoj prirodi, ne nudi nikakvu konzistentnu političku filozofiju, već samo "praktičnu" odbranu postojećeg statusa quo, obožavanog kao otelovljenje američke "tradicije". Kako se, pak, etatizam sve više širio i počeo da prožima sve pore društva, on je, po definiciji, postajao sve prihvaćeniji i, stoga, deo "tradicije"; to je razlog zbog čega konzervativizam ne može da pronađe intelektualno oružje kojim bi ga porazio. 

Odanost principu znači nešto više od pukog visokog vrednovanja i neprotivrečenja vrhovnom libertarijanskom idealu. Ona takođe znači i nastojanje da se taj vrhovni cilj dosegne onoliko brzo koliko je to fizički moguće. Ukratko, libertarijanac nikada ne sme da zastupa ili daje prednost postepenom nasuprot neposrednom i brzom pristupu ostvarenju njegovog cilja. Naime, postupajući na taj način, on potkopava neuporediv značaj svojih vlastitih ciljeva i principa. A ako on sam tako omalovažava sopstvene ciljeve, kako da ih onda drugi poštuju? 

Ukratko, ukoliko zaista teži ostvarenju slobode, libertarijanac mora želeti njeno ostvarenje najdelotvornijim i najbržim dostupnim sredstvima. U tom duhu je postupio klasični liberal, Leonard Rid (Leonard E. Reed), kada je, zalažući se nakon II Svetskog rata za neposredno i potpuno ukidanje kontrole cena i nadnica, izjavio u jednom svom govoru: “Kada bi na ovoj govornici bilo dugme, pritiskom na koje bi u istom trenutku bile ukinute kontrole svih cena i nadnica, ja bih stavio svoj prst na njega i pritisnuo bih to dugme!” 

Libertarijanac bi, stoga, trebalo da bude osoba koja bi pritisnula dugme, kada bi ono postojalo, za trenutno ukidanje svih nasrtaja na slobodu. On, naravno, zna da takvo magično dugme ne postoji, ali je sveukupna njegova strateška orijentacija obojena i definisana tim njegovim prioritetnim ciljem. 

Ta “abolicionistička” orijentacija, opet, ne znači da libertarijanac ima nerealističnu procenu o tome koliko brzo će, u stvari, njegov cilj biti ostvaren. U tom smislu ni libertarijanski zagovornik ukidanja ropstva, Vilijam Lojd Gerison (William Lloyd Garrison) nije bio “nerealističan” kada je 1830. prvi podigao slavni barjak hitnog oslobađanja robova. Njegov cilj je bio moralno ispravan, a njegov strateški realizam se potvrdio u tome što on nije očekivao da će njegov cilj biti brzo ostvaren. U prvom poglavlju smo videli da je sam Gerison pravio tu razliku: “Hitno i neposredno ukidanje ropstva koje zahtevamo, biće na kraju, avaj, postepeno ostvareno. Nikada nismo rekli da će ropstvo biti srušeno jednim udarcem; uvek smo tvrdili da je to ono što bi trebalo da se desi.” Inače, Gerison je jednom pronicljivo upozirio: “Zagovaranje graduelizma u teoriji znači praktično otezanje u nedogled.”

Graduelizam u teoriji zaista potkopava sam cilj prihvatanjem da on mora da zauzme drugo ili treće mesto u odnosu na druge, nelibertrijanske ili antilibertarijanske obzire. Jer, naklonost ka graduelizmu znači da su ti drugi razlozi važniji od slobode. Pretpostavite, tako, da zagovornik ukidanja ropstva kaže: “Ja zastupam okončanje ropstva – ali tek za deset godina”. To bi, međutim, podrazumevalo da bi njegovo ukidanje kroz osam ili devet godina, ili a fortiori odmah, bilo pogrešno, i da je bolje da ropstvo potraje još neko vreme. Ali, to bi značilo da odbacujemo poštovanje prema pravdi i da za abolicioniste (ili libertarijance) cilj po sebi ne predstavlja više najvišu vrednost. U stvari, i za abolicioniste i za libertarijance bi ovo značilo da zastupaju nastavljanje zločina i nepravde. 

Iako je za libertarijance od vitalnog značaja da visoko postavljaju svoj vrhovni i “ekstremistički” ideal, to ga, nasuprot Hajeku, još uvak ne čini “utopijskim”. Istinski utopista je čovek koji zagovara sistem koji je u suprotnosti sa prirodnim pravom ljudi i stvarnog sveta. Utopijski sistem ne bi mogao da funkcioniše čak ni kada bismo uspeli da sve ubedimo da rade na njegovom ostvarenju. Utopijski sistem ne može da funkcioniše, tj. ne može da opstane kao funkcionalan sistem. Levičarski utopijski cilj: komunizam – ukidanje podele rada i prihvatanje uniformnosti – ne bi mogao da funkcioniše čak ni kada bi odmah svi hteli da ga prihvate. On ne bi funkcionisao zato što predstavlja nasilje nad samom prirodom čoveka i sveta, posebno nad jedinstvenošću i individualnošću svake osobe, njenih sposobnosti i interesa, i zbog toga što bi njegovo prihvatanje značilo drastično smanjenje u proizvodnji bogatstva, u toj meri da bi to značilo osuditi najveći deo ljudske rase na gladovanje i izumiranje u vrlo kratkom roku. 

Ukratko, popularna upotreba termina “utopijski” ne pravi razliku između dve vrste problema koji stoje na putu programu radikalne izmene statusa quo. Kod prve je problem u tome što zahteva nasilje nad ljudskom prirodom i prirodom sveta, te stoga ne može da funkcioniše kada taj program pokušamo da sprovedemo. To je komunistički utopizam. Kod druge je teškoća u ubeđivanju dovoljnog broja ljudi da taj program treba da bude usvojen. Prva od njih je loša teorija zbog toga što predstavlja nasilje nad ljudskom prirodom; kod druge je problem jednostavno u ljudskoj volji, u ubeđivanju dovoljnog broja ljudi u ispravnost doktrine. Termin “utopijski” u svojoj uobičajenoj pežorativnoj upotrebi pristaje jedino prvoj. 

Libertarijanizam u svom najdubljem smislu, stoga, nije utopijsko, već eminentno realističko učenje, zbog toga što je to jedina teorija koja je u istinskom skladu sa prirodom čoveka i sveta. Libertarijanac ne poriče raznolikost i različitost među ljudima, on ih obožava i traga za načinom da toj raznolikosti omogući da dođe do svog punog izraza u potpuno slobodnom svetu. Pri svemu tome on, takođe, vodi računa o izuzetnom povećanju produktivnosti i životnog standarda svih ljudi, o jednom eminentno “praktičnom” aspektu stvari koji inače istinski utopisti s prezirom odbacuju kao zlo “materijalizma”. 

Libertarijanac je takođe izuzetno realističan, jer jedino on u potpunosti shvata prirodu države i njenu žeđ za moći. On je očigledno mnogo realističniji od konzervativca koji veruje u “ograničenu državu”, što je zaista nepraktično utopijsko verovanje. Taj konzervativac neprestano ponavlja svoju mantru da centralna vlast treba da bude snažno ograničena ustavom. Pa ipak, dok hudi na izopačenje izvornog Ustava i širenje federalne moći od 1789. godine, konzervativac istovremeno propušta da izvuče pravu pouku iz te degeneracije. 

Ideja strogo ograničene konstitucionalne države je bio plemenit pokušaj koji je, čak i pod mnogo povoljnijim i srećnijim okolnostima, propao. Ako je tada propao, zašto bi danas sličan pokušaj prošao iole bolje? Ali ne, to je konzervativni zastupnik laissez-faire sistema, čovek koji prvo sve oružje i svu moć odlučivanja da u ruke centralnoj vladi, pa onda kaže: “Ograničite se”; on je taj koji je istinski nepraktični utopista. 

Postoji još jedan dubok razlog zbog kojeg libertarijanci osećaju prezir prema obuhvatnom levičarskom utopizmu. Levi utopisti bezizuzetno zahtevaju drastičnu promenu ljudske prirode; po levičarima, čovek nema prirodu. Pretpostavlja se da pojedinac može da bude neograničeno oblikovan institucijama koje je stvorio, pa je tako komunistički ideal (ili ideal prelaznog socijalističkog sistema) stvaranje Novog Komunističkog Čoveka. Libertarijanac veruje da, u krajnjoj analizi, svaki pojedinac poseduje slobodnu volju i oblikuje samog sebe; stoga je glupo nadati se jedinstvenoj i drastičnoj promeni koju bi ostvario pretpostavljeni Novi Poredak. Libertarijanci bivoleli da vide moralno poboljšanje kod svih ljudi, iako njegovi moralni ciljevi imaju malo šta zajedničko sa ciljevima socijalista. On bi, na primer, bio presrećan da vidi da svaka želja za nasiljem jednog čoveka nad drugim nestane sa lica zemlje. Ali, on je previše realista da bi svoje nade uložio u ovu vrstu promene. Umesto toga, libertarijanski sistem je takav sistem koji će, pod bilo kojim datim ljudskim vrednostima i stavovima, istovremeno biti i moralniji i mnogo bolje funkcionisati nego bilo koji drugi. Naravno, što bude bilo manje želje za nasiljem, to će bilo koji društveni sistem, uključujući i libertarijanski, bolje funkcionisati; tada bi, na primer, bilo manje potrebe za postojanjem policije i sudova. Libertarijanski sistem, međutim, ne polaže nikakve nade u bilo kakvu promenu te vrste. 

Ako, dakle, libertarijanac mora da zagovara neposredno ostvarenje slobode i ukidanje etatizma, i ako je graduelizam u teoriji u suprotnosti sa tim krajnjim ciljem, koju onda stratešku poziciju u današnjem svetu treba da zauzme libertarijanac? Mora li nužno da se vezuje isključivo za zagovaranje hitnog ukidanja države? Da li su “tranzicioni zahtevi”, koraci ka praktičnom ostvarenju slobode, nužno nelegitimni? Ne, jer bi to značilo padanje u drugu samopobijajuću stratešku zamku “levičarkog sektaštva”. Naime, dok su libertarijanci isuviše često postajali oportunisti koji su izgubili viziju svog krajnjeg cilja i potkopavali ga, neki su evoluirali u suprotnom pravcu: bojali su se i osuđivali bilo kakav napor u pravcu ostvarenja ideje kao neminovnog izneveravanja samog cilja. Tragedija je u tome da su ovi sektaši, osuđujući svaki napor oko nečega što nije sam cilj, doprinosili tome da briga o samom cilju učini besmislenom i uzaludnom nadom. Jer, koliko god bismo svi mi bili presrećni kada bi stizanje do apsolutne slobode bilo moguće u jednom skoku, realistički izgledi za takav jedan odlučan skok su prilično mali. Ako društvene promene nisu uvek male i postepene, to ne znači da se one obično dešavaju u jednom skoku. Odbacivanjem svakog tranzicionog pristupa cilju, dakle, ti libertarijanski sektaši onemogućuju da sam cilj ikada bude ostvaren. Na taj način, sektaši mogu konačno biti isto takvi “likvidatori” samog cilja kao i sami oportunisti. 

Neretko će jedna ista osoba od prihvatanja jedne od ove dve suprotstavljene pogreške otići ka prihvatanju one druge, oba puta promašujući ispravan strateški pristup. Pa se tako, razočaran godinama uzaludnog zagovaranja čistote cilja bez ostvarenja ikakvog napretka u stvarnom svetu, levi sektaš, u potrazi za bilo kakvim brzim napretkom, čak i po cenu napuštanja svog krajnjeg cilja, može odazvati omamljujućem zovu desničarskog oportunizma. Ili će desničarski oportunista, zgađen sopstvenim kompromisima i kompromisima svojih kolega u pogledu očuvanja svog intelektualnog integriteta i krajnjih ciljeva, otići u levo sektaštvo i osuđivati bilo kakvo postavljanje strateških prioriteta na putu ostvarenja tih krajnjih ciljeva. Tako posmatrano, ta dva suprotstavljena skretanja se hrane i zavise jedno od drugog, a oba su destruktivna po glavni zadatak delotvornog ostvarenja libertarijanskog cilja. 

Kako onda uopšte možemo znati kada neka polovična mera ili tranzicioni zahtev treba da budu pozdravljeni kao korak u pravom smeru ili odbačeni kao oportunistička izdaja cilja? Da bismo odgovorili na to krucijalno pitanje treba da imamo u vidu dva kriterijuma od vitalnog značaja: (1) da, ma o kakvom se tranzicionom zahtevu radilo, krajnji cilj slobode mora uvek biti držan ispred kao željeni cilj; i (2) da niti jedan korak ili sredstvo nikada ne smeju, ni implicitno ni eksplicitno, biti u suprotnosti sa tim krajnjim ciljem. Kratkoročni zahtevi možda ne sežu onoliko daleko koliko bismo hteli, ali uvek moraju biti u saglasnosti sa krajnjim ciljem; ako to nisu, kratkoročni ciljevi će raditi protiv dugoročne svrhe, pa ćemo imati na delu oportunističku likvidaciju libertarijanskog principa. 

Jedan primer takve kontraproduktivne i oportunističke strategije možmo uzeti iz poreskog sistema. Libertarijanac se nada mogućem ukidanju svih poreza. Za njega je savršeno legitimno da, kao stratešku meru u željenom pravcu, vrši pritisak za drastičnim smanjenjem ili ukidanjem poreza na dohodak. Ali, libertarijanac nikad ne sme da da svoju podršku bilo kom novom porezu ili povećanju postojećih poreza. Na primer, on ne sme da, zalažući se na jednoj strani za veliko smanjenje poreza na dohodak, istovremeno poziva da se oni zamene porezom na promet ili nekom drugom vrstom poreza. Smanjenje, ili bolje, ukidanje poreza, uvek je u skladu sa smanjenjem državne moći i značajan korak u pravcu slobode, ali njihovo zamenjivanje novim ili većim porezima na drugoj strani, znači upravo suprotno, jer ono predstavlja novo ili dodatno nastupanje države na nekom drugom frontu. Nametanje novih ili viših poreza je naprosto u kontradikciji i predstavlja podrivanje samog libertarijanskog cilja. 

Slično tome, u ovoj eri stalnih deficita federalne vlade, često smo suočeni sa praktičnim problemom: da li treba da se složimo sa smanjenjima poreza, iako će ta smanjenje rezultovati u povećanju budžetskog deficita? Konzervativci, koji iz svoje posebne perspektive pretpostavljaju balansiranje budžeta smanjenju poreza, neumorno se protive bilo kom smanjenju koje odmah i striktno propraćeno ekvivalentnim ili još većim smanjenjem državnih izdataka. Ali, pošto je oporezivanje nelegitimni akt agresije, bilo koje odbijanje da se pozdravi smanjenje poreza – bilo koje smanjenje poreza – snažno potkopava libertarijanski cilj i protivreči mu. Vreme za protivljenje vladinim izdacima je kada se raspravlja ili glasa o budžetu; tada libertarijanac takođe treba da zahteva drastična smanjenja izdataka. Ukratko, obim vladine aktivnosti mora da bude smanjivan u svakoj prilici: bilo kakvo protivljenje poreskim smanjenjima ili kresanjima državne potrošnje je nedopustivo, jer protivreči libertarijanskim principima i libertarijanskom cilju. 

Posebno opasno iskušenje oportunističke prakse jeste tendencija nekih libertarijanaca, posebno u Libertarijanskoj stranci, da budu "odgovorni" i "realni" istupajući sa nekom vrstom "četvorogodišnjeg plana" deetatizacije. Važna stvar ovde nije broj godina u planu, već ideja uspostavljanja neke vrste sveobuhvatnog i planskog programa tranzicije ka cilju potpune slobode. Na primer, u prvoj godini, zakon A treba ukinuti, zakon B modifikovati, porez C smanjiti za 10%, itd.; u drugoj godini treba ukinuti zakon D, porez C smanjiti za dodatnih 10% itd. Veliki problem sa ovakvim planom jeste to što on, nasuprot libertarijanskim principima, snažno implicira da recimo porez D ne treba da bude ukinut do kraja druge godine planiranog programa. Stoga se padanje u zamku graduelizma dešava na širokoj skali. Potencijalni libertarijanski planeri će pasti u zamku da se protive bilo kom bržem putu ka slobodi od onog koji je sadržan u njihovom sopstvenom planu; i zaista, ne postoji nijedan razlog u prilog sporijem a ne bržem putu; potpuno suprotno. 

Postoji još jedna teška greška u samoj ideji planskog programa za ostvarenje slobode. Jer sama brižljivost i studioznost izvođenja, sama sveobuhvatnost prirode programa, implicira da država zaista nije zajednički neprijatelj ljudske vrste, da je moguće i poželjno koristiti državu za izvođenje planiranih i izmerenih koraka ka slobodi. Uviđanje da je država glavni neprijatelj čovečanstva, s druge strane, vodi do potpuno različite strateške perspektive: naime, libertarijanci bi trebalo da vrše pritisak i da sa oduševljenjem prihvataju svako smanjenje državne moći ili delatnosti u bilo kojoj oblasti. Svako takvo smanjenje u bilo koje vreme treba biti pozdravljeno kao doprinos smanjenju zločina i nasilja. U tom smislu, libertarijanska briga ne sme da bude korišćenje države za kretanje u smeru deetatizacije, već da se on ili ona bore protiv bilo kojih i svih manifestacija etatizma, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu... 

Tako, libertarijanac nikad ne sme da dozvoli sebi da bude uhvaćen u zamku bilo kakvog predlaganja “pozitivne” vladine akcije; prema njegovom viđenju, jedina uloga vlade treba da bude da se ukloni iz svih sfera društva onoliko brzo koliko je možemo naterati da to uradi. 

Ne treba da bude ni nikakve retoričke protivrečnosti. Libertarijanac se ne zadovoljava nikakvom retorikom, pogotovo ne političkim preporukama, koje bi mogle biti usmerene protiv njegovog cilja. Pretpostavite, tako, da libertarijanca pitaju da da svoje mišljenje o nekom poreskom smanjenju. Čak i ako oseća da u tom trenutku ne može glasno pozivati na ukidanje svih poreza, ono što on ne sme da uradi jeste svoju podršku smanjenju poreza dopuni neprincipijelnom retorikom, kao što je: “Pa naravno,neki porezi su od suštinskog značaja…”, itd. Krajnji cilj može da ugrozi jedino cvetanje retorike koja zbunjuje javno mnenje i u suprotnosti je sa principima i nad njima vrši nasilje. 

----------------

Murray N. Rothbard (1926–1995) je bio potpredsednik Mizes Instituta i dekan Austrijske škole u Auburnu. Tekst koji donosimo je prevod odlomka iz drugog dela knjige Za novu slobodu (For A New Liberty).

Prevod: Borislav Ristić

Braniti kapitalizam od kapitaliste

Teaser thumbnail sadržaja: 

Budućnost liberalizma – pledoaje za novi radikalizam

Klasični liberalizam je bio u opadanju više od jednog veka. Počev negde od druge polovine devetnaestog veka, kulturno-politička sfera je bila pod sve jačim uticajem socijalističkih ideja: komunizma, fašizma, nacional-socijalizma i najduže – socijaldemokratije (američki liberalizam i neo-konzervativizam).

Da li su francuski liberali bili liberalni?

 
Kada se 1997. godine pojavila knjiga Lisjena Žoma (Lucien Jaume) L'Individu effacé ou Le paradoxe du libéralisme français, pročitao sam je sa mnogo interesovanja. Kao član žirija za nagradu Guizot i jedan od njegovih poštovalaca, glasao sam da mu se dodeli nagrada za ovo delo 1998. godine. Mada sam na ovaj način izrazio svoje divljenje za autora i erudiciju sa kojom je prustupio temi, imao sam neke nedoumice u vezi sa njegovim tumačenjem liberalnog francuskog nasleđa. U to sam se uverio čitajući članak Lisjena Žoma u  časopisu Esprit (broj iz juna 1998.), pod naslovom "Aux origines du libéralisme politique français" a koji je on nazvao „prezentacijom“ knjige L'Individu effacé (Izbrisana individua, prim. prev).
 

Doprinos Cigana napretku i razvoju kapitalizma u Bugarskoj

Uvod*
 

Ključna  teškoća  pri  rešavanju  izazova  integracije Cigana  u  EU  i  Bugarskoj  jeste izostanak razmišljanja o Ciganima kao o normalnim osobama.

Na njih se u različitim državnim i briselskim programima gleda kao na, s jedne strane, „zanemarene i potlačene“ (u retorici ljudskih prava), „izolovane“, „isključene“, „izdvojene“, „diskriminisane“ ili, s druge strane – retorikom kojoj su podjednako skloni i levičarski i desničarski političari – kao na „prostake“, „lopove“, „nekulturne“, „necivilizovane“, pa čak i „nesposobnim-za-civilizovanje“, da pomenem samo par klišeizovanih oznaka u bugarskom javnom mnenju.

S obzirom na to, zahteva se da politika „prema njima“ treba da bude politika „uključivanja“, „integracije“, „rehabilitacije“, „podrške“, „edukacije“ i „zaštite“. To je vizija pomenutih programa, uključujući i one privatne i kvazi-državne, UN-a i EU „milosrđa“. Zajednički označitelj svih ovih definicija jeste interpretacija koja Cigane, ili Rome, shvata kao klasu, kao kategoriju stanovništva a ne kao individue.

Za razliku od toga, ali opet shvatajući Rome kao klasu, iako ne naročito politički korektno, većinsko javno mnenje u Bugarskoj, Češkoj Republici, Slovačkoj i u Srbiji ili na Kosovu, veruje da su Romi društveno „loši momci“, oni koji kradu, koji su per se kriminogeni, koji prosjače, korisnici društvene pomoći i, u suštini, niža klasa i društvene parije. Međutim i ovaj način razmišljanja, takođe, shvata Cigane kao grupu, etnički entitet; a osobine koje se pripisuju grupi se skoro neposredno pripisuju i svakom pojedinom Romu, kakvo god da je njegovo ili njeno zanimanje, religija ili mesto boravka.

Pominjanje Bugarske na prvom mestu ove liste nije slučajno ili samo zbog alfabetskog naziva zemalja. Bugarska ima najveće učešće Cigana u stanovništvu, moguće oko 7-8% populacije, i ima partiju koja ima svoje predstavnike u vlasti, i koja je 2005. vodila kampanju za izbore pod sloganom „Cigani – za Saturn!“, što na bugarskom zvuči kao „Cigani – za sapun!“. (Reč za „sapun“ na bugarskom je „sapun“ – što je turcizam; tako, kada se uzvikne „Saturn“ to zvuči kao „sapun“.) U stvarnosti, prema antropolozima i sociolozima – bugarski antropolozi su stvarno dobri, mereno prema bilo kojim naučnim standardima, posebno u proučavanju Cigana – Romi se veoma razlikuju: mali broj njih su nomadi, mnogi od njih su muslimani, dosta ih je, ali manje od muslimana, protestanstke (oni najčešće žive u najvećim gradovima) i/ili katoličke veroispovesti – nastanjeni su en mass u nekoliko regija, neki od njih su Grci, možda Vlasi ili dravni Romani, plavokosi su i specijalizovali su se za bavljenje ovčarstvom. Antropolozi tvrde da sveukupno postoji osam različitih grupa Roma u Bugarskoj, međusobno različitih po kulturi, običajima, religiji i izgledu.

Ovde ću da raspravljam o tome na koji način su Cigani doprinosili i doprinose ekonomskom životu i prosperitetu u Bugarskoj. Ubeđen sam da su ovi načini slični i u drugim zemljama koje sam gore pomenuo i da su problemi takozvane „integracije Roma“ neznatni i da samo služe interesima onih koji primenjuju ove programe. Glavni izvor pri pisanju ovog članka je moje lično iskustvo dok sam bio tinejdžer i student ’70-tih, moji lični susreti sa sugrađanima ciganske nacionalnosti dok sam bio član parlamenta u ranim ’90-tim i moj rad kao direktora Instituta za tržišnu ekonomiju (www.ime.bg) i ekonomiste tokom krize 1996-1997. na obezbeđivanju mikrokredita iz privatnih inicijativa za romske preduzetnike. (1)

Počeću sa pokušajem da opišem kako su predstavnici romske zejednice doprinosili prosperitetu bugarskog društva tokom komunizma, na koji način su pomogli stvaranju kapitalizma (to je uloga koja potiče iz vremena komunizma) i koja je uloga Roma bila i još uvek jeste u oblikovanju bugarske demokratije, kulture i politike. Započeću sa kasnim godinama komunizma u Bugarskoj, prikazujući neke posebne koristi koje niko drugi u zemlji osim romskih preduzetnika nije mogao da obezbedi.

CIGANI I SLOBODNO TRŽIŠTE POD KOMUNIZMOM

Polovna odeća i kooperativno zemljoradništvo

Pre 1980, zanati gradskih Roma su bili prilično tipični: kovači, čistači cipela i specijalisti za otkup predmeta od olova i gvožđa. Kakogod, nekada tipična ciganska profesija, danas je potpuno zaboravljena: stari gradski Cigani su nekad bili gotovo jedini koji su u zemlji otkupljivali polovnu odeću, lutali su vikendom ujutro po boljestojećim kvartovima, vičući: „Kupujem staru robu“.

Tih godina razmena polovne robe i odeće je funkcionisala jedino među rodbinom; uBugarskoj, gotovo kao i svuda, obično su razmenjivali dečiju i odeću za bebe. Bila su to vremena opšte namaštine. Prekrajanje odeće za odrasle je još uvek bilo na neki način popularno, ali to je bilo tržište za profesionalne krojače, ukoliko ljudi, ne samo žene već i muškarci, uključujući i mene, nisu sami znali da izvedu jednostavnije operacije krojenja, ako su kod kuće imali šivaću mašinu na kojoj bi prekrojili staru haljinu, pantalone ili džins.

Veoma staru odeću, međutim, tražili su samo Cigani; niko drugi tih ’70-tih i 80-tih godina prošlog stoleća ne bi dao pare za takvu odeću.

Devedesetih je prodaja polovne odeće postala formalizovana i čak međunarodni biznis.

Koliko mogu da se setim, u zemljoradništvu su nomadski Cigani bili dobrodošla sezonska radna snaga.(2) Potreba kooperativnih dobara da ih zaposle bila je motivisana hroničnim nedostatkom radne snage, naročito zbog toga što su „brigade“ učenika i studenata pravile više štete nego koristi na poljima i voćnjacima. Nije bilo diskriminacije: dnevnica je bila ista kao i za ostale; razlika izmađu urbanih „brigadira“ i Roma je bila u tome što su poslednji radili, i to teško, da bi prehranili porodicu.

Vesnici tržišne ekonomije

Upravljanje nezavisnim kanalima nabavke falš ili švercovane robe u vremenima oskudice, maeđutim, bilo je pravo zanimanje za gradske Cigane u kasnim ’70-tim uBugarskoj, a u glavnom gradu Sofiji posebno.

Tome je prethodila liberalizacija putovanja naroda bivše Jugoslavije (posle 1965) i spontano nastala buvlja pijaca za potrošače roba i odevnih predmeta na trgu ispred katedrale Sv. Aleksandra Nevskog u Sofiji, u samom centru grada. Jugosloveni su prodavali tu robu, muzičke ploče i magazine, erotske časopise i sve što bi neko mogao da zamisli ili poželi. Pijaca se proširila tokom trajanja Svetskog festivala komunističke omladine 1968, koji je održan dve-tri nedelje pre nego što su trupe Varšavskog pakta okupirale Čehoslovačku. Odjednom je pijaca praktično zabranjena, da bi 1972 bila premeštena na drugu lokaciju, kada su stajaišta za autobuse iz Beograda i Niša (grad u istočnoj Srbiji) bila premeštena na obode grada.

Na „crnom tržištu“ na glavnom trgu Aleksandar Nevski u Sofiji – nazivali su ga „crnim tržištem“ iako je ono bilo bukvalno jedino normalno tržište u gradu – Romi nisu predstavljali konkurenciju bugarskim spontanim trgovcima, koji su kupovali robu od Jugoslovena i preprodavali je lokalnim klijentima željnim svega; oni su ex-Jugoslovenima prodavali stvari koje su bile mnogo jeftinije (subvancionisane) uBugarskoj – mleko i mlečne proizvode, sir, itd. Romi su ex-Jugoslovenima štedeli trošak obilaženja praznih prodavnica, čekanja u redovima i drugih neprijatnosti.

Ciganska služba spoljne trgovine

Verovatno se samo malo njih seća da su u komunističkim zemljama postojale specijalizovane prodavnice gde su stranci, turisti, diplomate i privilegovano domaće stanovništvo, i slični, mogli da potroše svoju čvrstu valutu. U bugarskoj su se one zvale „Korecom“ – od „currency comerce“, što je indikovalo da je lokalni „novac“ bio sve drugo samo ne čvrsta valuta.

Nabavni kanali tih skupih stvari bili su obezbeđeni od strane romskih preduzetnika između njih i „Korecoms“-a ali i nezavisno od njih. Oni su se proširili i razvili naročito nakon liberalizacije „Korecom“-a 1977., koja se sadržala u tome da je vlada odjednom prestala da ispituje odakle stanovništvu devize. Naravno, ništa nije bilo sigurno, ali očigledno da su komunističkim planerima bili potrebni dolari, dojč-marke i bilo koji drugi upotrebljiv novac da bi finansirali svoje velike ideje i platili dugove Moskvi i zapadnim zemljama; novo pozajmljivanje nije bilo izvesno u ranim ’90-tim i vlasti nisu imale drugu opciju nego da taj novac sakupe od stanovništva.

Okolnosti su bile sledeće:

• Strah od posećivanja tih prodavnica (3) nije nestao; kako god, mnogi ljudi su se trudili da to izbegnu;
• Potražnja za čvrstom valutom je rasla; zvanični kurs prema US dolaru je bio 1:1, ali na slobodnom tržištu se plaćalo 3-4 za 1, često i više za Sovjetski Savez (oskudica je tamo bila mnogo teža i nepodnošljivija) i/ili za manje iznose;
• Nastanak organizovanog ali neformalnog tržišta traženih dobara protiv potražnje deviza. 

Ciganska zajednica u Sofiji je u ovoj situaciji nudila usluge koje su zahtevale pravu veštinu:

• Strana razmena, trgovina devizama;
• Uvoz najtraženije robe – džinsa, odeće, kozmetike, jeftin tranzistora, kasetofona, gramofona, šivaćih mašina, skija i skijaških čižama, itd.;
• Diversifikaciju posredništva zavisno od konjukture i potražnje robe;
• Odlazak u prodavnicu umesto frustriranog kupca.

Tržište novca se nalazilo ispred prodavnica „Korecom“-a da bi uslužilo očajne kupce ili, još pametnije, u centru grada, ispred Glavne robne kuće – pored zgrade Centralnog komiteta i prekoputa predsedničke kancelarije. Bilo je pametnije sresti razočarane mušterije dok izlaze praznih ruku iz Glavne robne kuće i ponuditi im neko drugo mesto gde mogu da kupe ono što žele.

Preprodavac deviza bi obično pitao mušteriju koju robu nije mogao da pronađe da kupi. Ako je to bila odeća, džins ili bilo koja od gore pomenute robe, romski preduzetnik bi obično ponudio bolju cenu od one u prodavnicama „Korecom“-a, ako je kupi „na drugom mestu“. Ako su to bile skije ili nešto što bi bilo relativno teško ili rizično da se ponese, usluga bi se sastojala u tome da umesto mušterije, ali unjenom prisustvu, ode u „Korecom“ i kupi taj prilično skup predmet, oslobađajući tako mušteriju od straha da je ispituju o poreklu deviza.

To „drugo mesto“ je obično bio ciganski kvart u predgrađu, taksi (još jedna od oskudnih stvari u tim godinama) je već bio spreman i vozio je obično o trošku prodavca. Roba je obično bila uskladištena u relativno dobrostojećim kućama. Očekivalo se da kvalitet bude isti kao i u „Korecom“-u i moglo se isprobati robu koja je bila propisno spakovana i označena. Ako bi se radilo o kupovini za veću sumu s kojom bi prodavac bio zadovoljan, uštedeli biste na odlasku taksijem tamo i nazad, jer bi trgovac častio taksi. Transakcija bi bila izvršena u deviznoj valuti, što je obično bilo zabranjeno, obračunata po tržišnom kursu.

Ne znam ni za jedan slučaj prevare. U poređenju sa kupovinom u „Korecom“-u i posebno u poređenju sa zamenom deviza na ulici kod Bugara, rizik je bio nula. Policija ispred Glavne robne kuće bi posmatrala šta se dešava ali se en bi mešala. Romski prodavci bi, po pravilu, poznavali policajce.

Služenje kupcima

U sva tri slučaja, postoji veoma značajna uloga romskih preduzetnika: on (žene nisu bile uključene u ovo) je pomagao da se prevaziđe nekoliko slabosti uzrokovanih bugarskom komunističkom ekonomijom.

U oskudnim ekonomijama svedoci smo jednog veoma raširenog fenomena – potražnja za robom je dirigovala cene kao i u normalnim ekonomijama, ali sa nekim izuzecima.

Zahvaljujući kontrolisanoj i progonjenoj konkurenciji, potrošači su neka dobra cenili mnogo više iznad njihove cene kakva bi bila inače, pod normalnim uslovima. Cena koju se plaćalo je bila relativno visoka u odnosu na oportunitetne troskove ili upoređenju sa platama i zaradama.

Neki primeri: od 1977.-1979. komad džinsa je u „Korecom“-u koštao otprilike od 21-27 US dolara, što je cena koja je bila jednaka 1/5-1/4 prosečne zarade. Ali, izvan „Korecom“-a cena džinsa bi bila približno 35-40 US dolara. Kod ciganskog prodavca cena komada džinsa bi bila jednaka onoj u prodavnici ili često i nešto niža. Ista stvar je bila i sa ostalom traženom robom.

U drugim zemljama je konstelacija bila slična, ali tamo nije bilo Cigana uključenih utrgovinu. U nekim zemljama je situacija bila čak i očajnija, ali je prevazilažena inače nezamislivim posredovanjem.

U Lenjingradu, današnjem Petrovgradu, cena džinsa od 1977-1979. bila je 125 US dolara – što je skoro dve prosečne plate. U sovjetskom gradu Toljatiju mogli ste da prodate komad džinsa za 250 US dolara. To je bila cena četiri prosečne plate, ali utom gradu je to bilo dve prosečne plate, budući da se u njemu proizvodila Lada – za one koji to ne znaju, radi se o sovjetskom automobilu koji je prodavan širom zemalja Istočnog bloka. Ali, okolnosti su se mogle beskrajno razlikovati u detaljima. Iz nekog razloga, lenjingradske vlasti su 1975. zabranile finskim turistima da svojom valutom plaćaju u barovima i u sovjetskom pandanu „Korecom“-u, ograničavajući takođe količinu novca koju zakonski mogu da razmene. Jadni Finci su mogli da zamene svoj novac za ¼ tržišne vrednosti ili da rizikuju da ne kupe ništa na tom progonjenom ali inače jeftinom tržištu votke. Međutim, u finskoj valuti, koja je inače bila savršeno upotrebljiva na deviznom tržištu u Bugarskoj i drugde, komad džinsa se u stvari mogao kupiti za oko 7 US dolara i prodati ga u Lenjingradu ili Toljatiju za gore pomenutu cenu. To tržište je funkcionisalo glatko; postojao je izvestan rizik da vas uhvate sovjetske vlasti, ali nagrada za preduzeti rizik je bila zaista privlačna.

Šezdesetih i sedamdesetih godina ljudi nisu tražili samo hleb i maslac, već i nešto više, povrh ustanovljenih i planiranih bazičnih potreba.

Kako su se ciganski preduzetnici uklopili u ovu sliku? Služili su mušterijama. Mnogi bugarski studenti na sovjetskim univerzitetima, u stvari hiljade njih, živeli su godinama bolje nego obični građani Sovjetskog Saveza ili Bugarske.

Doprinos prosperitetu

Ciganski preduzetnici su godinama pomagali Bugarima snabdevajući ih čak i onim stvarima koje je sistem zabranjivao.

U tri opisana slučaja, očigledno smo suočeni sa sledećim stvarima: 

1. Istraživanje i razvijanje tržišta za stvari i usluge koje bi bile kažnjive ili moralno osuđene kad bi bile samo pokušane od strane predstavnika većinskog stanovništva, ali koje je omogućilo Ciganima da pomognu drugima da dođu do onoga što žele;

2. Ova delatnost nema nikakve veze sa društvenim sistemom blagostanja te epohe i Cigani koji su bili uključeni u te aktivnosti su pomogli sami sebi mnogo više nego što bi mogli dobiti pod tim sistemom blagostanja; 

3. Ne samo fleksibilnost zarada, nego i mobilnost radnog mesta, bili su omogućeni pod komunizmom uz pomoć Cigana. To je posebno vidljivo u zemljoradnji; 

4. Budući da je pod komunizmom biti preprodavac ili preduzetnik predstavljalo je zločin, Cigani su očigledno odlučili da deluju suprotno zabrani i da služe potrošačkim zahtevima mnogih ljudi, čija su prava kao potrošača bila sistematski ugrožavana od strane vlasti. 

Nepotrebno je reći da, u sva tri slučaja, ove delatnosti nisu obavljali samo Cigani. Važna stvar je, međutim, da su oni to radili u mnogo većoj meri i kao vrstu profesije. Ne bi bilo preterivanje reći da je u komunističkoj Bugarskoj sedamdesetih i osamdesetih postojao jedan veliki deo stanovništva koji je živeo u zaklonima slobodnog tržišta zahvaljujući kojem je izmicao totalitarnoj prisili centralnog planiranja.

CIGANI I VASKRSENJE KAPITALIZMA U BUGARSKOJ

Od društvenog sloja sa najizraženijim pro-tržišnim ponašanjem, bugarski Cigani su, posle 1989., postali ključni činilac reformi, iako ta njihova uloga nikad nije na odgovarajući način shvaćena niti objašnjena. U ovom članku bih želeo da razmotrim specifične zaklone koje se oni zauzimali u zadnjih 16-17 godina, na koji način se na njih uticalo kulturnom politikom i kako ih se motivisalo od strane spoljašnjih činilaca i inicijativama države blagostanja. Kao i u prethodnom članku, razmatraću i pokušaću da dam interpretaciju dobro poznatih činjenica i razvoja, bez pretenzije da budem empirijski krut. Ubeđen sam da bi posebno empirijsko istraživanje dalo dovoljno čvrstih činjenica za interpretaciju koju ja nudim.

Definicija  vlasničkih  prava  uz pomoć  Cigana 

Ciganski preduzetnik: bosonogi kapitalista

Na samom početku reformi kasnih osamdesetih, ciganska populacija je igrala veoma značajnu ulogu. Pre političkih reformi novembra 1989 – juna 1990 (politička kriza komunističkog režima i prvi slobodni post-komunistički izbori), režim je popustio svoj pritisak na ekonomiju, dozvoljavajući privatnim pojedincima da započnu individualni mali biznis u sferi usluga i drugim sektorima.(4)

U zemljama sa ugroženim individualnim pravima, male promene vode do značajnih nenameravanih posledica. Ciganski biznis kasnih sedamdesetih i tokom osamdesetih je dao doprinos za dva ključna opravdanja za te parcijalne reforme: pokazali su da privatna inicijativa nije stvar koja iščezava, da se ona razvija u svim društvenim slojevima i da proizvodi boljitak na svim nivoima.

U ekonomiji je osnovna manifestacija privatnih vlasničkih prava pravo da se bude potrošač, gospodar sopstvenih preferencija i izbora da se kupi ono što neko želi, od koga želi i po ceni po kojoj se slobodno dogovore. Želje potrošača su određivale ovo pravo čak i pod komunističkim uslovima. Ovaj fenomen je podrobno raspravljan uliteraturi (5) u smislu u kojem smo raspravljali o toj ulozi bugarskih Cigana uprethodnim odeljcima ovog članka.

Institucionalna strana potražnje potrošača jeste da nam ona pomaže u traženju i ustanovljavanju veze između proizvodnje i potrošnje: pod normalnim uslovima, ako potrošač ne želi neka dobra i usluge, proizvođač nema drugog rešenja nego da obustavi proitvodnju tih dobara i usluga.

Ti „normalni uslovi“ su dobro definisana individualna prava na privatnu svojinu, izbor potrošača i odsustvo prinude i pljačke. U sistemu centralnog planiranja i privatne svojine ograničene na dom i male parcele zemlje, kao što je to bila situacija uBugarskoj između 1948 i početka 1989 (6), svi oblici usluživanja potrošačkih prava bili su oblici dekonstrukcije statusa quo (tako da je privatni biznis u svim oblicima bio zabranjen pod pretnjom zatvorske kazne sve do početka 1989., kada je zabrana delimično ukinuta iz nekih oblasti). Iako su preduzetništvo i takva dekonstrukcija bili zabranjeni, ono je obavljalo sledeće važne funkcije:

• Definisanje granica centralnog planiranja,
• Stvaranje“ i održavanje alternativa centralnom planiranju,
• Destrukcija centranog planiranja, budući da su potrebe potrošača motivisale pljačku sredstava u državnom vlasništvu.

U ovoj situaciji, Cigani u Bugarskoj su bili jedina društvena grupa koja je upotpunosti ispunjavala pomenute uslove za dekonstrukciju; druge grupe su to radile slučajno i sporadično. Razlog tome je što su Cigani kao grupa bili:

• Lišeni društvenog statusa, karijere i uticaja,
• Potpuno pauperizovani, „proletarijat bez avangarde“,
• Grupni tržišno-ekonomski delatnik pod komunizmom.

Liberalizacija „Korecom“-a i trgovine tokom sedamdesetih, sa spontanim uplivom ciganskih zajednica iz Sofije i drugih velikih gradova, dala nam je primer stvaranja bosonogog kapitalizma. Takav kapitalizam, međutim, nije bio samo unovčavanje oskudice u visoko cenjenim dobrima kao što je džins. Pored već pomenutih specifičnih zanatlijskih zaklona i zemoljoradničkog najamništva, jedna čak mnogo važnija uloga Cigana u tržištu je bio njihov doprinos stvaranju i funkcionisanju buvljaka „Ilianci“ i „Malaševici“ tokom ranih osamdesetih.(7) Oba su bila prve zvanično prepoznate (iako neometane) alternative centralno planskom sistemu maloprodaje i distribucije. Ovi buvljaci su prvo radili samo vikendom, ali je ubrzo obim trgovine učinio nužnim njihov svakodnevni rad, sedam dana u nedelji.

Početkom 1989. a potom i posle političkih promena krajem 1989.-početkom  1990. i sa početkom ekonomskih reformi 1991., takve pijace su narasle i proširile se po celoj državi.(8)

Kasnije je uloga Cigana kao grupe skoro jedinih pijačnih prodavaca postepeno nestajala. Oni su zamenjeni drugim „strancima“, Arapima, Afganistancima, Palestincima, koji su se zaustavljali u Bugarskoj na svom putu ka Evropi, ili koji su odlučili da se ne vrate u svoje zemlje, jer im je Bugarska pružala bolju perspektivu. To je bio isti fenomen bosonogog kapitalizma, ali više internacionalnog i globalizovanog, budući da nisu samo roba već i prodavci i kupci bili iz mnogih različitih zemalja. (nakon izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji i podizanja embarga Makedoniji i Srbiji, 1991 a naročito 1992., ove pijace su postale međunarodno mesto trgovine.)

Od tog trenutka, počela je nova specijalizacija za pijačne ciganske prodavce.

Tokom 2000. i 2001. prof. Julian Konstantinov je kritički gledao na operacije Ciganana pijaci „Ilanci“ i na sličnom buvljaku u gradu Dimitrovgradu. On je pronašao da su na tim pijacama nuđene specijalne dodatne usluge – lažne fakture, i da je ta vrsta usluge bila potpuno držana od strane Cigana.(9) To nisu bile fakture za robu koja se kupovala na pijaci. Ta usluga je bila izdavanje faktura za poreske izveštaje na željenu količinu novca (ali nije se radilo o 5-6 hiljada US dolara) na 1% vrednosti računovodstvenih knjiga (ili od ukupne sume).

Gospodin Konstantinov se žalio da se trgovanje fakturama od strane „većinom ciganskih“ prodavaca obavljalo pred nezainteresovanim očima uličnih policajaca na pijaci, naročito u Dimitrovgradu. Na kraju krajeva, poenta je da su takve fakture bile vrlo tražene kao spas od kontraproduktivne poreske regulative: marginalna poreska stopa u 2000. i 2001. je bila 65% za preduzetnika srednje veličine a regulativni sistem je bio karakterističan po svojim maltretirajućim kontrolama privatnog preduzetništva.

Promoteri kopirajta u žestokim pićima

Zaštita kopirajta i patenata je bila jedan od ključnih problema bugarske ekonomije početkom devedesetih. Komunističko nasleđe u ovoj oblasti je bilo takvo da su ta prava bila relativno dobro utvrđena u području visoke tehnologije i nauke, ali gotovo da nisu postojala u zaštiti proizvodnje hrane, lekova, parfema i u industriji vina. Preciznije, ona su postojala na papiru, ali njihova stvarna primena i zaštita nije predstavljala problem u godinama komunizma, zahvaljujući državnom vlasništvu nad proizvodnjom i vladinom monopolu na prodaju na veliko i malo.

U godinama rane tranzicije bilo je uopšte lako ući na ta tržišta, posebno na tržište proizvodnje vina i žestokih pića.

Proizvodnja fejk alkoholnih pića od strane uglavnom ciganskih prodavaca imala je, unajmanje, tri pozitivna uticaja:

• Oni su demolirali i eventualno prisvojili državni monopol na proizvodnju fejk alkohola, koji je godinama postojao bez problema i razvijao se kao deo centralno-planskog „vinprom“-a; značajno je naglasiti da je kvalitat vina i žestokih pića, koje su proizvodili ciganski prodavci, bio približnog kvaliteta, pa čak i bolji od kvaliteta vina državnih vinarija;
• Ljubitelji žestokih pića i vina su za relativno nisku cenu imali mogućnost da priušte sebi uživanje koje im inače ne bi bilo dostupno;
• Fejk proizvodnja je moguće prinudila „vinprom“ da formalno primeni sistem kontrole kvaliteta, informacije o proizvodu, kontrolu marke i da racionalizuje proizvodnju i marketing. 

Postojali su i drugi faktori koji su podržali razvoj u ovom pravcu – privatizacija industrije vina (iako ponešto odložena) i uspostavljanje samo-regulatornih tela 1999. godine zbog otvaranja maloprodajnih objekata kako bi se povećao lanac maloprodaje. Međutim, ciganski preduzetnici su bili prvi koji su prepoznali taj zaklon i poslali izazov državnom monopolu. Danas se može argumentisati da su postojali bolji i civilizovaniji načini da se ubrzaju reforme, ali ja teško mogu da zamislim bilo kakve reforme koje se pojavljuju same od sebe, imajući u vidu vladino oklevanje da privatizuje vinsku industriju, što je bilo zajedničko i drugim vladama pre 1997.

Ta industrija je smatrana „strateškom“, „suštinskom komparativnom prednošću Bugarske“, i iz ovih koncepcepata je, uglavnom socijalistička vlada, izvodila „opravdanje“ do odlaže privatizaciju sve do 1996. Stvarno neslaganje sa proizvodnjom i marketingom fejk alkoholnih pića proizlazilo je tih godina iz činjenice da je neko drugi radio isti posao kao i državne vinarije. Monopol je postojao više od četrdeset godina. „Car Kiro“ – najpoznatiji ciganski prodavac fejk alkoholnih pića, iako se radi samo o nadimku – nije bio u ovom poslu više od četiri godine.

Deo  proizvodnih  kapaciteta  je  sada  u  rukama  formalnih  proizvođača  vina,  i  oni nastavljaju da prodaju zdravo piće po niskim cenama.

Skupljači prirodnih proizvoda, korisnici „javnih dobara“ i socijalne pomoći

Definisanje i širenje vlasničkih prava kroz privatizaciju je u Bugarskoj bilo sporije nego u drugim zemljama.(10) Ta prava su ostala delimično nejasna u oblasti zemljišnih poseda (restitucija je sprovedena između 1991. i 1998. a neke institucije kolektivne upotrebe su zadržane). Uporedo s tim, redistribucionističke politike tipa „socijanog poboljšanja“ i „socijalne pomoći“ su tokom istog perioda bile naročito netransparentne i nerazumne, i u velikoj meri su čak i danas ostale nereformisane.

U tom pogledu je jedna od najvažnijih, pozitivna ali javno nepriznata, uloga bugarskihCigana u tranziciji.

Zbog kulture i zahvaljujući svom socijalnom tatusu, oni su sakupljali sve što nije bilo pravilno sakupljeno a moglo je da bude od neke koristi. To je moglo da bude drveće i divlje pečurke u šumi, stari papir, staro gvožđe, električni kablovi, ulične oznake, materinski „dodatak“, „socijalna pomoć“, pomoć u nabavci ogreva za siromšne porodice, električni računi i bilo šta drugo.

Javna „dobra“ ne postoje po sebi. Neka od njih mogu biti shvaćena kao javna tek onda i ako su pristupačna svima usled malih ili zanemarljivih oportunitetnih troškova da se isključe i kazne šverceri (free riders).

Uopšte, ono što nije zaštićeno time što pripada nekome, nema ni vrednost. Bugarska štampa i javno mnenje optužuju „Cigane“ zbog iskorišćavanja takvih javnih dobara.

Stvarna konstelacija je veoma različita a cigansko sakupljanje je:

• Od velikog značaja za određivanje vrednosti vlasništva koje je bilo ili privatizovano ili vraćeno prvobitnim vlasnicima ali je izvesno vreme ostalo nezaštićeno; u slučajevima gde je privatno vlasništvo zakonski ponovo uspostavljeno ali je ostalo bez prave brige, ciganski sakupljači su motivisali vlasnike da budu oprezni i da sami organizuju zaštitu svoje imovine, da bi sa proširenjem te svesti ciganski sakupljači kao pokretači svega toga nestali iz slike;
• U potpunosti normalan način ponašanja i unutar zakonskog okvira, kada se oni okoriste od inače beskorisnih vladinih programa; rasistički političari i deo javnosti obično krive „Cigane“, ali, u stvari, „nije kriv onaj koji pojede kolač, nego onaj koji mu ga da“, kao što kaže bugarska izreka. 
  - Veoma korisno za odvajanje gradskog otpada i za njegovo recikliranje; u to vreme ovo drugo nije postojala kao zajednička praksa u Bugarskoj; iz ovih razloga kvazi-industrijska separacija otpada se vrši ručno i prodaje se kompanijama za reciklažu; sa porastom industrijalizacije Cigani će biti primorani da napiste ovaj zaklon;
• Što se tiče metalnih konstrukcija za javnu upotrebu i navodne navike Cigana da skupljaju te predmete, kao što tvrdi bugarska štampa (tj. metalne poklopce za kanalizaciju, ulične znakove i električne kablove), treba reći da je to karakteristično samo za Bugarsku iako Cigani žive i u drugim zemljama. Ključno objašnjenje je da postoji problem regulacije koji se odnosi na nadzor kupaca otpada i pogona za reciklažu: oni otkupljuju takve metalne predmete koji unormalnim okolnostima ne bi trebalo da budu predmet recikliranja;
• Savršeno legitimna s obzirom na prirodne proizvode šuma (pečurke, drva, trave, itd.) – vlasništvo na šumama je 85% državno i slabo regulisano, dok s druge strane postoji značajna potražnja za divljim pečurkama i biljem od strane uglednih industrija u Bugarskoj i u inostranstvu.

Mislim da je očigledno da nijedan od gornjih primera ne predstavlja slučaj nasilnog prisvajanja. Postojali su sukobi između vlasnika restituisanog zemljišta i ciganskih sakupljača, ali su oni brzo nestali kada su vlasnici počeli da štite svoje vlasništvo i proizvodnju.

Pozitivna uloga Cigana

Stvarni uticaj Cigana sakuljača bio je taj da je njihovo delovanje uzrokovalo spontane napore seljaka i stražara koje su unajmili seljaci da bi zaštitili zemlju i poljoprivredne proizvode. Slična je bila priča sa zajedničkim seoskim imanjima, drvećem i poljima. Kada oni nisu bili zaštićeni, Cigani i svi drugi su mogli da poseku šumu i prodaju drva na pijaci.

Slična je priča sa „Ciganima“ kovačima, oni proizvode noževe, sekire i ostale metane predmete. Materijal za rad se gotovo u potpunosti sakuplja sa otpada. Potrebno je vreme da se obavi ovaj posao i on je daleko od prijatnog, ali nezaposlenost je visoka, troškovi za rad su veoma niski i često kovač ima porodicu i prijatelje koji vode brigu oko nabavke materijala. Ljudski kapital i veština proizvodnje tih alatki takođe dolazi iz tradicije i porodice. Novac je potreban za ugalj i gorivo. Koliko mi je poznato iz ankete za neformane kredite koju sam sproveo 1996. i 1997. godine, ovi troškovi su približno 500 US dolara godišnje. Postoje obrasci kako da se ti troškovi smanje: korišćenje državne pomoći u ogrevu, ugalj ili drvo ili oboje, sakupljanje drva u šumi onde gde je to i ako je moguće.

Kao i u slučaju sakupljanja, radi se o korišćenju resursa koji inače ne bi imali cenu niti bi bili korišćeni, i oni se stavljaju u službu nečije koristi ili se nadalje pretvara ukapital.

Nerazumevanje

Izostanak normalnog shvatanja ciganskog načina života u zadnjih šezdeset godina u Bugarskoj istoriji tipično je za bugarsku štampu, javno mnenje i novoosnovane šovinističke političke partije.

Još važnije je, međutim, da njih ne shvataju ni oni koji sprovode programe i vode politiku podrške „Ciganima“. Uobičajeno način razmišljanja u ovom pravcu je dodatna pomoć na ime davaoca pomoći. Ako Cigani povedu računa sami o sebi, kao što su godinama dokazivali da su u stanju, „pokrovitelji“ će ostati bez posla.

* Ovaj rad je pisan za diskusiju koju je organizovao Institut za otvoreno društvo uSofiji, takođe poznat kao "Soroš fond" za "otvoreno društvo", koje je 2005. osnovalo radnu grupu za integraciju Roma. Inspirisan je mojim skoro istovremenim radom na temu Vlasnička prava i ekonomske performanse na Balkanu (Opšti pregled sa osvrtom na Bugarsku), radni predložak za simpozijum Liberty Fund-a o temi "Privatna vlasnička prava i sloboda", održanom u Dalasu, od 16.-19. novembra 2006., koji je organizovao profesor u penziji Texas A&M University Steve Pejovich. Prvobitno je objavljen na engleskom u glasilu IME Economic Policy Review, Vol. 6, No 37 i 38, 2006. 

Beleške:

(1) Nakon što je prva verzija ovog članka objavljena u bugarskoj štampi (Dnevnik, 5. maj, 15, 2005), professor Petar Emil Mitev – doajen bugarske sociologije – rekao mi je da se moje razmatranje poklapa sa nalazima ankete o Ciganima koju je 1980. radio Institut mladih Centralnog komiteta Bugarske komunističke partije; takođe me je pitao da li sam imao kopije tog istraživanja, jer su one bile sakupljene i klasifikovane od strane Ministarstva unutrašnjih poslova (a on kao director institute nije imao kopije; Institut mladih je ugašen 1990. i on veruje da je arhiva izgubljena).

(2) Moji prijatelji sa Zapada možda ne znaju da su u mojoj i drugim komunističkim zemljama bukvalno sve grupe urbanog stanovništva bile primorane da “volontiraju” par dana ili sedmicu godišnje da rade u poljoprivredi; učenici i studenti su često “volontirali” najmanje mesec dana.

(3) Pored “Korecom”-ova postojao je i lanac prodavnica za one koji su posedovali denominirane kupone ruskih rubalja (oni koji su radili u Sovjetskom Savezu) iprodavnice za mornare, ali u tim prodavnicama su kupci morali da se legitimišu ili da dokažu poreklo svog novca – ne uvek ali često.

(4)Ta delimična liberalizacija je ostvarena Dekretom 56 iz 1989 (naslovljenim “O ekonomskoj inicijativi građana”) koji je propisivao način na koji firme mogu da budu registrovane i koje poreze treba da plaćaju.

(5) Vidi: Mansur Olson, Power and Prosperity, New York, Basic Books, 1998; William W. Lewis, The Power of Productivity, Chicago, Chicago University Press, 2004.

(6) U Bugarskoj je “preterano vlasništvo” nad domom (stanovi i kuće) bilo nacionalizovano (1947-1948); u stvari, sprovedena je racionalizacija ovog tipa svojine. Međutim, tokom čitavog komunističkog perioda, privatno vlasništvo nad domom je bilo prilično visoko 80-85%, urbano stanovništvo je zadržalo puno vlasništvo nad svojim kućama u ruralnim oblastima i deo zemljišta oko njih (40-50% urbanog stanovništva je imalo takvu svojinu); nominalno vlasništvo nad obradivom zemljom, šumom, itd. je ostalo privatno, ali je upotreba tog zemljišta “kolektivizovana”, manje-više u potpunosti posle 1962. kada su nacionalizovane šume. Potpuno oduzimanje svojine je izvršeno na oko 4500-5000 porodica. Jedna od ključnih reformi posle 1989. je bila restitucija svih tipova svojine - vidi: Krassen St anc hev, Denationalization in Bulgaria, u: Krassen Stanchev (urednik), Contemporary Economic Libertarianism in Bulgaria, IME, 2004, dostupno takođe i na:http://www.easibulgaria.org/.

(7) Oba su nazvana po selima koja su sedamdesetih postala delovi Sofije.

(8) Neposredno nakon polictiva=naziv za reforme 1989 i izbore u junu 1990, Bugarska je imala uspešnu tržišnu reformu, po tada najboljim centralnoevropskim standardima za takve reforme; to se dešavalo između decembra 1990 i jeseni 1991., kada su reforme nešto usporene zbog izbora i iznenada zaustavljene krajem 1992., zahvaljujući političkoj krizi, koja je vodila do izborne pobede socijalista u 1994. i njihovog pokušaja da restauriraju centralno planiranje 1995. i 1996.

(9) Julian Konstantinov, Kam forlmalisirane na sivata ikonomika v Bargaria? (Targovtzite na otkritite nazari). Dokrad of terenno prouchvane iuli-avgust 2001. - Evgenii Daynov (redactor). Sivata Ikonomika v Balgaria: prichini, sledstvia, politiki, Sofia, Tzentar za sotzialni praktikiq 2002, str. 83-84 I sl. (In Bulgarian, the English title: Julian Konstantinov, On the Formalization of the Grey Economy in Bulgaria: Open Air Bazaar Merchants, (A Report from a Field Servey), in: Evgenii Daynov (editor), The Grey Economy in Bulgaria: Reason, Consequences, Sofia, The Center for Social Practices, 2002, p. 83-84 a.f.).

(10) Za detalje vidi: Krassen Stanchev, op. cit. 

Preveo: Borislav Ristic

Država je bila greška

Jednom, davno davno, daleko daleko, bila jedna (u stvari, sasvim izmišljena) grupa ljudskih bića, što živeše živote svoje bez pravedne vlasti. Ama baš bez ikakve vlasti. Kako im je to uspelo?

 
Dakle, kad god bi došlo do neke nesuglasice između komšija, ili prijatelja, ili trgovaca, ili između prodavca i kupca, tužitelj i branjenik bi zajedno angažovali nekoga da između njih posreduje. To bi bio neki istaknuti član zajednice, ili knez, ili starešina klana, ili stari mudrac, neko ko je bio čuven po mudrosti i osećaju za pravedno. A ako bi se dogodila pljačka, ili silovanje, ili ubistvo (ili nesuglasica u trgovini u kojoj bi jedna od strana odbila posredovanje), žrtva bi se obratila istoj takvoj osobi koja bi, za dogovorenu nagradu, mobilisala celu zajednicu da sprovede pravdu, bilo korišćenjem sile ili proterivanjem ili oboje.
 
I sve je išlo dobro i idilično dok neki istaknuti član zajednice, ili knez, ili mudrac – najpoštovaniji i najmoćniji od svih – nije odlučio da mu se baš i ne sviđa konkurencija drugih sličnih njemu. I tako, umesto da ostavi sukobljenima da sami izaberu, zahtevao je da svi budu njegove mušterije. Međutim, monopol na pružanje usluga zaštite, odbrane i osiguranja nije bio dovoljan za ovog ambicioznog čoveka. Povrh toga, zahtevao je da svi članovi društva njemu plaćaju takse (porez), bilo da im trebaju ili ne trebaju njegove usluge. Angažovao je gomilu intelektualaca, profesora i novinara da (za komad sada već naraslog kolača) razglase kako je njegov novi sistem jedini doličan i prirodan, i da je prethodni bio vrlo loš: moralno, intelektualno, duhovno i praktično.
 
Ovo je, u najkraćem, početak propadanja ljudskog društva kako to vidi Hans-Herman Hope, profesor ekonomije na univerzitetu Nevada u Las Vegasu i autor nove knjige pod naslovom Demokratija: Bog koji je omanuo.
 
Ali ovo je samo početak priče o ljudskoj istoriji, ekonomiji, sociologiji i politici koju nam priča ovaj izuzetno nadareni pripovedač.
 
Jer, ovaj Princ (tako sada plebs mora da ga zove) je bar vladao prilično mudro i čovečno. Skoro da je tako moralo da bude. Izuzetaka je naravno bilo, ali u njegovom sopstvenom sebičnom interesu bilo je da domaćinski upravlja svojim posedima. Upravo zato što je, sa ogromnom moći koju je stekao, praktično posedovao celo društvo.
 
Ako bi nametao socijalizam ili objavio ograničenja cena (naročito za one stvari koje je on kupovao), ili ako bi jako podizao poreze ili izazivao preveliku inflaciju, ili ako bi otimao svojinu ili na bilo koji način ugrožavao interes ljudi da stvaraju dobra i bogatstvo, na kratak rok izgledao bi kao bandit (što je svakako i bio), ali bi na dugi rok ubio ili bar ozbiljno povredio gusku koja mu je davala sva ta zlatna jaja.
 
Naravno, nikom ne pada na pamet da menja ulje u rentiranom automobilu, ali ako nešto poseduje, vlasnik najčešće misli i o budućnosti. A kao dodatni podstrek, ako princ ne bi vladao na relativno odgovoran način, ako bi stalno upropaštavao stvari, sin ili sinovac ili brat bi ga verovatno ubio, znajući da će po zakonu o nasleđivanju sav plen pripasti upravo njemu.
 
Međutim, onda se još jedna tragedija sručila na čovečanstvo, ovaj put mnogo gora: prešli smo sa monarhije na demokratiju. Sada je sve postalo moguće. Predsednik ili premijer ili izabrani vođa zna da ima jedno ograničeno vreme na raspolaganju da sebe lično obezbedi. Zašto bi se brinuo o budućnosti ekonomije kad kroz naredne četiri godine neće biti tu da pokupi plen? A ne može ni da preda svoje “kraljevstvo” naslednicima. “Grabi odmah i uživaj dok možeš” – to je moto izabranog zvaničnika.
 
Ovo kratkovido ponašanje prenosi se sa vladaoca na one kojima vlada. Ne samo da je uništilo ekonomiju, već je takođe vodilo u rat, izazvalo rast kriminala, podiglo kamate (usled nestrpljenja čitavog društva) i pogoršalo sve moguće pokazatelje nereda (nezaposlenost, beskućništvo, razvod, nastranost). Propadanje ljudske civilizacije je izazvano uzdizanjem demokratije, a put ka zdravom društvu je u suprotnom smeru, kroz monarhiju a onda nazad u ono što Hope naziva “prirodnim poretkom”: sistem u kome niko, baš niko ne napada onog ko njega ne napada i niko nikoga ne sprečava da pruža usluge odbrane i suda.
 
Ali pričekaj malo! Stvari sigurno stoje mnogo bolje, bar u zapadnim demokratijama, nego pre više stotina godina kada su ovim zamljama vladali kraljevi, knezovi i drugi monarsi. Kako onda bilo ko može ozbiljno da predlaže monarhiju umesto demokratije?
 
Hopeov odgovor je maestralan: demokratije 21. veka na mnogo načina su bolje nego monarhije u ranijim epohama, ali ne zbog toga što su politički sistemi različiti, već uprkos tome. Da su postojale demokratije 17. veka, bile bi mnogo gore nego vladavine knezova u to vreme; a ako ikada budemo doživeli tu sreću da plemstvo zameni naše predsednike i premijere, povećana sposobnost da dugoročno razmišljaju će zaista poboljšati situaciju.
 
Kockice koje je Hope složio mnogo toga objašnjavaju, bacanjem novog svetla na mnoge istorijske događajaje, od ratova do bede, od inflacije do kamatnih stopa i kriminala. Ovu knjigu obavezno moraju da pročitaju svi koje zanima jedinstven i dragocen uvid u ekonomiju, istoriju, sociologiju i filozofiju.
 
Ima svega nekoliko i to relativno nevažnih grešaka koje kvare ovu inače impresivnu knjigu. Deluje grubo što ih uopšte pominjem, imajući u vidu snagu i eleganciju sa kojima Hope izlaže svoje dokaze. Ipak, recenzija ne bi bila kompletna bez kratkog osvrta na njih. Prvo, prema Hopeu, nije samo vrlo verovatno da će se vremenske preference individue smanjiti sa njenim bogaćenjem, već je ovo sigurno. Da li je u pitanju empirijsko pravilo ili je to stvar prekseologije? Ako je ovo potonje, nikada se ne bi pojavio izuzetak. Jednostavan misaoni eksperiment pokazaće da ovo nije slučaj: recimo da dobijem povišicu ili nasledstvo i odlučim da štedim manje nego pre toga. Malo verovatno? Da. Nemoguće? Teško. [1] Drugo, Hope smatra da je stvar principa da vlast ima pravo da ograniči useljavanje. Siguran sam da on ovaj stav zasniva na libertarijanskom uverenju da je prelazak nepozvanog preko granice predstavlja povredu poseda. [2]
 
Međutim, ovo tvrđenje može se pobiti na dva jednostavna načina. Prvo, ako u zemlju ne mogu da uđu useljenici koji imaju nečiji poziv, onda ne mogu ući ni novorođenčad. Drugo, u zemlji mogu da postoje prostrana područja koja niko ne poseduje; ako useljenici odu u ta područja, ne može biti govora o povredi poseda. [3]
 
Treće, Hope smatra da je libertarijanizam samo jedna verzija konzervativizma, i da je potonji jedan ogranak prethodnog. Reklo bi se da su libertarijanizam i konzervativizam takoreći nerazdvojni. Prava istina je, naprotiv, da postoji nepremostiv jaz između njih. [4]
 
U poređenju sa snagom ove knjige i njenih izuzetnih dostignuća, ove moje primedbe su samo sitna naklapanja. Ova knjiga će snažno uticati na područje političke ekonomije i biće nezaobilazna za svakoga ko je zainteresovan za ovu oblast. Zamislite samo: rasprava koja prikazuje demokratiju u mnogo lošijem svetlu nego monarhiju, i to sa stanovišta strogih prava svojine i slobodnog preduzetništva. Nikada ranije nije urađeno ništa slično.
 
--------
Volter Blok je nosilac zvanja Znamenitog naučnika legata Harolda E. Virta, šef katedre za ekonomiju Lojola univerziteta i stalni saradnik Mizes instituta. Ova recenzija je prvi put objavljena u časopisu American Journal of Economics and Sociology, tom 61, broj 3 (jul 2002). e-pošta wblock@loyno.edu. internet strana www.WalterBlock.com.

[1] O ovome videti Vilijam Barnet, Volter Blok i Džozef Salerno, “Veza između bogatstva ili prihoda i vremenske preference je empirijska, a ne apodiktička: kritika Rotbarda i Hopea”, neobjavljeni rad.
[2] Pored knjige o kojoj se diskutuje, videti i Hans-Herman Hope, 1998, “U prilog slobodne trgovine i ograničenog useljavanja”, Journal of Libertarian Studies 13 (2): 221–33.
[3] O ovome videti Volter Blok i Džin Kalahan, “Ka libertarijanskoj teoriji useljavanja”, neobjavljeni rad?. Videti i Volter Blok, 1998, “Libertarijanski prilog slobodnom useljavanju”, Journal of Libertarian Studies, Volter Blok, “Pravi libertarijanizam: kritika Hopea”, neobjavljeni rad.
[4] Volter Blok, “Pravi libertarijanizam: kritika Hopea”, neobjavljeni rad.
 
Prevod: Andrej Stanimirović

EVROPSKA UNIJA, EKONOMSKE SLOBODE I PROSPERITET: gledište formirano pod uticajem ideja Instituta za ekonomska pitanja

Veoma vam se zahvaljujem na organizovanju ovog skupa i na promociji moje knjige Na putu ka demokratiji (On the Road to Democracy) u Velikoj Britaniji. Knjiga je objavljena u Dalasu (Teksas), u aprilu ove godine od strane Nacionalnog centra za političku analizu, a zatim je prevedena na turski jezik i u maju je objavljena u Istanbulu. Kraća verzija moje knjige je nedavno objavljena u Bugarskoj a u pripremi je i prevod na grčki jezik. 
 
Veoma mi je drago što će engleski čitaoci imati prilike da se upoznaju sa mojim pogledima posebno s obzirom da su veoma često karikirani u medijima i od strane nekih političara. Američki izdavač je prvo predložio drugi naslov za knjigu. Hteo je da je nazove „Put izlaska iz ropstva“. Nisam mogao da prihvatim ovaj naslov iz dva glavna razloga.
 
Prvo, kao konzervativni ekonomista i političar u potpunosti poštujem vlasnička prava. Kombinacija reči „put“ i „ropstvo“ pripada Fridrih fon Hajeku (Friedrich von Hayek) i ne bih se usudio da ih (zlo)upotrebim. Drugo, naš život tokom komunističke ere bio je veoma frustrirajući i pun ograničenja ali ne bih ga nazvao ropstvom, zato jer sam protiv devalvacije dobro definisanih termina usled njihove prečeste upotrebe. Zadržimo termin ropstvo tamo gde pripada i nemojmo ga koristiti kao oznaku za realsocijalizam (ili komunizam) u mojoj zemlji tokom 60-tih, 70-tih ili 80-tih godina. Naše slobode su bile veoma ograničene ali nas to nije sprečavalo da se bavimo mnogim stvarima, uključujući u to čitanje Mizesa (Mises), Hajeka ili Fridmana (Friedman) kao i da postanemo njihovi sledbenici i iskrene pristalice njihovih ideja. 
 

Teaser thumbnail sadržaja: 

Ecce Nozick: Intervju sa Robertom Nozikom (I deo)

Intervju (ispostavilo se, nažalost, poslednji) koji je, 26. jula 2001, Robert Nozik dao za LaissezFaire Books. Sa Nozikom je razgovarao Julian Sanchez.
 
O etici
 
Julian Sanchez: Čini se kao da je etičko gledište koje iznosite u Invariances(2001), sa naglaskom na evoluciji, sasvim različito od onoga koje čini osnov većeg dela rasprave u Anarchy, State and Utopia (1974), u kojoj je, izgleda, prisutna kantijanska aroma u argumentaciji, ili u Philosophical Explanations (1981), gde govorite o vrednosti organskog jedinstva. Da li je to tako drastična promena kao što izgleda?
Robert Nozick: Pa, teško je ostvariti progres u filozofskim temama. Zbog toga što se čini da je veliki deo njih bio nepodložan promeni, suočavamo se sa izborom ili da produbljujemo sopstveno ili tuđe gledište koje je razvijeno ali nije sprovedeno do kraja, ili da pokušamo da pristupimo temi iz nekog drugog ugla, čime bi moglo da se rasvetli još ponešto o nekom drugom aspektu etike. Sklon sam tome da mislim da se novim idejama neće ništa postići ako to nije učinila stara glavna ideja, i da stoga moramo da pokušamo nešto drugačije. Tada će možda sve one moći da se povežu u neku koherentnu celinu.
JS: Vi se, stoga, nadate da će se na kraju neke od tih očito vrlo različitih perspektiva možda u nekoj tački preklopiti?
RN: To bi bilo lepo, ali ne mogu reći da predviđam da će se to dogoditi. Moramo uočiti vezu među tim različitim stvarima. Sigurno je da je ono što ističem u poglavlju o koordinaciji ponašanja i saradnje radi uzajamne koristi nešto što treba da bude u velikoj meri duhovno blisko ljudima libertarijanske tradicije.
JS: Vi skicirate seriju različitih, kako ih nazivate, »etičkih nivoa«, pri čemu su najosnovniji okarakterisani putem »dobrovoljne saradnje radi uzajamne koristi«, a viši nivoi u većoj meri uključuju ispomoć, saosećaj i brigu za druge. Pa ipak tvrdite, a to je ono što se čini posebno libertarijanskim, da nijedno društvo ne treba da ide dalje od nametanja tih najosnovnijih zahteva miroljubive saradnje.
RN: Da, a libertarijanizam nikada nije tvrdio da se celokupna etika iscrpljuje u onom što može da se nametne, na šta se može nekog legitimno prinuditi da učini ili ne učini. Principi libertarijanizma tiču se političkog, interpersonalnog domena, a ne onoga što bi mogla da bude najviša aspiracija etike.
JS: Šta je onda to u vezi najosnovnijeg nivoa što ga čini tako jedinstveno prikladnim da bude nametnut?
RN: Pa, po mom mišljenju, to jeste najznačajniji nivo, a ako pokušate da nametnete više od toga, oštetićete ga. Time pokazujete nedostatak poštovanja prema dobrovoljnim ljudskim izborima, uplićući se u njih na prinudne načine. Svi imamo korist od postojanja tog slobodnog domena autonomnog delovanja, čak i kada (kao što je istakao Hajek) ne biramo (ili ne možemo) da za sebe iskoristimo te određene slobode. Taj nivo dozvoljava svakom od nas da živi život koji je izabrao. Ali, primećujem da ne postoji opšte slaganje oko primarnog značaja tog nivoa, i pokušavam da objasnim da je to tako.
Moja mala teorija, koju sam nazvao »princip proporcionalnog rangiranja«, jeste da svako misli kako je to najvažnije što treba nametnuti, a da postoje različita viđenja značaja toga šta se smatra najznačajnijim između onoga što libertarijanizam i država blagostanja, odnosno ne-neklasični libertarijanci, smatraju najvažnijim.
JS: Mnogi su se glasno protivili, Tomas Nejgel između ostalih, pokušajima mešanja morala i biologije. Oni su verovali da to u izvesnom smislu izražava neuspeh da se etika uzme ozbiljno kao izdvojen predmet razmatranja. Vi se očito ne slažete s tim.
RN: Da.
JS: Šta nam to onda evolucija može reći o etici? Zašto bi evolutivno razvijen moralni osećaj trebalo da bude u većoj meri normativno obavezujući nego, recimo, reproduktivni nagon? Da li objašnjenje etike kao prevashodno biološkog odgovora iscrpljuje normativnu snagu, autoritet morala?
RN: Postoje dva mesta na kojima to detaljno razmatram. Upućujem na literaturu etičke tradicije Kanta koja želi da etici dâ izvesnu obavezujuću snagu – uključujući delo moje koleginice Kristine Korsgor (Kristine Korsgaard). Sumnjam da to može da se postigne i tvrdim da time oni od etike zahtevaju nešto snažnije nego što imamo u slučaju uobičajenih činjeničkih verovanja. Pitanje koje može da se uporedi sa pitanjem o obaveznosti etike – »Zbog čega uvek treba da činim ono što je ispravno?« – jeste »Zašto treba da verujem u ono što je istinito?« Generalno, dobra je strategija verovati u istinu, ali u pojedinim slučajevima nekome bi bilo bolje da ne veruje u ono što je istinito.
Primeri koji se mogu pronaći u filozofskoj literaturi jesu onih koji su prisustvovali suđenju svoje dece, tokom kojih je dokazana njihova krivica za neki zločin, što bi roditelje dovelo do depresije, možda i samoubilačke depresije. Za njih bi bilo bolje da ih dokazi nisu ubedili. Ili, literatura u kojoj se pokazuje da nečije optimističko ili previše optimističko držanje s obzirom na izglede da u nečemu uspe, da se oporavi od bolesti, i tome slično, zaista poboljšava izglede. Možda ne do stupnja optimizma koji oseća, ali bi za njega bilo bolje da u tom slučaju nije savršen procenjivač izgledâ. Činjenica je da postoji psihološka literatura koja pokazuje da, kada psiholozi upitaju ljude šta o njima misle drugi ljudi u njihovom društvenom okruženju, a zatim psiholozi provere kod tih drugih ljudi šta oni zaista misle, ljudi koji imaju tačnije viđenje onoga što drugi misle o njima manje su srećni, manje uspešni u životu, slabije izlaze na kraj sa brojnim teškoćama, nego ljudi koji imaju ružičastije viđenje onoga što drugi misle o njima nego što je stvarno slučaj. No, evo još jednog slučaja u kome je za nekoga možda bolje da veruje u ono što nije u potpunosti istinito. Roditelji koji podižu dete mogu pomisliti: »Želim li da moje dete ima sklonost da veruje tačno u ono što je zaista istinito u mišljenju koje drugi imaju o njemu ili njoj? Ili da poseduju, ne gledište koje je bez dodira sa stvarnošću, već samo optimističnije od stvarnog, ružičastije gledište o onome što drugi misle o njima, što bi njihov život učinilo bezbrižnijim, lakšim i tako dalje?«
No, ovde postoji najmanje jedno pitanje. A u slučaju činjeničke istinitosti, u posebnom slučaju u kome bi za nekoga bilo bolje da veruje u ono što nije striktno govoreći istinito, ne postoji nijedan odlučujući argument da bi se reklo kako se od njega epistemički zahteva da veruje u ono što je istinito. Ako to ne možemo da učinimo u činjeničkom slučaju, zašto bismo očekivali i mislili da moramo nešto slično da uradimo u slučaju etike? To jest: imati osećaj obaveznosti koji je u toj meri snažan da u svakoj mogućoj situaciji od nas zahteva da učinimo ono što je, uopšte uzev, za nas korisno i ispravno, ono kako smo uopšte oblikovani da činimo, uključujući i to da budemo razumni kooperativni delatnici u društvenoj saradnji. Putem evolucionog procesa, oni koji su kadri da učestvuju u društvenim procesima različitih vrsta bolje prolaze tokom opstanka i reprodukcije. Stoga, stavljam u pitanje zahtev za obaveznošću u etici. Prvo, zato što taj zahtev još uvek niko nije preneo potomstvu, i drugo, čak ni izvan etike niko nije preneo potomstvu srodan zahtev.
JS: Što izgleda da unekoliko ublažava prigovor … a mi ipak ne želimo da etički zaključci budu takva vrsta zanimljivih činjenica.
RN: Tačno. Tragao sam za nečim što jeste u većoj meri obavezujuće od samo zanimljive činjenice. Zaista kažem da je samosvest nešto što presudno usmerava nečije ponašanje u etičkom smeru, makar u skladu sa normama i principima, i da je samosvest nešto što ljudi često poimaju kao istaknuto obeležje ljudskosti. Možda se u tom području – ako je istaknuto obeležje ljudskosti nešto što smo stekli zahvaljujući njegovoj korisnosti u pogledu toga što nas navodi da se pridržavamo normi – nalazi ona dovoljna snaga kao osnova obaveznosti koja nas ostavlja u zadovoljavajućoj situaciji.
JS: Rizikujući da pitam nešto u toj meri protivčinjeničko da nije od koristi … da li isticanje istorijskog izvora svesti kao nečega što je evoluciono odabrano za tu svrhu, ima značenje da, recimo, novonastali korespondent [tj. moj odgovarajući duplikat koji nastaje slučajno, a ne putem evolucionog procesa], koji postoji pukim slučajem, nema nikakvog razloga da bude moralan?
RN: Pa … postojaće svi opšti razlozi koje inače imamo da bismo bili moralni u društvu u kome nismo uspešni u obmanjivanju drugih i oni mogu da otkriju kada smo licemerni. Ali, da li postoji slučaj pustog ostrva gde se svako može srećno izvući i ne važe takvi opšti razlozi? Da. Najsnažniji oblik argumentacije koji se može naći u kantijanskoj literaturi izgleda da ima nešto sa očuvanjem sopstvenog identiteta, ili nečim nalik tome. Ali, to pretpostavlja zaokupljanje za sopstveni identitet. Zašto bi neko morao da bude time zaokupljen? A ako je neko u toj meri zaokupljen sopstvenim ličnim identitetom i integritetom kao i očuvanjem tog identiteta, onda je to teško pomiriti sa snažnim napadima kantijanaca na motive ličnog interesa. Reći da su motivi ličnog interesa nedovoljan osnov za normativnu snagu etike, ali da su zasnovani na brizi za sopstveni identitet … to je jedna neudobna pozicija, pozicija koja je nategnuta.
 
O nauci i filozofiji
 
JS: U Invariances ima podosta nauke, od kvantne mehanike do biologije, a to je nešto što se ne susreće baš često u filozofskim delima. Mislim da na jednome mestu čak ukazujete na teoriju superstruna (superstrings) kao na »zanimljivu granu metafizike«. To upućuje na, u nekom smislu, neuobičajeno gledište o odnosu između nauke i filozofije, ili makar metafizike. Da li je to tačno?
RN: Mislim da nauka, kao što istražuje područja koja prosto nisu na nivou uobičajenih makroskopskih objekata koje mi posmatramo, tako i otkriva čudnovate, neuobičajene i iznenađujuće fenomene koje nismo očekivali, što naučnika navodi da formuliše radikalno nove teorije o onome što se događa. One su u velikoj meri pojmovno interesantne, a filozofi bi trebalo da budu zainteresovani i za druge pojmovne mogućnosti, naročito onda kada postoji razlog za mišljenje da one mogu biti stvarnost, a ne samo mogućnost. Naučnici često imaju mnogo nesputaniju imaginaciju nego sadašnji filozofi. Teorija relativiteta se pojavila kao potpuno iznenađenje za filozofe, a takođe i kvantna mehanika i druge teorije. Mislim da su naučne teorije od velikog filozofskog interesa, i da podstiču filozofski um i imaginaciju. One pokazuju tendenciju da potkopaju neke od tradicionalnih kategorija koje shvatamo kao samorazumljive.
JS: Jedna od stvari koju u knjizi zapažate jeste da su tvrdnje o metafizičkoj nužnosti morale da prilično postojano uzmiču pred naučnim otkrićima. Može li se dogoditi da ćemo jednog dana otkriti da filozofi pomažu naučnicima, recimo, pomažući da se izumeju nove hipoteze koje će se proveravati?
RN: Da. Smatram da filozofi mogu činiti stvari koje su bliske naučnim teoretičarima, u tom smislu da, pošto su razmotrili empirijske podatke, takođe mogu razmišljati o tome koje bi hipoteze ili teorije mogle te podatke da objasne. U tom smislu postoji kontinuitet između nauke i filozofije.
Na Harvardu, gde je, kao što znate, Kvajn izrazio čuvene sumnje u pogledu distinkcije analitičko/sintetičko, opšte je mesto da je teško povući oštru granicu između teorijske nauke i apstraktne filozofije. Apstraktna filozofija se osiromašuje kada pokušava da bude u potpunosti a priori, a empirijska nauka se ne rukovodiisključivo empirijskim podacima. Postoje mesta na kojima sasvim lepo mogu odgovarati jedna drugoj.
JS: Time je Vaš pristup filozofskim problemima u manjoj meri usmeren na čistu dedukciju iz prvih premisa?
RN:Metodologija knjige ne zahteva uvek dokaze, već je prevashodno zainteresovana za spekulaciju, za praćenje novih ideja bez pokušaja dokazivanja da su one istinite sve do tad dok ostaju filozofski interesantne.
JS: To je nastavak metoda koji ste izložili u Philosophical Explanations.
RN: Tako je. To je, posmatrano iz drugog ugla, napad na zahtev za dokazom u filozofiji. Takođe je slučaj, pretpostavljam, da je moj temperament takav da volim interesantne, nove, hrabre ideje i da pokušavam da ih stvorim. To je značajan deo onoga što mene uzbuđuje u vezi sa filozofijiom, nasuprot onim ljudima čija je, izgleda, glavna motivacija da određene ideje, ili čak najveći deo njih, isključe. Izgleda da oni žele da budu policija mišljenja. Upravo zbog toga mislim da su takve interesantne pojmovne ideje, onda kada se pojave u nauci, u kontinuitetu sa filozofskim idejama. One su interesantne na isti način, time što uklanjaju predrasude. Neki deo privlačnosti libertijanskih ideja za libertarijance sigurno leži u njihovoj smelosti i neočekivanosti. One umeju da nas iznenade, ali i da nam vrlo brzo prirastu srcu. Makar mogu nekima od nas.
JS: Koja je od ideja iz Invarijanti po Vama najuzbudljivija?
RN: Mislim da je najuzbudljivije bilo na osnovu evolucione kosmologije ponuditi objašnjenje toga zašto postoje objektivni svetovi. U poglavlju o objektivnosti sam napravio razliku između objektivnih činjenica i objektivnih verovanja i sudova. Objektivna činjenica je ona koja je nepromenljiva (invariant) pri određenim transformacijama i pri nekom širem opsegu transformacija pri čemu je model toga: stvari koje su nepromenljive u specijalnoj teoriji relativnosti pri Lorencovim transformacijama fizičari su smatrali kao u većoj meri objektivne od onih koje nisu nepromenljive pri tim transformacijama. (A objektivno verovanje ili sud je ono koje se stvara ili održava postupkom u kojem činioci koji imaju sklonost da nekog udalje od istine, činioci pristrasnosti, nemaju značajnu ulogu.)
Evoluciona kosmologija formuliše teorije po kojima je univerzum sposoban da omogući nastanak i razvoj budućih univerzuma iz samog sebe, unutar crnih rupa ili nečeg drugog. Da li bi, recimo, izvesne vrste univerzumâ imale tendenciju da stvore više potomstva i prapotomstva, tako da bismo mogli očekivati da će na kraju većina ili gotovo svi postojeći univerzumi imati jedan određeni karakter? Ako je tako, može li to da čini (statističko) objašnjenje toga zašto naš univerzum ima karakter koja ima?
Došao sam do uvida da su naučni zakoni univerzuma na neki način slični njegovom genetskom ustrojstvu. Ako ti univerzumi nastoje da uključe i omoguće nastanak velikog broja stvari, takve karakteristike kao što su naučni zakoni moraće da poseduju visok stupanj naslednosti. To znači da koje god izmene da se izvrše pošto je univerzum omogućio nastanak svog potomstva, rečeno jezikom biologije, potomstvo bi moralo da ima tu istu karakteristiku kao i roditeljski univerzum, što bi značilo da je ta karakteristika nepromenljiva pri transformaciji uključenoj u nastanak novog univerzuma, kakva god ta transformacija bila i kakve god razlike stvarala. Možemo očekivati da će evoluciona kosmologija, onda kada se izaberu određene vrste univerzumâ, omogućiti nastanak univerzumâ koji bi imali naučne zakone nepromenljive pri širem opsegu transformacija. Odnosno (prema teoriji u kojoj sam objasnio u čemu se sastoji objektivnost), to će omogućiti nastanak objektivnih svetova. Ova karakteristika će, rečeno jezikom biologije, dovesti do fiksiranja u skupu univerzumâ i očekivanja da će univerzumi biti – na osnovu ovog modela, ogromna većina njih – objektivni svetovi, u smislu da sadrže naučne zakone koji su nepromenljivi pri širokom opsegu transformacija. Upravo mi je ta povezanst između evolucione kosmologije i teorije objektivnosti koju sam formulisao donela najviše zadovoljstva i uzbuđenja.
 
O Karlu Poperu i naučnom metodu
 
JS: Većini libertarijanaca Karl Poper je poznat po svom delu The Open Society and Its Enemies, a Vi neke od Poperovih ideja o naučnom metodu razmatrate uInvarijantama.
RN: Knjiga sadrži jednu stranicu o filozofiji nauke Karla Popera i jedan novi argument protiv njegovog antiinduktivizma. Poper je slavan po tome što je tvrdio da je indukciju nemoguće opravdati, da su jedini zaključci koje podržavaju podaci deduktivne posledice iz podataka, i da dedukovanjem nekih opservacionih posledica iz hipoteza i proveravanjem da li ove važe testiramo hipoteze, ali nikad nemamo razloge za verovanje da će hipoteze koje su prošle testove u prošlosti nastaviti da ih prolaze. Nemamo više razloga da verujemo da hoće nego da neće, ili nego da će neka do sada neproverena hipoteza proći buduće testove. Pa ipak, Poper zaista veruje u standardnu praksu proveravanja hipoteza u mnoštvu raznolikih okolnosti. Stepen potkrepljenosti hipoteze jeste, prema Poperu, istorijsko tvrđenje o tome koliko je ona oštro bila testirana.
Ne postoji opravdano predviđanje o tome kako će se hipoteza ponašati u budućnosti; stepen njene potkrepljenosti je prosto istorijsko tvrđenje koje opisuje koliko je ona oštro testirana u prošlosti. To je Poperovo gledište.
Ono što nije uočeno u dosadašnjoj literaturi jeste to da je i sâm opis toga u kojoj je meri nešto oštro testirano u prošlosti takav da otelovljuje induktivne pretpostavke, čak i kao tvrđenje o prošlosti. Naravno, Poper prihvata ustaljene metodološke maksime u pogledu proveravanja. Testiranje hipoteze u raznovrsnim okolnostima ili pod različitim uslovima čini proveravanje oštrijim od prostog ponavljanja iste vrste testova pod vrlo sličnim uslovima. Pretpostavite da razmatram određeni tip slučaja: boju životinja izvesne vrste u određenom geografskom području. Hipoteza je da sve životinje te vrste imaju istu boju. Vi na to kažete: »U redu, hajde da to još jednom proverimo«, i ja na istom mestu tražim drugačiju životinju iste vrste. Vi kažete: »Hajde da još jednom proverimo«, a ja opet pretražim isto mesto. Kažete: »Hajde da to proverimo na nekom drugom mestu.« A ja kažem: »Zašto bih?« Oštar test je proveravanje nečega na području ili poprištu na kojem je, ako je hipoteza lažna, najverovatnije da će se pokazati njena lažnost, ako se pretpostave Vaša background verovanja. Činjenica da ne nastavljamo sa ponavljanjem testova na istom poprištu ne potiče otuda što verovatnoća da će hipoteza pokazati svoju lažnost na drugim poprištima raste pošto je prošla testove u jednom. Ona potiče od toga što verovatnoća da će se pokazati lažnost hipoteze na tom poprištu opada pošto je na njemu testirana. Ako se to ne bi desilo, onda bi najoštrija provera nastavljala da bude na istom poprištu.
JS: Ne bi bilo razloga za testove šireg opsega.
RN: Tačno. U opisivanju toga koliko je oštro nešto testirano u prošlosti mi unapred pretpostavljamo, procenjivanjem stepena oštrine, da se verovatnoća hipoteze menja na osnovu prolaženja testova. Verovatnoća da bude opovrgnuta na tom poprištu menja se, umanjuje, na osnovu toga što je na njemu već prošla neke od testova.
JS: Da li je to onda razlog da osećamo više optimizma u pogledu mogućnosti saznanja činjenica o svetu, ili razlog da postanemo sumnjičavi u pogledu postojeće metodologije?
RN: Pa, to je razlog da Poperovu teoriju smatramo nekoherentnom. Ranije su svi govorili: »To da nemamo razloga da mislimo da ćemo ako skočimo kroz prozor, pre pasti nego odleteti sumanute su posledice.« Poperovi antiinduktivistički zaključci su oduvek smatrani kontraintuitivnim, čak smešnim, ali on je to mogao da proguta, kao što čine i njegovi sledbenici. No, ja tvrdim nešto što je jače od onoga što se do sada govorilo, naime, da je njihovo gledište nekoherentno. Ne može se održati kombinacija teza koje oni zastupaju: to da je stepen potkrepljenosti hipoteze mera stepena oštrine pređašnjih testova (koje je ona prošla), da moramo imati raznolike testove i to da ne postoji induktivni zaključak koji se ikad može dostići.
JS: Pošto su, znači, već pristali da zagrizu jedan tvrd orah, pitanje je šta će uzeti sledeće.
RN: Da. Ne znam koju će tezu odlučiti da napuste, ali jedne će morati da se odreknu.

Nastavak -->>
 
Prevod: Aleksandra Zorić

Izvor: Katalaksija
 

Ecce Nozick: Intervju sa Robertom Nozikom (II deo)

O Ejn Rend i epistemologiji

Teaser thumbnail sadržaja: 

INTELEKTUALCI I SOCIJALIZAM: Pogled iz ugla jedne post-komunističke zemlje smeštene u dominantno post-demokratskoj Evropi

1. Uzimam zdravo za gotovo da ova publika poznaje pomalo provokativan (zbog nemilosrdne generalizacije), ali veoma moćan i važan, sada već 56 godina star, članak "Intelektualci i socijalizam". Ovaj auditorijum sigurno, takođe, zna da ga je napisao F. fon Hajek i da je objavljen u veoma konfuznoj i veoma prosocijalističkoj eri nakon Drugog svetskog rata, kada je na svom vrhuncu bilo preovlađujuće opšte verovanje u koristi društvenog inžinjeringa i ekonomskog planiranja, kao i neverovanje u slobodno tržište. 

Pretpostavljam da se mnogi od nas i još uvek sećaju Hajekove definicije intelektualaca (mi bismo danas verovatno rekli javnih intelektualaca) kao "profesionalnih prodavaca ideja iz druge ruke", koji su ponosni što "ne poseduju specijalno znanje o bilo čemu posebnom", koji ne preuzimaju "direktnu odgovornost za praktične poslove", za koje "nije potrebno da čak budu posebno inteligentni" da bi izvršili svoju "misiju". Hajek tvrdi da su oni zadovoljni time da budu "posrednici u širenju ideja" originalnih mislilaca običnom svetu, za koji smatraju da nije na njihovom nivou. 

Hajek je pre više od pola veka – što znači pre sadašnje dominacije elektronskih medija – bio svestan ogromne moći intelektualaca u formiranju javnog mnjenja i upozorio nas da je samo "puko pitanje vremena dok pogledi intelektualaca ne postanu vladajuća snaga politike". To je isto toliko tačno danas kao i u vreme kad je napisano. 

Pitanje je koja je vrsta ideja omiljena kod inteletualaca? Pitanje je da li su intelektualci neutralni prilikom svog izbora ideja kojima su spremni da se pozabave? Hajek smatra da nisu. Oni se ne zauzimaju niti pokušavaju da šire sve vrste ideja. Oni daju veoma jasnu i, u izvesnom pogledu, veoma razumljivu prednost nekima od njih. Oni daju prednost idejama koje im obezbeđuju posao i prihode i koje povećavaju njihovu moć i prestiž. 

Oni, stoga, traže ideje sa specifičnim karakteristikama. Oni traže ideje koje povećavaju njihovu ulogu u državi zato što je država obično njihov glavni poslodavac, sponzor ili donator. I to nije sve. Prema Hajeku, "moć ideja raste u proporciji sa njihovom uopštenošću, apstraktnošću, pa čak i neodređenošću". Prema tome ne predstavlja iznenađenje što su intelektualci uglavnom zainteresovani za apstraktne ideje koje nisu direktno primenljive. To je, takođe, i način mišljenja gde imaju komparativnu prednost. Nisu dobri kad je reč o pojedinostima. Nemaju ambiciju da reše problem. Nisu zainteresovani da se pozabave svakodnevnim poslovima običnih građana. Hajek to jasno kaže: "Intelektualac po čitavoj svojoj dispoziciji nije zainteresovan za tehničke detalje ili praktične teškoće." On je zainteresovan za vizije i utopije i zbog toga što "socijalistička misao duguje svoju privlačnost uglavnom svom vizionarskom karakteru" (dodao bih i nedostatku realizma i utopijskoj prirodi), intelektualac teži da postane socijalista. 

Na sličan način Rejmond Aron u svom slavnom eseju "Opijum intelektualaca" analizira ne samo dobro poznatu razliku između revolucionarnog i reformističkog načina mišljenja, već - a to je relevantnije u ovom kontekstu - i razliku između "prozaičnog" i "poetskog". S obzirom na to da "prozaičnom modelu razmišljanja nedostaje raskoš utopije" (Rodžer Kimbal), socijalistički prilaz je, da se poslužim Aronovim rečima, baziran na "poeziji nepoznatog, budućnosti i apsoluta". Kako ja to razumem, upravo je to carstvo intelektualaca. Neki od nas žele odmah da dodaju da je "poezija o apsolutnom nehumana poezija". 

2. Kao što sam rekao, intelektualci žele da povećaju sopstveni prestiž i moć. Kada smo mi, u komunističkim zemljama, nailazili na Hajekove ili Aronove ideje imali smo problema da shvatimo njihovu važnost. One nam daju veoma neophodno objašnjenje tadašnje, pomalo čudne prominencije intelektualaca u našem društvu. Naši intelektualci ne vole, naravno, da čuju to i ne žele da priznaju to, jer njihov čudno istaknuti položaj koegzistira sa veoma oslabljenim odsustvom intelektualne slobode koju intelektualci vrednuju veoma visoko. To nije, međutim, bio jedini argument. Komunističkim političarima bili su neophodni njihovi drugovi-pratioci. Njima su bili potrebni njihovi "dileri ideja", njihovo "uobličavanje javnog mnenja", njihova apologija neljudskog, iracionalnog, i neefikasnog režima. Političarima je bila potrebna njihova sposobnost da im obezbede opšte, apstraktne i utopijske ideje. Političarima je naročito bila potrebna njihova spremnost da se bave hipotetičkom budućnošću, umesto da kritikuju ni malo ružičastu realnost. 

Intelektualci u to vreme, a ne mislim na život u godinama Staljinovog terora, nisu bili srećni. Bili su duboko razočarani sopstvenom ekonomskom dobrobiti. Bili su frustrirani mnogim ograničenjima sa kojim su se suočavali i morali da ih slede. Pozicija intelektualaca u komunističkom društvu bila je, ipak, relativno visoka i, što je paradoksalno, veoma prestižna (imam na umu, naravno, njihovu relativnu poziciju). Komunistički vladari su u svom arbitrarnom i voluntarističkom bavljenju narodom koristili i zloupotrebljavali intelektualce i bili su u stanju da im to nadoknade. To je dovelo intelektualce u veoma tešku situaciju. Oni nisu bili "vrednovani" (ili procenjivani) nevidljivom rukom tržišta, već veoma vidljivom rukom vladara tog društva. Na moju veliku žalost, mnogi intelektualci nisu bili u stanju (ili nisu želeli) da shvate opasne implikacije takvog aranžmana. 

Kao rezultat toga, a to nije bilo iznenađenje za mene, nakon pada komunizma, u našem iznenadno slobodnom društvu, gde su uklonjena mnoga (ako ne i sva) prethodna ograničenja praktično preko noći, prva frustrirana grupa koja je otvoreno protestovala bili su intelektualci - "novinari, nastavnici, publicisti, radio komentatori, pisci i umetnici" (da citiram Hajeka). Oni su protestovali protiv neprijatnih ograničenja koje je nametalo tržište. Otkrili su veoma brzo da slobodnom društvu (i slobodnom tržištu) možda nisu toliko potrebne njihove usluge, kao što je to bilo u prošlosti. Oni su naročito shvatili da će ocena o njima, koju bi napravile bezlične snage ponude i potražnje, biti ne samo nepovoljnija od njihove samoocene (Robert Nozik je u pravu kada kaže da "intelektualci osećaju da su najdragoceniji ljudi") već i od ocene koju su davali političari i birokrate starog režima. Oni su zato postali prva vidljiva i bučna kritika našeg novooslobođenog društva, o kojem smo snivali decenijama. 

U svojoj elitističkoj kritici tržišta, nedovoljno "humanih" zakona ponude i potražnje i cena, što nije bio rezultat eksplicitno ničije odluke i namere, oni su – moram priznati – relativno uspešni. Valja znati da su oni - naročito na početku, ali se plašim da se to nije mnogo promenilo – bili kritičniji prema tržišnoj ekonomiji (i nedostatku preraspodele u njihovu korist) nego ostatak društva, jer je na njihovo veliko iznenađenje standard običnog čoveka porastao, bar relativno, više nego njihov. Šumpeter je bio u pravu kada je 1942. u knjizi "Kapitalizam, socijalizam i demokratija" napisao svoju poznatu ocenu da se "kapitalističko postignuće ne sastoji tipično iz toga da obezbedi više svilenih čarapa za kraljice, već da ih donese na dohvat radnica u fabrikama u zamenu za sigurno smanjenje količine napora". Ta jednostavna istina jeste nešto što mnogi intelektualci nisu bili spremni ili nisu želeli da prihvate. 

Mi, koji smo danas ovde, znamo da sistem slobodnog tržiša ne nagrađuje većinu niti "najbolje i najpametnije" (Džon K. Vilijams), već one koji – na bilo koji način i u bilo kojoj formi – zadovoljavaju ukuse i preferencije drugih ljudi. Slažemo se sa Hajekom da "niko ne može da ustanovi i očuva putem tržišta obim individualnog doprinosa sveukupnoj proizvodnji". A mi znamo da sistem slobodnog tržišta obično ne nagrađuje one koji su - u sopstvenim očima – najpozvaniji. Pošto intelektualci vrednuju sami sebe, oni preziru tržište. Tržišta ih drukčije ocenjuju nego oni sami sebe, a uz to tržišta funkcionišu bez njihovog nadzora. Kao rezultat toga, intelektualci su nepoverljivi prema slobodnim tržištima i više vole da budu budžetski finansirani. To je još jedan razlog zašto su naklonjeni socijalizmu. 

Ti argumenti nisu novi, ali je naše iskustvo u prvim danima nakon naše takozvane plišane revolucije bilo u tom pogledu više nego poučno. Ono što se u stvari dogodilo predstavljalo je udžebenički primer više nego što je bilo ko od nas očekivao. 

3. U prvoj deceniji 21. veka ne treba isključivo da se usredsredimo na socijalizam. Postoji poznata izreka da ne treba da vodimo stare, već izgubljene bitke. Mislim da je ta poenta vredna pažnje, iako ne želim da kažem kako je sa socijalizmom konačno gotovo. Postoje, verujem, bar dva argumenta koja opravdavaju da se, takođe, uzmu u obzir i ostale ideologije. Prva je razlika između tvrde i meke verzije socijalizma, a druga je pojava novog "izma", zasnovanog na neliberalnim ili antiliberalnim pogledima. 

Što se tiče prvog problema, možemo gotovo sa sigurnošću reći da je sa "tvrdom verzijom" – komunizmom – gotovo. To je za nas velika pobeda, ali ta pobeda ne treba da nas demotiviše, jer pad socijalizma ne vodi automatski do sistema koji bismo želeli da imamo ili da živimo u njemu. To nije pobeda ideja klasičnog (evropskog) liberalizma. Danas, petnaest godina nakon kolapsa komunizma, plašim se, više nego na početku, njegove blaže (ili slabije) verzije - socijaldemokratije, koja je – pod različitim imenima, npr. države blagostanja ili "soziale Marktwirtschaaft" – postala dominantni model ekonomskog i društvenog sistema aktuelne zapadne civilizacije. Ta verzija je bazirana na velikoj i zaštitničkoj vladi, na širokom regulisanju ljudskog ponašanja i redistribucije prihoda u velikim razmerama. 

Intelektualci vole taj sistem, što možemo videti kako u Evropi tako i u Americi. On im obezbeđuje novac i lagodan život. Taj sistem im daje priliku da budu uticajni i da budu slušani. Zapadni svet je još uvek dovoljno bogat da može da si priušti da podržava i finansira mnoge od njihovih nepraktičnih i direktno nesvrsishodnih delatnosti. Taj sistem može sebi da dopusti luksuz da zapošljava čopore intelektualaca kako bi koristili svoju “poeziju” za hvaljenje postojećeg sistema, za prodaju koncepta pozitivnih prava, za zastupanje konstruktivističkog koncepta ljudskog delovanja (umesto spontane ljudske delatnosti), za promociju vrednosti koje su u suprotnosti sa slobodom. 

Moramo da shvatimo tu savremenu verziju svetskog socijalizma, jer naši stari pojmovi mogu da budu nedostatni za razumevanje nekih suštinskih karakteristika sveta koji nas danas okružuje. Možda ćemo otkriti i da je nastavljanje sa upotrebom termina “socijalizam” promašeno. 

4. Ovo me dovodi do sledećeg problema. Nakon potpune diskreditacije komunizma i u trenutku nesporne krize evropske socijaldemokratije, otvoreno zastupanje socijalizma je postalo nedovoljno privlačno za većinu intelektualaca. Danas je na Zapadu teško pronaći intelektualca koji želi da bude “in” i da bude uticajan a koji bi sebe nazvao socijalistom. Otvoreni socijalizam je izgubio svoju privlačnu snagu i danas ne treba da ga smatramo glavnim protivnikom naših ideja. 

Antiliberalne ideje se danas formulišu, šire i propovedaju kao ideologije ili “izmi”, koje – bar formalno i nominalno – nemaju ništa zajedničko sa eksplicitnim tradicionalnim socijalizmom. Međutim, te ideje su mu veoma slične. Uvek je po sredi ograničavanje (ili uslovljavanje) ljudskih sloboda, ambiciozni društveni inženjering, neobuzdana strast da se ljude “prisili na dobro” protiv njihove volje od strane onih koji su pozvani (T. Sowell), potiskivanje standardnih demokratskih metoda alternativnim političkim procedurama, i uvek je po sredi osećanje superirnosti intelektualaca i njihove ambicije. 

Imam na umu pokret zelenih (environmentalism) (sa njihovim principom “prvo Zemlja a ne sloboda”), radikalno ljudskopravaštvo (radical humanrightism) (zasnovano – kao što je de Džejsi precizno pokazao – na nerazlikovanju prava i “pozitivnih prava”), ideologiju “građanskog društva” (ili “komunitarizam”), koja nije ništa drugo do verzija post-marksističkog kolektivizma koji traži privilegije za organizovane grupe, a kao posledicu toga dobijamo refeudalizaciju društva. Takođe imam na umu multikulturalizam, feminizam, apolitični tehnokratizam (zasnovan na resantimanu prema politici i političarima), internacionalizam (a naročito njegovu evropsku verziju pod imenom "evropejstvo") i naglo narastajući fenomen koji nazivam NGO-izam. 

Svi oni predstavljaju ideološke supstitute socijalizma. Svi oni nude intelektualcima nove mogućnosti, novi prostor za delovanje, novu nišu na tržištu ideja. Suočavanje sa otim novim “izmima”, njihovo raskrinkavanje i oslobađanje od njih, može biti teže nego u prošlosti. Ono može biti komplikovanije od borbe protiv starog, eksplicitnog socijalizma. Svako želi da živi u zdravom okruženju; svako želi prevaziđe usamljenost fragmentarnog postmodernog društva i da uzme učešće u pozitivnim aktivnostima različitih klubova, udruženja, fondacija i dobrotvornih organizacija; skoro svako je protiv rasne, religijske ili polne diskriminacije; mnogi od nas su protiv prekomerne moći države, itd. Demonstriranje opasnosti od takvih prilaza, stoga, često može da znači da duvamo u vetar. 

5. Te alternativne ideologije, i pored toga što je njihovo jedinstvo još uvek nejasno, nestabilno i neartikulisano, imaju prođu, naročito tamo gde ne nailaze na dovoljan otpor, gde nalaze ne plodno tle da cvetaju, u zemljama (ili čitavim kontinentima) gde su sloboda ( i slobodno tržište) teško oštećeni dugotrajnim kolektivističkim snovima i iskustvima i tamo gde su intelektualci uspeli da steknu i održe svoj veoma jak uticaj i društveni status. Imam, naravno, na umu pre Evropu nego Ameriku. Upravo Evropu gde smo svedoci kako postdemokratija istiskuje demokratiju, gde dominacija Evropske unije zamenjuje demokratske aranžmane u zemljama članicama, gde je Hajekova "paravlada", povezana sa organizovanim interesima uspešna u rukovođenju politikom, i gde čak i neki liberali - u svojoj opravdanoj kritici države - ne vide opasnost od ispraznog evropejstva i od duboke (i sve dublje), no ipak samo birokratske unifikacije čitavog evropskog kontinenta. Oni aplaudiraju rastućem formalnom otvaranju kontinenta, ali ne vide da eliminacija nekih granica bez stvarne liberalizacije ljudskih aktivnosti "samo" gura vladu naviše, što znači do nivoa gde nema demokratske odgovornosti i gde odluke donose političari koje su imenovali političari, a ne građani na slobodnim izborima. 

Evropski ustav je bio pokušaj da se takav sistem nametne i konsoliduje u zakonskoj formi. Bio je to pokušaj da se on konstituiše. Stoga je više nego važno što su francuski i holandski referendumi okončali tu stvar, što su prekinuli jedan naizgled ireverzibilan proces u pravcu "jačanja Evrope" i da su, nadamo se, pokrenuli ozbiljnu diskusiju - nazvanu u evrogovoru "periodom refleksije". Ne smatram da će taj dozvoljeni period refleksije, koji je organizovan odozgo, otići dovoljno daleko da otkrije duboko ukorenjenje uzroke tekućih evropskih problema. Taj period, ipak, otvara vrata. Treba da iskoristimo tu mogućnost za preostale građane koji čine naše društvo slobodnim, demokratskim i prosperitetnim. 

To je politički sistem koji ne sme biti uništen postmodernom interpretacijom ljudskih prava (sa njenim naglaskom na pozitivnim pravima, dominacijom grupnih prava i ovlašćenjima nad individualnim pravima i odgovornostima i denacionalizacijom građana), slabljenjem demokratskih institucija koje imaju nezamenljive korene isključivo na teritoriji država, gubitkom neophodne koherentnosti različitih društvenih entiteta izazvanog "multikulturalnošću", rascepom širom kontinenta (omogućen kada su odluke donete na nivou koji je veoma udaljen od individualnog građanina i gde su glasači čak više rasuti nego u suverenim državama). 

To je ekonomski sistem koji ne sme biti oštećen prekomernom vladinom regulativom, fiskalnim deficitom, teškom birokratskom kontrolom, pokušajima da se usavrši tržište sredstvima konstruisanja "optimalnih" tržišnih struktura, velikim subvencijama privilegovanim ili zaštićenim industrijama i firmama, rigidnostima na tržištu radne snage itd. 

To je socijalni sistem koji ne sme biti uništen svim zamislivim vrstama stvari koje obeshrabruju, naročito ne velikodušnim isplatama iz repertoara države blagostanja, redistribucijom u velikim razmerama i brojnim formama vladinog paternalizma. 

To je sistem ideja koji će biti zasnovana na slobodi, ličnoj odgovornosti, individualizmu, prirodnoj brizi za druge i istinskim moralnim ponašanjem u životu. 

To je sistem veza i odnosa pojedinačnih zemalja koji ne sme biti zasnovan na lažnom internacionalizmu, nadnacionalnim organizacijama i pogrešnim shvatanjem globalizacije i spoljašnjosti, već na duhu dobrosusedstva slobodnih, suverenih zemalja i međunarodnih paktova i sporazuma. 

Tvorci Mont Pelerin društva, Hajek i Fridman, zajedno sa drugima, uvek su insistirali na borbi za ono što deluje politički nemoguće. Mi treba da nastavimo da radimo isto. 

Bibliografija: 

Aron, R., The Opium of the Intellectuals, London, Secker & Wartburg, 1957 

Barry N., "The European Constitution: a requiem?" The Freeman, Ideas on Liberty, October 2004 

Fonte J., “Democracy´s Trojan Horse”, The National Interest, Number 76, Summer 2004 

von Hayek, F., “The Intellectuals and Socialism”, The University of Chicago Law Review, Spring 1949 

von Hayek, F., Law, Legislation and Liberty, vol. 3, Routledge et Kegan Paul, London and Henley, 1979 

von Hayek, F., The Fatal Conceit (The Errors of Socialism), Routledge, London, 1990 

de Jasay, A., “Free-Riding on the Euro”, The Library of Economics and Liberty, September 17, 2003 

Kimball, R., “Raymond Aron and the Power of Ideas”, The New Criterion Vol. 19, No. 9, May 2001 

Klaus, V., “The Third Way and Its Fatal Conceits”, Speech at the Mont Pelerin Society Regional Meeting,Vancouver, Canada, August 30,1999 

Klaus, V., “Back to Europe or Avanti Into the European Union?”, Speech at the Mont Pelerin Society Regional Meeting, Bratislava, Slovak Republic, September 10, 2001 

Klaus, V., “Reflections on the Current Situation in Europe”, Speech at the Mont Pelerin Society Meeting, Chattanooga, U.S.A., September 18, 2003 

Klaus, V., “The Czech Republic’s Transition, European Problems, and the Fraser Institute”, in Celebrating Freedom, Fraser Institute, Vancouver, Canada, 2005 

Klaus, V., On the Road to Democracy: The Czech Republic from Communism To Free Society, National Center for Policy Analysis, 2005 

Nozick, R., “Why do Intellectuals Oppose Capitalism?”, CATO Policy Report, No. 1, 1998 (Prevod teksta na srpski jezik dostupan na Katalaksiji) 

Schumpeter, J. A., Capitalism, Socialism and Democracy, New York, Harper & Row, 1942 

Sowell, T., The Vision of the Anointed, New York, Basic Books, 1995 

Williams, J. K., “Intellectuals, Moralists and The Free Market”, The Freeman, February 1982, Vol. 32, No. 2

Jozef Šumpeter: Povremeni austrijanac

Kada bi neko sproveo akademsku anketu sa pitanjem ko je najveći austrijski ekonomista, šanse su da pobednik ne bi bio ni Ludvig von Mizes ni Fridrih fon Hajek kao što to poklonici austrijske škole ekonomije priželjkuju, već Jozef Alojz Šumpeter.Hajek je dobro poznat u ekonomskim krugovima, mada ne toliko zato što ga mejnstrim ekonomisti danas čitaju, koliko zbog toga što se nalazi na spisku dobitnika Novelove nagrade za ekonomiju. Ekonomistima je mnogo manje poznato zašto je dobio Nobelovu nagradu. Hajekova dva eseja o znanju i ekonomiji iz 1937. i 1945. godine spadaju u onu vrstu radova na koje svi vole da se ovlaš pozovu, ali retko koji ekonomista koji nije istovremeno i pasionirani libertarijanac se potrudi da ih ozbiljno pročita i razume. Mizes je ikona austrijske škole i klasičnog liberalizma, ali tužna istina je da je malo današnjih ekonomista na vodećim zapadnim univerzitetima uopšte i čulo za njega. Mizesa danas u ekonomskom mejnstrimu uglavnom ignorišu, delom zbog ideološke odbojnisti prema doslednoj vrsti klasičnog liberalizma koji je zastupao, delom zbog deduktivnog i antiempirijskog metoda koji je preporučivao a koji je danas za ekonomistu kome je stalo do karijere najbolje izbegavati. Kako je ekonomska istorija i istorija ekonomske misli na modernim univerizitetima uglavnom zanemarena ili se u najboljem slučaju svodi na izborni predmet, ne može se reći ni da se Šumpeterova ekonomija previše čita. Ali njegovo ime se uvek negde provlači, pominje se i citira, i to ne samo od strane ekonomista, nego sa dobrim razlogom i političkih filozofa i sociologa. Što zbog zbog ekonomskih i političkih teorija, što zbog obilja prigodnih citata ili ličnih anegtoda, Šumpeterovo ime je danas pristutno ne samo u akademskim radovima nego možda još i više u popularnoj publicistici.

Ako sumiramo najveće ekonomske doprinose Jozefa Šumpetera, to bi bili teorija preduzetništva, konkurencije i razvoja, teorija i istorija poslovnih ciklusa i istorija ekonomske misli. Politički doprinos je ostao upamćen kao šumpeterijanska teorija demokratije, cinični ali ispravni pogled koji demokratiju vidi kao običnu borbu političkih elita za glasove koji bi ih doveli na vlast. U doba kada je demokratija sve više dobijala normativnu dimenziju i umesto načina vladanja počela da označava vrhunsku društvenu vrednost, Šumpeter je revolucionarno odbacio takav romantični pogled i zamenio ga realističkim i instrumentalnim viđenjem demokratije ne kao vrednosti, nego kao običnog metoda borbe za vlast.

Kao ličnost Šumpeter je uvek bio zanimljiv za novinare i sopstvene studente, a biografi kažu da je i sam od malena sanjao da bude neka vrsta glamurozne javne ličnosti. Bio je prvi ministar finansija Austrije posle Prvog svetskog rata, u vreme hiperinflacije (za koju mu se ne može pripisati odgovornost). Postao je milioner i bio generalni menadžer velike austrijske banke, ali kada je ona bankrotirala to je i njega dovelo u dugove koje je skoro do kraja života otplaćivao. Javno se hvalio se da ima ambiciju da postane najveći ljubavnik u Beču, najbolji konjanik u Austriji i najveći ekonomista na svetu. Kada bi ga kasnije pitali kako ide ostvarenje starih zamisli odgovarao bi: „Ne ide mi baš najbolje s konjima.“ Imao je i velike lične tragedije, iz kojih je izlaz pokušavao da nađe fanatičnim radom. Delom zbog toga je autor knjiga i članaka u ukupnom obimu od oko pedeset hiljada stranica – od teorije razvoja, preduzetništva i poslovnih ciklusa do možda najgrandioznije istorije ekonomske misli koju je jedan pojedinačni autor ikada sastavio ( „Istorija ekonomske analize”, posthumno objavljena 1950.). Osim maternjeg nemačkog i tečnog engleskog govorio je francuski, italijanski, latinski, a u noći kad je umro na noćnom stočiću su ostale Sofokleove drame u originalu na starogrčkom.

Ne bi bilo sumnje ko je najpoznatiji austrijski ekonomista i u akademiji i u javnosti, samo kada bi postojao odgovor na pitanje – da li je Šumpeter zaista bio austrijski ekonomista? Rođen u češkom delu Habsburške monarhije iz mešovitog austrijsko-češkog braka, Jozef je odrastao u Gracu i Beču, a kasnije živeo još u Egiptu, Engleskoj, Nemačkoj i SAD. Ali biografija je poznata. Pitanje na koje se ređe čuje odgovor je da li je Šumpeter bio austrijanac sa malim ‘a’ – to jest, da li se može smatrati pripadnikom tradicionalne austrijske škole ekonomije?

Robert Solow ga je jednom nazvao l’enfant terrible austrijske škole. Svojim austrijskim savremenicima je zadavao glavobolje, a današnji austrijanci ga se uglavnom prećutno odriču. Malo šta ćete naći o njemu na sajtu Mises instituta, uAustrian Economics Review i drugim časopisima pokreta, nećete čuti ništa na seminarima austrijskih ekonomista, niti imati nešto njegovo u lektiri kursa austrijske ekonomije na George Mason univerzitetu, jedinom mestu gde takav kurs formalno postoji.

Mizes, generacijski drug sa kojim su zajedno išli na časove, je navodno govorio: „Siromah Jozef, nikad nije do kraja shvatio“. Šumpeter je bio nesumnjivi pobornik slobodne tržišne privrede, ali utisak je da nije razumeo funkcionisanje tržišta na način karakterističan za prave pripadnike austrijske škole. Kako inače objasniti da jedan austrijanac, klasični liberal i vatreni zagovornik kapitalizma, u svojoj najpopularnijoj knjizi (Kapitalizam, socijalizam i demokratija, 1942.) tvrdi da kapitalizam ne može preživeti, a da socijalizam može lepo funkcionisati? Pravi austrijanci, kao što će ubrzo biti reči, skoro da su sebe definisali negativnim stavom u debati o praktičnoj mogućnosti socijalizma.

Austrijska škola ekonomije je počela sa Karlom Mengerom 1870-ih godina. Do 1930-ih godina se održavala u Beču sa ekonomistima i politički uticajnim ličnostima kao što su u prvoj generaciji posle Mengera bili Eugen Bem Baverk i Fridrih fon Vizer, u sledećoj Ludvig fon Mizes i sam Šumpeter, i na kraju Fridrih fon Hajek. Sa dolaskom nacizma 1930-ih većina njih emigrira u Englesku i Sjedinjene Države. Neki , kao Mizes, su to morali da urade zbog antisemitizma, a drugi kao Hajek i Šumpeter koji su bili katolici, zbog protivljenja nacističkom režimu i dolazećim događajima. To je praktično označilo kraj austrijske škole u Austriji i ona se onda prenosi u Sjedinjene Države, gde Mizesovi učenici Rothbard i Kirzner inspirišu novu generaciju ekonomista koja traje sve do danas.

Dok je austrijska škola počela kao geografska odrednica, prelaskom u SAD pri njenom definisanju postaje važnija metodološka dimenzija. Prelomni događaj je debata o mogućnosti centralnog planiranja u komunizmu koju su tokom 1930-ih Mizes i Hajek vodili sa tada vodećim ekonomistima neoklasičnog mejnstrima, kao što su bili Oskar Lange i Aba Lerner. Mizes i Hajek su u manjini i tvrde da centralni planer ne može da reši problem informacija i znanja o upotrebi resursa, jer takve informacije samo tržište može da generiše. Ukidanjem tržišta nastaje mrak, nema cena da signaliziraju šta, gde, kome i koliko je potrebno, i planeri jednostavno ne mogu da znaju šta treba raditi da bi se iz ograničenih resursa zadovoljile neograničene potrebe. Većina profesije nije imala razumevanja za njihov argument, austrijanci su u očima ekonomista izgubili debatu, i od tada polako počinju da budu percipirani kao posebna, drugačija škola, odvojena od neoklasičnog mejnstrima.

Vremenom mejnstrim upada dalje u kolektivizam i holizam. Počev od 1940-ih dešavaju se bar tri promene koje sve očiglednije odvajaju austrijance od neoklasičnog mejnstrima. Prvo, pod rastućim uticajem kejnzijanizma, mejnstrim ekonomisti se sve više bave makroekonomijom i operišu agegatnim veličinama kao što su društveni proizvod, investicije i štednja. Nasuprot tome, u austrijskoj školi makroekonomija praktično ne postoji – postoje samo interakcije pojedinaca, ekonomske veličine kao što su troškovi i koristi se smatraju isključivo subjektivnim ocenama, a agregiranje takvih subjektivnih ocena nema naučnog smisla. Drugo, u želji da ekonomiju učine respektabilnom po ugledu na ’prave’ nauke poput fizike, mejnstrim ekonomisti idu sve dalje u formalizam, u matematičko izražavanje argumenata. Za austrijance to je samo privid nauke, oni se protive transplantaciji metoda iz prirodnih nauka u ekonomiju kao nauku o akciji pojedinca. Austrijanci zadržavaju tekst umesto jednačina kao glavnu formu izražavanja. I na kraju, pod uticajem logičkog pozitivizma, mejnstrim sve više prihvata empirijsko testiranje hipoteza kao dominantnu metodologiju. Za austrijance ekonomija je pre svega logika, glavni metod je dedukcija, oni tvrde da su empirijski testovi u društvenim naukama nepouzdani i odbijaju da ih prihvate kao naučni dokaz.

Ako se škola definiše metodološki po ovim kriterijumima, pri pokušaju određivanja Šumpeterovog austrijanizma glavni problem je njegova nekonzistentnost kao autora.Za razliku od recimo Mizesa kao austrijanca ili Friedmana kao neoklasičara, teško je reći šta Šumpeterova prepoznatiljiva metodologija ili koji je njegov skup polaznih pretpostavki. Kod njega je to uvek nešto različito.

U svojima teorijima konkurencije, preduzetništva ili ekononomskog razvoja, Šumpeter je verovatno austrijanac čak i u najstrožijem metodološkom smislu. Ove njegove teorije su deduktivne, individualističke, i tipično austrijski nemaju u vidu ’ekonomiju’ kao celinu, nego gledaju na tržište kao na skup interakcija između pojedinaca. Dok su se mejnstrim ekonomisti već počinjali da se bave matematičkim modelima tržišne alokacije, Šumpeter je razvoj video kao spontanu evoluciju, kao proces koknukrencije i koordinacije, sa posebnom ulogom koju preduzetništvo i inovacije imaju u tome.Blizak austrijanizmu je i u svojoj teoriji demokratije, gde demokratiju vidi kao ništa više od metoda izbora vlade, i to takvog u kojem se pojedinci bore za glasove uglavnom nezainteresovanog glasačkog tela. Reč je o pristupu iz kojeg se rodila teorija javnog izbora, bliski rođak austrijske škole koji će uzeti maha dvadesetak godina kasnije.

Međutim, u pomenutoj debati o socijalizmu koja je označila konačni raskid austrijanaca sa mejnstrimom, Šumpeter, iako nesumnjivi pobornik kapitalizma, za žaljenjem zaključuje da kapitalizmu dolazi kraj, dok socijalizam sasvim sigurno može dobro funkcionisati. On nije bio direktni učesnik debate i njegovi razlozi za kraj kapitalizma su uglavnom sociološki – kapitalizam ne nestaje iz ekonomskih razloga nego zbog neobjašnjive odbojnosti ljudi prema njemu – ali sama činjenica da je zauzeo stav da socijalizam uopše može funkcionisati, upućuje da Mizesa i Hajeka nije ozbiljno shvatio. To možda i ne bi bio veliki problem kod nekog drugog pitanja, ali u debati o socijalizmu Mizesov i Hajekov argument je austrijski argument par exellance.U njemu je sažeto sve što austrijska škola ima da kaže. Ako je Šumpeter austrijanac, onda je jedini austrijanac koji se nije složio sa austrijskom stranom u ovoj debati.

U svojoj teoriji poslovnih ciklusa on se još više udaljava od austrijske škole. Ovog puta to nije zato što postoji druga, „austrijska teorija poslovnih ciklusa“ Mizesa i Hajeka koja se razlikuje od njegove, nego zato je njegov konfuzni obimni rukopis o teoriji poslovnih cklusa (Poslovni ciklusi, 1939.) možda i bliži direktnim neprijateljima austrijske škole – nemačkom istoricizmu i čak hegelijanizmu – nego austrijskom deduktivnom metodu. Svoju teoriju poslovnih ciklusa Šumpeter ne zasniva na ponašanju ljudi, institucionalnim podsticajima ili problemima cenovnih signala kao što bi tipični austrijanac uradio, već pre svega na obimnim istorijskim podacima. Da stvar bude gora, upušta se u predviđanje budućih ciklusa jer se oni navodno istorijski ponavljaju u manje više pravilnim razmacima. To je možda dobra ekonomska istorija, ali teško može da bude teorija, i posebno nije teorija u austrijskom smislu. Od samih svojih početaka austrijska škola je isticala da istorijski podaci ne govore ništa o budućim kretanjima i da se zakonitosti tržišta mogu otkriti jedino prostom dedukcijom, počev od prve premise da racionalni ljudi deluju na podsticaje. Empirijski podaci, koje je u društvenim naukama bolje nazivati istorijskim, su za predviđanje budućnosti beznačajni. Za razliku od prirodnih nauka, u ekonomiji nema kontrolisanog eksperimenta. Kada je svaka sledeća situacija različita, kao što je neminovno slučaj u ekonomiji, empirijski odnosno istorijski podaci nemaju veliku vrednost.

Nisu samo njegovi različiti tekstovi ovako protivrečni u metodološkom smislu, već je Šumpeter u izvesnom smislu bio protivrečan i kao ličnost. Reč je o ekonomisti koji je slavu stekao kao veliki narator, da bi onda pred kraj života počeo da priča a važnosti formalizma, odnosno matematičkog izražavanja u ekonomiji. Njegov izlet u empirijske metode nije bio slučajan, nego je njime bio dovoljno oduševljen da je inicirao osnivanje Društva ekonometričara. Najpoznatiji je teoretičar inovacija i preduzetništva do današnjeg dana i originalni autor ciničnog pogleda na demokratsko politikantstvo, a u praksi je, van svojih akademskih knjiga i radova, zagovarao državno prepoznavanje i podsticanje nacionalnih privrednih šampiona.

Ne samo da je pred kraj života postao fasciniran formalizmom, nego je za Šumpetera, kao velikog istoričara ekonomske misli, najbolji ekonomista svih vremena bio – Leon Valras. Ali Valras je tvorac teorije ekonomske ravnoteže, početka svega što je pogrešno u današnjoj neoklasičnoj ekonomiji. Teorija opšte ravnozeže ima posebnu ulogu u putu neoklasične ekonomije u formalizam i njenom pretvaranju u samodovoljnu igru rešavanja matematičkih problema sa malo dodira sa spoljnim svetom. Tu nije problem samo u formaliznu, jer je u Šumpeterovo vreme on nije bio ni blizu onoga što će postati do 1980-ih, nego i u samom konceptu. Austrijanci ne vole ekvilibrijume u ekonomiji. Ne samo da mehanički koncept ravnoteže ili ekvilibrijuma ništa ne objašnjava, nego čak i stvara pogrešnu sliku funkcionisanja tržišta. Unošenje koncepata iz mehanike ili prirodnih nauka u ekonomiju kao prakseologiju, u nauku o delovanju pojedinaca i interakcijama između njih, je pre svega loša nauka. Drugo, Valras je jedan od začetnika marginalističke revolucije u ekonomiji, zajedno sa Dževonsom i Mengereom. Valras, Dževons i otac austrijske škole Menger, su istovremenom ali nezavisnom spoznajom da u ekonomiji nema objektivnih ’vrednosti’ nego da su za formiranje cena na tržištu važne samo naše lične, subjektivne procene koristi, postali osnivači moderne ekonomije. Ali razlika između njih trojice je postojala u samom početku – nisu slučajno iz Valrasove škole nastali mehanicistički i matematički orijentisani Samuelson i Arrow, a iz Mengerove filozofski orijentisani Mizes i Hajek. Kako onda objasniti da je jednom austrijancu, ako je austrijanac, omiljeni ekonomista Valras?

Sve ove protivrečnosti su jedan od razloga zbog kojeg je Šumpeter ostao jedan od retkih zaista velikih ekonomista koji nema utemeljenu školu sledbenika. Posle slave koju je stekao u Evropi postao je vodeća ekonomska zvezda Harvarda, tamo predavao budućim Nobelovcima i bio jedan od najomiljenijih profesora, postao prvi stranac izabran za predsednika Američke asocijacije ekonomista. Ali sve to mu nije pomoglo za sobom ostavi bilo kakvu skupinu sledbenika. U poređenju sa Kejnsom koji ga je možda jedini za života nadmašio po uticaju, Šumpeterov uticaj je posle smrti uglavnom rastao i danas je, ukupno uzevši, Šumpeter možda i relevantniji od Kejnsa.Ali to nije zbog nekog celovitog skupa ideja kao što je slučaj sa nekim drugim ekonomistima, nego zbog pojedinačnih, izolovanih ideja u raznim oblastima i slučajnih, međusobno nepovezanih pasosa. Ne samo nikada nije bilo ‘šumpeterijanaca’, nego je iz istih razloga i njega samog, kao što vidimo, teško svrstati u bilo šta. Ekonomski pisci to najčešće izbegavaju tako što ispred njegovog imena jednostavno stave pridev „austrijski“, a čitalac neka onda razmišlja da li se to odnosi na nacionalnost ili na pripadnost školi mišljenja.

Koliko god je bio nekonzistentan ako se gleda ceo opus, Šumpeterova pojedinačna dela su ostala klasici. Čak i iz tih knjiga nije celina poruke ono što je ostalo nezaboravno, nego radije pojedinačni fragmenti koji se danas na raznim stranama citiraju kao biseri. U „Kapitalizam,socijalizam i demokratija“, postoje barem tri sasvim odvojena fragmenta koja su postala obavezna literatura na različitim katedrama: prvi je njegova uvodna kritika Marksa, drugi je rasprava o kapitalizmu kao procesu kreativne destrukcije i treći je teorija demokratije. Neko je o Džonu Kenetu Galbrajtu rekao da kada ga čitate imate utisak da je pun otrcanih fraza – sve dok ne shvatite da su to njegove originalne reči koje su onda ušle u svakodnevni govor i postale poznate fraze. Slično je sa Šumpeterom. Možda je najpoznatiji po frazi „kreativna destrukcija“, kojom je označavao proces konkurencije na tržištu kojim se inferiorne alokacije resursa kontinuirano zamenjuju efikasnijim alkoacijama. Ali postoji još jedna njegova, već odavno dovoljno čvrsto usvojena fraza da retko ko ikada pominje prvog autora. To je „metodološki individualizam“, izraz koji se prvi put može naći kod Šumpetera u Teoriji ekonomskog razvoja, knjizi koju je 1908. napisao kao mladi profesor univerziteta u Černovecu, današnjoj Ukrajini.

Na jednoj konferenciji Milton Friedman je proglasio da ne postoji ‘austrijska ekonomija’. Postoji samo, kaže Friedman, samo dobra ekonomija i loša ekonomija.Šumpeter preseca obe ove linije podele. Nekad jeste austrijanac metodološki i teorijski, a nekad ide u suprotne ekstreme, piše kao pripadnik nemačkog istoricizma i oduševljen je modernom neoklasikom. Najbolji je kad je u svojoj austrijskoj varijanti – to su teorija preduzetništva, razvoja, konkurencije, demokratije – sve ono što je i danas kod njega ostalo relevantno. U svojoj istoriji ekonomskih ideja, oblasti u kojoj je teško označiti bilo kakav teorijski pravac, recimo da je Šumpeter neutralan, mada indikativno je da se na njegovu kritiku Adama Smitha poziva čak i ekstremni austrijanac Rothbard. Sa druge strane, Šumpeterovi antiaustrijski „Poslovni ciklusi“, za koje se nadao da će postati njegov magnum opus, su jednoglasno proglašeni za fijasko. Zato konačnog odgovora nema. Kod Šumpetera treba, umesto pravljenja klasifikacija, nalaziti prave fragmente.

Teaser thumbnail sadržaja: 

Kapitalizam i kriza

Socijalizam je imao samo jednu krizu i nije je preživeo. Kapitalizam stalno prolazi krize i svaku preživi iako tokom svake postoje mnogi koji smatraju da mu je konačno došao kraj. Zašto socijalizam nije uspeo da preživi svoju jedinu krizu, a kapitalizam je uspeo da preživi sve svoje krize.

Odgovor treba tražiti u prirodi tih poredaka i njihovih kriza. Kriza socijalizma je nastupila zahvaljujući njegovoj prirodi, a ne poremećaju u nekom njegovom sektoru. Socijalističke ili komunističke vlasti u Rusiji 1917. i zemljama koje su kasnije 1945. sledile ruski primer u istočnoj Evropi su izvršile nacionalizaciju privatne imovine i proizvodnih resursa, delovanje tržišta zamenili birokratskim komandama koje se nazvane planska privreda i tako podvrgli čitav ekonomski život političkoj kontroli. Jedini značajniji ekonomisti koji su između 1920. i 1940. govorili da socijalizam ne može dugoročno da preživi bili su autori austrijske škole – Ludvig Mizes i Fridrih Hajek. Oni su delom sledili kritiku Marksa od strane svog prethodnika Ojgena Bem Baverka, a delom su razvili sopstvenu argumentaciju.

Osnova najačeg dela argumenta protiv mogućnosti da socijalizam dugoročno može da preživi se oslanjala na uklanjanje tržišta u socijalizmu. Ako nema tržišta, nema cena, ako nema cena, nema ključnih signala kojima se ljudi u svojim računicama i ekonomskim potezima rukovode. To znači da nije moguće ekonomsko računanje i da je usled toga nemoguće ustanoviti da li je neki posao dobar ili loš. Usled toga se ekonomske aktivnosti odvijaju odvojeno od gvozdenog zakona tržišta (cene kao signali) i usled toga mnoge aktivnosti su ekonomski neefikasne, dakle neracionalne. Uostalom, pošto ne mogu da se rukovode cenama, poslovne operacije diktiraju državni birokrati na osnovu želja političke vlasti. Za razliku od toga, u kapitalizmu potrošači upravljaju odlukama poslovnih ljudi, koji sledeći želje potrošača prodaju robe i usluge putem čega dolaze do zarade. Tako je priroda socijalizma od tog sistema stvorila krizu i trebalo je nekoliko decenija da se taj sistem sam od sebe prvo ekonomski, a onda i politički raspadne.

Krize kapitalizma su drugačije prirode. Kapitalizam ne poništava tržište i njegove sile, nego se na njima zasniva. Tržište je najbolje oruđe za rešavanje ekonomskih pitanja, ali ni ono ne mora biti savršeno. Štaviše, ono obično nema problema sa svojim sastavnim delovima, nego sa spoljašnjim faktorima – sa akcijama države. Tako veća ponuda novca, o kojoj odlučuje država, može dovesti do inflacije i pregrevanja privrede. Pohlepa u kombinaciji sa lošom regulacijom može navesti bankare da zajme i za suviše rizične poslove, pa se krediti ne vraćaju. I država propisima može terati banke da zajme za neisplative svrhe, a posledice su iste. Očekivanja mogu da podignu berzanske vrednosti iznad nivoa kada nastavak rasta više nije moguć, posle čega dolazi pad i prilagođavanje.

Najčešće krize realnog sektora u kapitalizmu su nastupale usled kolebanja privrednog ciklusa. Privreda bi jedno vreme rasla, dostizala vrhunac, posle čega bi se stope rasta usporavale i padale. Kada krivulja dosegne donju najnižu vrednost, dolazilo je do oporavka i ponovnog rasta. I stalno vrlo slično. Bankarske krize su nastupale obično iz dva razloga. Prvo su veći zajmovi koji se ne vraćaju. Drugo, nizak nivo obaveznih rezervi. Kada bi štediše čule da banka ima veće nenaplative kredite, dolazili su u povećanom broju po svoj novac. Banka nije bila u stanju da ga isplati, a onda su i druge štediše išle u svoje banke, iz bojazni da i njima ne propadne novac. Banke naravno nisu mogle da izdrže nagli pritisak štediša, čak ni one koje nisu imale sporne plasmane. Banke bi tome mogle odoleti samo sa rezervama od 100%, ali što bi onda zajmile. Slično se dešavalo i pri niskim bankarskim rezervama. Sledio je juriš na banke, koje bi se zatvarale, prestajale da rade neko vreme. Posle par nedelja ili meseci, banke bi nastavljale da rade i prilike bi se normalizovale.

Slično je bilo i sa berzanskim krizama. Posle perioda rasta berze, neki veći investitor posumnja da je dalji rast moguć i proda akcije da bi novac uložio u neki drugi posao. Ako ga u tome bude sledio dovoljan broj drugih, neminovan je pad berzanih vrednosti, koji može da ima i dimenzije berzanskog kraha.

Krize u kapitalizmu mogu da počnu u nekom sektoru, ali ne moraju ostati tamo, mogu da se prenesu i na druge sektore. Ako dođe do bankarske krize, zajmova će biti manje, poskupeće krediti i poslovanje realnog sektora će biti teže. Pad prodaje i profita u realnom sektoru će dobiti izraza u padu vrednosti firmi, što će se reflektovati i na berzi. Ili drugim redom, pad berzi sprži neku količinu novca, krediti opet moraju da poskupe, realni sektor uzima manje kredita, opadaju proizvodnja i profiti, privremeno nestaju neka radna mesta...

Velika ekonomska kriza

Kriza 1930-ih se smatra najvećom krizom u istoriji kapitalizma. Prethodila joj je manja kriza 1920-21. i period prosperiteta između. Kriza je počela padom berze. Ubrzo se prenela na banke i realni sektor. Teško da bi kriza imala te razmere, da je država nije produbila višestrukim greškama ili kako se to danas kaže – greškama u makroekonomskoj politici. Tri su takve velike greške urađene na početku, a kasnije im je pridružena četvrta – velike državne intervencije u privredi.

Kada je došlo do pada berze tokom oktobra 1929. za tridesetak odsto, to je značilo da su neki pojedinci i firme izgubili novac i da će nastati kriza likvidnosti. Sistem federalnih rezervi (FED) je trebalo da pusti više novca na tržište, naravno ne za badava, nego uz odgovarajuću cenu (eskontna ili referentna stopa). Umesto toga, FED je 1930. smanjio količinu novca M1 za 6,9%, 1931 za 10,9%. Godine 1933. količina novca M1 je bila manja za 27% od 1929. Naravno, manja ponuda novca je dovela do pada proizvoda koji je 1933. pao za 29% u odnosu na 1929. Umesto da otkupljuje obveznice koje je ranije prodao klijentima, FED je emitovao nove i tako povlačio novac sa tržišta. Umesto da ga pušta. Naravno, slično je radio i kada je u pitanju „poslednji zajmodavac“, gde nije bilo potrebne emisione aktivnosti.

Druga velika greška je bilo povećanje poreza. U to vreme je postojalo mišljenje, zasnovano na Kejnzovm i kejnzijanskom shvatanju, da budžet treba da bude uravnotežen. Pošto je nastupila ekonomska kriza, u budžetu se pojavio deficit. Uz pomoć demokratske većine u Kongresu, republikanski predsednik Huver je povećao poreze da bi uravnotežio budžet, a to je bilo najveće jednokratno povećanje poreza u američkoj istoriji u mirnodopsko vreme. Porez na dohodak pojedinca je npr. povećan sa 1,5% na 4% u najnižoj, a sa 25% na 63% u najvišoj dohodovnoj kategoriji. Veliko povećanje poreza je smanjilo privatnu tražnju, što je produbilo krizu i u realnom i u bankarskom sektoru. Dohodak je 1932. pao za 13,3%, a nezaposlenost je sa 3,2% 1929. skočila na 8,7% 1930. i čak 23,6% 1932.

Vođen brigom da smanji deficit, ali i da zaštiti cene poljoprivrednih proizvoda, Kongres je povećao uvozne carine za 50%. Naravno, uvoz je drastično opao, što je pored ponude novca i povećanih poreza dalje doprinelo padu privredne aktivnosti u SAD. Ali, izgubio je i budžet, jer je 1929. od carina prikupljeno $ 602, a 1932. samo 328 miliona dolara. Zbog enormnog povećanja carina, carinski prihodi su se skoro prepolovili. Bio je to treći težak udarac koji je država zadala tržištu: povlačenjem novca prodajom obveznica (umesto da kupovinom emitovanih obveznica pušta novac), podizanjem poreza i carina – najvećim jednokratnim u mirnodopsko vreme. Sve troje je samo produbilo krizu. Oktobra 1987. berze su pale kao i 1930-ih oko 30%, ali se te krize niko ne seća, jer se 1987. država uzdržala od aktivnog mešanja i ponavljanja greške iz 1930-ih. Ni najnovija kriza ne bi bila spektakularna, ali će se verovatno produbiti, zahvaljujući pogrešnim i obimnim akcijama države.

Početkom 1930-ih država je čak pokrenula i javne radove, da bi kompenzovala pad privatnog sektora i očuvala radna mesta, dohodak, budžetske prihode i ostalo. Pažnje vredno je da je u okviru državnih intervencija 1938. osnovana Fanny Mea(Federal National Mortgage Association, FNMA) da bi povećala tražnju (likvidnost) na kućnom hipotekarnom tržištu. FNMA je kupovala hipoteke od banaka i tako im omogućavala da dođu do sredstava i daju nove hipotekarne kredite. Na to ćemo se kasnije vratiti, jer je Fanny Mea jedan od glavnih aktera najnovije krize.

Taj široki program državnih intervenija u privredi SAD je poznat kao „New deal“, a i danas ga mnogi pogrešno smatraju uspešnim. Istina je sasvim suprotna. Država je loš investitor u odnosu na privatni sektor. Da su sredstva koje je država uzela privatnom sektoru kroz poreze i potom investirala, ostala u privatnom sektoru, ona bi bila efikasnije upotrebljena, pa bi kriza bila kraća, rast dohotka u SAD bio bi viši, sačuvalo bi se više radnih mesta i bilo bi više budžetskih prihoda. A i svega drugog. Sve u svemu, država je svojim akcijama produbila i produžila krizu, stvari su krenule nabolje tek 1934-7, kada je došlo do privremenog ekonomskog oporavka, ali se kriza ponovo vratila 1938. Onda je došao II Svetski rat i država se još snažnije umešala u privredu, a posledice tog mešanja se osećaju i danas. Kejnzijanske filozofije su se promenile tek 1970-ih, tako da je posle toga počeo period privatizacije, liberalizacije i monetarizma. Došlo je do reformi u Britaniji, SAD, N. Zelandu, Australiji, Irskoj ...

Kriza 1987.

Mnoge će ovaj podnaslov začuditi. Otkud kriza 1987, toga se danas niko ne seća. Naravno da se danas niko ne seća 1987. kao ekonomski fatalne godine, poput onih iz 1930-ih, ali to ne znači da te godine nije bilo ekonomske krize. Ona je započela padom berze u Njujorku za tridesetak odsto, isto kao i 1929. Ali to je sve gde postoji analogija između dešavanja te dve godine, između kojih je proteklo skoro šest decenija.

Za razliku od 1930-ih, američka država ovaj put nije radila greške. Umesto što je povlačio novac 1930-ih, FED je 1987. brzo ponudio rezerve bankarskom sektoru. Ni porezi nisu povećavani, iako je i tada postojao rizik da se javne finansije smanje usled krize. Povećanje poreza bi samo dodatno potopilo privredu. A slično se desilo sa carinama i vancarinskim barijerama, koje te godine nisu menjane. Iako je bilo mnogo zahteva da se nešto preduzme i zaštiti američka privreda i poljoprivreda. Šta se desilo? Kriza je potrajala nekoliko nedelja, a onda su se rast i ulaganja nastavili. Drugim rečima, tržište je samo, uz malu pomoć FED prebrodilo ovu krizu. Da se država ponašala kao 1930-ih, sada bismo imali kolekciju od najmanje dve velike ekonomske krize.

Sa najnovijom krizom koja je počela 2007. javlja se nova prilika za državu, da ipak dobijemo još jednu veliku ekonomsku krizu. Još uvek je neizvesno da li će se to i desiti, ali prilika je tu, a i najave države da bi za razliku od 1987. ovu šansu mogla iskoristiti.

Kriza 2007?

Kriza 2007. počela je kao kriza hipotekarnog tržišta u SAD. Počela je tako što neki kupci vrednosnih hartija baziranih na hipotekama nisu mogli da ih unovče, a onda se ta količina bezvrednih papira naglo povećavala.

Kriza koja je počela 2007. kao teškoće jednog dela finansijskog sektora ima tri izvora. To su mešanje države u stambeno tržište, politika FED-a i podsticaji za rad bankara.

Prvo, od osnivana Fanny Mea 1938. država se sve više mešala u tržište kuća i stanova u SAD. Pošto se smatralo da su efekti Fanny Mea iscrpljeni, 1970. je osnovan Freddie Mac (Federal Home Mortgage Corporation, FHLMC) da bi davao kredite i kreditne garantije za kupovinu kuća. Iako je javnost bila ubeđena da je i to državna kuća kao Fanny Mea, Freddie je bio privatna firma. Da ironija bude veća iFanny Mea je privatizovana 1968, ali je javnost, uključujući bankare, nastavila da veruje da je reč o državnim kućama. Ali, to je imalo jednu važnu posledicu. Obaveze osiguranja hipoteka su usled navodnog državnog statusa smatrane manje rizičnim. Tako su F & F decenijama osiguravali hartije od vrednosti emitovane na osnovu hipoteka, što je garantovalo plaćanje i glavnice i kamate.

Ako je javnost bila naivna, pa verovala da su kuće državne, pa će se iz novčanika poreskih obveznika nadoknaditi eventualni gubitak, pitanje je zašto su u to verovali bankari. Jer, za razliku od javnosti, oni su morali biti obavešteni, jer su se time izlagali riziku. Odgovor je verovatno u tome da su stvari decenijama dobro funkcionisale, a bankari su imali i neposrednu korist. Pošto je percepcija rizika bila nerealno niska, to im je omogućavalo da dodatno zarade, jer su mogli da prisvoje i premiju na rizik, koji bi morali da izdvajaju i plaćaju osiguranju. Što se više smanji premija za rizik koja se plaća osiguranju, viši je profit ulaganja za hipotekarne banke. Zato su vremenom hartije od vrednosti zasnovane na subprime kreditima postale unosnije od onih zasnovanih na prime kreditima. Sve dok je pojava nevraćanja kredita retka, tj. ispod proseka za neko tržište, rizik se može sniziti diversifikacijom ulaganja.

Delatnost F & F i drugih investitora na polju hipoteka i osiguranja hipoteka bi teško mogla da se razume, ako se ne pomene jedan zakon. Jer, da nije tog zakona klijenti ne bi mogli da dobiju stambene kredite, ako ne ispunjavaju uslove za kreditiranje, što je posebno definisala svaka banka. To je zakon o obavezi davanja zajmova siromašnijim građanima i manjinama (eng. Community reinvestment act). To su tzv. „krediti koji se mogu priuštiti“ (eng. affordable credits). Neki ih zovu i sub-prime, pod-standardni, za razliku od prime, tj. standardnih. Taj zakon je donela Karterova administracija 1977, potom je pojačan u vreme Klintona 1996. i dodatno pojačan za vreme Buša 2005. Zakon je obavezivano banke da daju kredite i siromašnijim građanima, čak je pri bankama postojalo veće lokalnih zajednica koje je zajedno sa bankarima odlučivalo o kreditima. Banke su dobijale CRA rejting, koji nije bio manje značajan od njihovog kreditnog rejtinga. Time je lokalna zajednica vršila pritisak na hipotekarnu i kreditnu politiku banke.

Naknadna rekonstrukcija pokazuje da su F & F kupovali i „affordable“ hipoteke od banaka tek od 1992. Posledica državne regulative koja pritiska investitore da ulažu i u potencijalno rizične kredite (tj. klijentima čija je kreditna sposobnost sporna) bila je da je u SAD naglo skočio broj vlasnika kuća, sa 43% 1940, na 69,2% 2004.

Finansijske ustanove su na osnovu hipotekarnih kredita emitovale vrednosne hartije i prodavale ih na tržištu. Hartije su godinama imale odličnu prođu, kupovale su ih najrazličitiji kupci – investicioni i penzioni fondovi, banke, opštine, gradovi i države, itd.

Drugi faktor krize je bila politika FED-a. Posle pada dotcom tržišta 2000. FED nije vodio restriktivnu, nego blago ekspanzivnu monetarnu politiku. Stepen ekspanzivnosti je povećan posle terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. O tome je O’Driskol objavio odličnu studiju u programu Cato Institute. U oba slučaja se radilo o bojazni monetarne vlasti da ne dođe do krize, usled pada privredne aktivnosti. Jeftin novac posle 2000. samo je pomogao dalju ekspanziju hipoteka i na njima baziranih hartija od vrednosti.

Time je bila postavljena scena za veća ulaganja u teško otplative poslove. Ali, do krize ne bi došlo da nema trećeg faktora, a to je ponašanje bankara. Ponekad se kaže da je to pohlepa bankara, ali mi se čini da je to pogrešna adresa. Pohlepa po sebi nije ni dobra ni loša, ali može postati jedno ili drugo u zavisnosti od sistema podsticaja. Pohlepa je podigla zapadni svet iz materijalne bede do neslućenog standarda i bogatstva. Do toga ne bi došlo da u kapitalizmu ne preovlađuje pozitivan sistem podsticaja. Ali, pohlepa je pri lošem sistemu podsticaja vodila i povremenim velikim gubicima. Upravo u ovoj krizi je toliko primera gde je država svojim pravilima primoravala ili podsticala banke na pogrešno ponašanje. Zato ovde ne bih govorio o pohlepi, nego o ponašanju banaka, tj. bankara u uslovima pravila i podsticaja koji su ih krivo podsticali. To naravno nema veze sa slobodnim tržištem. Tako ćemo tačnije videti šta ih je navelo na ponašanje iz koga su iskrsli problemi.

Bankari na određenom tržištu imaju samo određen broj klijenata koji mogu da prođu proveru boneteta, tj. ustanovljavanja sposobnosti da otplaćuju kredit. To su klijenti kojima se daju standardni krediti. Kada se krediti za kuće podele klijentima koji mogu da servisiraju dug sa 98% i više (prime krediti), onda je s tim tržištem gotovo. Ono ne može naglo da poraste. Dalji rast hipotekarnog tržišta je moguć samo ako se kriterijumi za dodelu kredita obore i to je šansa za sub-prime kredite. To su bankari i činili. A na ulazak u ovaj posao ih je podstakla okolnost da je cena kuća i stanova u SAD neprestano rasla. To je i klijentima pomagalo da lakše dobiju kredite za refinansiranje postojećih, ako bi dolazilo do teškoća u otplati prvobitnih hipoteka. Tako je rast cena kuća pogodovao i bankarima i klijentima.

Sa druge strane, setimo se da je percepcija rizika od strane banaka i osiguranja bila niža, nego što je on bio. Tako nije bilo problema da se krediti daju bez veće ili čak ikakve provere. Ako klijent u nekom trenutku više ne može da plaća dug, kuća se proda, još se na tome zaradi, jer je vrednost kuća porasla od vremena kada je prodata i kada je na nju stavljena hipoteka. Tražnja je bila snažna, tako da nije bilo nikakvih problema za novu prodaju. Tako je stvorena iluzija da je ovo odlično isplativ i potpuno nerizičan posao. Naravno, u ekonomiji takvih poslova nema.

U to su se svi uverili kada je 2005-2006. cena kuća u SAD (ali i drugde, recimo u Irskoj) počela da pada, posle 15 godina neprekidnog rasta. Pad cena je pogodio i građane i bankare. Građani više nisu mogli lako da dobijaju refinansirajuće kredite, bilo za potrošnju ili otplatu postojećih hipoteka. Smanjenje potrošnje je dovelo do pada tražnje i pada ekonomske stope rasta. Pošto je pad cena kuća otežao refinansiranje, hipoteke i na njima zasnovane hartije od vrednosti su naglo postali mnogo rizičniji. A pošto se povećao broj onih koji ne mogu da otplaćuju kredite, osiguranje kredita je poskupelo. Nije čudo da su F & F postali prve žrtve promena situacije na tržištu, jer su osiguravali oko 50% hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti u SAD.

Kada je cena kuća krenula nizbrdo, finansijske ustanove koje se uključene u poslove na tom sektoru su se držale varljive nade, da će pad cena biti mali ili privremen. U međuvremenu bi iz sopstvenih rezervi pokrivali trenutne gubitke, posebno usled smanjenja otplata kredita i povećanja premije na rizik. Ili bi ako zatreba uzeli kredite, dok se tržište ne normalizuje. Za prvopomenuti problem rešenje se videlo u prodaji kuća bankrotiranih vlasnika novim vlasnicima, koji će moći servisirati kredit. Ali, zbog pada konjunkture u SAD dohoci su padali, pa je padala i tražnja za kućama. Naglo povećanje ponude kuća je naravno dodatno snižavalo njihovu vrednost i produžavalo vreme traženja novog kupca.

Kako su se kumulirali gubiti na hipotekama i u osiguranju istih, vrednost firmi koje su imale te hartije je opadala, pa im je to otežavalo da dođu do novih sredstava, kako bi premostili trenutne teškoće. Čak su i kreditne ustanove koje su imale valjana ulaganja bile pogođene, jer su vrednost hipoteka i na njima zasnovanih hartija od vrednosti morali da preračunavaju prema tržišnoj vrednosti koja se postizala na sličnim papirima drugih firmi. Pošto je bila velika ponuda, cena tih hartija na tržištu je padala i tako je smanjivana vrednost portfolia i firmi koje su imale dobre papire i koje ih nisu ni nudile na prodaju. Usled toga je bilo nemoguće ustanoviti koliki su gubici na ovom tržištu, jer su se neprestano menjali. Tako su u mnogim investicionim kućama teškoće koje su se smatrale prolazinim prerastale u konačne i to je bila sudbina koja je – svaku svojim tempom – dočekivala Bear Stearns, F & F, Lehman Brothers, AIG, itd.

Što menadžeri banaka i osiguranja ne prodadoše te papire, kada su videli da su visokorizični, protivno ustaljenom verovanju da nisu? Naravno da su to neki pokušali, ali nije išlo, jer je ponuda naglo postala ogromna, a tražnja nikakva. Posledično, cene hartija od vrednosti su se survale.

U svemu je nejasno zašto država spašava investicione banke i osiguranje koji su vezani za hipotekarno tržište. Svakog dana propadaju pekare, benzinske pumpe, sve vrste firmi. I nikome ne pada na pamet da ih spašava. Ljudi gube mnogo zahvaljujući pogrešnim izborima, ali niko ko je spiskao pare na kocki ili izgubio u malom biznisu ne ide kod države da traži pomoć.

Zašto bi banke i osiguranje bili privilegovani? Teško je reći. Kao objašnjenje se nudi, da u slučaju propasti banaka koje su izgubile mnogo na hipotekarnom tržištu, ne bi imao ko da zajmi. To je pogrešan razlog. Prvo, ovo je samo deo finansijskih tržišta. Ostatak kreditnog tržišta normalno funkcioniše. Krediti za druge namene, kao što su automobili, tehnika, putovanja, itd. normalno funkcionišu. I ti delovi verovatno ne bi bili ni dotaknuti krizom, ako država socijalizacijom gubitaka hipotekarnu krizu ne bi tamo prenela. Drugo, da li je logično da nema ko da zajmi, a da ima mnogo njih kojima zajmovi trebaju. Naravno da nije. Tamo gde ima tražnje, naći će se i ponuda. Naravno, cena kapitala neće biti kao pre krize, nego viša. Kreditiranje je posebno olakšano u naše vreme zahvaljujući modernim tehnologijama. Najmanji je problem naći parnera za posao, glavno je da znate šta hoćete. Prema tome, ni ovo opravdanje za intervenciju države nije dobro.

Ima li izlaza?

Šta sada? Šta treba ili ne treba uraditi da se izbegnu greške iz 1930-ih? Kapitalizam je o tome da ulažes, čime neminovno rizikuješ. Ako dobiješ, dobro je. Što dobiješ više, to bolje. Ako izgubiš, onda treba da snosiš trošak. Deo stručnjaka i dalje tako razmišlja.

Ali gotovo svi političari, deo stručnjaka i veći deo javnosti je za intervenciju države. Neke intervenije su već napravljene. Podržavljene su dve banke, jedna velika osiguravajuća kuća i dve hipotekarne kuće, F & F, od kojih je jedna nekada bila državna, a druga nikada nije. Postoje i ideje da se količina intervencija poveća, govori se o $ 700 mlrd pomoći države firmama u nevolji, neki navode čak i više.

Ako država interveniše, ona šalje poruku da se briše razlika dobrog i lošeg poslovanja. Ta razlika je ono što drži disciplinu na tržištu. Ovako bi se dobit privatizovala, a gubici socijalizovali. To je ono što se dešavalo i u socijalizmu, samo ne u jednom sektoru, već u čitavoj privredi.

Zašto akcije države neće rešti nego produbiti krizu. Umesto da je plate oni koji su investirali „grlom u jagode“ i oni koji su kupovali kuće i ostalo iako su znali da možda neće moći da ih otplate, država ih amnestira, a teret tovari na poreske obveznike, koji nemaju nikakvu odgovornost za nastanak ove krize. Upravo usvojeni paket od $ 700mlrd državne pomoći, iznosi više nego što je SAD koštao irački rat i više od 5% od sadašnjeg američkog BDP. Iznos pomoći je uporediv sa Maršalovim planom posle II Svetskog rata, kada su SAD tokom tri godine izdvajale po 1,5% svog BDP godišnje da bi pomogle obnovu Evrope.

Da li će to rešiti problem. Naravno ne, samo će ga otežati i biti poziv za mnoštvo novih nevaljalaca u narednoj rundi. Ako država pokriva gubitak, naredni put treba spiskati i ujuriti u privatne džepove što više, a državi ostaviti što veći dug. Povrh svega, novac koji se ovako veštački upumpa je mehanički postupak koji ne može da imitira strukturu podsticaja koja nastaje delovanjem tržišnih sila. Zato tržišta u SAD i svetu i ne reaguju rastom na odluku o državnoj pomoći, nego stagnacijom ili padom.

Dve su reakcije na moguću pomoć američke države koje se mogu videti. Oni koji nešto znaju, ali se ne usuđuju da se potpuno usprotive intervenciji, kažu da je pomoć suviše velika, da će nužno biti selektivna i da nacionalizovane firme što pre treba privatizovati. I da treba skratiti zabranu SEC (Security and Exchange Commission, američka verzija komisije za hartije od vrednosti) za kratkoročnu trgovinu akcijama na što kraći period, koja je u međuvremenu takođe uvedena, kao da se radi o nekoj banana republici, a ne o jednoj od najtržišnijih privreda u svetu. To je naravno bolje nego ovo što vlada SAD čini, ali nedovoljno dobro. Treba pustiti da oni koji su pogrešili plate ceh. Bilo je mnogo kriza u američkoj i drugim istorijama i sve su one prošle bezbolnije nego kriza 1930-ih, baš zato što je država tada upropastila stvar.

Druga reakcija je demokrata u Kongresu. Oni hoće da dodaju i druge socijalne programe u nadi da u panici mogu lakše da prođu, traže da država pomogne i malim ljudima, ne samo velikim ribama. Navodno, da im smanji kamate na kredite za kuće i stanove. Ne pitaju se kako će država to da izvede, jer ona u slučaju nacionalizacije 80% neke firme (kao što je slučaj kod AIG) ne bi bila jedini vlasnik dugova, to bi bile i druge privatne firme. Ako bi država htela da snizi kamate, drugi vlasnici dugova bi mogli da se ne slože, jer time smanjuju svoju zaradu. I gde su sredstva iz kojih će se plaćati razlika komercijalnih i sniženih kredita, možda još par stotina milijardi. A i otkud znaju koliko da snize, nekome je i 3% mnogo, drugi može da plaće i 7%.

Na kraju, što mali čovek nije mislio može li otplaćivati kredit i ako se situacija pogorša, što nije razmišljao gde nosi svoje pare i čije vrednosne papire kupuje. Ako vode računa kakav auto ili frižider kupuju, što ne misle kada kupuju kuću, koja je mnogostruko vrednija ili gde meću pare. Ako bi sada platili cenu svojih ranijih odluka, drugi put bi imali vrlo snažan podsticaj da malo razmisle. Ovako, ako im se sada pokrije gubitak, teško će nastati podsticaj da promene ponašanje.

Demokrate dakle pokušavaju da još više uvećaju jedno potpuno pogrešnu politiku koju su pokrenuli republikanci. A sve od početaka i podsticaja za pogrešna ulaganja do ove intervenije nije slučaj za slobodno tržište, nego za krizu koju kreira država. Pošto je stvorila krizu, država se sada pojavljuje kao spasilac. Naravno, da je tako moglo socijalizam bi završio u prosperitetu, a ne u bedi i propasti.

Širenje posledica krize

U krizi koja je počela 2007. i još traje izbor je jednostavan. Ili će se pustiti da kriza svom oštrinom pogodi one koji su za nju zaslužni, svejedno da li su veliki ili mali u pitanju. Valja podsetiti da je to pre svega tržište hipoteka, vrednosnih papira koji su za njih vezani i njihovog osiguranja. Takođe valja podsetiti da ostali delovi američkog kreditnog i finansijskog tržišta u međuvremenu funkcionišu relativno dobro.

Druga opcija je da se interveniše. Naravno, intervencija ne mora rešiti sve probleme. Prvo pitanje je koliko bi trebalo da bude velika pomoć, da bi zaustavila širenje krize? Tržište hipoteka i vrednosnih hartija koje su na njima zasnovane u SAD je pre izbijanja krize vredeo 12 hiljada milijardi dolara, skoro kao američki BDP. Veliko je pitanje da li je 700 pominjanih milijardi dovoljno ili je to možda samo prvi korak u intervenicijama. Neke nezavisne kuće, poput JP Morgan su sumnjiva potraživanja procenjivale na nekoliko hiljada milijardi. Ako pomoć treba da bude veća od 700 milijardi, pitanje je dokle može da ide. A za pominjanih 700 milijardi je pitanje kome pomagati, a kome ne? I kako sprečiti zloupotrebu i korupciju pri dodeli pomoći?

Ali, to su sve sitna pitanja u poređenju sa jednim značajnijim. Ako interveniše, država će praktično spasiti jedan sektor, ali će trošak spašavanja prebaciti ne samo na čitavu privredu, nego i na čitav svet. To će se desiti preko dva mehanizma.

Prvo, ako država emituje obveznije (hartije od vrednosti) u vrednosti od 700 milijardi u kratkom roku, neminovno će poskupeti novac, tj. skočiće kamatne stope na sve vrste zajmova. Skuplji novac znači manje ulaganja, manje ulaganja znači pad stope produktivnosti, manje radnih mesta, manji dohodak i time niži standard. Ispočetka samo u SAD, a kasnije i u drugim zemljama. Tako će u slučaju pomoći hipotekarnom tržištu kriza biti razlivena na čitavu američku privredu, a potom i na svetsku.

Drugo, ako država sada bude intervenisala ovako velikim iznosom novca, posledice će se osećati decenijama, kao što su se posledice New Deala i osnivanjaFannie Mea osećale decenijama. I kada jednog dana kriza prođe, njene posledice neće. Svako ko ulaže neki novac će morati da se zapita da li je moguće da opet nastupi neki problem, ma koliko je nemoguće predvideti gde bi on mogao da nastane i da država ponovo interveniše, kako bi predupredila krizu. Naravno, ako je 1930-ih i početkom XXI veka nešto takvo bilo moguće, moguće je i da se desi ponovo.

Pošto je takva stvar moguća, novac će jako dugo imati višu cenu nego što bi inače imao, što opet znači više kamatne stope, manje ulaganja, manji rast produktivnosti, manje radnih mesta, niži rast BDP i niži rast standarda. U krajnoj liniji ova kriza će preneti troškove na buduće generacije, upravo zahvaljujući sadašnjoj socijalizaciji gubitaka. Sa njenim posledicama ćemo živeti jako dugo upravo zbog načina na koji je država na krizu reagovala. U tom svetlu je današnja intervencija sa 700, a sutra možda i sa više milijardi dolara čista besmislica. Ali, događaji su uhvatili zalet, u nekoj novoj krizi govoriće se o hiljadama milijardi. I niko se pri tome neće setiti da su takve intervenicije i ta politika, samo na svim sektorima, a ne ovako selektivno, upravo uzroci zbog kojih je nekada propao komunizam.

Šta reći na kraju?

Ove krize teško da bi bilo da je država svojom regulaciom nije stvorila. Ona to nije uradila direktno, već indirektno, preko sistema podsticaja, kojim je kanalisala ponašanje poslovnih aktera. Da država nije terala banke da ulažu u nestandardne kredite, krize ne bi bilo. Da država nije emitovala više novca, teško da bi balon dosegao ove razmere. Da država preko F & F nije garantovala kredite, to ne bi dovelo do širenja moralnog hazarda i negativne selekcije. Konačno, da država sada ne pokušava da plati deo ceha, svi bismo naučili jednu važnu lekciju. Ovako, stvara se scena da sličnu grešku ponovimo u nekoj drugoj situaciji i u nekom drugom vremenu.
 

Teaser thumbnail sadržaja: 

Kapitalizam i običan čovek

Postoje argumenti koji su toliko besmisleni da samo intelektualci i političari mogu da veruju u njih. Među takvima je i onaj koji kaže da kapitalizam više koristi bogatima nego “običnom čoveku”.

Hajde da ga razmotrimo.

Bogataši su uvek znali kako da se razonode i uživaju u komforu svojih palata ili vila. Bogataši nikad nisu morali da se okušaju u težačkim poslovima ili da istresaju svoje tepihe, peglaju svoja odela i po ceo dan da dirinče na žezi da bi zaradili pristojan ručak; oni su za to mogli da unajme druge ljude. Danas obični čovek može da uživa u većini stvari koje su koliko juče bile dostupne samo bogatim ljudima. Kapitalistička masovna proizvodnja je radio i televiziju, usisavače, veš-mašine i mikrotalasne pećnice učinila dostupnim dobrima bogatijim među običnim ljudima; i na taj način ih poštedela teških poslova koje su morali da obavljaju u prošlosti.

Što je sa onima koji su se obogatili tako što su običnom čoveku omogućili udobniji život. Henri Ford je izuzetno profitirao od masovne proizvodnje automobila, ali korist za običnog čoveka zbog mogućnosti da kupi kola, prevazilazi sve što je Ford mogao da dobije. Pronalazači i firme koje proizvode penicilin, poliomielitis i vakcine protiv tifusa su mogli da se obogate, ali opet, obični čovek je taj koji je najviše profitirao. Nedavno su kompjuterski i softverski proizvodi toliko unapredili naše zdravlje, bezbednost i kvalitet života na način koji uveliko prevazilazi bogatstvo koje su njihovi kreatori mogli da zarade.

Evo malog testa. Stanite na ugao ulice i posmatrajte ljude koji prolaze pored vas. Onda, na osnovu njihovog izgleda, pokušajte da odredite koje osobe su bogate. Ne tako davno, to ne bi bilo tako teško utvrditi.

Obični ljudi ne bi bili adekvatno obučeni, sigurno ne bi nosili firmiranu odeću, niti bi imali lep nakit, a ne bi se ni vozili u kolima. Ako biste uporedili primanja današnjih putnika u avionu sa onima iz prošlosti, otkrili biste da su veći deo njih obični ljudi.

I to je jedna od najvećih koristi od kapitalizma; on je običnom svetu omogućio da uživa u stvarima u kojima uživaju i bogataši. Vi ćete reći: “Vilijamse, obični ljudi ne mogu da si priušte Rols Rojs i jahte!” Niste u pravu. Vlasnik Majkrosofta, Bil Gejts, je super-bogataš i može da si priušti vožnju Rols Rojsom i odlazak na jahting; ali, može i Vilijams – samo ne toliko dugo. Ja mogu da iznajmim Rols ili jahtu na dan, pola dana ili na jedan sat.

Kapitalizam je relativno nova pojava u ljudskoj istoriji. Pre kapitalizma su ljudi sticali veliko bogatstvo pljačkom, otimačinom i porobljavanjem svojih bližnjih. Kapitalizam je omogućio da se obogatite služeći svojim bližnjima. Kapitalisti teže da otkriju šta je ono što ljudi žele i da to što je pre moguće proizvedu i plasiraju na tržište. Evo pitanja za sve nas: da li ljudi koji svojim aktivnostima stvaraju nezamislivu udobnost, duži životni vek i više zabave za običan svet, i usled toga se obogate, zaslužuju sav onaj prezir i porugu kojima ih obasipaju intelektualci i političari? Da li su bogataši dužni da “daju nešto zauzvrat”? Šta nam još, na primer, duguju bogati izumitelji i proizvođači spasonosnih antibiotika? Oni već spasavaju živote i čine nas zdravijima.

Uprkos čudima koja je stvorio, kapitalizam nije kod javnog mnenja dobio na popularnosti. Jedan od razloga za to je što je kapitalizam uvek bio vrednovan u odnosu na nepostojeće socijalističke i komunističke utopije. Svaki zemaljski sistem bledi u poređenju sa utopijom. Ali za običnog čoveka je kapitalizam, sa svim svojim manama, superiorniji u odnosu na bilo koji drugi sistem koji je do sada izumljen da opskrbljuje naše svakodnevne potrebe i želje. 

Ludvig fon Mizes (1881-1973)

Jedan od najpoznatijih ekonomista i socijalnih filozofa dvadesetog veka, Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) je u toku svog dugog i produktivnog života razvio potpunu deduktivnu ekonomsku nauku zasnovanu na temeljnom aksiomu da pojedinačna ljudska bića svrsishodno delaju da bi ostvarili željene ciljeve. Iako je njegova ekonomska analiza “vrednosno indiferentna” – u smislu da je za analizu nebitno koje su vrednosti ekonomista, Mizes je zaključio da je za ljudsku rasu laissez-faire jedina dugoročno održiva ekonomska politika, sa slobodnim tržištem i neograničenim korišćenjem prava privatne svojine, gde je vlast strogo ograničena na odbranu sigurnosti osoba i svojine u okviru njene teritorije.

Marej N. Rotbard: G-din Libertarijanac

Marej N. Rotbard (1926-1995) – najveći teoretičar libertarijanizma 20. veka – na sledeći način je formulisao ključno političko pitanje sa kojom se čovečanstvo suočava: “Moje viđenje istorije čoveka … na centralno mesto postavlja veliki sukob koji oduvek traje između Slobode i Sile.”¹ Sloboda protiv Sile. U svom najočiglednijem obliku, sukob se manifestuje kao rat između mirnog, produktivnog pojedinca sa jedne i nasilne Države koja uzurpira njegove proizvode sa druge strane. Tenzija između slobode i vlasti teško da je nova tema za politički komentar. Ipak, Rotbard je uspevao da učini novim sve što je svojim intelektom dotakao.
 
Rotbard je bio graditelj sistema. Nezadovoljan prethodnim pokušajima stvaranja “filozofije slobode”, Rotbard se trudio da stvori multidisciplinarni misaoni sistem čija je misao-vodilja bila borba između Slobode i Sile. On je to objasnio na sledeći način: “Fragmenti slobodarskih učenja su zaista svuda oko nas. … Ali samo libertarijanizam ujedinjuje ove fragmente u moćan, logičan i konzistentan sistem.”² Verovao je da, ako ne bi postojao takav sistematski pogled na svet, Sloboda ne bi mogla da pobedi.
 
Tokom četrdeset i pet godina akademskog života i aktivizma Rotbard je napisao više od dvadesetpet knjiga i hiljade tekstova gledajući svet očima radikalnog individualiste. Nije preterano reći da je kroz ovaj rad Rotbard stvorio moderni libertarijanski pokret.³ Preciznije rečeno, Rotbard je usavršio i ujedinio:
 
- teoriju prirodnog zakona, koristeći osnovni aristotelovski ili rendovski pristup;
 
- radikalni građanski libertarijanizam individualista-anarhista 19. veka, naročito Lisandera Spunera i Bendžamina Takera;
 
- filozofiju slobodnog tržišta austrijskih ekonomista, naročito Ludviga fon Mizesa, koju je potkrepio studijama ekonomske istorije; i
 
- spoljnu politiku stare američke desnice – izolacionizam.
 
Posledica ovog stapanja je procvat libertarijanizma tokom 60-ih godina, kao filozofije apsolutnih prava pojedinca zasnovanih na prirodnom zakonu – prava koja su u nacionalnoj ravni izražena kroz slobodno tržište a na međunarodnoj kroz nenapadanje (izolacionizam) koje omogućava slobodnu međunarodnu trgovinu. Ali i više od toga. Idući stopama svog mentora, austrijskog ekonomiste Ludviga fon Mizesa, Rotbard je utemeljio slobodu u čovekovoj prirodi. Razvijajući eksplicitnu filozofiju slobode, izučavao je istoriju tražeći nova značenja i sagledavajući u novom svetlu posledice istorijskih događaja (kakav je, na primer, bila američka revolucija). Postavio je moralne temelje slobode i na njima izgradio strategiju za dostizanje slobode. Postigao je zadivljujuću integraciju, koja je probudila ljubav prema slobodi među pripadnicima generacije akademskih građana i aktivista koji sebe ponosno nazivaju “rotbardijanci”. Sebe smatram jednom od njih.
 
Imajući u vidu da je Rotbard bio epicentar rasprave i kritičke analize, moglo bi se pomisliti da su svi aspekti njegovog rada poznati. Ipak, Rotbardu nije odato priznanje koje mu dugujemo za monumentalnu i istovremeno vrlo elegantnu integraciju. Više je razloga za ovaj previd. Jedan od njih je što se u akademskim krugovima slabo vrednuje rad na sistematizaciji, za razliku od visoko specijalizovanog rada unutar precizno definisanih disciplina.
 
Rotbard se jednom požalio: “Pitanje koje su mi tokom godina verovatno najčešće postavljali – pomalo ljutito – bilo je: 'Zašto se ne držiš ekonomije?'” Nazivajući pitanje “tužnom posledicom hiperspecijalizacije intelektualaca,” Rotbard nastavlja, “… ovaj sindrom ide tako daleko da i najmanje zanimanje za probleme političke ekonomije izaziva neodobravanje, kao nešto ponižavajuće i prljavo…”⁴
 
Pa ipak, primećuje Rotbard, njemu bliski ekonomisti “upravo su se zainteresovali za ekonomiju jer su ih zanimali društveni i politički problemi i jer su shvatali da se zaista teški politički problemi ne mogu rešiti bez razumevanja ekonomije.”(ix) Rotbard je jednostavno odbio da odustane od mladalačke strasti za rešavanje društvenih problema. Naprotiv, rečima Randolfa Borna pozvao je u bitku: “Tajna života je da se nikad ne izgubi taj mladalački duh… Kada su čovekove reakcije uvek tople i iskrene, otkrio je tajnu večne mladosti a večna mladost je spasenje.”⁵
 
Još jedan razlog što je Rotbardu uskraćen status integratora je njegov običaj da u svoje tekstove o ekonomiji i etici uključuje i ono što bi većina drugih autora smatrala “sumnjivim”. Na primer, u svom poznatom eseju “Egalitarizam je pobuna protiv prirode”, Rotbard diskutuje zaplet “britanske anti-utopije Pravedna lepota lica L.P. Hartlija.”⁶ Ovaj nepretenciozni prilaz idejama slobode pokazuje jaku Rotbardovu želju da ih popularizuje i da inicira akademsku respravu o strategiji. Imao je redak dar: mogao je da isto tvrđenje iznese i jezikom popularne kulture i akademskim rečnikom. Jednom je napisao “Naročito u ovo vreme galopirajućeg etatizma, klasični liberal, zagovornik slobodnog tržišta, ima obavezu da se bori na svim nivoima društva.”⁷
 
Iako je popularizacija ideja ključni sastojak koji Rotbardove radove čini svežim i zabavnim, čak i pri ponovljenom čitanju, ipak korišćenje naučne fantastike da se ilustruju etičke rasprave izaziva negodovanje u akademskim krugovima. Ukratko, Rotbard nije samo bežao izvan područja uske specijalnosti – nije samo zaboravljao “gde mu je mesto” – on je zaista gajio nesputanu ljubav prema idejama, bez obzira na njihove izvore. Posledica: njegove najpopularnije knjige nisu smatrane 'ozbiljnim'.
 
Može da se objasni bar jedan razlog što ljudi Rotbarda ne vide kao graditelja sistema. Njegova “filozofija slobode” je fenomenalno konzistentna celina ali onima koji je površno prelistaju bez poznavanja klasičnog liberalizma, njegov sistem može izgledati kao čudna sinteza suprotnosti. Za nekog ko je navikao na tradicionalnu levo-desnu podelu politike, njegovo insistiranje na radikalnim građanskim slobodama može izgledati potpuno nespojivo sa zagovaranjem laissez-faire kapitalizma. Njegov anarhizam može izgledati suprotstavljen individualizmu, jer takav politički stav mnogo češće izražavaju kolektivisti. 
 
Da bi se otklonile sve eventualne nejasnoće oko konzistentnosti Rotbardovog preciznog sistema, korisno je ispitati način na koji je taj sistem konstruisan.
 
Formiranje pogleda na svet
 
Rotbard je svesno gradio na temelju tradicije. A izvor njegovog žara i vizije je u tradiciji poznatoj kao Austrijska ekonomija. Mizesovo veliko delo Ljudsko delovanje (1949) smatrao je ključnim u svom intelektualnom formiranju jer je razrešilo mnoge protivrečnosti ekonomije koje su ga mučile tokom doktorskih studija na Kolumbija univerzitetu. Čuvene Mizesove seminare na Njujork univerzitetu Rotbard je zainteresovano pratio od samog početka.
 
Mizes je naglašavao ključnu ulogu ljudske psihologije i ponašanja –“delatnog” čoveka – u ekonomiji. Tvrdio je da tržište nije jednačina rešiva matematičkim proračunima. Dakle, ono nije precizna mašina, već mašina koju pokreće neizvesnost. Ono je kolektivno izražavanje ljudskih opredeljenja i sudova, i mnogi tržišni 'mehanizmi' najbolje se opisuju rečnikom psihologije. Na primer, marginalna korisnost analizira kako čovek vrednuje dobra kojih ima sve manje pa se svaka jedinična količina mora upotrebiti za najvažnije svrhe. Recimo, neću se tuširati ako vode jedva ima za piće.
 
U knjizi Čovek, ekonomija i država: rasprava o principima ekonomije (2 toma, 1962), Rotbard je primenio i proširio Mizesov opšti pristup ekonomiji. O tome Levelin Rokvel, tada direktor Instituta Ludvig fon Mizes, piše: “Počevši od filozofskih temelja, Rotbard je podigao čitavo zdanje ekonomske teorije i izveo neoboriv dokaz neophodnosti tržišta… Knjiga tretira ekonomiju kao humanističku nauku, a ne kao ogranak fizike.” I zaključuje: “…Rotbardovo veliko delo ključno je za obnovu Austrijske ekonomije nakon Mizesove smrti.”⁸ Uticaj knjige Čovek, ekonomija i država je bio izuzetan u određenim akademskim krugovima i nije ograničen samo na studente ekonomije. Mene lično je ovo Rotbardovo veliko delo preusmerilo sa zagovaranja ograničene vlasti na rad u tradiciji individualizma i anarhizma tokom čitavog života. Slično je iskustvo hiljada drugih ljudi, od kojih je svako reagovao na svoj način.
 
Nekoliko godina po objavljivanju knjige Čovek, ekonomija i država Rotbard je posvetio prikupljanju istorijske građe za potvrđivanje teze u prilog ekonomske slobode. U tom periodu objavio je knjige Panika 1819. godine: reakcije i politika (1962, i njegova doktorska teza), Velika američka depresija (1963), Šta je država uradila našem novcu (1964) i Ekonomske depresije: uzroci i lekovi (1969). Ova dela prikazala su i objasnila njegove stavove, koji su bili u suprotnosti sa uobičajenim načinom mišljenja o ekonomiji u to doba.
 
Prema Rokvelu, u Velikoj američkoj depresiji Rotbard je primenio Mizesovu teoriju poslovnog ciklusa da pokaže da je krah berze 1929. bio posledica ekspanzije kredita Federalnih rezervi.⁹
 
Pravi intelektualni nastavak knjige Čovek, ekonomija i država je ipak Sila i tržište: vlast i ekonomija (1970), u kome je ista logika primenjena da opiše razorni uticaj državne intervencije, uz poseban naglasak na razaranje izazvano porezima. Ova knjiga nudi i izazovan, mada još uvek nepotpun, model društva izvan države.
 
Rotbard je takođe bio svestan nedostataka ovih dela, u vezi postavljanja solidne osnove slobode. O tome je napisao: “Ekonomija može da obezbedi ogromnu masu podataka da podrži libertarijanski stav, ali ne može da zasnuje političku filozofiju. Budući da su politički sudovi uvek vrednosni sudovi, politička filozofija mora biti etička i zato u osnovi zalaganja za individualnu slobodu mora biti pozitivan etički sistem.”¹⁰
 
Većina kasnijih Rotbardovih tekstova ima za cilj upravo obezbeđenje neophodne “političke filozofije” koja će omogućiti procvat slobode. Etika slobode (1982) postala je tako njegova snažna moralna odbrana slobodnog društva. Egalitarizam kao pobuna protiv prirode i drugi eseji (1974) je popularnija verzija ove odbrane. Korisno je poznavanje obe knjige.
 
Popularna moralna odbrana slobode
 
Zbirka eseja pod naslovom Egalitarizam kao pobuna protiv prirode je nepravedno zanemarena a predstvlja maestralan uvod u osnove slobode pisan svakodnevnim rečnikom.
 
U predgovoru za ovu zbirku, politički komentator R. A. Čajlds mlađi komentariše tvrdnju iznetu u akademskim krugovima, naime da se teorijom anarhizma nije bavio nijedan veliki graditelj sistema. Ovom primedbom kritičari žele da kažu da nije postojao nijedan veliki mislilac koji bi izvršio sintezu celovitog pogleda anarhizma na filozofiju, istoriju, psihologiju, ekonomiju. Dakle, da anarhizmu nedostaje graditelj sistema koji bi, kao Karl Marks, proizveo ideologiju.
 
Čajlds se tome usprotivio. Anarhistički pogled na svet – preciznije, individualistički (ili libertarijanski) anarhizam – ima bar jednog velikog graditelja sistema: Mareja Rotbarda. Iako Čajlds odaje zasluženo priznanje terijskim doprinosima Spunera i Takera, za Rotbarda tvrdi da je odigrao ulogu integratora i tvorca teorije. Rotbard je obezbedio, kaže Čajlds, “celinu libertarijanskog pogleda na svet, jedinstven pogled na istoriju i događanja u svetu…”(v)
 
Eseji u Egalitarizmu, pisani popularnim stilom, izraz su ove integracije i predstavljaju potpun prikaz ni manje ni više nego čitave “naučne discipline slobode” na kojoj se zasniva moderni libertarijanizam. Uvodni esej, koji nosi isti naslov kao i knjiga, uvodi čitaoca u problem polazeći od samih osnova ljudske prirode. U njemu su prezentirani biološki dokazi raznolikosti među ljudima a na ovoj raznolikosti se zasniva individualna sloboda. Kao što Rotbard primećuje, “kad bi ljudske individue bile istovetne kao mravi, zašto bi se iko trudio da svakoj osobi omogući da razvija svoj um, svoje sposobnosti i svoju ličnost u najvećoj mogućoj meri?”(x-xi) Sledeći primer svog mentora, Mizesa, temelje “libertarijanizma u individualizmu i individualnim razlikama” tražio je u 'delajućem čoveku.' (xi) U stvari, poricanje različitosti (individualizma) za njega je poricanje “same strukture čovečnosti i univerzuma.”(s.13)
 
Najopštije rečeno, ovo je Rotbardova osnova slobode. Postojanje ljudske raznolikosti i potreba da se ta činjenica poštuje kao jedna od najosnovnijih osobina ljudske prirode predstavljaju okvir unutar koga je Rotbard izgradio pojedine delove sistema.
Sledeći esej u zbirci, pod naslovom “Levica i desnica,” prihvata se graditeljskog zadatka smeštanjem“aktuelnog pokreta i ideologije [individualizma] u kontekst odnosno tok istorije sveta…”(xi) U njemu se postavlja empirijsko pitanje: “Kakve … su šanse za slobodu?”(s.14) U optimističkom duhu, Rotbard tvrdi da “iako kratkoročno šanse za slobodu u zemlji (SAD, prim.prev.) i inostranstvu izgledaju slabe, ispravan stav za libertarijanca je nepokolebljivi optimizam na dugi rok.”(s.15) Svoj optimizam je temeljio na vrlo ubedljivoj viziji borbe između Slobode i Sile, koja nadilazi tradicionalnu političku podelu na levicu i desnicu.
 
Rotbard prati temu borbe Slobode protiv Sile kroz vekove istorije, preko radova različitih autora, od Lorda Aktona preko Karla Marksa i Džordža Bernarda Šoa, sve do Amerike nakon Prvog svetskog rata. Ni to vreme, imajući u vidu čak i nabujali socijalizam predsednika Frenklina D. Ruzvelta, za Rotbarda nije bilo beznadežno. Optuživao je vodeće individualiste tog doba, Alberta Noka i H.L. Menkena, za “veliku grešku pesimizma” i “očajanja.”(s.28) Oni jednostavno nisu razumeli da je svet sada industrijalizovan i da “samo sloboda, samo slobodno tržište može da organizuje i održava industrijsko društvo i da, sa rastom i eksplozijom populacije, raste i nasušna potreba za neometanim funkcionisanjem industrijske ekonomije.”(s.29)
 
Time je Rotbard, sa Slobodom utemeljenom u ljudskoj prirodi i sa perspektivom istorijskog optimizma, pripremio teren za samouvereni napad na najvećeg neprijatelja slobode: Državu.  Sledeći esej pod naslovom “Anatomija države” sistematski iznosi tvrdnju da je etatizam antiteza individualizma. Rečeno jezikom religije, etatizam je đavolja rabota. Esej počinje objašnjenjem “Šta država nije” (s.34-35), sledi “Šta država jeste” (s.35-37) i nastavlja sa analizom delovanja države prevashodno u cilju sopstvene zaštite i širenja. (s.37-52) U zaključku, o snazi društva protiv sile države, opisan je sukob onih koji žive od produktivnog rada (društvo) i onih koji žive prisvajanjem proizvoda drugih (država). Zatim slede osnovni principi na kojima se zasniva povećavanje i održavanje snage društva.
 
Esej “Pravda i pravo svojine” obezbeđuje “filozofsku osnovu libertarijanskog aksioma nenapadanja osoba ili svojine” i nastavlja izvođenjem teorije “pravednih prava svojine.” (xi) U tradicionalno libertarijanskom maniru, Rotbard temelji pravo svojine na dve “osnovne pretpostavke”: “(a) apsolutno pravo svojine svakog pojedinca na samog sebe, na svoje telo; pravo koje se može nazvati pravo na samo-posedovanje; i (b) apsolutno pravo na materijalnu svojinu osobe koja prva pronađe neupotrebljavani materijalni resurs i onda ga na neki način zauzme ili promeni korišćenjem svog rada. Ovo se može nazvati princip pravednog zaposedanja…”
 
U eseju se ove pretpostavke primenjuju na brojne probleme, od zemlje preko intelektualne svojine do takozvanih 'prava životinja.' Jednostavnim rečima objašnjava se kako se principi svojinskih prava ugrađuju u pravni sistem. “Ukratko: sva postojeća svojina može se podvesti pod princip pravednog zaposedanja, pod uslovom (a) da ne može postojati vlasništvo nad ljudima; (b) da sadašnji vlasnik nije ukrao svojinu; i naročito (c) da, prvobitnom pravednom vlasniku (žrtvi krađe ili njegovom nasledniku), imovina mora biti vraćena.”(s.69)
 
(Na ovom mestu u Egalitarizmu Rotbard je preskočio važan korak u razvijanju filozofije slobode, ali je ovaj propust ispravio u drugim tekstovima. Naime, Egalitarizam ni jednom rečju ne objašnjava kako nastaju i razvijaju se pravne institucije na slobodnom tržištu. Nedostaje bilo kakav plan. A bez institucionalizacije slobode kroz osnivanje anarhističkih (ne-državnih, prim.prev.) odbrambenih i bezbednosnih ustanova, mogućnosti za ostvarenje slobode jako su smanjene.)
 
U petom po redu eseju u zbirci Egalitarizam, pod naslovom “Rat, mir i država,” Rotbard eksplicitno ugrađuje izolacionističku spoljnu politiku Stare desnice u samo jezgro teorija libertarijanizma. Pošto je već izneo tvrdnju da je rat najdestruktivnija aktivnost države – kako za individualizam, tako i za moral – prihvatio se vrlo važnog zadatka: da izgradi “libertarijansku teoriju rata i mira.” Rotbard primenjuje “aksiom o nenapadanju na područje koje je većini libertarijanaca bilo najslabija tačka: na područje rata i spoljne politike.“ Beskompromisno i konzistentno sledio je princip da “je potpuno nedopustivo povrediti prava nevinih ljudi,” i zaključio da libertarijanci moraju da osude “sve ratove, nezavisno od motiva.”
 
Ostatak zbirke eseja opisuje primenu osnovnih principa iznetih u prvoj polovini knjige. Na primer, u naslovnom i najvažnijem eseju “Egalitarizam” kaže se da, “pošto zagovornici egalitarizma apriori tvrde da su svi ljudi, pa stoga i sve grupe ljudi, istovetni i jednaki, iz toga zaključuju da sve razlike u statusu, bogatstvu i moći koje postoje u društvu moraju biti posledica nepravednog 'nasilja' ili iracionalne 'diskriminacije.'" Ovu tvrdnju Rotbard kasnije diskutuje u esejima “Libertarijanizam za decu” i “Jednakost žena:o čemu se zapravo radi,” u kojima analizira dve grupe za koje se u javnosti veruje da su izložene nasilju jer su 'drugačije.'
 
Za Rotbardovu zaostavštinu kao graditelja sistema posebno su važna dva preostala eseja u zbirci Egalitarizam: “Spuner-Takerova doktrina: pogled jednog ekonomiste” i “Ludvig fon Mizes i paradigma našeg vremena.” U “Spuner-Takerovoj doktrini” Rotbard odaje priznanje dvojici velikih američkih anarhista 19. veka koji nisu samo shvatili da vlast i individualna sloboda ne mogu zajedno, već su takođe istraživali načine na koje pojedinci mogu da sarađuju bez države i da postignu Takerovo 'ugovorno društvo.'  Spuner i Taker su u suštini bili društveni utopisti isto koliko i politički teoretičari.
 
Uprkos dubokog poštovanja za američku tradiciju 19. veka, Rotbard je bio i te kako svestan grešaka svojih prethodnika. Kritikovao je ekonomsku grešku koju su obojica napravili, “time što su [Taker i Spuner] prihvatili radnu teoriju vrednosti koja ih je uverila da su renta, kamata i profit oteti od radnika eksploatacijom.”
 
Rotbardovo rešenje ovog problema, njegov pokušaj da ispravi greške prethodnog stoleća da ne bi zamagljivale pogled u 20. veku, nalazi se u poslednjem eseju Egalitarizma, pod naslovom “Ludvig fon Mizes i paradigma našeg vremena.” U njemu je objasnio da se “u korpusu znanja poznatom kao 'austrijska ekonomija' nalazi  naučno objašnjenje funkcionisanja slobodnog tržišta (kao i posledica intervencije vlasti na tržištu) koje bi anarhisti-individualisti mogli lako da uklope u svoj politički i društveni pogled na svet.” Time je pokazano da radikalne građanske slobode uključuju i slobodno tržište i postaju gotovo nerazdvojni pojmovi: ekonomske i građanske slobode postaju tačke na istoj liniji slobode.
 
Akademski moralni zahtev za slobodu – Etika slobode
 
Egalitarizam je bio pisan za laika. U predgovoru knjige Etika slobode Rotbard nastavlja da obrađuje ovu problematiku na naučnom nivou. On kaže, “Sav moj rad vezan je za centralno pitanje ljudske slobode. Moje je uverenje da su, iako svaka disciplina ima svoju samosvojnost i celovitost, u krajnjoj analizi sve nauke i naučne discipline ljudskog delovanja povezane i mogu biti ujedinjene u 'nauku' ili naučnu disciplinu slobode pojedinca.¹¹
 
U Etici slobode – naučnom radu o političkoj filozofiji – Rotbard je postavio teorijske osnove slobode. Verovao je da je “ključno za teoriju slobode utvrđivanje prava na privatnu svojinu, jer se oblast slobodnog delovanja svakog pojedinca može očuvati samo ako su njegova prava na svojinu utvrđena i zaštićena.”
 
Iz tog razloga I deo Etike detaljno obrađuje važnost prirodnog zakona, koji se odavno smatra moralnom osnovom privatne svojine. Obuhvaćena je veza prirodnog zakona sa razumom i naukom; nespojivost prirodnog zakona sa pozitivnim zakonom; i njegova uloga kao temelja prirodnih prava.
 
II deo je logičan nastavak od prirodnog zakona ka “teoriji slobode.” Rotbard ovde koristi ono što se naziva “najprokazaniji metod klasične ekonomske teorije” – model Robinzona Krusoa. Ovaj prilaz, posmatranje izolovanog čoveka, bio je jako kritikovan najviše od Karla Marksa i njegovih sledbenika koji veruju da čovek ne može postojati kao čovek ako nije u društvu. Rotbard međutim insistira da je neophodno "izolovati čoveka suprotstavljenog prirodi i tako ga sagledati jasnije, apstrahujući na početku međuljudske odnose.” Štaviše, Rotbard je verovao da Kruso nije ništa manje čovek kada je sam. Na primer, Kruso još uvek vrednuje dobra koje poseduje – recimo kokosove orahe – u skladu sa njihovom graničnom korisnošću. I isto tako mora prvo da proizvede da bi trošio i da koristi ljudsko rasuđivanje (razum) da bi opstao.
 
Primer Krusoa omogućava jasnu, nedvosmislenu analizu. Kada je sam, kaže Rotbard, Kruso “poseduje svoje telo; njegov um je slobodan da zamisli svoje ciljeve, da koristi razum da bi otkrio koje ciljeve da izabere i da nauči kako da upotrebi sredstva koja su mu pri ruci da bi ih postigao…” (s.31) Onda se pojavljuje Petko, “da se pokaže kako pojavljivanje drugih osoba utiče na raspravu” o 'čoveku u društvu,' čoveku u odnosu sa drugim ljudskim bićima. (29) Petko se pojavljuje da bi se od diskusije ekonomskog principa proizvodnje prešlo na diskusiju principa razmene, koja je i ekonomska i psihološka. Ipak, prilika za razmenu takođe znači i priliku da Petko primeni silu na Krusoa ili obrnuto.
 
Drugim rečima, pusto ostrvo obezbeđuje potpuno neograničenu slobodu za Krusoa. U društvu, on se uvek suočava sa pretnjom mogućeg nasilja. Zašto bi prihvatio taj rizik? Za Rotbarda, odgovor je jasan: “Proces razmene omogućava čoveku da se iz primitivizma samoće uzdigne do civilizacije: njegove mogućnosti su nesagledivo porasle…” (s.36) Dalje, društvo uvećava mogućnosti Krusoovog izbora jer mnoge od njegovih odluka, među kojima i najvažnije odluke koje uopšte može da donese, zahtevaju prisustvo drugih ljudi, na primer odluka da ima dete.
 
Tako glavna čovekova briga nije kako da ostane izolovan nego kako da uredi odnose sa drugima na način koji otvara najviše mogućnosti, tj. na način pri kome je mogućnost nasilja najmanja. Prema Rotbardu, ključ je u dva suprotstavljena pojma – svojina i zločin. I zaista, Rotbard se trudi da definiše svojinu na način koji će olakšati definisanje zločina. Zločin se definiše kao povreda prava svojine odnosno otimanje nečijih mogućnosti. U 9. glavi II dela, pod naslovom “Svojina i zločin,” Rotbard zaključuje “Tako dolazimo do teorije prava svojine: Svaki čovek ima apsolutno pravo da poseduje svoje telo i da njime upravlja i takođe da koristi nekorišćenu zemlju i druge materijalne resurse koje nađe i uredi… Takođe imamo i teoriju zločina: zločinac je onaj koji napadne svojinu.” [naglašeno u originalu] (s.59)
 
Sukob između svojine i zločina, kao jedan od glavnih problema građanskog društva je poseban slučaj Rotbardovog glavnog problema – sukoba Slobode i Sile. Pošto je definisao ove pojmove kao ključne za društvo, Rotbard ih je koristio da opiše kako svojina i zločin (kriminal) utiču na važne aspekte društva: zemljišni posed, decu, prava životinja, samoodbranu i teoriju ugovora. Iza ovoga neizbežno kao nastavak sledi analiza države kao najgoreg neprijatelja slobode.
 
III deo Etike nosi naslov “Država protiv slobode” a u ovom delu nalazi se glava 22, “Priroda države.” Ova glava počinje rečenicom: “Do ovog mesta u knjizi razvili smo teoriju slobode i prava svojine i skicirali zakonske odredbe kojima bi trebalo zaštititi ta prava.” A šta je sa vlašću, sa državom? Rotbard je ukazao na mnoge za društvo neophodne funkcije koje vrši država, kao što je vatrogasna služba i pošta, ali je onda izneo sledeću tvrdnju: “Ne postoji način da se dokaže da samo država može da vrši ove funkcije, pa čak ni da se dokaže da ih sada vrši dovoljno dobro.” (s.161)
 
Time je pripremljen teren za dva zaključna poglavlja, od kojih je prvo naslovljeno “Moderne alternativne teorije slobode.” U njemu Rotbard piše: “Pošto smo izneli našu teoriju slobode i prava svojine i razmotrili ulogu države, po svojoj prirodi suprotstavljene slobodi, u ovom delu knjige ćemo diskutovati i kritikovati nekoliko modernih alternativnih teorija slobode koje su, uopšteno govoreći, u tradiciji klasičnog liberalizma i slobodnog tržišta. Koliko god ove teorije imale prednosti, pokazaće se da su nepotpuna i neodgovarajuća osnova za sistematsku teoriju slobode i prava pojedinca.” (199)
 
Poslednji deo Etike je rasprava pod naslovom “Prema teoriji strategije za slobodu”. Ovo nije isto što i kretanje ka strategiji – planu – za slobodu.  Umesto toga, ovo je diskusija metodologije koju bi trebalo koristiti pri kreiranju plana za slobodu. Za Rotbarda, “Libertarijanizam … je filozofija koja traga za politikom,” i “zadatak filozofije je da odredi strategiju.” Upravo namera da se ide “od sadašnjeg … stanja stvari ka … konzistentnoj slobodi” navela je Rotbarda da tako pažljivo izgradi teorijsku osnovu. (s.253)
 
Ipak, nakon postavljanja osnove, Rotbard ne izlaže konkretnu zamisao slobode. Na ovom mestu on pažljivo određuje granice takve zamisli. Sloboda, kaže on, nije obavezno najveća vrednost za libertarijance: ona je najveća politička vrednost … a politika je oblik etičke filozofije koji određuje ulogu nasilja u ljudskom društvu.
 
Kao i uvek, na temelju prethodnog saznanja ili argumenta, Rotbard se tada zapitao “Ako je sloboda najviši politički cilj, to znači da treba tražiti najbrži način da se do slobode stigne…” On postavlja parametre kojih se iskreni libertarijanac mora držati da bi postigao slobodu. “Ovo znači da libertarijanac mora biti radikal, odnosno da mora želeti da postigne cilj – slobodu – najbrže moguće. Prema tome, radikalizam je jedan od ključeva za libertarijansku politiku. Potpuna konzistentnost je drugi ključ. “Strategija za dostizanje slobode ne sme da uključi bilo koje sredstvo koje je u suprotnosti ili ugrožava cilj…” (s255-256) Odbacivanje argumenta probitačnosti u korist moralne osnove koju obezbeđuje prirodni zakon je takođe deo politike slobode.
Rotbardova primena “politike” libertarijanizma na konkretna pitanja je rasuta u stotinama članaka. Takođe je iznesena u snažnom delu Za novu slobodu: Libertarijanski manifest, koji je verovatno najpoznatija knjiga među libertarijancima. Može se naći i između redova četvorotomne studije američkih kolonija i revolucije u periodu 1620.-1780., pod naslovom Začeta u slobodi (1975.-1979.) Tu je prikazano kako se institucije tokom vremena menjaju i da ljudsko pregnuće može da vodi kako poštovanju, tako i zanemarivanju principa.
 
U pisanju ovog teksta, nesumnjivo je da su mnogi aspekti Rotbardovog doprinosa literaturi o slobodi samo ovlaš naznačeni. Krivica za to je Rotbardova, jer je postigao tako puno u mnogim oblastima. Da bi se stekao kompletniji uvid u njegovo zaveštanje, preporučuje se hronološki pregled. Kad je reč o njegovom zaveštanju, biće citiran sam Rotbard, a ovaj citat može se odnositi na skoro sve što je napisao. Kako je već napisano u prvoj rečenici ovog eseja:
 
“Moje viđenje istorije čoveka … na centralno mesto postavlja veliki sukob koji beskrajno traje između Slobode i Sile… Slobodu pojedinca vidim … kao neophodan uslov procvata svih drugih vrednosti koje čovečanstvo gaji: moralnu čistotu, civilizovanost, umetnost i nauku, ekonomski napredak … Istoriju vidim kao sukob između 'snage društva' – dobrovoljne stvaralačke saradnje među ljudima – i sile države.”¹²
 
 
Lična napomena
 
Na kraju, želim da kažem nešto što se ne može naći u knjigama o istoriji i što buduće generacije možda ne bi razumele – radi se o dubokom i pozitivnom uticaju harizme Mareja Rotbarda na studente. Iako će njegova brojna dela svedočiti o zapanjujuće širokom znanju, iz njih se ne može steći utisak o njegovom humoru, o smehu koji se mogao čuti bukvalno satima tokom završnih sesija simpozijuma ili prilikom okupljanja u njegovoj kući. Kada bi se ljudi najzad rastali od Mareja – nevoljno odlazeći iz jednog sveta u kome su ideje toliko zabavne – odlazili su u biblioteke da istražuju i sedali za svoje pisaće mašine da pišu tekstove za koje im je on bio nadahnuće. Marej Rotbard je verovao da su ideje važne i svakome bi udahnuo tu veru. Još mogu da čujem njegov glas – malo škripav – kako insistira da je neko saznanje “ključno! to je ključna stvar!,” i kako me ubeđuje da o tome pišem.  
 
Marej je imao običaj da sedi sa desnom rukom zabačenom iznad glave. Sećam se da sam jednom prilikom ušla u sobu gde je Marej razgovarao sa tri mlada čoveka koji su ga sa pažnjom slušali sedeći na kauču. Sva trojica zabacili su desnu ruku iznad glave. Ni jedan nije bio svestan toga da ga imitira. Čitava generacija teoretičara libertarijanizma želela je da bude Marej Rotbard. Kopirali smo njegov govor, njegove gestove, njegove čudne navike … nadam se da je i nešto od njegove intelektualne magije prešlo na nas.


 
Marej Rotbard, Začeta u slobodi, II tom
Marej Rotbard, Za novu slobodu: Libertarijanski manifest
Kad ovo kažem, ne želim da umanjim doprinos pionira libertarijanizma, kao što su bili Karl Hes ili Leonard Rid, koji su pokretu dali jedinstveni duh radikalizma. Želim samo da kažem da je moderni libertarijanizam sistem povezanih uverenja i da je Rotbard bio prvi teoretičar koji ih je upotpunio u celovit sistem.
Marej Rotbard, “Uvod,” Egalitarizam kao pobuna protiv prirode i drugi eseji
Ibid, Levica i desnica: Šanse za slobodu, s.33.
Ibid, Egalitarizam, s.4
Citirao Rokvel, u Marej Rotbard: Zaveštanje slobode
Levelin Rokvel mlađi,  Marej Rotbard: Zaveštanje slobode
Ibid.
“Uvod,” Egalitarizam, v.
Marej Rotbard, Etika slobode
Marej Rotbard, Začeta u slobodi, II tom
 
 
Vendi MekElroj je autor knjige Razumna žena. Više njenih radova može se naći na ifeminists.com i na njenoj ličnoj internet prezentaciji.

Prevod: Suzana Ignjatović

Mizesova zaostavština feminizmu

U feminističkim krugovima koji slobodno tržište vide kao instituciju za tlačenje klase žena od klase muškaraca, retko će se čuti ime čuvenog austrijskog ekonomiste Ludviga fon Mizesa (Ludwig von Mises). Kada bi se Mizes i pojavio kao tema, politička nekorektnost njegovih shvatanja o ženskoj prirodi izazvala bi još veću odbojnost. Na primer, u delu Socialism: An Economic and Sociological Analysis on kaže: „Možda žena ima mogućnost da bira između odbacivanja najveće ženske radosti – materinstva - i muškog razvoja ličnosti kroz akciju i izazove. A možda ona nema takav izbor.“

Literatura

Susan Brownmiller, Against Our Will: Men, Women and Rape, New York: Bantam Books, 1976.

Andrea Dworkin, Our Blood: Prophecies and Discourses on Sexual Politics, New York: Harper and Row, 1976.

Catharine A. MacKinnon, Toward a Feminist Theory of the State, Cambridge, Mass.: Harvard, 1987.

Ludwig Von Mises, The Anti-Capitalistic Mentality, Princeton, N.J.: D. Van Nostrand, 1956.

----------------, The Free and Prosperous Commonwealth: An Exposition of the Ideas of Classical Liberalism, Princeton, N.J.: D.Van Nostrand, 1962.

----------------, Socialism: An Economic and Sociological Analysis, London: J.Cape, 1951.

Adrienne Rich, Of Woman Born: Motherhood as Experience and Institution, London: Virago, 1977.

*Originalni tekst: Mises' Legacy to Feminism, The Freeman, September 1997, Vol.47, No.9, pp.558-563.

dostupno na: http://www.ifeminists.net/introduction/essays/mises.html

**Vendi Mekelroj (Wendy McElroy) je jedna važnih savremenih libertarijanskih teoretičarki i aktivistkinja, izjašnjava se kao rotbardijanka i individualistička feministkinja

Prevod: Suzana Ignjatović

Nevidljiva ruka uzvraća udarac

Jedan od najvažnijih događaja na intelektualnoj sceni tokom proteklih nekoliko godina, zasigurno predstavlja pojavljivanje profesora filozofije sa harvardskog univerziteta u ulozi jednog od najelokventijih i najžešćih zagovornika doktrine liberalizma. I zaista, na zadovoljstvo svih koji podržavaju doktrinu ljudskih sloboda, toliko pažnje i hvale je u poslednje vreme sručeno na čoveka po imenu Robert Nozik (Robert Nozick) i na njegovu monografiju Anarhija, država i utopija, nagrađenoj Nacionalnom nagradom za knjige.
 
Ako su, međutim, i bili zadovoljni prijemom knjige kao i novonastalom brigom jednog dela intelektualnog establišmenta o liberalizmu, nisu bili zadovoljni sadržajem same knjige. Među suptilnim i sveobuhvatnim kritikama doktrina kakve su Marksova teorija eksploatacije, egalitarizam, kao i teorija Džona Rolsa (John Rawls) (toliko hvaljene od strane intelektualaca poslednjih godina), pojavljuje se i argument toliko bitan za Nozikov način razmišljanja da dominira celom prvom trećinom njegove rasprave: (neka vrsta) odbrane “minimalne države“ od anarhističkih tvrdnji i argumenata. Deo konsternacije uzrokovan ovim delom knjige potiče usled toga što Nozik daje argumente koji su jako komplikovani, koristeći pritom protiv čitaoca sve tehnike i oruđa moderne filozofije, u kombinaciji sa mnogim drugim stručnim izrazima iz drugih polja, na primer iz ekonomije, tako nabacanih da čine da se čitalac oseća kao da se vrtoglavim ritmom okreće na vrtešci, menjajući smer na nepredvidljiv način.
 
Ali deo te konsternacije je jednako prouzrokovan prirodom samih argumenata, onim što izgleda kao njihova naklonost anti-liberalizmu: argumentima koji počivaju na idejama kao što su “princip naknade štete“, princip “rizika“ i navodnog “prava“ da se zabrane određene rizične aktivnosti drugih.
 
Zato nije slučajno da je Anarhija, država i utopija izazvala oluju kontroverzi u liberalnim krugovima.
 
I dok su se mediji i intelektualci uopšte vrlo predano fokusirali na Nozikove ubedljive kritike konvencionalnih mudrosti, pogotovo na deo posvećen ispitivanju Rolsove teorije pravde i na Nozikovu odbranu “kapitalističkih delatnosti odraslih uz dobrovoljni pristanak“, libertarijance je više zanimao Nozikov referencijalni okvir, odsustvo teorije o pravima (na kojoj se prećutno zasniva veći deo knjige), kao i napad na anarhizam.
 
Očigledno da bi ubedljiva i razumljiva kritika ovog dalekosežnog i kompleksnog dela morala biti isto toliko duga kao i sama knjiga. Mi ne težimo tako grandioznim visinama. Ono što ćemo pokušati da uradimo jeste da odgonetnemo Nozikove glavne argumente koje koristi u odbrani “minimalne države“. Nozik počinje Lokovim (Locke) “prirodnim stanjem“ da bi pokazao kako se putem serije procesa “nevidljive ruke“ koji ne ugrožavaju ničija prava, može uspostaviti legitimna “minimalna država“. Nasuprot tome, mi ćemo zastupati ideju da, počevši od “minimalne države“ i krećući se kroz niz stupnjeva (od kojih nijedan ne narušava ničija prava), stižemo pravo do stadijuma anarhije. Ukratko, dokazaćemo da je jedina dobra minimalna država – mrtva minimalna država, ona koja dopušta tim procesima da se odvijaju tako da bi, ako bi se odvijali neko vreme, istopili minimalnu državu nazad do anarhije.
 
Pošto ovo razjasnimo, prodiskutovaćemo Nozikov koncept “rizika“, njegov princip “naknade štete“, i njegovo gledište da je ponuđeno objašnjenje o poreklu države, objašnjenje “nevidljivom rukom“. Videćemo da, nasuprot tome, postoji veoma vidljiva ruka; u stvari, istinska gvozdena pesnica.
 
Odbrana minimalne države profesora Nozika se odvija u 3 stupnja. Kao prvo, on tvrdi da će, ako je u okviru slobodnog tržišta dat anarhistički sisitem konkurentskih asocijacija za zaštitu, samo jedna dominantna agencija, putem tržišnih procedura i ekonomske nužnosti, izbiti na čelo.
 
Ova “dominantna agencija“ će zauzvrat, na moralno dopustiv način koji ne narušava ničija prava, putem procesa “nevidljive ruke“, evoluirati u “ultraminimalnu državu“. Ta “ultraminimalna država“ se razlikuje od dominantne agencije po tome što zadržava monopol sile u datoj geografskoj oblasti (osim u slučaju nužne samoodbrane). Stoga to isključuje mogućnost privatne odmazde ili odmazde od strane agencije zbog grešaka i iznuđivanje naknade štete; ali ona daje zaštitu i usluge sprovođenja zakona samo onima koji kupe njenu zaštitu i polise sprovođenja zakona. Profesor Nozik zatim pokazuje kako ultraminimalna država evoluira u minimalnu državu, koja je “ekvivalentna ultraminimalnoj državi sa (očigledno redistributivnim) Fridmanovim planom o vaučerima, finansiranim putem poreskih prihoda. Po ovom planu, svim ljudima ili nekima (na primer onima kojima treba) daju se vaučeri finansirani poreskim prihodima, koji se mogu koristiti samo da bi ljudi kupili polisu zaštite od ultraminimalne države“. Profesor Nozik smatra da su “rukovodioci ultraminimalne države u moralnoj obavezi da stvore minimalnu državu“, pošto bi “bilo moralno nedopustivo za osobe da zadržavaju monopol u ultraminimalnoj državi, a da ne obezbeđuju usluge zaštite za sve“.
 
Ovo poslednje je, naravno, posebno interesantno. Uspešna transformacija ultraminimalne države u minimalnu državu zavisi od lojalnosti ultraminimalne države principu naknade štete profesora Nozika. Ultraminimalna država je obavezna da “nadoknadi štetu“ onima čije rizične aktivnosti na silu zabranjuje. A za adekvatnu naknadu štete uzeta je, kao što ćemo videti, sasvim bezrazložno, provizija od usluga zaštite. Profesor Nozik dopušta da ultraminimalna država “možda ne uspe da obezbedi ovu naknadu“, ali predpostavlja da će “ljudi uopšte uraditi ono što su moralno obavezni da urade“. Ovu pretpostavku, na nesreću, profesor Nozik iznosi razmatrajući samo delatnosti državnog aparata, ne zastajući da razmisli o delatnostima konkurentskih asocijacija za zaštitu. Ovakva naivnost je zaista šarmantna, ali ne baš utešna, ohrabrujuća, a ni realistična. Da takva pretpostavka može biti most od krucijalne važnosti za argumente profesora Nozika, na mnogo načina je simptomatično za ovu knjigu, kao i za većinu savremenih filozofskih rasprava o državi.
 
Zašto samo jedna “dominantna agencija“ mora da se razvije u okviru sistema konkurentskih agencija za zaštitu slobodnog tržišta? “U početku“, piše profesor Nozik, “nekoliko različitih asocijacija ili kompanija za zaštitu će ponuditi svoje usluge u istoj geografskoj oblasti. Šta će se desiti kada nastane konflikt između klijenata različitih agencija?“ Saznajemo da “vredi razmotriti samo tri mogućnosti“:
 
U ovakvim situacijama sukobljavaju se snage dveju agencija. Jedna agencija uvek pobeđuje u takvim sukobima. A pošto su klijenti agencije gubitnika loše zaštićeni u sukobima sa klijentima agencije pobednika, oni napuštaju svoju agenciju da bi poslovali sa pobednikom.
Jedna agencija svoju moć centralizuje u jednoj geografskoj oblasti, a druga u drugoj. Svaka od njih, po pravilu, pobeđuje u bitkama koje se vode blizu centara njihove moći. Ljudi koji posluju sa jednom agencijom a žive pod patronatom druge, ili se sele bliže sedištu njihove agencije ili promene agenciju.
 
Dve agencije se bore jednako dobro i često. One pobeđuju i gube otprilike isti broj puta, a njihovi rasuti članovi često posluju i svađaju se između sebe. Možda bez borbi, ili posle samo nekoliko čarki, agencije shvate da bi takvi sukobi bili česti u odsustvu preventivnih mera. U svakom slučaju, da bi izbegle česte, skupe i razarajuće sukobe, dve agencije, možda preko svojih rukovodilaca, slože se da mirnim putem reše slučajeve u kojima imaju različito stanovište. One se dogovore da imenuju i povinuju se odlukama nekog trećeg sudije ili suda kome se mogu obratiti kada se njihova mišljenja razlikuju. (Ili mogu da utvrde pravila koja određuju koja agencija ima jurisdikciju pod kojim okolnostima) Tako nastaje sistem apelacionih sudova i prethodno ustanovljenih pravila o jurisdikciji, kao i razlike u zakonima. Iako deluju kao različite agencije, sve one čine deo jednog federalnog sistema.
 
Kakva je relevantnost ovoga? “U svakom od ovih slučajeva“, kaže nam se, “sve osobe u jednoj geografskoj oblasti su u nekom zajedničkom sistemu koji sudi između njihovih konkurentskih ciljeva i verifikuje njihova prava“.
 
“Izvan anarhije, pod pritiskom spontanih grupacija, asocijacija za zajedničku zaštitu, podele rada, tržišta, ekonomije obima, racionalnim samointersom se uspostavlja nešto veoma slično minimalnoj državi ili grupi geografski različitih minimalnih država.“
 
Ako se konkurentske asocijacije za zaštitu dogovore da između sebe rešavaju nesporazume, onda, prema profesoru Noziku, imamo neku vrstu “federalnog sudskog sistema“, neku vrstu vlade. Ovaj zaključak je zaista metaforičan i neopravdan. Ako uzmemo da koristimo sve zaštitne mehanizme u datom društvu i združimo ih, onda zasigurno, gledano u celini, imamo ono što neki zovu “monopolom“ na zaštitu. Slično tome, svi farmeri imaju “monopol“ na hranu koju uzgajaju. Ovo je, međutim, izvedeno tautologijom.
 
Stvarna poenta koju profesor Nozik želi da istakne jeste da će, ako bilo koje od ovih alternativnih rešenja da rezultate, iz toga proizaći “pravni sistem“. E sad, niko nikada nije poricao da će u anarhiji zaista postojati “pravni sistem“. Mnogi čuveni anarhisti tvrdili su da oni zastupaju mišljenje da strukture i procesi prava (čak i sadržaj u nekim slučajevima) treba da budu odvojeni od države, a da državu treba ukinuti. Ako ćemo bilo koji “pravni sistem“ definisati u tako širokom smislu kao što je “država“, onda nema svrhe nastavljati ovu stvar.
 
Diskusija se može nastaviti mnogo produktivnijim putem ako razlikujemo dva tradicionalno različita tipa pravnog sistema: “tržišni pravni sistem“ i “državni pravni sistem“. “Tržišni pravni sistem“ može biti određen kao sistem pravila i procedura primene zakona koji nastaju iz procesa tržišne ekonomije: konkurencijom, cenjkanjem, pravnim odlukama, i tako dalje; pravni sistem čiji poredak je spontan u hajekovskom smislu. “Državni pravni sistem“, s druge strane, može biti određen kao sistem pravila i procedura sprovođenja koja je, kao rezultat političkih procedura, sastavio državni aparat i na silu nametnuo ostatku društva.
 
U društvu sa “tržišnim pravnim sistemom“, oblik pravnog sistema je određen procesima pokrenutim delovanjem mnogobrojnih nezavisnih agencija čiji se planovi mogu sukobiti i stoga u strukturi svrha-cilj tih, a i drugih agencija, izazvati neka prilagođavanja. Nezavisne agencije mogu se, onda, dogovoriti, doneti odluke, napraviti presedane, cenjkati se i tako dalje, da bi napravile pravni poredak koji niko nije unapred odredio. Sistem koji bi nastao nije “federalni sistem“ u tradicionalnom smislu: možemo imati ad hoc odluke za pojedinačne rasprave, unapred dogovorene procedure, kao što je izvlačenje imena sudija iz šešira, biranje između sudija predloženih od strane svake agencije ad infinitum. Ne moramo ni pretpostaviti da se bilo kakav apelacioni sistem uspostavlja. (Ako je neki ipak uspostavljen, to neće suštinski promeniti naš krucijalni argument) To znači da anarhizam dopušta pravni sistem, i to “tržišni pravni sistem“ nasuprot “državnom pravnom sistemu“. Sličnost je u razlici podvučenoj između državno-ekonomskih sistema i slobodnih tržišnih ekonomskih sistema. Oba su sistemi, ali ne iste vrste; oni su izgrađeni na različitim principima organizacije i manifestuju potpuno različite procese. Onda ćemo zaključiti da ako se desi treća od tri alternative profesora Nozika, kao rezultat toga neće nastati državni aparat.
 
Ovde se javlja nekoliko drugih prigovora ovakvom rezonovanju: argument profesora Nozika da “maksimalne konkurentske usluge zaštite ne mogu da zajedno postoje“ nema snagu, zato što on samo pretpostavlja da će nasilni konflikti između agencija postojati kao mera. Ali ako ovakvi konflikti počnu da se razvijaju, ekonomija nam daje razlog da pretpostavimo da će veći interes konkurentnih stranaka biti da nađu sredstvo za arbitražu konflikta, nego da započnu nasilne akcije. Na kraju krajeva, nema razloga da se koncept “usluga zaštite“ posmatra sa holističkim strahopoštovanjem. Beskonačno velik broj različitih institucija se može razviti u društvu, koje bi se bavile raznovrsnim aspektima zaštite. Neke institucije mogu da patroliraju komšijskim blokovima, neke da se fokusiraju na autorska prava, neke na kršenja ugovora, neke prosto da se osiguraju protiv zločina, pre nego da hapse kriminalce (u slučajevima gde potrošači u društvu ne misle da su kazna i odmazda opravdane ili vredne truda). Ovde opet nema razloga da se očekuje od jedne agencije da dominira čitavim poljem rada.
 
Izgleda da se “nevidljiva ruka“ upetljala u veoma jaku mrežu. Hajde da ispitamo proces pomoću kojeg “dominantna agencija“ evoluira u “ultraminimalnu državu“, a koja je potom moralno obavezna da postane “minimalna država“.
 
“Ultraminimalna država“, piše profesor Nozik, “ima monopol nad svakom upotrebom sile sem u slučaju nužne samoodbrane, i tako isključuje privatne odmazde ili odmazde za greške i iznude naknade štete od strane agencije; ali ona omogućava usluge zaštite i nametanja samo onima koji kupe njene polise za zaštitu i nametanje.“
 
“Minimalna država (noćni čuvar), sa druge strane je", kako on piše, “ekvivalent ultramnimalnoj državi udruženoj sa (očigledno redistributivnim) Fridmanovim vaučer planom, finansiranim od poreskih prihoda. Po ovom planu, svim, ili samo nekim (npr. onima kojima treba), ljudima se daju vaučeri finansirani od sredstava poreskih prihoda, koji se mogu koristiti samo za kupovimu polisa zaštite od ultraminimalne države.“
 
Profesor Nozik pretpostavlja da postoji dominantna agencija za zaštitu u moru konkurenata, i pokazuje kako ona može evoluirati u ultraminimalnu državu koja je nakon toga moralno obavezna da postane minimalna država. Ključno pitanje je: kako dominantne agencije mogu težiti nezavisnosti? Da bi odgovorili na ovo pitanje, moraćemo na kratko da razmotrimo pojmove rizika, zabrane i princip kompenzacije.
 
Po mišljenju profesora Nozika, moralno je opravdano da se određene radnje zabrane samo ukoliko se daju nadoknade onima čije su radnje na taj način zabranjene. Koja delovanja se mogu zabraniti? U Anarhiji, državi i utopiji ne postoji jasna i nedvosmislena linija podele između klasa ljudskog delanja koje opravdano mogu biti zabranjene i onih koje ne mogu. Jedna klasa se, međutim, može identifikovati: možemo zabraniti određene rizične postupke, ukoliko se na taj način onima čiji su postupci zabranjeni da nadoknada. Koji postupci su rizični? Nije baš jasno, ali odgovor je izgleda: oni koji pokazuju “preveliku“ mogućnost da naude drugima. Dominantna agencija može, po ovom rezonovanju, opravdano zabraniti procedure koje sprovode nezavisne agencije, pošto postoji rizik da se naudi drugima, bilo kažnjavanjem grešaka korišćenjem nepouzdanih procedura, bilo nečim drugim. Na pitanja “Kako dominantne agencije mogu da deluju?“ ili “Šta može dominantna agencija za zaštitu da zabrani drugim pojedincima da rade?“, profesor Nozik odgovara: “Dominantne agencije za zaštitu mogu da sačuvaju za sebe pravo da odlučuju o bilo kojoj pravnoj proceduri koja će se primeniti na klijentima. Ona može najaviti i delovati po najavi, da će kazniti svakoga ko na svojim klijentima koristi procedure koje smatra nepouzdanim ili nepravednim.“
 
Ovo je zasnovano na ideji o “proceduralnim pravima“. “Osoba koja koristi nepouzdanu proceduru, delujući po njenim rezultatima“, piše on, “nameće rizik drugima, čak iako njegova procedura zataji u pojedinim slučajevima.“
 
Nozik definiše glavni princip da se “svako može braniti od nepoznatih i nepouzdanih procedura i može kazniti one koji pokušaju da koriste takve procedure protiv njega“, i u principu ne rezerviše ovo “pravo“ za monopolističku agenciju. Međutim:
 
“Pošto dominantna agencija za zaštitu odlučuje o tome da li su njene procedure pouzdane i pravične i veruje da je to opštepoznato, ona neće nikome dozvoliti da ih napada, tj. kazniće svakoga ko to uradi. Dominantna agencija za zaštitu će slobodno delati po sopstvenom razumevanju situacije, dok neko drugi to ne bi mogao a da ne prođe nekažnjeno. Iako niko nije zadržao monopol, dominantna agencija zauzima jedinstvenu poziciju vrlinom svoje moći. Nije slučajno da je ona jedini korisnik prava za koje garantuje da ga svi poseduju; priroda tog prava je takva da dopušta da, čim se dominantna sila pojavi, ona sama će ustvari koristiti to pravo.“ (moj kurziv)
 
Stoga: monopol de facto. Dakle: ultraminimalna država. Upravo u ovom trenutku princip naknade štete pomalja svoju ružnu glavu.
 
Profesor Nozik izjavljuje da čovek ima pravo da drugima zabrani određene previše riskantne postupke, ukoliko im se da nadoknada. Šta određuje “naknadu štete“?
 
“Nešto potpuno nadoknađuje štetu nekoj osobi za gubitke, ako i samo ako ga (delanja agencije za zaštitu) obeštete više nego što bi inače bio oštećen; ona nadoknađuje štetu osobi X za delanje osobe Y, gde Y čini A, ako X ne stoji lošije pošto je primi, nego što bi X bio bez primanja nadoknade da Y nije uradio A. (U ekonomskoj terminologiji, nešto će nadoknaditi štetu X-u za Y-ovo delanje, ako, pošto je primi, X bude najmanje na istoj visini krive indiferentnosti na kojoj bi bio da Y nije tako delovao.)“
 
Profesor Nozik zatim nastavlja da “besramno“ ignoriše određena ključna pitanja koja okružuju centralnu temu koja se tiče značenja naknade štete. Njegova finalna formulacija je sledeća :
 
“Y je obavezan da izdigne X iznad njegove aktuelne pozicije (na određenoj krivini indiferentnosti I) do one tačke koja je jednaka razlici njegove pozicije u odnosu na I i njegove prvobitne pozicije. Y treba da nadoknadi štetu X-u u vrednosti koliko je delovanje Y-a napravilo X-u koji je razborito delao.“
 
Dakle, to je značenje “naknade štete“. “Princip naknade štete obavezuje da se ljudima da nadoknada za to što im se zabranjuju određeni rizični postupci.“ Koje to “rizične“ postupke profesor Nozik želi da zabrani? Procedure sprovođenja ne-dominantnih agencija. To jest, on želi da nam zabrani da se okrenemo bilo kojoj drugoj od velikog broja konkurentskih agencija, mimo dominantne agencije za zaštitu.
Šta nam on nudi kao naknadu za štetu za takvu zabranu? Zaista je previše velikodušan. Nudi nam ništa manje nego državu.
 
Ako neko poželi da odbije ovu zaista velikodušnu ponudu, biće mu odgovoreno da ne može da je odbije. To je krišom protureno, sviđalo se to njemu ili ne, bez obzira na to da li je voljan da prihvati državu kao naknadu ili ne. To je ono što bi trebalo da nas natera da napravimo pauzu i malo razmislimo. Hajde da razmislimo o prirodi države profesora Nozika, a zatim da razmislimo o nekoliko slabih karika u lancu argumenata koji će nas na kraju vezati za državu. Ako bismo dva-tri puta dobro cimnuli, možda bismo mogli da prekinemo neke od ovih slabih karika i spasimo se nečega što neki od nas smatraju u najmanju ruku sigurnom propašću. U međuvremenu, elem, neka se zna da smo stigli do minimalne države. Ultraminimalna država se uspostavila kada su se ne-dominantnim agencijama zabranili određeni postupci. Minimalna država je ostvarena onda kada je ultraminimalna država kombinovana sa proširenjem usluga za zaštitu na one koji su na taj način zabranjeni.
 
(Treba da zabeležimo da je jedina stvar koja obavezuje minimalnu državu da plati takvu kompenzaciju – princip morala. Profesor Nozik u tom slučaju “pretpostavlja“ da će oni – oni u ultraminimalnoj državi – delati kao što bi trebalo, čak iako ne moraju da priznaju tu moralnu obavezu.)
 
Obratite pažnju na prirodu same nozikovske države. Rendijanska “ograničena vlada“ ima prilično interesantnu ekonomsku formu: u svojoj suštini ona je kooperacija potrošača, koji svi potpadaju pod njenu moć, pošto su “potrošači“ oni koji imaju pravo glasa, i tako dalje. Ali, država profesora Nozika je privatna svojina. Bila je, kao što se sećamo, privatna svojina, agencija, koja se nizom navedenih koraka razvila u državu.
 
Ona, dakle, ostaje privatna svojina, pošto ništa nije učinjeno da se stvari promene. Nakon što je jednom davno bila dominantna agencija i probila se na slobodnom tržištu, opravdano je da se pretpostavi da su njeni vlasnici, direktori (akcionari ili šta već), agresivni biznismeni koji teže proširenju svog biznisa. Nema govora o ustavu, naravno, već samo o ugovorima sa svojim klijentima, gde u slučaju sukoba ona sama sudi i interpretira. Nema glasanja. Nema podele vlasti, nikakvih kontrola ni protivteža, a nema više ni tržišnih kontrola i protivteža. Postoji samo privatna agencija koja, sada, ima monopol nad korišćenjem fizičke sile da ostvari svoje ciljeve.
 
Ovo je, kako nam je rečeno, agencija koja će slediti određene moralne principe: da (a) proširi zaštitu do onih čiji su rizični postupci zabranjeni (ili čijim je agencijama zabranjeno da rade), i koji teže da (b) zaustave funkcionisanje “minimalne države”. Ko će kontrolisati njenu moć? Šta će se desiti u slučaju da ona prisvoji pravo na još veću moć? Pošto ona ima monopol, sve rasprave u vezi sa njenim funkcijama, rešavaće i procenjivati ona sama. Pošto detaljne sudske procedure koštaju mnogo, ultraminimalna država može postati nepažljiva bez konkurencije. Bilo kako bilo, samo ultraminimalna država, kako nam to eksplicitno kaže profesor Nozik, može suditi o legitimnosti svojih sopstvenih procedura.
 
Neko bi mogao ovaj Nozikov argument o tome zašto bi ovo bila manje rizična situacija od one sa konkuretskim agencijama, smatrati nedovoljno ubedljivim. Hajde da razmotrimo samo one slabe karike iz ovog lanca umovanja i vidimo da li se one mogu prekinuti.
 
Činjenica da, kao što smo videli, ne možemo odbaciti “zaštitu“ države kao pravednu “nadoknadu štete“ za zabranu na korišćenje usluga konkurentskih agencija, trebalo bi da nas dovede do toga da ispitamo mišljenje profesora Nozika o naknadi štete. Sličan letimični kritički pogled će nas dovesti do toga da ponovo ispitamo i njegovo mišljenje o riziku. Opravdano je da zabranimo delovanja konkurentskih agencija zato što su ona koja su, navodno, rizična. Koliko “rizično“ mora biti neko delovanje, pre nego što se može zabraniti? Profesor Nozik to ne kaže, niti nam daje bilo kakve indikacije kako se rizik ove vrste može izračunati. Kao što je Marej Rotbard (Murray Rothbard) napisao u knjizi Čovek, ekonomija i država: “Rizik se javlja kada je neki događaj član mnogobrojne klase homogenih događaja i gde postoji skoro izvesno znanje o učestalosti pojavljivanja ove klase događaja“.
 
U svom remek-delu Rizik, neizvesnost i profit, Frenk Najt (Frank Knight) koristi pojam “rizik“ da bi označio slučajeve merljive neizvesnosti. Kada se primeni na delovanje ljudi, ovo postaje veoma nepouzdano. U stvari, upetljava nas u bezbrojne teškoće. Kao što piše profesor Najt: “Mi živimo znajući samo ponešto o budućnosti, dok se životni problemi ili ponašanja, u najmanju ruku, javljaju zbog činjenice da znamo tako malo.“
 
Zbog toga ne možemo izračunati rizike budućih ljudskih postupaka. (Ograničićemo pojam “rizika“ na slučajeve postojanja verovatnoće od štete koja će rezultirati iz određenih postupaka.) Kada imamo posla sa pitanjem verovatnoće ishoda ljudskih postupaka, naši proračuni nužno moraju biti nejasni i netačni. Dok u nekim slučajevima izvesno možemo reći da je verovatnoća veća ili manja, kvantitativni proračun je nemoguće uraditi. Kada ne radimo sa homogenim jedinicama ili slučajevima, distribuiranim na velikom broju slučajeva sa nekom učestalošću, nedostaju nam preduslovi za kvantitativnu kalkulaciju. Ovo je naročito slučaj sa takvim institucijama kao što su “konkurentske agencije za zaštitu“, pošto se one mogu veoma razlikovati u polju svog delovanja, procedura i brojnim drugim atributima. Da je Nozik postavio kriterijum stepena dokle je “rizik“ dopustiv a dokle ne, onda bismo bili u mogućnosti da odvojimo one agencije koje su “previše riskantne“ od onih koje to nisu, zabranjujući samo prvopomenute. Međutim, nikakav kriterijum nije dat. Štaviše, Nozik nije samo zabrinut zbog “štete“, već on širi svoju zabrinutost na mnogo subjektivniji element, naime, na strah. Koliko “straha“ opravdava reakciju o kojoj se ne raspravlja. Veoma je teško u tom slučaju da vidimo kako će bilo ko stići do bilo kog objektivnog i određenog nivoa. Ne samo da se “strah“ ne može izračunati niti izmeriti – on je toliko subjektivan da se čak ne može reći da je on prosta reakcija na bilo koji od niza oblektivnih uslova. Mogu postojati psihološki i ideološki faktori takođe. Na primer, osoba o kojoj se govori mogla je u neko vreme živeti pod državnim aparatom, i to je iskustvo moglo ostaviti duboke strahove u njenoj podsvesti.
 
Pošto čovek iščekuje budućnost bez znanja o tome šta će se desiti, i pošto on neprestano menja svoje planove i postupke dok akumulira novo znanje, kako bilo ko može predvideti da će konkurentske agencije automatski i neizbežno prekršiti bilo koji dati nivo “rizika“ u društvu? Nesigurnost i strah su na određenom nivou suštinski (ili u najmanju ruku centralni) delovi ljudske situacije; profesor Nozik nam ne daje niti jedan razlog da verujemo da će nas bilo koja kategorija nesigurnosti, kao što su rizik od neopravdane kazne ili nepouzdanih procedura sprovođenja, moralno obavezati da uspostavimo jedan set institucija a ne drugi. Zašto strah od tiranije nije jednako validan razlog za zabranjivanje nečega? I ko ima pravo da kaže da procedure dominantne agencije za zaštitu nisu među najnepouzdanijim? Samo uz datu pretpostavku o pouzdanosti mi možemo početi da smatramo “moralno opravdanim“ bilo koji sud ili zabranu postupaka drugih. Dominantna agencija čije su se procedure nalazile među najmanje pouzdanim sigurno će, s obzirom na njenu moć da zabrani druge procedure i agencije, biti u istoj poziciji kao i ona sa pouzdanim procedurama. Ali mi nećemo osporavati moralnu dopustivost ove zabrane. U odsustvu kriterijuma, profesor Nozik nam je ovde dao nekoliko ideja vodilja.
 
Štaviše, dok postoji određeni stupanj do kog ljudi mogu tačno predvideti budućnost u ljudskim postupcima, uključujući i rizik od štete, ne postoje nikakva sredstva objektivnog otkrivanja u sadašnjosti koji ljudi će tačno predvideti budućnost a koji ne. Najviše šansi da budu izabrani imaju oni čija očekivanja će, u oblasti “rizika od štete“, biti u najvećoj harmoniji sa budućom realnošću tako što ćemo pogledati objektivne testove. Ali u carstvu ljudskih postupaka, najbliže do čega možemo doći nije nikakva nauka o izračunavanju rizika, već podaci o onima koji su stekli profit, jer su njihova predviđanja istorijski bila više u skladu sa stvarnošću nego ona drugih učesnika na tržištu. Preduzetništvo je opšta kategorija takvog izlaganja riziku u oblasti proizvodnje dobara i pružanja usluga u društvu. Ali čak i u slučaju preduzetnika, ne postoji način da predvidimo da će oni čije su sposobnosti u predviđanju budućnosti bile u prošlosti tačnije, biti tačnije i ubuduće.
 
Ako smo zabrinuti zbog rizika i neizvesnosti, ne postoji razlog da ne usmerimo našu pažnju na politička sredstva ostvarivanja ciljeva. Ako u slobodnom društvu postoji dovoljno brige zbog rizika nametnutog nekim postupcima učesnika u tržišnoj ekonomiji (ili u tržišnim procesima ili tržišnim institucijama), institucije će se uspostaviti tako da izađu na kraj s tim postupcima i umanje strah i rizik. Osiguravajuće društvo je takva jedna institucija. Znamo iz tržišnih analiza da su cene stabilnije u onim oblastima gde postoji tržište budućih postupaka, nego onde gde ne postoji. “Cene“ su samo odnosi razmene između prodavaca i kupaca date robe. Stoga će tržište osiguranja i tržište budućih postaka u srodnim poljima, u slobodnoj tržišnoj ekonomiji najverovatnije obezbediti najveću stabilnost nivoa rizika u društvu, to jest: rizika viđenog očima učesnika u tržišnoj ekonomiji. Štaviše, slobodna tržišna ekonomija biće zadužena za optimalni nivo sadašnje provizije na budući rizik u društvu. Bilo koja intervencija od strane minimalne države bi, stoga, povećala rizik i dovela do suboptimalne alokacije provizije na rizik. Minimalna država bi onda stvorila neusklađenost sredstava u vitalno važnom tržištu provizije na rizik.
 
Videli smo da izračunavanje rizika ne može biti kvantitativno, već samo kvalitativno: i zaista, čak i tada kada imamo posla sa mogućim posledicama upravo nepoznatih budućih postupaka, sam koncept je nejasan. Štaviše, ukoliko može da postoji izračunavanje rizika, mi imamo pravo da samo od preduzetnika i drugih učesnika na tržištu, očekujemo da budu uspešni u svojim predviđanjima.
 
Slobodna tržišna ekonomija je jedino sredstvo da se institucije i procesi u društvu osposobe da efektivno izlaze na kraj sa rizikom i strahom. Jedan korak dalje od čistog slobodnog tržišta, dalje od izbora i odluka učesnika na tržištu koji imaju ograničeno znanje i koji uče kroz tržišne procese, jeste korak dalje od optimalne situacije u oblasti predviđanja i provizija za rizik od štete koja će nastati. Ukratko, u samom procesu formiranja mreže konkurentskih tržišnih agencija, koje se razlikuju jedna od druge, rizik će biti minimiziran implicitno, na osnovu sklonosti i izbora učesnika na tržištu.
 
Sve ovo nam daje razlog da verujemo da bilo koji pokušaj da se zabrane određeni postupci nezavisnih agencija nije moralno dopustiv, i ne može biti motivisan bilo kakvom brigom za rizik ili strah.
 
Problemi sa principom kompenzacije su mnogo teži. Mišljenje profesora Nozika o kompenzaciji počiva na konceptu “krive indiferentnosti“. “Kriva indiferentnosti“ je jedno od najtužnijih zala koja su pogodila ekonomsku nauku još od kada je koncept “makroekonomije“ prvi put pokazao svoju ružnu glavu. Analiza krive indiferentnosti je zasnovana na ispitivanju ljudi o njihovim relativnim sklonostima između dve ili više alternativa. Tačke “indiferentnosti“ između različite količine određene robe ili usluga, smeštene su na “mapi“. Kada se stigne do mnogo takvih tačaka indiferentnosti, svih uredno složenih na mapi, plemeniti analitičari krive indiferentnosti povežu tačke jednom linijom i primene matematičke metode da analiziraju različite stvari.
 
Veoma malo od ovoga ima bilo kakve veze sa stvarnošću. Skala vrednosti neke osobe je stvar koja se neprestano koleba, čiji se nivoi neprestano pomeraju, nekad čak i agresivno. Iako se ovakvim ispitivanjem ljudi dobijaju neke korisne informacije, one ne mogu biti osnova za bilo kakav postupak ili predviđanje sa naše strane. Ne moramo dalje zalaziti u ovo. Profesor Nozik je neoplatonista ili rusoista i on zaista razvija novu verziju “stvarnog“ ili “racionalnog“ interesa ili vrednosti, ne bi li istisnuo naše “tekuće“ ili konkretne interese.
 
Da bismo nekome “nadoknadili štetu“, moramo ga, prema ovom viđenju, staviti na tačku na njegovoj krivoj indiferentnosti najmanje onoliko visoko koliko je visoka ona tačka na kojoj bi bio bez ikakvih intervencija. Treba da se naglasi da mi govorimo iz perspektive pojedinačne osobe, o njenim procenama, a ne o objektivnom stanju stvari. Stoga je nemoguće odlučiti šta bi činilo punu nadoknadu, gledajući samo takvo stanje stvari. Moramo posmatrati i hijerarhiju vrednosti osobe koja je u pitanju.
 
Profesor Nozik, međutim, ne posmatra stvarne procene pojedinačnih osoba. Umesto toga, on pretpostavlja da će svima kojima je zabranjeno da preduzimaju određene rizične postupke moći da se nadoknadi šteta na isti način, naime, obezbedjujući za njih usluge zaštite putem minimalne države. Osnovu za ovakvu pretpostavku je teško otkriti. Zašto bi pribavljanje zaštite činilo punu nadoknadu? Očigledno zato što Nozik misli da se to približava “kopiranju“ početne (objektivne) situacije, gde je ugnjetena žrtva minimalne države još uvek mogla kupiti alternativnu zaštitu od nezavisnih agencija. Ali ovo je potpuno neopravdano.
Sve ovo se svodi na to da smo mi ti koji, umesto neke osobe i njenog izbora i delovanja, odlučuju kakva nadoknada je najbolja za tu osobu. Ali ovo je paternalizam koji profesor Nozik odbacuje svuda u Anarhiji, državi i utopiji.
 
Ako posmatramo stvari sa tačke gledišta osobe čiji postupci su zabranjeni, onda možemo da se zainteresujemo za njenu skalu vrednosti. Ovo baca drugačije svetlo na stvari.
 
Jedini način na koji ćemo moći reći da li je nekom šteta pravedno nadoknađena bi bio:
 
(1) Ako oni prihvate A u zamenu za B, na primer, ako zamene jedno za drugo na slobodnom tržištu. Ova zamena, ako se desi, govori nam da zainteresovanoj strani A vredi najmanje koliko i B. Očigledno, ova razmena se mora obaviti u odsustvu sile, nasilja, agresije ili pretnji od obe strane.
 
(2) Ako se agent koji je napadnut složi da prihvati A kao kompenzaciju od napadača ili napadačevog agenta. Opet, ovo prihvatanje mora biti bez prisustva sile, nasilja, agresije ili pretnji.
 
Osim ovih, ne postoje objektivna sredstva da se izmeri opravdana ili “puna“ nadoknada. Međutim, minimalna država onemogućava obe ove stvari, jer ona zaista preti takvim nasiljem ili kažnjavanjem. Štaviše, argument počiva na jednoj varijanti doktrine o “pravednoj ceni“, primenjenoj na kompenzaciju. Ali ovo nigde nije opravdano.
 
Hajde da vidimo da li možemo da stignemo do minimalne države nekom legitimnom metodom “kompenzacije“. U tržišnom društvu svako bi imao pravo da priđe bilo kome ko je klijent neke nezavisne agencije i isplati ga, odnosno, postigne nekakvu pogodbu sa njim. Određeni broj ljudi će se besumnje složiti sa ovim. Ali šta sa onima koji neće? Možemo videti taj problem posmatranjem liste ponude i potražnje. U ovom slučaju neka "S" predstavlja ponudu date usluge, naime odricanje od korišćenja nezavisnih agencija i prihvatanje državne zaštite umesto toga. Neka "D" predstavlja potražnju za ovom uslugom. Razmotrimo deo liste za ponudu i potražnju ispod tačke gde bi se razmena ove vrste desila. U ovoj situaciji nema razmene. Dobavljači (oni koji su potpisali ugovor sa nezavisnom agencijom) nisu voljni da se zadovolje ničim što su kupci (dominantna agencija) voljni da ponude. Dakle, kontakt između njih, u kome bi kompenzacija između njih bila ponuđena i prihvaćena, nema svrhe. Čak i u odsustvu pretnji silom, ne bi postojala pogodba. Pošto ne postoji ništa što bi "S"-ovi prihvatili umesto zabrane, zašto bi neko pretpostavio da je kompenzacija moguća posle zabrane? Ako se kriva ponude i tražnje nije pomerila, dominantna agencija ne može ponuditi više (ili nedominantna agencija prihvatiti manje) nego što je prethodno ponuđeno. I dalje ne bi postojalo usaglašavanje mišljenja. Kako se onda onima čiji su rizični postupci zabranjeni može dati nadoknada? Kako se oni mogu uzdići do situacije koja je, u njihovim očima (na njihovoj skali vrednosti), jednaka onoj u kojoj bi bili bez zabrane. Čini se da smo došli u ćorsokak.
 
(Trebalo bi dodati da profesor Nozik ne čini stvari ništa lakšim pričom o kompenzovanju štete samo onima koji su “oštećeni“ zabranom. Problem kompenzacije ostaje, i ne postoji ni jedna teorija o “oštećenima“ ponuđena u Anarhiji, državi i utopiji.)
 
Postoji još argumenata koji se mogu dati protiv principa kompenzacije. Profesor Nozik uopšte ne razmatra problem naknade štete onima kojima je stvaranje minimalne države ogromna moralna i psihička trauma. Kakva pravedna kompenzacija može biti ponuđena u ovom slučaju? Kako se oni mogu podići na poziciju jednaku poziciji u kojoj su bili pre stvaranja minimalne države? Štaviše, razmotrite slučaj klijenata dominantne agencije, A. Oni mogu imati velike koristi (ili izgledati da imaju koristi) od postojanja agencija B, C, D..., koje oni mogu videti kao izvesnu kontrolu postupaka A, ako se plaše toga da A može, u odsustvu B, C, D..., izmeniti svoje funkcije koje su predviđene ugovorom. Mora li A, u prelasku iz dominantne agencije u minimalnu državu, nadoknaditi štetu svojim klijentima pošto preduzme akcije koje ih lišavaju ove koristi? Ako da, kakvu nadoknadu? Ako ne, zašto ne? Zašto oni nisu “oštećeni“ kao i svi drugi?
 
Ako ne možemo pretpostaviti da obezbeđivanje zaštite klijentima nezavisnih agencija predstavlja punu nadoknadu (pretpostavimo da se takva nadoknada može ostvariti), onda razmotrite sledeći lanac događaja.
 
Ako minimalna država mora da zaštiti sve, čak i one koji ne mogu da plate, i ako mora da nadoknadi štetu onima drugima zbog zabrane njihovih rizičnih postupaka, onda to mora značiti da će svojim prvobitnim klijentima naplaćivati više nego što bi to bilo u slučaju ultraminimalne države. Ali ovo bi povećavalo broj onih koji bi, zbog svojih krivih potražnje, izabrali ne-dominantne agencije B,C,D... umesto dominantne agencije pretvorene u ultraminimalnu državu, koja je pretvorena u minimalnu državu. Mora li onda minimalna država da ih štiti besplatno (ili smanji njihov broj), ili da im nadoknadi to što im je ultraminimalna država zabranila da se obrate drugim agencijama?
 
Ako je tako, onda ona, opet, mora ili povećati troškove usluga za svoje preostale klijente ili smanjiti svoje usluge. To u oba slučaja opet stvara one koji bi, da su uzeli u obzir svoju prirodu i oblik svojih krivih tražnje, izabrali ne-dominantne agencije umesto dominantne agencije. Mora li se, dakle, šteta nadoknaditi ovim klijentima? Ako je tako, onda bi proces doveo do tačke u kojoj niko sem nekoliko bogatih fanatika koji zagovaraju minimalnu državu, ne bi bio spreman da plati za ove veoma smanjene “usluge“ vlade. Ako se ovo desi, nema razloga da ne verujemo da će minimalna država vrlo brzo završiti u nevidljivom smetlištu istorije, gde joj i jeste pravo mesto.
 
Ono što je verovatnije da bi se desilo, jeste da se država okrene svom starom prijatelju, pljački – poznatoj još i kao “oporezivanje“ (što je “slučajno“ tretirano vrlo površno u delu profesora Nozika). Iz toga se vidi kako nas zlokobna nevidljiva ruka vodi od agencije za zaštitu...do dominantne agencije...do ultraminimalne države...do minimalne države...do prvih ukrasa tiranije. Štaviše, to je privatna tiranija, pošto je agencija privatno vlasništvo. Ako stvari ovako stoje, šta može biti naša zaštita od monopola privatne kompanije nad primenom sile u društvu? Sigurno da je objektivan rizik ovde neizmerno veći nego onaj koji je doveo do neodlučnog stvaranja minimalne države.
 
Tada nas princip kompenzacije, kako je formulisan kao sada, dovodi u teškoće. Hajde onda da preostale tačke brzo pobrojimo.
 
Da li je proces koji je doveo do stvaranja minimalne države proces “nevidljive ruke“? Mi smatramo da nije. Razlog je taj što, dok država možda nije ciljana kao krajnji razultat, postupci zabrane konkurencije, koji liče na postupke države, i dalje su rezultat specifičnih odluka. Dominantna agencija mora da odluči da zabrani postupke i kazni prestupnike. Na svakom koraku leži podmukla, ali eksplicitna odluka. Ako je ovo “nevidljiva ruka“, ona skriva zlobne udarce, preteći da zdrobi slobodu u svom dohvatu.
 
Na kraju, pre nego što preokrenemo argument profesora Nozika, šta je, po našem mišljenju, opravdano da dominantna agencija uradi? Ništa više do da kažnjava one za koje se može dokazati da su inicirali nasilje nad njenim građanima ili klijentima, i to samo nakon dokaza. Rizik od nanošenja zla u slučaju ljudskih akcija ne može se izračunati drugačije nego putem posmatranja postupaka ljudi (kao što su oni koji sačinjavaju konkurentske agencije za zaštitu) tokom nekog vremena. Po njihovim polisama, mi sudimo o pouzdanosti njihovih procedura, na osnovu pretnje koju upućuju ili ne nevinim ljudima i na osnovu toga kako odlučuju da odgovore na neodgovorne ili kriminalne agencije. Ovde postoje teški problemi, ali veći problem je u pretpostavci da je dominantna agencija bolja, pouzdanija u svojim procedurama, ili čak, iznad svega, manje preteća po sigurnost i slobodu ljudi od drugih agencija. Profesor Nozik čak ne može da dokaže da one agencije koje imaju pouzdane procedure treba da se zabrane zajedno sa onima koje ih nemaju.
 
Ali ako je tako, onda se i nevidljiva ruka vraća:
 
Pretpostavimo postojanje minimalne države. Neka agencija se osniva usvajajući procedure minimalne države i dopuštajući državnim agentima da učestvuju na njenim suđenjima, procesima, i tako dalje. U ovakvoj situaciji se ne može pretpostaviti da je ova agencija rizičnija od države. Ako je i dalje previše rizična, onda je potpuno opravdano da kažemo da je i država previše rizična, kao i da zabranimo njene postupke, ukoliko nadoknadimo štetu onima koji su oštećeni takvom zabranom. Ako se držimo ovog principa, doćićemo do anarhije. U protivnom će se dominantna agencija, koja je postala minimalna država, takmičiti protiv jedne dobro nadgledane konkurentske agencije.
 
Ali čekajte: konkurentska, zakonu podređena, špijunirana, ugnjetavana agencija, nalazi da može da snizi cene svojih usluga, pošto minimalna država daje garanciju za “rizik“ onima koji bi uposlili agencije koje koriste rizične procedure. Ona takođe mora da plati troškove špijuniranja nove agencije, što uvećava kapitalne troškove.
 
Pošto ona ima samo moralnu obavezu da obezbedi takvu nadoknadu, verovatno je da će ona prestati to da radi pod pritiskom konkurenata. Ovo pokreće dva procesa: oni kojima je predhodno nadoknađena šteta zato što su izabrali agencije koje nisu država, požurili bi da se pretplate u politički neopredeljenim agencijama, dokazujući time koga preferiraju.
 
Nažalost, učinjen je još jedan sudbonosan korak: nekada ponosna minimalna država, pošto prestane da nadoknađuje štetu, ponovo se preobraća u puku ultraminimalnu državu.
 
Proces se, međutim, ne može zaustaviti. Politički neopredeljena agencija mora da uspostavi i uspostavlja dobar protokol da bi preuzela klijente od puke ultraminimalne države. Ona nudi veliku raznovrsnost usluga, igra se sa različitim cenama, i uopšte, postaje mnogo atraktivnija alternativa, sve vreme dopuštajući da je država špijunira, ozvučuje njene kancelarije, proverava njene procedure, procese i odluke. Drugi plemeniti preduzetnici je slede. Uskoro, nekada puka ultraminimalna država postaje ponizna dominantna agencija. Nalazi da su druge agencije uspostavile verodostojne protokole, sa sigurnim ne-rizičnim procedurama, i prestaje da ih špijunira, preferirajući umesto toga manje skupe aranžmane. Njeni rukovodioci su postali, avaj, debeli i blaženi bez konkurencije; njihovi proračuni o tome koga da štite, kako, po kom rasporedu resursa i do kojih granica (sakupljanje informacija, sudova, zgrada, zatvora, policajaca i tako dalje) su veoma uzdrmani, pošto su se povukli iz istinski konkurentskog sistema tržišnih cena. Dominantna agencija postaje sve više i više neefikasna, kada se uporedi sa novim, dinamičnim, poboljšanim agencijama.
 
Uskoro, pogledajte! I počujte! – ljupka dominantna agencija za zaštitu postaje, jednostavno, jedna agencija među mnogim na tržištu pravnih sistema, ili potpuno nestaje. Zlokobna minimalna država, serijom moralno dopustivih koraka koji ne narušavaju ničija prava, redukovana je na, u najboljem slučaju, tek jednu agenciju u moru drugih. Zli, mračni državni aparat, reformiše se u anarhističku utopiju. Ukratko, nevidljiva ruka uzvraća udarac. Pravda pobeđuje i svi žive srećno do kraja života.
 
Želeo bih da završim jednim citatom Bendžamina Takera (Benjamin R. Tucker) i jednom parafrazom Karla Marksa (Karl Marx), koji jasno izražavaju moj stav prema stvarima o kojima smo raspravljali. Taker ukazuje na anarhističku definiciju države kao “otelotvorenja principa agresije“. “...[V]idimo da je“, kazao je on, “država u neprijateljskom odnosu prema društvu; a pošto je društvo osnova individualnog života i razvoja, zaključak je da odnos države prema individui i obratno mora biti neprijateljski i da će biti takav dok država ne izumre“.
 
A parafrazirajući Marksa, možemo reći da su “tradicionalni politički filozofi težili samo da objasne i opravdaju državu. Ključna stvar je, međutim, da se ona ukine.“ 

* Roy A. Childs, Jr., “The Invisible Hand Strikes Back“, Journal of Libertarian Studies, Tom I, Br. 1, str. 23-33. Originalna verzija ovog rada je prezentovana na Trećoj naučnoj konferenciji o liberalizmu, oktobra 1975, u Njujorku.

Prevela: Bojana Radovanović

Put u ropstvo: Predviđanje propasti

Intervju sa Friedrichom A. Hayekom iz 1977. godine.

Mora da je F.A. Hajek osetio nešto u atmosferi tokom mog intervjua sa njim u Los Anđelesu maja 1977. Tridesetih i četredesetih godina dvadesetog veka Hajek je bio drugi najpoznatiji ekonomista na planeti, najpoznatiji kao intelektualni sparing partner Džona Majnarda Kejnza (John Maynard Keynes). Debata oko fundamentalnih pitanja ekonomske politike u kojoj su odmerili snage profesor Hajek sa Londonske škole za ekonomiju i profesor Kejnz sa Univerziteta Kembridž, podstakla je nezaboravnu raspravu između ekonomista klasične škole i novih «makroekonomista» lord Kejnzove opšte teorije iz 1936. 

Kejnzijanci su gotovo kao metlom pomeli akademske argumente u jednoj virtualnoj igri. U stvari, Kejnzovom smrću 1945. godine Hajek (i klasična teorija ekonomskih ciklusa) ubrzo nestaje sa javne scene. Ekonomska politika je ušla u zlatno doba “upravljanja tražnjom” u kome se poslovni ciklus prikazivao kao stvar prošlosti, a Hajek se sasvim povukao sa polja ekonomske teorije. 1950. godine odlazi na čikaški univerzitet gde je predsedavao odborom za društveno teoriju, završavajući svoju karijeru na frajburškom univerzitetu (1962-68) i salzburškom univerzitetu (1968-77). Svoje glavne doprinose dao je na novim poljima poput psihologije (The Sensory Order, 1952), političke teorije (The Constitution of Libery, 1960) i prava (Law, Legislation & Liberty I-III, 1973-79). 

Bio je dovoljno pametan da se kloni ekonomije. To je činio zbog toga što cepidlačenje sa Kejnzom nije bilo jedino ponižavanje koje je pretrpeo tokom tog rafiniranog teorijskog razgovora. Austrijska kritika centralnog planiranja je podstakla čuvenu kontroverzu o socijalističkom računu. Hajek i njegov zemljak Ludvig fon Mizes (Ludwig von Mises) su od 1920. godine pa do četrdesetih godina tvrdili će socijalizam kao ekonomski sistem neminovno propasti zbog toga što samo slobodno tržište (podržano pojedincima voljnim da se ponašaju u svom sopstvenom interesu) može generisati informacije potrebne radi pametnog kordinisanja društvenog ponašanja. Drugim rečima, sloboda je neophodan sastojak prosperitetne ekonomije. Ali baš kada je elegantni Hajekov esej u kome se veliča princip tržišne cene kao pokazatelja razumne ekonomije, pozdravljen kao veliki doprinos (po svom objavljivanju u American Economic Review), lukavi socijalistički ekonomisti su, na zadovoljstvo istomišjenika, dokazivali da se centralno planiranje može tako usmeravati da, pomoću veoma jakih kompjutera, reši sam problem informacija koji je F.A. Hajek tako učeno izložio. 

Poraz u jednoj ili dve školske debate nije ono najgore što može zadesiti jednog talentovanog čoveka, ali Hajek nije bio slomljen. U godinama koje su sledile nastavio je da objavljuje izvanredne knjige. Ali nije bila tajna da je u okviru ekonomske profesije Hajek bio akademski izgnanik, izopštenik, marginalni lik čije su ideje svi razumni ljudi u tadašnjim časopisima spretno opovrgavali. 

A onda se desilo nešto bizarno. Potrebe poznog dvadesetog veka zahtevale su faktičko proveravanje onoga što su tvrdila akademska škrabala. Šezdesetih i sedamdesetih godina se posleratni prosperit razbukatao u inflatornu spiralu baš u onim zemljama koje su ranije prigrlile kenzijanizam (uglavnom Sjedinjene Države i Velika Britanija). Zaprepašćujuće za proces stručne analize, koji je u mnogim prilikama strogo dokazao suprotno, pokazano je da se puna zaposlenost ne može održati na osnovu ogoljenih kejnzijanskih fraza. Tradicionalnu teoriju – stimuliranje potrošnje i opterećenja uloga pomoću sveže infuzije u vladinu deficitarnu potrošnju– sada je procenjivao sud realnosti, a rezultati su bili «tanki». Kembridžski, harvardski, berklijevski i MIT-ovi makroekonomski modeli su se raspali, i do osamdesetih godina su se rešenja koja je Kejnz progurao, na bolan način pokazala upravo kao koren naših problema. Iznenada su se stara i dobra sredstva (poput ušteđevine, investicije, izbalansiranog budžeta, kompeticija i rasta produktivnosti) zahtevala kao ekonomski cilj dobre vlade. Čak su i političari, koji su bili toliko oduševljeni u prihvatanju Kejnzovih recepata za vladinu potrošnju, kao magičnog eliksira s kojim će se istretirati obolela ekonomija, otvoreno napustili kejnzijanizam. 

A šta je bilo sa mogućnošću racionalnog ekonomskog planiranja u socijalizmu? Pa, i taj smo eksperiment isprobali. Treći svet je pokušao pa je doživeo pad na nivo prihoda koji su poslednji put zabeleženi u epohi Plejstocena. Drugi (komunistički) svet je isto pokušao pomoću velike količine sredstava policijske države i...pa, raspao se. 

Trendovi odustajanja od kejnzijanizma na Zapadu i socijalizma u ostatku sveta počeli su tek da se afirmišu kada je Hajek – koji je bio izvan ekonomske profesije u punom smislu trideset godina – neočekivano dobio Nobelovu nagradu iz ekonomije 1974. godine. Ubrzo potom je transformisan od glupana u gurua. I to ne bez opravdanja. Do poznih sedamdesetih godina, sa laburističkim, demokratskim i socijaldemokratskim partijama (ma hajde, sećaš ih se ti: Misli malo, seti se!) još uvek na vlasti u Londonu, Vašingtonu i Bonu, Hajekova vizija je ugledala svetlost dana na horizontu i to u obliku globalnih političkih pokreta. Ogromne promene u celom svetu tokom osamdesetih godina Hajek je pažljivo anticipirao u ovom (do sada nikad objavljenom) intervjuu. Izgleda da je osetio da uskoro neće biti stvar prostog nepoštovanja ukoliko ga prozovu najvećim filozofom kapitalizma od vremena Adama Smita (Adam Smith). 

Ponekad je potrebno da se dugo poživi ne bili se pokazalo da je neko bio u pravu. Kada je Fridrih Avgust fon Hajek, rođen 1899, umro 23. marta 1992. u Frajburgu, u Nemačkoj, on je nadživeo i Kejnza i Marksa (Marx). Srećom po ljudsku rasu, to se desilo i sa njegovim idejama.

Reason: O vašoj najprodavanijoj knjizi Put u ropstvo Džon Majnard Kejnz (John Maynard Keynes) je napisao: “Po mom je mišljenju to velika knjiga... U moralnom i filozofskom pogledu se gotovo u potpunosti slažem sa onim što u njoj piše: i nije reč samo o slaganju već o suštinskom slaganju.” Zašto bi Kejnz rekao ovo o knjizi koja je duboko kritička prema kejzijanskom stanovištu? 

Hajek: Zato što je on još verovao da je u temeljnom smislu klasični engleski liberal a da nije bio potpuno svestan koliko se on od toga udaljio. Njegove ideje su i dalje bile one o individualnoj slobodi. Ali, on nije dovoljno sistematično razmišljao da bi uvideo konflikte. U jednom smislu, on je podlegao političkoj nužnosti. Njegova čuvena fraza da smo “na duge staze svi mrtvi” veoma je dobra ilustracija ograničavanja na ono što je trenutno politički moguće. On je prestao da misli o onome što je na duže staze poželjno. Na osnovu toga mislim da će se ispostaviti da on nije bio kreator mišljenja na duge staze, a da su njegove ideje bile izraz mode koja, na sreću, sada prolazi. 

Reason: Da li je Kejnz promenio svoje mišljenje u svojim poznijim godinama, kako se to često govorkalo? 

Hajek: Ne naročito. On se sve vreme kolebao. Nalazio se na nekoj vrsti srednje linije i uvek je brinuo o potrebama trenutka. U mom poslednjem razgovoru sa njim (oko tri nedelje pre njegove smrti 1945. godine) pitao sam ga nije li se uznemirio povodom onog što neki od njegovih učenika rade sa njegovim idejama. A on je rekao “Ma oni su samo budale. Te ideje su bile zastrašujuće važne tridesetih, ali ukoliko ove ideje ikad postanu opasne, budite sigurni da ću preokrenuti javno mnenje samo tako.” On bi to i uradio. Siguran sam da bi u posleratnim godinama Kejnz postao jedan od najvećih boraca protiv inflacije. 

Reason: Da li je Kejnzova teza da je vladino trošenje potrebno radi podržavanja agregatne tražnje u periodima nezaposlenosti bila primenljiva? 

Hajek: Ne. Sigurno ne. Ali, naravno, ja idem mnogo dalje od toga. Smatram, da nije bilo vladinog mešanja u monetarni sistem ne bi ni imali industrijske fluktuacije i periode depresije. 

Reason: Znači da su ekonomski ciklusi prouzrokovani samo zahvaljujući vladinim monetarnim ovlašćenjima? 

Hajek: Ne tako direktno. Iz vaših postavki bi izgledalo da je to bio rezultat namernih grešaka koje je činila vladina politika. Greška je proizvod delimičnog monopola u kome vlada koristi primarni novac. Pošto sve banke izdaju sekundarni novac, koji se može razmeniti za primarni novac, imate sistem koji niko ne može stvarno kontrolisati. Stoga stvarno tom monopolu vlade na novac, pripada krajnja odgovornost. Niko ko je zadužen za takav monopol ne može delovati razumno. 

Reason: Pisali ste da će period od oko 1950. do 1975. godine biti zapamćen kao veliki napredak. Ako je Kejnzova teza netačna, čime se može objasniti ogroman ekonomski uspeh? Zašto nismo, na primer, iskusili hiperinflaciju poput one nemačke iz 1922? 

Hajek: Zbog toga što inflacija u Nemačkoj nije bila sredstvo postizanja prosperiteta već im se nametnula kao posledica finansijskih teškoća. Ako proizvodite inflaciju u cilju postizanja prosperiteta to možete učiniti po mnogo manjoj ceni. 

Prosperitet je trajao mnogo duže nego što sam ja predviđao. Uvek sam očekivao njegov krah, ali smatrao sam da će do toga doći mnogo ranije. O tome sam mislio u smislu kolapsa inflatornih bumova tokom proteklih ekonomskih ciklusa. 

Ali su se ti kolapsi desili zbog zlatnog standarda, koji je zaustavljao ekspanzije posle nekoliko godina. Nikada se nije dogodilo da je politika namernog povećanja bila ograničavana pomoću bilo kog okvira monetarnog poretka. Dospevali smo do kraja samo onda kada bi se uvidelo da ne možemo ubrzavati inflaciju toliko brzo da bismo još uvek postizali prosperitet. 

Reason: Sjedinjene Države su skresale inflaciju sa 12 procenata na 4.8 procenata, Britanija sa 30 procenata na 13 procenata – obe bez tipa posledica u vidu depresije. Ne pruža li ovo nadu da se ekonomska prilagođavanja mogu vršiti bez masivne nezaposlenosti? 

Hajek: Ne znam zašto to predlažete. To je postignuto najvećim delom kroz obimnu nezaposlenost. Mislim da je potpuno tačno da ukidanje inflacije nije trebalo da vodi ka dugoročnom periodu nezaposlenosti kao što je to bilo tridesetih godina, zbog toga što tada monetarna politika nije bila samo pogrešna tokom buma već podjednako pogrešna i tokom depresije. Prvo, oni su produžili bum i proizveli još goru depresiju, i tada su dozvolili deflaciji da se nastavi i produžili depresiju. Posle perioda inflacije, kao u proteklih 25 godina, iz nje se ne možemo izvući bez stvarne nezaposlenosti. 

Reason: Kako inflacija proizvodi nezaposlenost? 

Hajek: Tako što se ljudi guraju u poslove koji postoje samo zato što je relativna tražnja za određenim stvarima trenutno povećana a ovi poslovi moraju nestati sa smanjivanjem priliva novca. 

Reason: Ipak, ako su, na primer, Sjedinjene Države prebrodile period privremene visoke nezaposlenosti – recimo da smo udvostručili sadašnju stopu nezaposlenosti sa jedne na dve godine – ne bi li svi programi automatskih održavanja prihoda, kao što su osiguranje nezaposlenosti, blagostanje, itd., napravili toliko visok račun da bi savezna vlada, koja je već otišla u deficit od 50 milijardi dolara ili 60 milijardi dolara, bankrotirala u takozvanom periodu oporavka? 

Hajek: Da, verovatno bi. Bilo bi ogromne političke borbe oko pitanja da li treba beneficije socijalne sigurnosti prilagoditi inflaciji ili ih skresati. Ja ne mislim da se može proizvesti trajni lek bez suštinske promene sistema socijalne sigurnosti. 

Reason: Da li bi užas nastao finansiranjem ogromne birokratije blagostanja izneo podsticaj koji bi nas «šokom» uvukao u okvir mnogo racionalnije vladavine? 

Hajek: Ne. Moja istinska nada je jedino da će neka manja zemlja ili zemlje, koje će zbog raznih razloga morati da prave novi ustav, to činiti uz određenu dozu osetljivosti, i da će biti toliko uspešni da će drugi naći svoj intres da ih imitiraju. Ne mislim da će zemlje koje su poprilično ponosne na svoje ustave ikad stvarno imati potrebe da eksperimentišu sa promenama u okviru njih. Takve se reforme, recimo, mogu očekivati od Španije, koja treba da izabere novi ustav. Ona bi mogla da se pripremi da usvoji jedan osetljiviji ustav. Ne mislim da je to stvarno verovatno u Španiji, ali to je primer. A one se mogu pokazati tako uspešnima da posle svega viđenog ukažu na bolje načine organizovanja vlade od onog koji mi imamo. 

Reason: Vaš recept za izbegavanje inflacije je u zagovaranju monetarne politike koja se vodi u cilju održavanja stabilnosti u vrednosti novca. Da li je nužno poveriti političarima da upravljaju ponudom novca? Da li se tržišne snage mogu prilagoditi da isprave gradualnu deflaciju? 

Hajek: Da, povremeno to čine Ali, problem je tome što je upravo zlatni standard ono što vrši pritisak na političare u jednom mehaničkom sistemu. Čak i da se sada nominalno usvoji zlatni standard, on nikada ne bi funkcionisao zato što ljudi nisi voljni da igraju po pravilima igre. Pravila igre koje zahteva zlatni standard (npr.) jeste da ako imaš nepristrasnu ekonomsku ravnotežu, onda je tvoj ugovor tvoja valuta. To je ono što ni jedna vlada ne može da uradi – one bi se radije odrekle zlatnog standarda. Zapravo, ja sam uveren da ako bi se sada usvojio zlatni standard, u roku od šest meseci bi ga napustila prva zemlja, a da bi u okviru od tri godine potpuno nestao. 

Zlatni standard se zasnivao na onome što je u osnovi iracionalna praznoverica. Sve dok su ljudi verovali da ne postoji spasenje već zlatni standard, stvari su mogle da funkcionišu. Iluzija ili praznoverica je nestala. Od sad se mi više nikada ne možemo uspešno rukovoditi zlatnim standardom. Voleo bih da možemo. Moje promišljanje alternativa je u najvećoj meri rezultat ovoga. 

Reason: Vi ste se, u različitim vremenima, borili za monetarni sistem robnih rezervi i konkurencija u ponudi novca. Da li su ovo praktične alternative vladinom kontrolisanom centralnom bankarskom sistemu? 

Hajek: Da. Bio sam uveren da je ideja robnih rezervi, iako dobra, praktično neizvodljiva. Ideja akumuliranja trenutnih zaliha robe kao rezervi je toliko složena i nepraktična da se prosto ne može sprovesti. 

Tada sam došao do zaključka da je trenutno otkupljivanje realne robe jedino nužno ukoliko se mora nametnuti disciplina vlastima koje inače nemaju interes da održavaju stabilnost valute. Ako se izdavanje novca prepusti firmama čiji poslovi zavise od toga da li je novac koji izdaju stabilan, situacija se kompletno menja. U tom slučaju, nije nužno da njihove obaveze zavise od otkupljivanja robe: to počiva na činjenici da oni moraju tako da regulišu ponudu svog novca da će javnost prihvatiti novac zbog njegove stabilanosti. Ovo je bolje od svega ostalog. 

Reason: Kejnzijanska ekonomska formula zahteva skoro savršenu simbiozu sa političkim snagama moderne države blagostanja. Na kojoj tački se ovaj brak može rastaviti? Kako se kejnzijanci mogu politički poraziti? 

Hajek: Zaista bi trebalo da počnem sa samim Kejnzom. Dvadesetih godina je Kejnz očajavao na samu pomisao o mogućnosti da se plate ponovo učine fleksibilnim. Zaključio je da moramo prihvatiti plate takve kakve jesu i prilagoditi monetarnu politiku postojećoj platnoj strukturi. To ga je, naravno, nateralo da kaže: “Ja ne želim bilo kakvu restrikciju monetarne politike zbog toga što moram da prilagodim monetarnu politiku datoj situaciji.” 

Ali je prevideo da su baš u tom trenutku sindikati znali da je vlada bila prisiljena da koriguje efekte politike sindikata, i tako se dospelo u vrzino kolo. Sindikati su pogurali plate na gore, vlada je morala da nabavi dovoljno novca da zadrži zaposlenost sa ovakvim platama, a to je vodilo u inflatornu spiralu. Praktičnu važnost ima to da je na kratke staze ovo poteklo od Kejnzovog: ništa se ne može uraditi sa rigidnošću plata. 

U stvari, Britanci su ti koji su tokom dvadesetih bili blizu uspeha. Veoma bolan i nezgrapan proces deflacije je bio veoma blizu uspeha na kraju dvadesetih godina. Onda su se uplašili dugog perioda nezaposlenosti. Mislim da bi da su istrajali jednu ili dve godine duže verovatno uspeli. 

Reason: Gunar Mirdal (Gunnar Myrdal), vaš sadobitnik Nobelove nagrade iz 1974. godine, nedavno je objavio članak u kome se zalaže za ukidanje Nobelove nagrade za ekonomiju, očigledno reagujući na dodeljivanje te nagrade Miltonu Fridmanu (Milton Friedman) i vama. Njegova najznačajnija izjava koja se tiče vas odnosi se na vaše odsustvo brige. Posebno, da vas “izvesno nikada nisu mnogo morile epistemološke brige.” 

Ne samo da ova izjava izaziva zapanjenost, zbog vaših brojnih članaka koji se tiču samog pitanja episemologije (u ekonomiji kao i u drugim poljima), nego je i vaš govor na dodeli Nobelove nagrade, koji je dopro i do Miradlovih sopstvenih ušiju, kao svoj centralni predmet imao metodologiju ekonomije. Da li je Miradlova pogrešna izjava podstaknuta neznanjem ili malicioznošću? I, da li je ovo dobar primer za vladajuću akademsku atmosferu širom Evrope? 

Hajek: Ne, to će pre biti ekstreman slučaj kombinovan sa intelektualnom arogancijom koja je čak i među ekonomstima retka. Mirdal je bio na drugoj strani po ovim pitanjima i pre nego što se Kejnz pojavio. Njegova knjiga o monetarnoj doktrini i vrednostima i još koječemu, datira iz kasnih dvadesetih. On je imao sopstven pogled na ovaj predmet za koji ja mislim da je pogrešan. Danas se njegova knjiga ne može čak ni reizdati. Ne mislim da je on ikad bio dobar ekonomista. 

Reason: Dakle, Mirdal nije bio tipičan primer? Intelektualna i akademska sredina je u celini mnogo više naklonjena vašim idejama? 

Hajek: O da, mnogo više nego Mirdal. I, naravno, mlada generacija menja mišljenje u pravcu mog stanovišta. U jednom smislu, ja bih rekao da je problem metodološke prirode, a ne one koju je Mirdal imao na umu. Verujem da se ekonomija i uopšte nauke o složenim fenomenima, koje uključuju biologiju, psihologiju itd, ne mogu modelovati prema naukama koje se suštinski bave jednostavnim fenomenima, kao što to čini fizika. 

Nemojte se iznenaditi kada ja fiziku suštinski vezujem za jednostavne fenomene. Ono što mislim jeste da je za teorije kojima su potrebna fizička objašnjenja, potrebno svega nekoliko promenljivih. Ovo se može veoma lako proveriti ako se pogleda u dodatak sa formulama iz bilo kog udžbenika fizike, gde se može videti da ni jedna od formula koja izražava opšte zakone fizike ne sadrži više od dve do tri promenljive. 

U sferi društvenog života se ništa ne može objasniti teorijom koja se odnosi na samo dve ili tri promenljive. Rezultat je da nikada ne možemo doći do teorija koje se mogu koristiti radi efikasnog predviđanja pojedinačnog fenomena, zato što bi treblo da se u praznine formula unese toliko mnogo pojedinačnih podataka od kojih mnoge nikada ne možemo saznati. U tom smislu, naša je mogućnost kako objašnjavanja tako i predviđanja društvenih fenomena mnogo više ograničena nego što je to slučaj u fizici. 

Doduše, to ne zadovoljava ambicioznije mlade ljude. Oni žele da ostvare nauku koja podjednako daje istu tačnost predviđanja i istu moć kontrole koja se postiže u fizičkim naukama. Čak i da to znaju, oni to neće prihvatiti; oni kažu: "Mi moramo pokušati. Mi ćemo to na kraju krajeva ipak otkriti." Kada se upustimo u ovaj proces, mi želimo da postignemo upravljanje društvenim događajima analogno onom našem upravljanju fizičkim događajima. Da je zaista stvoreno društvo kojim je upravljala kolektivna volja grupe, to bi samo zaustavilo proces intelektualnog napretka. Zato što bi to zaustavilo korišćenje široko prihvaćenog mišljenja na kom naše društvo počiva i koje jedino može postojati u ovom veoma složenom procesu kojim se ne može intelektualno ovladati. 

Reason: Vi ste 1947. godine osnovali Društvo Mon Pelerin (Mont Pelerin Society), internacionalnu grupu teoretičara slobodnog tržišta. Da li ste zadovoljni njegovim napredkom? 

Hajek: O da. Rekao bih da je njegova glavna svrha u potpunosti postignuta. Bio sam veoma svestan da je svako od nas otkrivao funkcionisanje prave slobode samo na jednom malom polju a da je u skoro svemu drugom prihvatao konvencionalne doktrine. Tako sam povezao zajedno ljude različitih interesovanja. Svako malo bi neko od nas rekao “O da, ali oblast kartela zahteva vladinu regulaciju”, neko drugi bi dodao, “O ne, ja sam to proučio”. To je bio način na koji smo mi stvorili konzistentno učenje i neke internacionalne krugove komunikacije. 

Reason: U.S. News & World Report je prošle godine napravio udarnu glavnu storiju u okviru koje su intervjuisali osam vodećih društvenih naučnika iz celog sveta, uključujući i vas, o pitanju: “Da li demokratija umire?” On što je za mene bilo interesantno jeste da je izgledalo kao da je nekoliko drugih mislilaca citiralo pasuse izPuta u ropstvo (Road to Serfdom) identifikujući sadašnje krize kao rezultat mešanja države blagostanja u nekada široka područja naših privatnih života. Da li smatrate da ova teza zadobija svoje akademske pristalice? Da li sve više intelektualaca počinje da shvata, da tako kažem, fundamentalan konflikt između slobode i birokratije? 

Bez sumnje da. Te ideje se šire, nesumnjivo. Ono što ja ne mogu da procenim jeste koji je deo inteligencije zahvaćen njima. Poredeći situaciju od pre dvadeset pet godina, umesto nekoliko osoba u nekoliko centara sveta, sada srećem nekoliko desetina gde god odem. Ali ovo je samo jedan mali deo od ljudi koji kreiraju mišljenje, i ponekad imam veoma obeshrabrujuća iskustva. Bio sam veoma depresivan pre dve nedelje kada sam proveo poslepodne u Brentanovoj knjižari u Njujorku i gledao koje vrste knjiga većina ljudi čita. Izgleda da je to beznadežno; jednom kada to vidite potpuno izgubite nadu. 

Reason: Vi sada nosite baklju austrijske škole ekonomije, predstavljajući veliku tradiciju od Karla Mengera (Carl Menger) i Bem-Baverka (Bohm-Bawerk) do Ludviga fon Mizesa i vas lično. U kom najvažnijem smislu se austrijanci razlikuju od Miltona Fridmana i čikaške škole? 

Hajek: Čikaška škola suštinski razmišlja u “makroekonomskim” pojmovima. Oni pokušavaju da analiziraju stvari u terminima agregata i prosečnih vrednosti, totalne količine novca, totalnog nivoa cena, totalne zaposlenosti – sve ove statističke magnitude koje, smatram, predstavljaju veoma koristan pristup i to čak veoma impresivan. 

Uzmite u obzir Fridmanovu "teoriju kvantiteta". Pre četrdeset godina sam pisao da imam jake primedbe protiv teorije kvantiteta zato što predstavlja veoma krut pristup koji izostavlja veliki deo stvari, ali se molim bogu da javnost nikada neće prestati da veruje u nju. Zato što je to jednostavna i razumljiva formula. Žalim što je tako sofisticiran čovek poput Miltona Fridmana nije koristio kao početni pristup, nego je poverovao da ona predstavlja celu stvar. Tako se mi, u krajnjoj liniji, stvarno razlikujemo u pogledu metodoloških pitanja. 

Fridman je arhi-pozitivista koji veruje da ništa ne sme ući u naučni argument osim onoga što je empirijski dokazano. Moj argument je da pošto mi znamo toliko mnogo detalja o ekonomiji, naš zadatak je da povežemo naše znanje u uređenu celinu. Skoro da nam ne treba ni jedna nova informacija. Naš veliki problem je da preradimo ono što već znamo. Mi ne postajemo mnogo pametniji zahvaljujući statističkim informacijama osim u dobijanju informacija o posebnoj trenutnoj situaciji. Ali u teoriji, mislim da nas statističke studije ne vode nikuda. 

Reason: Pisali ste da je glavni razlog što je kejnzijansko objašnjenje nezaposlenosti bilo prihvaćeno umesto klasičnog objašnjenja, bilo to da se prvo može statistički proveravati dok drugo ne može. 

Hajek: Sa tog stanovišta, Miltonov monetarizam i kejnzijanizam imaju više zajedničkog jedan sa drugim nego što ja imam sa oba. 

Reason: Sreli ste Aleksandra Solženjicina (Alexandr Solzhenitsyn) na Nobelovoj svečanosti u Štokholmu. Kako ste ga doživeli? 

Hajek: Ja sam u velikoj meri potkrepio moje veoma visoko mišljenje o njemu. On je veoma impresivna figura kao i njegovi radovi. Ali nisam imao prilike da razgovaram sa njim zato što je on tek došao iz Rusije i njegova sposobnost verbalne komunikacije je bila veoma ograničena. 

Reason: Kakva je validnost njegove teze o propasti Zapada? 

Hajek: Mislim da je on bio preterano impresioniran izvesnim površnim karakteristikama zapadne politike. Ako veruje, kao što veruje, da je ono što naši političari rade nužna konsekvenca mišljenja koja su generalno zastupljena na Zapadu, on zaista mora doći do tog zaključka. Na sreću, mislim da ono što političari misle nije izraz dubokog verovanja inteligentnijih ljudi na zapadu, i verujem da će Solženjicin ubrzo otkriti da postoje ljudi koji mogu da vide dalje od onog što su pokazali zapadni političari. 

Reason: Vaš učitelj, Ludvig fon Mizes je napisao knjigu Socijalizam 1920 godine. Nastalo je novo poglavlje kontroverze koja još uvek traje, oko toga da li je socijalistička ekonomija logički moguća. Socijalistički ekonomisti su, naročito u istočnoj Evropi, hvalili Mizesa zbog njegovog promišljenog kriticizma i generalno se upuštali u misaono provokativni razgovor sa Mizesom, lordom Robinsonom (Lord Robbinson) i vama tokom proteklih pola veka. Kakvo je sadašnje stanje debate? 

Hajek: Uvek sam sumnjao u to da socijalisti imaju intelektualni osonac na kome bi stajali. Nekako su poboljšali svoj argument, ali kada se jednom počne shvatati da su cene instrument komunikacije i rukovođenja, koje uključuje više informacija nego što mi direktno imamo, cela ideja o tome da se može ostvariti pomenuti poredak zasnovan na podeli rada prostim usmeravanjem – propada. Slično je i sa idejom da se može omogućiti raspodela prihoda koja odgovara nekom pojmu zasluge ili potrebe. Ako su vam cene potrebne, uključujući cene rada, da biste ih usmeravali u pravcu u kome je to potrebno, ne možete imati druge raspodele osim one koja potiče od tržišnog principa. Mislim da u intelektualnom smislu nije ostalo ništa od socijalizma. 

Reason: Da li socijalističke ekonomije mogu postojati bez tehnologije, inovacija i informacija o cenama koje mogu pozajmiti od zapadnog kapitalizma i domaćih crnih tržišta? 

Hajek: Mislim da mogu postojati poput neke vrste srednjevekovnog sistema. Mogu postojati u toj formi sa brojnim umiranjima od gladi, oslobađajući se viška populacije. Sve je to pitanje toga zašto ekonomija ne bi trebalo da dalje postoji. Ali kakav god da je ekonomski napedak Rusija načinila, on je, naravno, bio postignut korišćenjem tehnologije razvijene na Zapadu. Znam da bi Rusi bili poslednji koji bi ovo poricali. 

Reason: Veoma interesantan deo vaše društvene filozofije jeste da vrednost i zasluga jesu, i da bi trebalo da budu, dva različita kvaliteta. Drugim rečima, pojedince ne bi trebalo nagrađivati u skladu ni sa jednim konceptom pravde, bilo da je u pitanju puritanska etika ili egalitarizam. Da li smatrate da mnogi zagovornici slobodnog tržišta potpadaju pod ovakavo razmišljanje, da se vrednosti i zasluge trebaju izjednačiti u ”istinski moralnom društvu”? 

Hajek: Mislim da su skorašnje male promene rezultat mog direktnog napada na pojam socijalne pravde. Sada se stvari kreću u pravcu problema da li socijalna pravda uopšte ima bilo kakvo značenje. Naravno, socijalna pravda je suštinski zasnovana na nekom konceptu zasluge. Bojim se da sam zapanjio moje najbliže prijatelje negiranjem bilo kakvog pridavanja smisla konceptu socijalne pravde. Mada me nisu ubedili da grešim. 

Reason: Pa, onda, zašto ne ne postoji takvo nešto poput socijalne pravde? 

Hajek: Zato što se pravda odnosi na pravila individualnog ponašanja. I nikakva pravila ponašanja individua ne mogu proizvesti efekat da su dobre stvari u životu raspoređene na nekakav poseban način. Ni jedno stanje stvari kao takvo nije pravedno ili nepravedno: ono je takvo samo kada mi pretpostavimo da je neko odgovoran zato što ga je proizveo. 

Mi se pak žalimo da je Bog bio nepravedan kada jedna porodica pati zbog velike smrtnosti, dok u drugoj porodici sva deca rastu u sigurnosti. Ali, mi znamo da to ne možemo uzeti za ozbiljno. Ne mislimo da je bilo ko tu bio nepravedan. 

U istom smislu, tržište koje spontano funkcioniše, gde cene imaju ulogu vodiča akcija, ne može sadržati ono što ljudi u bilo kom smislu trebaju ili zaslužuju, zato što ono stvara raspodelu koju niko nije dizajnirao, a nešto što nije bilo dizajnirano, prosto stanje stvari kao takvo, ne može biti pravedno ili nepravedno. Ideja da stvari treba da budu dizajnirane na "pravedan" način, zapravo znači da mi moramo napustiti tržište i preći na plansku ekonomiju u kojoj neko odlučuje koliko svako treba da ima, a to naravno znači da to možemo samo imati samo po cenu potpunog ukidanja lične slobode. 

Reason: Da li Britanija nepovratno ide putem u ropstvo? 

Hajek: Ne, ne neprovratno. To je jedno od nerazumevanja. Put u ropstvo je zamišljen kao upozorenje: “Ukoliko se ne popravite, otići ćete dođavola”. A uvek se možete popraviti. 

Reason: Kakva politička mera je sada moguća da bi se preokrenuo trend u Britaniji? 

Hajek: Sve dok jednom telu organizovanih interesa, naime sindikatima, dajete posebna ovlašćenja da bi koristili silu radi dobijanja većeg dela tržišta, tržište neće funkcionisati. A ovo je podržano od strane javnosti zbog verovanja da su u prošlosti sindikati učinili toliko mnogo na podizanju standarda života siromašnih da morate biti njima naklonjeni. Sve dok je ovaj pogled preovlađujući, ne mislim da ima bilo kakve nade. Ali se promena može proizvesti. Danas možemo polagati našu nadu u promenu stava. 

Bojim se da mnogi moji britanski prijatelji još uvek veruju, kao što je Kejnz verovao, da će ih postojeća engleska moralna ubeđenja zaštititi od takve sudbine. To je nonsens. Karakter ljudi u velikoj je meri proizvod institucija, kao što se institucije prave na osnovu karaktera ljudi. Sadašnje britanske institucije doprinose svemu što ide na ruku menjanju britanskog karaktera. Ne može se oslanjati na neki inherentni "britanski karakter" koji spašava britanski narod od njegove sudbine. Ali morate stvoriti institucije u kojima će stara vrsta stavova biti oživljena a koja ubrzano nestaje pod sadašnjim sistemom. 

Reason: Znači nema ničeg što bi vlada mogla da uradi pre promene u javnom mnenju? 

Hajek: Mogu se razlikovati pozitivni i negativni pomaci. Vlada bi svakako trebalo da prestane da čini mnoge stvari koje sada čini. U tom smislu, od vlade zavisi odluka da prestane da čini te stvari, a tada će to otvoriti mogućnost za druga razvijanja koja se ne mogu voditi i dirigovati. Uzmite oštu žalbu na britanske preduzetnike da su neefikasni, lenji itd. Sve to je rezultat institucija. Uskoro ćete izbaciti sve neefikasne preduzetnike ukoliko ima više kompeticije. I uskoro ćete shvatiti da bi oni radili više ukoliko bi bilo u njihovom interesu da tako rade. U pitanju je set institucija koje sada preovlađuju i koje stvaraju nove stavove koji se ne mogu uopšte upodobiti napredku.

Reason: Ako je velika administracija zaista krivac, zašto se čini da Švedska i mnoge skandinavske zemlje napreduju? 

Hajek: Pa, ne smemo generalizovati. Švedska i Švajcarska su dve zemlje koje su izbegle štete od dva rata i koje su postale riznice velikog dela kapitala Evrope. U Švajcarskoj još uvek postoji neki tradicionalni instinkt protiv vladinog mešanja. Švajcarska je čudesan primer gde, kada političari postanu previše osioni, narod održi referendum i spremno kaže “Ne!”. 

Reason: Ipak Švedska je opravdano uspešna... 

Hajek: Da. Ali možda ima više socijalnog nezadovoljstva u Švedskoj nego u gotovo bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj sam bio. Uobičajeno osećanje da život nije vredan življenja je veoma jako u Švedskoj. Iako teško mogu da zamisle da stvari ne stoje onako kako su oni navikli, mislim da je sumnja u njihove ranije doktrine veoma jaka. 

Reason: Od 1948. godine do pre jedne decenije Zapadna Nemačka je najotovorenije težila politici slobodnog tržišta i doživela ekonomski oporavak tako vitalan da je ocenjen kao “nemačko čudo”. Ipak, socijaldemokrate su danas čvrsto na vlasti i neki američki analitičari su sugerirali da ovo ukazuje na temeljnu manjkavost filozofije ili strategije takozvane Frajburške škole, grupe ekonomista slobodnog tržišta koja je dovela do “nemačkog čuda”. Kakve su greške oni činili i šta možemo da naučimo iz njihovog iskustva? 

Hajek: Prvo, ideja da socijalistička vlada sada vlada Nemcima je prosto netačna. Sadašnji nemački kancelar priznaje – verovatno ne javno, ali u razgovoru – da on nije socijalista. Drugo, do nedavno su nemačke sindikate vodili ljudi koji su stvarno znali šta je velika inflacija. I, do nedavno je sve što je trebalo reći nemačkim sindikalistima, kada nastupe sa preteranim platnim zahtevima, bilo da će to “voditi u inflaciju” i zahtevi bi propali. 

Nemački napedak je, do veoma visokog stepena, posledica razumnosti nemačkih sindikalnih lidera koja je, zauzvrat, posledica njihovog iskustva sa velikom inflacijom. 

Reason: Drugi veliki Austrijanac, pozni Jozef Šumpeter (Joseph Schumpeter), napisao je 1942. godine Kapitalizam, socijalizam i demokratija. U toj knjizi, Šumpeter predviđa kolaps kapitalizma ne zbog svoje slabosti (kako je to Marks predviđao) već zbog svoje snage. Naročito da će ogromno ekonomsko obilje, koje će procvetati iz kapitalističke semenke proizvesti doba birokrata i službenika, uklanjajući inovatore i preduzetnike koji su to sve omogućili. Ovo će, zauzvrat, potkopati društvenu zgradu na kojoj je počivao kapitalizam: naširoko prihvatanje i poštovanje privatnog vlasništva. Kako se Šumpeterova teza o inherentnoj slabosti kapitalizma uklapa u vaše sopstvene teorije o putu u ropstvo? 

Hajek: Pa, postoji neka sličnost u prirodi ovog predviđanja. Ali, Šumpeter je stvarno uživao u ovom paradoksu. On je želeo da šokira ljude govoreći da je kapitalizam svakako bolji ali da mu neće biti dozvoljeno da traje, dok je socijalizam veoma loš ali će obavezno doći. To je bila vrsta paradoksa koji je on prosto voleo. 

Pretpostavka ovoga je ideja da su izvesni trendovi u mišljenju – koje je on ispravno posmatrao – nepovratni. Iako je tvrdio obratno, on u poslednjem pokušaju , nije verovao u snagu ovog argumenta. On je uzimao zdravo za gotovo da stanje stvari tera ljude da misle na određeni način. 

Ovo je temeljno netačno. Ne postoji jednostavno razumevanje onoga što nužno primorava ljude da, u određenim okolnostima, veruju u određene stvari. Evolucija ideja ima svoje sopstvene zakone i zavisi veoma mnogo o razvoja koji mi ne možemo predvideti. Stoga, pokušavam da pokrenem mišljenje u određenom pravcu, ali se ne bih usuđivao da predvidim u kom će se pravcu ono zaista pokrenuti. Nadam se da ga mogu bar malo izmeniti. No, Šumpeterov stav je počivao na potpunom očaju i razočarenju u pogledu moći razuma. 

Reason: Da li ste vi optimistični po pitanju budućnosti slobode? 

Hajek: Da. Kvalifikovni optimizam. Mislim da je na delu intelektualni povratak na taj put i da postoje dobre šanse da on može doći na vreme pre nego što kretanje u suprotnom pravcu postane nepovratano. Više sam optimističan nego pre dvadeset godina, kada su se skoro svi vodeći mislioci kretali u pravcu socijalizma. Ovo se posebno promenilo među mlađom generacijom. Dakle, ako promena dođe na vreme nada još uvek postoji. 

* Intervju je preuzet sa Internet lokacije: www.reason.com. Prevod intervjua je prvobitno objavljen na www.katalaksija.com

Teaser thumbnail sadržaja: 

Revolucija “ruke koja daje”

Ako je za verovati klasicima, privredu su iznedrile samovolja i lakovernost. Ruso u čuvenoj uvodnoj rečenici drugog dela Rasprave o nejednakosti iz 1755. godine daje potrebno objašnjenje: "Onaj ko je prvi ogradio komad zemlje, kome je palo na pamet da kaže – 'ovo pripada meni!', i koji je našao ljude dovoljno prostodušne (simples) da mu veruju, taj je pravi utemeljivač građanskog društva (société civile)".

Dakle, ono što mi nazivamo "privrednim životom" počelo je tako što je neko uspeo da postavi verodostojnu ogradu i što je ograđeni teren autoritativnim govornim činom stavlio sebi (gospodaru ograde) na raspolaganje: Ceci est a moi. Prvi preduzetnik je onaj ko je prvi uzeo – prvi građanin i prvi lopov. Njega je neizostavno pratio i prvi katastarski beležnik. Tako nešto kao što je obrada zemlje koja daje višak vrednosti jeste pred-ekonomsko "činodejstvo" koje se ne sastoji ni od čega drugog osim sirovog gesta prisvajanja. Bez pristanka "prostodušnih" koji veruju u validnost prvog uzimanja, pravo na posedovanje ne bi se dugo održalo.

Ono što počinje kao zaposedanje, zapečaćuje se unosom u katastar – najpre samovolja, a onda blagoslov legalnog priznanja. Prema tome, tajna građanskog društva krije se u naknadnom blagosiljanju inicijative koja u sebi nosi nasilje. Kada je reč o početnoj pljački koja će se kasnije pretvoriti u vlasničko pravo, najvažnije je biti prvi. Ko je kasno stigao, toga će život kazniti. Ko živi sa pogrešne strane ograde, taj ostaje siromašan. Siromašnima svet izgleda kao mesto na kome je ruka drugog sve uzela još i pre nego što su oni stigli na mesto događaja.

Samovolja kao osnova privrede

Rusoovski mit o nastanku građanskog društva iz zaposedanja zemlje ostavio je snažan utisak na čitaoce u doba političke moderne. Marks je bio toliko impresioniran izvornim postavljanjem ograde da je pokušao da čitavu ranu istoriju "kapitalizma" svede na takozvanu prvobitnu akumulaciju, na zločinačku samovolju nekoliko britanskih zemljišnih veleposednika kojima je, kako je on mislo, palo na pamet da ograde ogromne površine zemlje i puste da se tu napasaju velika krda kapitala sa krznom – a što je svakako podrazumevalo da su prethodno oterali ranije posednike ili korisnike te zemlje.

Kada je Marks kasnije svoju teoriju privrede vođene kapitalom razvio u obliku "Kritike političke ekonomije", on je to učinio na temelju slutnje, inspirisane Rusoom, da čitava privreda počiva na pretpostavci predekonomske samovolje – upravo na onoj inicijativi nasilnog ograđivanja iz koje je, posle mnogo međukoraka, proizašao aktuelni vlasnički poredak građanskog društva. Prve inicijative beati possidentes jednake su izvornom zločinu – one nisu ništa manje do ponavljanje prvobitnog greha na polju vlasničkih odnosa. Čovek je doživeo pad čim je privatno vlasništvo izdvojeno iz zajedničkog. Taj pad se nastavlja u svakom narednom privrednom činu.

Ispravljanje početne nepravde

Takav način gledanja na stvari nalazi se u osnovi modernog habitusa nepoštovanja važećeg prava (habitusa karakterističnog za marksizam, ali ne samo za njega), naročito najgrađanskijeg među pravima, prava na nepovredivost svojine. Svako onaj ko veruje da je u stanju da prozre "postojeće" kao rezultat jednog početnog neprava, automatski će prestati da poštuje pravo. Pošto se svojina, tako posmatrano, može svesti na izvornu "pljačku" iz difuznog zajedničkog imetka, onda sadašnji vlasnici treba da računaju s tim da će jednog dana u sferi politike doći na red korigovanje tako nastalih odnosa. Taj dan će svanuti kada "prostodušni" prestanu to da budu. Tada će se oni setiti "zločina" koji je počinjen postavljanjem prve ograde. Ispunjeni prosvećenim revolucionarnim elanom, oni će krenuti da ruše postojeće ograde.

Posle toga će politika morati da obezbedi odštetu za ono što je većini oduzeto prilikom prve raspodele: „opštem“ će biti vraćeno ono što su prvi privatni uzimaoci prisvojili. U osnovi svakog revolucionarnog nepoštovanja nalazi se uverenje da suštinski nema nikakvog značaja to što sadašnji "legitimni vlasnici" nisu isti oni od juče. Od nepoštovanja do oduzimanja ima samo jedan korak. Sve avangarde objavljuju da je neophodno iznova izvršiti preraspodelu sveta.

Lopovi na vlasti

Na osnovu ovoga je lako razumeti zašto su sve "kritičke" ekonomije posle Rusoa morale biti samo opšte teorije o krađi. Gde su lopovi na vlasti, makar oni već odavno postali upravljači, tu realistička ekonomska nauka ne može biti drugo do učenje o kleptokratiji dobrostojećih. Teorijski gledano, ta nauka će objasniti kako to da su bogati oduvek i oni koji vladaju: ko je u početnom uzimanju zemlje zgrabio, taj će i u kasnijem uzimanju moći biti među prvima.

Iz perspektive politike, nova nauka o "ruci koja uzima" objašnjava zašto realno postojeća oligarhija može da se prevaziđe samo povratkom na početno uzimanje. Tako je na pozornicu stupila najmoćnija političko-ekonomska misao 19. veka, ona koja je, zahvaljući sovjetskom eksperimentu od 1917. do 1990, učestvovala u definisanju prethodnog veka: ta misao artikuliše kvazi-homeopatsku ideju da u slučaju izvorne krađe od strane nekolicine od pomoći može da bude samo moralno opravdana uzvratna krađa od strane mnogih. Kritiku aristokratske i građanske kleptokratije, koju je začela Rusoova preteća teza, puna slutnje, preuzelo je radikalno krilo Francuske revolucije; preuzelo ju je sa ogorčenim oduševljenjem iz koga je proiznikla opasna veza idealizma i resantimana.

Već kod ranih socijalista je važilo: svojina je krađa. Mladi Marks je u početku bio jako naklonjen anarhisti Pjer-Žozef Prudonu, koji je skovao ovu zloglasnu frazu i tražio, u spisu o svojini iz 1840. godine, da se ukine stari poredak i da se osnuju proizvođački savezi u kojima neće biti uprave. Dobro je poznato da je Marks, nekoliko godina kasnije, kada je okrenuo leđa prudonističkoj inspiraciji, izneo zahtev da se priroda problema svojine, i eo ipso fenomena krađe, ispita dubljim zalaženjem u njene osnove.

Privreda kao kleptokratija

Marks je i kasnije u klasičnom tonalitetu nepoštovanja iznosio parolu "eksproprijacija eksproprijatora", ali to se tada više nije svodilo na ispravljanje nepravde koja je učinjena u pradavno doba. Štaviše, taj marksistički postulat, oslonjen na mudro konfuznu teoriju vrednosti, cilja na ukidanje pljačkaških odnosa koji se svakodnoveno obnavljaju u sistemu kapitala. Ti odnosi navodno određuju da se "vrednost" svih industrijskih proizvoda neprekidno nepravedno raspodeljuje: za radnike samo egzistencijalni minimum, za vlasnike kapitala višak vrednosti.

Iz Marksove teorije viška vrednosti proizašla je plodna teza koja je formulisana na polju kritike vlasništva. Kada ona sve obasja, onda vidimo kako je buržoazija, iako je de facto proizvođačka klasa, zapravo iz osnova kleptokratski kolektiv čiji modus viviendi zaslužuje prezir, i utoliko više što se zvanično poziva na opštu jednakost i slobodu – između ostalog i na slobodu sklapanja ugovora prilikom ulaska u proizvodne odnose. Ono što se utvrđuje u pravnoj formi slobodno sklopljenog ugovora o razmenskim odnosima između preduzimača i radnika nije ništa drugo do još jedan slučaj onoga što je Prudon nazvao "opresivna svojina".

Odatle put vodi pravo do one krađe viška vrednosti koja navodno postoji svuda gde postoji dobitak na strani kapitala. Plaćanje nadnice je uzimanje pod izgovorom davanja; nadnica je krađa zaodevena slobodnom, pravno regulisanom razmenom.

Samo zahvaljujući ovakvom moralizatorskom tumačenju osnovnih ekonomskih odnosa mogla je reč "kapitalizam" da postane izraz kojim se u politici neko napada i izraz koji se sistematski shvata kao pogrdan.

Kredit kao pokretač

On danas ponovo na takav način nastupa. Kapitalizam se shvata kao nastavak feudalne eksplatacije robova i kmetova sredstivma moderne, odnosno buržoaske eksploatacije onih koji primaju nadnicu. To je ono što se kaže tezom da se "kapitalistički" privredni poredak pokreće putem bazičnog antagonizma kapitala i rada – tezom koja u svom sugestivnom patosu, počiva na pogrešno predstavljenim odnosima. Naime, pokretač modernog načina privređivanja ne treba tražiti u igri u kojoj su kapital i rad suprotstavljeni. On se krije u antagonističkom odnosu poverenika i dužnika. Modernu privredu pokreće briga kako vratiti kredit – i u pogledu te brige kapital i rad se nalaze na istoj strani.

Ipak, u ovim danima finansijske krize, tabloidi pišu: kredit je duša svakog preduzeća, zajmove treba otplaćivati pozajmljenim novcem – a samo u slučaju uspeha, i iz zarade. Težnja za profitom je epifenomen dugovanja, a faustovski nemir neprestano živog preduzetnika nije ništa drugo do psihički refleks zbog pritiska kamate.

Kapitalizam i država

Međutim, podmetanje da je "kapital" samo pseudonim za nezasitu pljačkašku energiju živi sve do Brehtove sottise da pljačka banke nije ništa u poređenju sa osnivanjem banke. Tu vidimo još nešto: u analizama klasične levice kaže se da je na onaj ko je na vlasti uvek lopov, i da nema maski koje će to prikriti i da nije važno koliko se preduzetnici trude da izađu u susret onima koji rade za njih. Što se tiče "građanske države", prema ovom tumačenju ona ne može da bude ništa više od sindikata za odbranu dobro poznatih "vladajućih interesa".

Nema neke svrhe sada nabrajati razne zablude i greške u razumevanju koje su, na liniji od Rusoa preko Marksa do Lenjina, svojstvene avanturističkim konstrukcijama u vezi principa vlasništva. Ovaj poslednji je pokazao šta se dešava kada se formulu "eksproprijacija eksproprijatora" prevede iz sfere sektaških traktata u sferu terora državne partije. Njemu treba zahvaliti za neprevaziđeni uvid da sudbina kapitalizma, kao i njegovog navodnog protivnika, socijalizma, neminovno zavisi od toga kako je uobličena moderna država.

Monstrum koji usisava novac

I zaista, moramo pogledati kakva je današnja država ako nas zanima dokle je u svojoj veštini stigla "ruka koja uzima". Da bismo tačno razumeli razmere današnjeg nečuvenog naduvavanja države potrebno je podsetiti se istorijskog srodstva između ranog liberalizma i začetaka anarhizma. Oba pokreta je nadahnjivala varljiva vera da ulazimo u eru slabih država. Liberalizam je težio minimalnoj državi koja će svojim građanima upravljati gotovo neosetno, i ostaviti ih na miru da rade svoje poslove, a anarhizam je na dnevni red stavio čak i zahtev za potpunim odumiranjem države.

U oba postulata je bilo živo očekivanje, tipično za 19. vek i njegovo mišljenje koje je slepo za sistem, da će pljački u dogledno vreme doći kraj. Jedni su verovali da će se to dogoditi putem već zakasnelog razvlašćivanja onih koji su neproduktivni i samo isisavaju novac od drugih, to jest razvlašćivanja plemstva i klera; drugi su verovali da se pljačka može zaustaviti razbijanjem poznatih društvenih klasa na male krugove u kojima neće biti otuđenja i koji će sami konzumirati ono što proizvedu.

Iskustvo dvadesetog veka je pokazalo da logika sistema ide i protiv anarhizma i protiv liberalizma. Koga zanima šta danas zaista radi "ruka koja uzima", taj bi trebalo da pre svega pogleda najveću uzimalačku moć modernog sveta, danas ostvarenu državu poreza, koja se sve više postaje dužnička država. Preduslovi da to razumemode facto se nalaze pretežno u liberalnim tradicijama. U njima se na uznemirujući način brižljivo notira kako se moderna država tokom stotina godina polako preobraćala u ogromnog monstruma koji guta i troši novac.

Oduzimanje putem poreza na dohodak

Taj preobražaj se događa pre svega putem fantastičnog proširenja zone oporezivanja, pri čemu nije od najmanjeg značaja uvođenje progresivnog poreza na dohodak – poreza koji u stvari nije ništa manje do funkcionalni ekvivalent socijalističkoj konfiskaciji, uz jednu značajnu prednost što se postupak može ponavljati iz godine u godinu, barem u slučaju onih koje ceđenje od prethodne godine nije uništilo. Da bi na pravi način shvatili koliko su danas dobrostojeće klase tolerantne prema porezima možda bi trebalo da se prisetimo da je kraljica Viktorija, kada je prvi put porez na dohodak u Engleskoj podigla na pet odsto razmišljala nije li time pređena granica drskosti. U međuvremenu smo se odavno navikli na stanje u kome šačica uspešnih privrednika puni više od polovine nacionalnog budžeta.

Zajedno sa šarenom listom postignuća i isisavanja, koji se uglavnom tiču potrošnje, javlja se jedan potpuno fenomenalan ishod: potpuno izgrađene poreske države uzimaju polovinu ukupnog privrednog uspeha svojih produktivnih slojeva za fiskus, a oni koji su time pogođeni ne pribegavaju najplauzibilinijoj reakciji, antifiskalnom građanskom ratu. To je rezultat političke dresure u modernom društvu zbog koje bi svaki ministar finansija u apsolutizmu mogao da pukne od zavisti.

Kleptokratija države

U pogledu opisanih odnosa lako je videti zašto je na pogrešan način postavljeno pitanje da li "kapitalizam" ima budućnost. Mi danas ne živimo "u kapitalizmu", kako to stalno iznova sugeriše koliko nemisaona toliko histerična retorika u poslednje vreme. Mi živimo u poretku stvari koji bi se cum grano salis morao definisati kao polu-socijalizam, podržan od strane mas-medija, koji počiva na privredi sa privatnim vlasništvom i u kome poreska država samo grabi. Sramni zvanični naziv za to glasi "socijalna tržišna privreda". Što se tiče aktivnosti "ruke koja uzima", od kada ju je monopolizovana u nacionalnom i regionalnom fuskusu, ona je uglavnom u službi zadataka zajednice. Posvećuje se sizifovskim zadacima koji izviru iz zahteva za "socijalnom pravdom". Svi oni počivaju na uvidu da onaj ko hoće da puno uzima, taj mora i da puno daje.

Tako je od sebičnog i direktnog iskorištavanja u feudalno doba, u moderno doba nastala gotovo nesebična, pravno zauzdana državna kleptokratija. Moderni ministar finansija je Robin Hud koji se zakleo da će poštovati ustav. Uzimanje sa čistom savešću, koje odlikuje "ruku javnosti", to jest javne državne službe, opravdava se, idealtipski kao i pragmatički, nepriznatnom korišću u pogledu socijalnog mira – a da ni ne pominjemo druga postignuća države koja uzima i daje. Faktor korupcije se pri tom uglavnom drži u umerenim granicama, iako iz Kelna i Minhena stižu neki signali koji nagoveštavaju da možda i nije tako. Ko želi da pravilno oceni ovdašnje uslove, treba samo da se seti kakva je situacija u postkomunističkoj Rusiji u kojoj čovek bez ikakvog porekla, neko poput Vladimira Putina, za nekoliko godina službe na vrhu države može da skupi bogatstvo od više od dvadeset milijardi dolara.

Obrnuto iskorištavanje

Liberalnim posmatračima ovog današnjeg monstruma na čijim leđima jaše sistem socijalne brige treba zahvaliti što su skrenuli pažnju na skrivene opasnosti u takvom stanju stvari – na mogućnost preterane regulacije koja preduzetničkom elanu postavlja preuske granice, zatim na preterano oporezivanje koje kažnjava uspeh, i na preterano zaduživanje zahvaljujući kome je ozbiljnu domaćinsku brigu zamenila spekulativna frivolnost, i u javnoj i u privatnoj sferi.

Autori liberalne tendencije prvi su ukazali da u današnjim uslovima postoji tendencija obrnute esploatacije: ako su u ranijim privrednim okolnostima bogati, bez ikakve sumnje živeli neposredno na račun siromašnih, u ekonomskoj moderni može doći do toga da neproduktivni posredno žive na račun produktivnih – i to na način koji može biti pogrešno protumačen, naime tako da dobijaju ono što im je rečeno, i čak veruju da im se čini nepravda jer im se zapravo još više duguje.

Zadužena budućnost

Danas polovinu svih stanovnika modernih država zaista čine ljudi bez ikakvih prihoda ili sa niskim zaradama, dakle oni koji su oslobođeni bilo kakvih davanja i čiji opstanak u velikoj meri zavisi od rada one polovine koja je poreski aktivna. Ako bi se uvidi ove vrste proširili i radikalizovali, moglo bi tokom 21. veka doći do desolidarizacije u velikom stilu. Ta desolidarizacija bi bila posledica toga što bi gotovo previše plauzibilna liberalna teza o iskorištavanju produktivnih od strane neproduktivnih spustila na niži rang mnogo manje plauzibilne leve teze o iskorištavanju rada od strane kapitala. To bi sa sobom povuklo postdemokratske konsekvence koje bi zasad bilo bolje ni da ne pokušavamo da ocrtamo.

Velika opasnost za budućnost sistema trenutno dolazi od dužničke politike kejnzijanizmom zatrovanih država. Ta dužnička politika vodi, diskretno ali neminovno, do situacije u kojoj će dužnik još jednom opljačkati svog poverenika – onako kao što se to često dešavalo u istoriji pljačke, od dana faraona pa sve do valutnih reformi u dvadesetom veku. Novina ovog aktuelnog fenomena tiče se pre svega pantagruelske dimenzije javnog duga. Bio to otpis duga, insolvencija, valutna reforma ili inflacija – naredna velika konfiskacija je na putu. Već sada je jasno kako glasi radni naslov scenarija budućnosti: sadašnjost koja pljačka budućnost. "Ruka koja uzima" poseže čak i ka životima narednih generacija – nepoštovanje obuhvata čak i prirodu koja je osnova našeg života, kao i nizove narednih generacija.

Jedina moć koja bi mogla da se suprotstavi pljačkanju budućnosti morala bi da počiva na jednom novom socijal-psihološkom izumu "društva". Taj izum ne bi bio ništa manje od revolucije u pogledu "ruke koja daje". On bi vodio ukidanju obaveznog oporezivanja i njegovom pretvaranju u poklon opštem – a da pri tom javni prostor zbog toga ne bi nužno bio osiromašen. Taj timotički preokret bi pokazao da u večitom sukobu između pohlepe i ponosa povremeno i ovo drugo može da prevlada.

--------------------------------

* Tekst  je preuzet  iz: Frankfurter Allegemeine Zeitung, 13. jun 2009

Prevela sa nemačkog: Aleksandra Kostić

Robert Nozik i bezgrešno začeće države

Teaser thumbnail sadržaja: 

Socijalizam: Problem vlasništva ili znanja?

Serijom nedavno objavljenih članaka u The Rewiev of Austrian Economics, Džozef Salerno je počeo da razdvaja često poistovećivane ekonomske i društvene teorije Ludviga fon Mizesa i Fridriha A. Hajeka. Naročito je pokazao da su njihova gledišta o socijalizmu bila potpuno različita – dokazujući u prilog tome da je Mizesov izvorni argument u takozvanoj debati o socijalističkoj kalkulaciji bio u celini ispravan i takođe predstavljao poslednju reč o tome, dok je Hajekov poseban prilog debati bio iz osnova pogrešan i samo povećao zbrku. Beleška koja sledi pružiće dodatno potkrepljenje Salernovoj tezi. 
 

Mizesov dobro poznati argument o kalkulaciji tvrdi sledeće: ako ne postoji privatno vlasništvo nad zemljom i ostalim faktorima proizvodnje, onda ne mogu postojati ni njihove tržišne cene. Stoga je ekonomska kalkulacija – odnosno, poređenje na osnovu tekućih cena između pretpostavljenog dobitka i očekivanog gubitka, izraženo u terminima opšteg medijuma razmene: novcu (omogućujući tako kardinalne računske operacije) – bukvalno nemoguća. Fatalnu grešku socijalizma, dakle, predstavlja odsustvo privatnog vlasništva nad zemljom i faktorima proizvodnje, i implicitno, odsustvo ekonomske kalkulacije.

Po Hajeku, problem socijalizma nije u odsustvu vlasništva, već u odsustvu znanja. Ova njegova teza je potpuno različita od Mizesove.(1) Za Hajeka, suštinska mana socijalizma sadržana je u činjenici da znanje, preciznije “znanje posebnih okolnosti vremena i mesta“, postoji samo u veoma rasutom obliku kao lični posed različitih pojedinaca; stoga je praktički nemoguće svekoliko postojeće znanje objediniti i preraditi u umu socijalističkog centralnog planera. Hajekovo rešenje nije privatno vlasništvo, već decentralizacija upotrebe znanja.

Ipak, ovo je sasvim izvesno jedna apsurdna teza. Prvo, ako je problem u centralizovanoj upotrebi znanja, onda je teško objasniti kako postoje porodice, klubovi i firme, odnosno, zašto se i oni sami ne suočavaju sa istim problemom kao i socijalizam. Porodice i firme isto tako uključuju centralno planiranje. Glava porodice i vlasnik firme takođe prave planove koji određuju kako će drugi ljudi koristiti svoje sopstveno znanje, pa ipak nije poznato da porodice i firme dele probleme socijalizma. Ova primedba ne predstavlja problem za Mizesa: privatno vlasništvo je u socijalizmu odsutno, dok su izolovane porodice i privatne firme zasnovane na samoj instituciji privatnog vlasništva. Ali, za Hajeka ovo glatko funkcionisanje porodica i firmi predstavlja zagonetku, zato što je njegova ideja potpuno decentralizovanog društva ideja društva u kojem svaka osoba donosi svoje sopstvene odluke, bazirane na vlastitom jedinstvenom poznavanju okolnosti, neometana nikakvim centralnim planom ili nadindividualnom (društvenom) normom (kakva je institucija privatnog vlasništva).
 

Drugo, ako je desideratum puka decentralizacija upotrebe znanja u društvu, onda je teško objasniti zašto se problemi socijalizma iz osnova razlikuju od onih koje srećemo u bilo kojoj drugoj formi društvenog organizovanja. Svaka ljudska organizacija, koja se sastoji od različitih pojedinaca, stalno i neizbežno se koristi decentralizovanim znanjem. Decentralizovano znanje se u socijalizmu ne koristi manje nego u privatnim firmama i domaćinstvima. Kao i u firmi, centralno planiranje postoji i u socijalizmu; a u okvira ovog plana, socijalistički radnici kao i službenici u firmi koriste svoje decentralizovano znanje okolnosti vremena i mesta radi primene i sprovođenja plana. Za Mizesa je sve ovo van svakog spora. Ali unutar Hajekovog analitičkog okvira, ne postoji nikakva razlika između socijalizma i privatne korporacije. Stoga, ne može ni prvo biti gore od drugog.

Jasno je da je Hajekova teza o centralnom problemu socijalizma besmislena. Ono po čemu se socijalizam kategorično razlikuje od firmi i porodica nije postojanje centralizovanog znanja ili izostanak korišćenja decentralizovanog znanja, već pre svega odsustvo privatnog vlasništva i, sledstveno tome, cena. U stvari, čini se da i Hajek, u svojim povremenim upućivanjima na Mizesa i njegov izvorni argument računa, takođe to s vremena na vreme uviđa. Ali propada njegov pokušaj da svoju sopstvenu tezu ujedini sa Mizesovom i tako proizvede novu i višu teorijsku sintezu.
 

Hajekovska sinteza sastoji se od spajanja sledećih stavova: “Suštinski, u sistemu u kojem je poznavanje relevantnih činjenica rasuto imeđu mnogo ljudi, cene mogu da deluju da bi koordinisale posebne akcije različitih ljudi“ i “sistem cena“ može da služi kao “mehanizam za razmenu informacija“.(2) Dok se drugi deo stava može nekom činiti nejasno mizesovskim, sve je drugo nego jasno u kakvu se on logičku relaciju može dovesti sa prvvim delom, sem pomoću Hajekovog zavodljivog povezivanja “cena“ sa “informacijom“ i “znanjem“. Kako bilo, ovo povezivanje predstavlja više semantički trik nego strog dokaz. S jedne strane, bezazleno je govoriti o cenama kao prenosiocu informacije. One nas informišu o odnosima prošlih razmena. Ali odatle ne možemo zaključiti da je centralni problem socijalizma nedostatak znanja. Ovo bi sledilo kada bi cene stvarno bile informacije. Međutim, to nije slučaj. Cene prenose znanje, ali one su odnosi razmena različitih roba, kao rezultat dobrovoljnih interakcija različitih pojedinaca zasnovanih na instituciji privatnog vlasništva. Bez institucije privatnog vlasništva, informacije koje bi bile prenete putem cena jednostavno ne bi postojale. Privatno vlasništvo predstavlja nužan uslov – die Bedingung der Möglichkeit – znanja koje se prenosi putem cena. Ali u tom slučaju je jedino ispravno zaključiti, kao što to Mizes čini, da je ono što čini problem socijalizma odsustvo institucije privatnog vlasništva. Tvrditi da je problem u nedostatku znanja, kao što to čini Hajek, znači pomešati uzrok i posledicu ili premisu i zaključak.

S druge strane, Hajekovo poistovećivanje “cena“ i “znanja“ pretpostavlja jednu obmanjujuće izvrdavanje. Hajek ne samo da propušta da povuče razliku između onoga što bismo mogli nazvati institucionalno znanje – informacije koje za svoje postojanje zahtevaju neku instituciju (kao što poznavanje cena zahteva privatno vlasništvo) – i sirovo ili van-institucionalno znanje – kao što je da je ovo hrast, da ja volim kikiriki ili da ptice mogu da lete. Štaviše, Hajek takođe propušta da primeti da poznavanje cena uopšte ne predstavlja onu vrstu znanja koju Hajek smatra odgovornom za “praktičku nemogućnost“ socijalizma i centralnog planiranja. Ono što, prema Hajeku, centralno planiranje čini nemogućim, jeste činjenica da deo ljudskog znanja postoji samo kao suštinski privatna informacija: 

praktično svaki pojedinac ima neku prednost nad svima drugima, jer on poseduje jedinstvenu informaciju koja se može delotvorno iskoristiti, ali koja može biti iskorišćena samo samo ako su odluke o tome prepuštene njemu ili ako su napravljene uz njegovu aktivnu saradnju.(3) 
 

Iako je sigurno istinito da takvo znanje postoji, i iako je takođe istina da jedinstveno privatno znanje naravno ne može nikad biti centralizovano (bez gubitka informacija), isto tako je sigurno da nije istina da poznavanje cena potpada u tu kategoriju jedinstvene privatne informacije. Da bude jasno, cene jesu “cene plaćene u određenom trenutku i na određenom mestu“, ali ih to ne čini privatnim informacijama u hajekovskom smislu. Upravo suprotno, informacije prenete putem cena su javne informacije, zato što su cene – qua objektivni odnos razmene – stvarni događaji. Može predstavljati teškoću saznati sve cene plaćene u određenom trenutku i na određenom mestu, isto kao što može predstavljati teškoću saznati fizičku lokaciju svake osobe u bilo kom datom trenutku. Ali teško da je bilo šta od toga nemoguće, a sa današnjom kompjuterskom tehnologijom to je verovatno lako. U svakom slučaju, iako ja mogu da nikad ne saznam sve što ti znaš, i vice versa, više nije problem da shvatimo da obojica možemo istovremeno da posedujemo iste informacije o cenama, na isti način na koji obojica možemo da znamo isti rezultat bejzbol utakmice. Dakle, znanje preneto putem cena stvarno može biti centralizovano. Ali, ako su informacije o cenama javne informacije i stoga mogu biti centralizovane, onda bi, prema Hajekovoj tezi da problem socijalizma potiče od neostvarivosti pokušaja da se centralizuje privatno znanje koje se izvorno ne može centralizovati, sledilo da odsustvo cena, i sledstveno tome privatnog vlasništva, nema nikakve veze sa greškom socijalizma. Hajekov doprinos debati o socijalizmu mora biti odbačen kao obmanjujuć, konfuzan i beznačajan. 

Hajekova pogrešna koncepcija o prirodi socijalizma je simptom temeljne greške u njegovom mišljenju, koja prožima ne samo njegovu ekonomiju, već naročito njegovu političku filozofiju: njegov ultra-subjektivizam. Hajek je bio uveren, kao što su beležili i citirali ad nauseam njegovi brojni sledbenici, da “verovatno ne predstavlja preterivanje reći da je svaki značajan napredak u ekonomskoj teoriji u poslednjih sto godina predstavljao korak dalje u konzistentnoj primeni subjektivizma“.(4) Iako to može biti istina, iz toga logički ne sledi da svako dalje napredovanje u pravcu subjektivizma mora takođe voditi napretku u ekonomskoj teoriji. Kako god bilo, čini se da je Hajek izveo ovaj zaključak i tako prvi, na sopstvenom primeru, ilustrovao njegovu lažnost. 
 

Mizes je shvatao ekonomiju, a na njegovom tragu čak i jasnije Marej N. Rotbard, kao nauku o ljudskom delovanju. Delovanje poseduje dva neodvojiva aspekta: subjektivni aspekt (delovanje je racionalno, razumno delovanje) i objektivni aspekt (delovanje je uvek delovanje sa stvarnim predmetima i fizičkim stvarima). Prema tome, Mizesova i Rotbardova ekonomska i politička filozofija je u potpunosti jasna, a njihove kategorije i teorije nesumnjivo poseduju stvarno, delotvorno značenje: privatno vlasništvo, podela rada zasnovana na privatnom vlasništvu, proizvodnja, neposredna i posredna razmena, kao i prisilno mešanje u privatno vlasništvo, proizvodnju i razmenu putem oporezivanja, falsifikovanog novca, zakonodavstva i regulacije. 
 

Za razliku od njih, Hajek – a, zavedeni njime, u različitom stepenu i Ajzriel Kirzner i Ludvig Laman – gledaju na ekonomiju kao na nauku o ljudskom znanju. Prema tome, Hajekove kategorije i teorije se odnose na čisto subjektivne fenomene i nesumnjivo su zavodljive, pa čak i obmanjujuće. Njega ne interesuje delovanje sa stvarima, već znanje i neznanje, podela, rasipanje i širenje znanja, svesnosti, otkrića, učenja i koordinacija i nesaglasnost planova i očekivanja. Spoljašnji – fizički – svet i stvarni – materijalni – događaji, gotovo su u potpunosti isparili iz njegovog vidokruga. Hajekove kategorije se tiču mentalnih stanja i odnosa, potpuno odvojene i nevezane sa bilo kakvim fizičkim stanjima i događajima. 
 

Mnogo značajniji i u većoj meri uznemirujući je ultra-subjektivistički obrt u Hajekovoj političkoj filozofiji. Prema dugotrajnoj tradiciji političke filozofije, kojoj pripadaju i Mizes i Rotbard, sloboda je definisana kao sloboda da se lično poseduje – i kontroliše – stvarno vlasništvo, a prinuda je nanošenje fizičke štete – povrede – tuđoj privatnoj svojini. Za razliku od toga, Hajek definiše slobodu kao “stanje u kojem svako može da koristi sopstveno znanje za vlastite ciljeve“,(5) a prinuda znači “takvu kontrolu okruženja i okolnosti u kojima se nalazi neka osoba od strane neka druge osobe, da je ona, da bi izbegla veće zlo, prinuđena da deluje ne u skladu sa svojim sopstvenim koherentnim planom, već služeći ciljevima drugih“,(6) ili alternativno, “prinuda se pojavljuje kada je delovanje nekog čoveka usmereno tako da služi volji drugog čoveka, ne za njegove vlastite nego za tuđe ciljeve“(7) (sva podvlačenja su moja). Jasno je da Hajekova definicija ne sadrži ništa što se odnosi na retkost dobara i stvarno opipljivo vlasništvo, kao i da ne daje nikakav fizički kriterijum ili indikator za postojanje ili nepostojanje bilo kog stanja stvari. Prinuda i sloboda se pre odnose na specifičnu konfiguraciju subjektivnih volja, planova, misli ili očekivanja. Kao mentalne imputacije, Hajekove definicije slobode i prinude su kompatibilne sa svakim stvarnim, fizičkim stanjem stvari. One ne poseduju moć da naprave bilo kakve stvarne distinkcije.(8) 
 

Detaljnija kritika i odbacivanje Hajekovog ultra-subjektivizma prevazilazilo bi okvir ove beleške. Kako god bilo, pored osnovnog pitanja da li je nauka o znanju kakvu nam predstavlja Hajek uopšte moguća, tj., da li može postojati bilo kakva nauka o znanju nezavisno od logike i epistemologije, s jedne strane, i istorije ideja, s druge,(9) dva zaključka su bolno očevidna. čak i ukoliko je Hajekova nauka o znanju moguća, ona je u najboljem slučaju irelevantna, jer je prakseološki – operativno – besmislena. U najgorem slučaju, ona je intelektualno opasna zbog promovisanja relativizma. 
 

Kao i kad se radi o stvarnom svetu delovanja sa fizičkim vlasništvom, proizvodnjom i razmenom, novcem i tržištem, profitima i gubicima, akumulacijom kapitala i bankrotstvima, isto tako ne može biti ni najmanje sumnje oko postojanuja zakona i stalnog delovanja tendencije ka opštoj ravnoteži – koordinacije delovanja. Isto tako, ne može biti nikakve sumnje oko postojanja zakona i stalnih operacija ne-ravnotežnih tendencija u svetu aktuelnog oporezivanja, falsifikovanog novca, zakonodavstva i regulacije. Zaista bi bilo veoma skupo – prohibitivno – ne prepoznati takve zakone i tendencije i prikloniti se relativističkom gledištu. U suprotnom slučaju, u neprimetnom pomeranju naglaska sa opipljivog sveta delovanja i vlasništva na eterični svet znanja, ideja, planova i očekivanja, relativističko gledište postaje privlačno (i jeftino). U Hajekovom svetu znanja ne postoje opažljive pravilnosti i tendencije. U stvari, teško je i zamisliti šta bi “zakon“ i “ravnoteža“ mogli da znače u kontekstu puko subjektivnih fenomena. Umesto toga, tamo očigledno ne postoji ništa osim stalne kaledioskopske promene. 
 

Teško da je onda iznenađujuće što Hajek i njegovi sledbenici mogu da zastupaju takve relativističke parole kao što su ona da mi ne možemo učiniti ništa kako bismo poboljšali naše stanje, osim da se oslonimo na spontanu evoluciju, da je naša budućnost potpuno nesaznatljiva ili da ne možemo da uradimo ništa drugo nego da učestvujemo u jednoj beskrajnoj i nezaključivoj raspravi. Ukoliko se radi o području puko subjektivnih fenomena i ukoliko je upućeno puko duhovnim – bestelesnim – bićima, ovo može biti dobar savet. Međutim, zašto bi iko ko poseduje fizičku, telesnu egzistenciju, želeo da ima takvo znanje? Primenjen na svet telesnih delatnosti i vlasništva, takav savet predstavlja samodestruktivnu besmislicu. 

Beleške: 
 

1) Vidi posebno nadaleko čuveni esej iz 1945 “Upotreba znanja u društvu“, reprintovan u: F. A. Hayek, Individualism and Economic Order (Chicago: University of Chicago Press, 1948). 
2) Ibid., pp. 85-86. 
3) Ibid., p. 80. 
4) The Counterrevolution of Science (New York: Free Press, 1955), p. 31. 
5) Legislation, and Liberty, Vol. 1 (Chicaho: University of Chicago press, 1973), pp. 55-56. 
6) Constitution of Liberty (Chicago: University of Chicago Press, 1960), pp. 20-21. 
7) Ibid., p. 133. 
8) Vidi takođe Hans-Herman Hoppe, “Hayek on Government and Social Evolution“, Rewiev of Austrian Economics 7, no. 1 (1994): esp. 70f. 
9) Za neke ozbiljne nedoumice u vezi ovoga vidi Hans-Herman Hoppe, Kritik der kausalwissenschaftichen Sozialforschung (Opladen: Westdeutscher Verlag, 1983). 

*Hans-Herman Hoppe, "Socialism: A Property or Knowledge Problem?", The Rewiev of Austrian Economics Vol. 9, No. 1. Hans-Herman Hope je profesor ekonomije na Univerzitetu Nevada u Las Vegasu. 

Prevod: Borislav Ristić

ZAKON

KNJIGA I AUTOR
 

Prevela: Jelena Ribić

Izvor: http://www.globalbook.co.rs/besplatno.htm

Čemu još filozofija?

Budući da sam spisateljica, dozvolite da započnemo s jednom kratkom pričom. Pretpostavite da ste astronaut u svemirskom brodu koji je izgubio svoje kontrolne funkcije i srušio se na nepoznatu planetu. Kada ste došli svesti i shvatili da niste teško povređeni, prva tri pitanja koja bi vam pala na pamet bi bila: Gde se nalazim? Kako to mogu da saznam? Šta treba da činim? 

Oko sebe biste videli nepoznatu vegetaciju i imalo bi vazduha da dišete; sunčeva svetlost bi bila bleđa od one kakve se sećate i bilo bi hladnije. Podižete glavu ka nebu, ali odjednom stajete. Proželo vas je iznenadno osećanje: ako ne budete pogledali, nećete morati da saznate da ste možda predaleko od Zemlje i da povratak nije moguć; sve dok ne budete znali, možete da verujete u ono što hoćete – i imaćete iskustvo nejasne, prijatne, ali unekoliko nelagodne, nade. 

Okrećete se vašim instrumentima: moguće da su u kvaru, ali ne znate koliko ozbiljno. Ali zastajete, pogođeni iznenadnim osećanjem straha: kako možete da verujete tim instrumentima? Kako možete da budete sigurni da vas neće izneveriti? Kako možete da znate da li će raditi u različitom svetu? Ostavljate po strani bavljenje instrumentima. 

Sada počinjete da se pitate zašto nemate želju da bilo šta uradite. Čini se mnogo sigurnijim da naprosto čekate da se tok stvari nekako preokrene; bolje je, kažete sebi, ne prevrtati svemirski brod. U daljini primećujete neku vrstu živih stvorenja kako vam prilaze; ne znate da li se radi o ljudskim bićima, ali hodaju na dve noge. Odlučujete da će vam oni reći šta da radite. 

Nije više bilo ni glasa o vama. 

To je samo priča, reći ćete? Vi ne biste tako postupili, niti bi to učinio ijedan astronaut. Možda i ne biste. Ali, to je način na koji većina ljudi, ovde na Zemlji, živi svoje živote. 

Većina ljudi provodi svoje dane nastojeći da izbegnu tri pitanja, odgovori na koja čine osnovu svake čovekove misli, osećanja i delovanja, bilo da ih je on svestan ili ne: Gde se nalazim? Kako to mogu da saznam? Šta treba da činim? 

Kada dovoljno odrastu da mogu razumeti ova pitanja, ljudi veruju da odmah znaju i odgovore na njih. Gde se nalazim? U Nju Jorku, recimo. Kako to mogu da otkrijem? To je samoočigledno. Šta treba da činim? Kod ovog pitanja nisu toliko sigurni – ali uobičajeni odgovor je: šta i svi drugi. Čini se da je jedini problem u tome što nisu baš previše aktivni, nemaju samopouzdanja i što nisu previše srećni – a to njihovo iskustvo vremenom uzrokuje strah i neodređeno osećanje krivice, koje ne mogu da objasne ili da ga se oslobode. 

Oni se nikada nisu suočili sa činjenicom da problem zbog tri pitanja koja su ostala bez odgovora – i da postoji samo jedna nauka koja im te odgovore može dati: filozofija. 

Filozofija proučava fundamentalnu prirodu egzistencije, čoveka i čovekovog odnosa prema egzistenciji. Nasuprot posebnim naukama, koje se bave samo određenim aspektima, filozofija se bavi onim aspektima univerzuma o kojima ovisi sve što postoji. U području mišljenja, posebne nauke su drveće, filozofija je, međutim, plodno tle koje omogućava da nastane šuma. 

Filozofija vam, na primer, neće reći da li se nalazite u Nju Jorku ili Zanzibaru (iako će vam dati sredstva da to otkrijete). Evo, međutim, šta će vam reći: da li se nalazite u univerzumu kojim upravljaju prirodni zakoni i koji je, stoga, stabilan, postojan, apsolutan – i saznatljiv. Ili se nalazite u nerazumljivom haosu, području neobjašnjivih čuda, nepredvidljivog, nesaznatljivog toka, koji vaš um ne može da shvati? Da li su stvari koje vas okružuju stvarne – ili su samo iluzija? Da li postoje nezavisno od posmatrača – ili ih stvara posmatrač? Da li su objekt ili subjekt ljudske svesti? Da li su ono što jesu - ili mogu biti promenjene delovanjem vaše svesti, kao što je želja? 

Priroda vaših radnji – i vaše ambicije – biće različita, u zavisnosti od toga koji skup odgovora prihvatite. Ti odgovori su podoblasti metafizike – izučavanja egzistencije kao takve, odnosno, Aristotelovim rečima, “bića kao bića” – osnovne grane filozofije. 

Bez obzira na to do kojih zaključaka dođete, suočićete se sa nužnošću da odgovorite na drugo, dodatno pitanje: Kako to mogu da saznam? Budući da čovek nije sveznajuće i nepogrešivo biće, treba sami da otkrijete šta možete da smatrate saznanjem i kako da dokažete ispravnost svojih zaključaka. Da li čovek do saznanja dolazi razumskim procesom – ili putem iznenadnog otkrovenja od strane neke natprirodne sile? Da li je razum sposobnost identifikovanja i objedinjavanja materijala dobijenog putem čovekovih čula – ili je snabdeven urođenim idejama, usađenim u čovekov um pre njegovog rođenja? Da li je sposoban da opaža stvarnost ili čovek poseduje neku drugu kognitivnu sposobnost, koja je superiorna u odnosu na razum? Može li čovek doseći izvesnost – ili je osuđen na stalnu sumnju? 

Razmere vašeg samopouzdanja – i vašeg uspeha – biće različite, zavisno od toga koji skup odgovora prihvatite. Ti odgovori su podoblasti epistemologije, teorije saznanja, koja proučava čovekova sredstva saznanja. 

Te dve oblasti čine teorijsku osnovu filozofije. Treću oblast, etiku možemo smatrati njenom izvedbom. Etika se ne primenjuje na sve što postoji, već samo na čoveka, ali nju primenjujemo na svaki aspekt čovekovog života: njegov karakter, njegovo delovanje, njegove vrednosti, na njegov odnos prema celini egzistencije. Etika ili moralnost, definišu kodeks vrednosti koje upravljaju izborima i delovanjima čoveka – izborima i delovanjima koja određuju smer njegovog života. 

Kao što astronaut iz moje priče nije znao šta treba da čini, zbog toga što je odbijao da sazna gde se nalazi i kako da to otkrije, isto tako ni vi ne možete znati šta treba da činite sve dok ne saznate prirodu univerzuma čiji ste deo, prirodu vaših sredstava saznanja – i vašu sopstvenu prirodu. Pre nego što stignete do etike, morate da odgovorite na pitanja koja postavljaju metafizika i ontologija: da li je čovek racionalno biće sposobno da se nosi sa stvarnošću – ili je bespomoćno traljavo stvorenje, slamka među svetske vihorove? Da li su uspesi i zadovoljstva mogući za zemaljskog čoveka – ili je on osuđen na promašaje i razočaranja. U zavisnosti od odgovora na ova pitanja, možete nastaviti da razmatrate pitanja koja postavlja etika: Šta je dobro ili loše za čoveka – i zašto? Da li čovekova primarna briga treba da bude traganje za užicima – ili izbegavanje patnje? Treba li čovek da samoostvarenje – ili samodestrukciju – smatra ciljem svog života? Treba li čovek da traga za sopstvenim vrednostima – ili treba da interese drugih ljudi postavlja iznad svojih? Da li čovek traga za srećom – ili za samožrtvovanjem? 

Nema potrebe da izvodim različite posledice koje slede iz ova dva skupa odgovora. Možete da ih vidite svuda – u sebi i oko vas. 

Odgovori koje daje etika određuju kako čovek treba da postupa prema drugom čoveku, a to određuje četvrtu granu filozofije: politiku, koja definiše principe ispravnog društvenog sistema. Kao jedan primer filozofske funkcije, politička filozofija vam neće reći koliko sledovanje hrane treba da dobijete i kog dana u nedelji – ona će vam reći da li država ima pravo da vam nameće bilo kakvo sledovanje bilo čega. 

Peta i poslednja grana filozofije je estetika, izučavanje umetnosti, koje se zasniva na metafizici, epistemologiji i etici. Umetnost se bavi dopunskim potrebama ljudske svesti. 

Sada neko od vas može reći, kao što to mnogi ljudi i čine: "Ma, ja nikad nisam razmišljao u tako apstraktnim pojmovima – ja želim da se bavim konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima – šta će mi filozofija?" Moj odgovor je: Da biste bili sposobni da se bavite konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima – tj. da biste bili sposobni da živite na Zemlji. 

Vi možete – poput većine ljudi – da tvrdite da na vas filozofija nikada nije imala nikakav uticaj. Zamolila bih vas da proverite tu vašu tvrdnju. Da li ste ikad pomislili ili izrekli neku od sledećih rečenica? "Nemoj da si toliko siguran – niko ne može da bude siguran u bilo kojoj stvari". To shvatanje ste preuzeli od Dejvida Hjuma (i mnogih, mnogih drugih), čak iako možda nikad niste ni čuli za njega. Ili: "To je možda tako teorijski, ali ne važi u praksi". To ste preuzeli od Platona. Ili: "To je naopaka, ali ljudska rabota, u ovom setu niko nij savršen." To ste preuzeli od Avgustina. Ili: "To je možda istinito za tebe, ali ne i za mene".To ste preuzeli od Vilijama Džejmsa. Ili: "Ne mogu mu pomoći. Niko mu ne može pomoći". To ste preuzeli od Hegela. Ili: "Ne mogu to da dokažem, ali osećam da je istinito". To ste preuzeli od Kanta. Ili: "To je logično, ali logika nema veze sa stvarnošću". To ste preuzeli od Kanta. Ili: "To je zlo, zato što je sebično". To ste preuzeli od Kanta. Da li ste čuli kada moderni aktivisti kažu: "Prvo delaj, posle razmišljaj"? To su preuzeli od Džona Djuija. 

Neki će možda da odgovore: "Naravno da sam sve to rekao u različitim prilikama, ali ne moram da u sve te stvari verujem sve vreme. To je možda bilo istinito juče, ali nije istinito danas". To su preuzeli od Hegela. Možda će reći: "Konzistentnost je bauk malih umova". To su preuzeli od jednog zaista malog uma, Emersona. Možda će reći: "Ali, zar ne možemo da pravimo kompromise i da pozajmljujemo različite ideje iz različitih filozofija u zavisnosti od trenutnih potreba?" To su preuzeli od Ričarda Niksona – koji je to preuzeo od Vilijama Džejmsa. 

Sada se upitajte: ako vas ne interesuju apstraktne ideje, zbog čega se (kao i svi ostali) osećate prinuđenim da ih koristite? Stvar je u tome da su apstraktne ideje pojmovna objedinjavanja koja supsumiraju nebrojivo mnoštvo konkretnih stvari – i da bez apstraktnih ideja ne biste bili sposobni da se bavite konkretnim, posebnim, stvarnim životnim problemima. Bili biste u poziciji novorođenčeta, za koga je svaki predmet jedinstvena, neuporediva pojava. Razlika između njegovog i vašeg mentalnog stanja leži u broju pojmovnih objedinjavanja koje je izvršio vaš um. 

Nemate izbora u vezi nužnosti objedinjavanja vaših posmatranja, vašeg iskustva, vašeg znanja u apstraktne ideje, tj. u principe. Vaš jedini izbor je u tome da li će ovi principi biti istiniti ili lažni, da li će predstavljati vaša svesna, racionalna uverenja – ili zbir nasumično izvučenih pojmova o čijem poreklu, ispravnosti, kontekstu i posledicama ne znate ništa, pojmova koje biste vrlo često odbacili kao vruć krompir kada biste to znali. 

Međutim, principi koje (svesno ili nesvesno) prihvatate mogu međusobno biti u sukobu ili kontradikciji; i oni moraju da se objedine. Ko ih objedinjava? Filozofija. Filozofski sistem je jedinstveno gledište o egzistenciji. Kao ljudsko biće, vi nemate izbora u vezi toga da li vam je potrebna filozofija. Vaš jedini izbor je u tome da li ćete vašu filozofiju definisati putem svesnog, racionalnog, disciplinovanog misaonog procesa i skrupuloznim logičkim promišljanjem – ili ćete pustiti da vaše nesvesno akumulira gomilu produkata neispravnog zaključivanja, pogrešnih generalizacija, neodređenih kontradikcija, nesvarljivih slogana, neartikulisanih želja, sumnji i strahova, nabacanih slučajno na jedno mesto, ali objedinjenih od strane vašeg nesvesnog u neku vrstu polovične filozofije i spojenih u jedno, postojano breme: samo-sumnju, poput kugle i lanaca koji stoje na mestu gde treba da izrastu krila vašeg uma. 

Možete reći, kao što mnogi ljudi i čine, da nije uvek lako delovati u skladu sa apstraktnim principima. I nije lako. Ali, koliko je teže delovati u skladu sa njima bez njihovog poznavanja? 

Vaše nesvesno je poput kompjutera – mnogo složenijeg od onog koji čovek može da napravi – a njegova glavna funkcija je objedinjavanje vaših ideja. Ko ga programira? Vaš svesni um. Ukoliko to izostane, ako ne dođete do nekog postojanog uverenja, vaše nesvesno će biti programirano slučajem – a sebe ćete prepustiti moći ideja za koje nećete znati da ste ih usvojili. Na jedan ili drugi način, vaš kompjuter vam, svakodnevno i svakog sata, daje izlazne podatke u obliku osećanja koja osvetljavaju stvari oko vas, procenjujući ih u skladu sa vašim vrednostima. Ako ste svoj kompjuter programirali svesnim razmišljanjem, onda će vam priroda vaših vrednosti i osećanja biti poznata. Ako niste, onda neće. 

Mnogi ljudi, naročito danas, tvrde da ljudi ne mogu da žive upravljajući se samo logikom; da postoji i element osećanja u njihovoj prirodi, i da se oni oslanjaju na vođstvo svojih osećanja. Pa, to je činio i astronaut u mojoj priči. On – ili oni – snose konsekvence: čovekove vrednosti i osećanja su određene njegovim fundamentalnim gledanjem na život. Vrhovni programer njegovog nesvesnog je filozofija – nauka koja je, prema emocionalistima, nesposobna da utiče ili prodre do mračnih misterija njihovih osećanja. 

Kvalitet izlaznih podataka kompjutera određen je kvalitetom njegovih ulaznih informacija. Ukoliko je vaše nesvesno programirano slučajem, i njegovi izlazni podaci će imati sličan karakter. Verovatno ste čuli za elokventni termin kompjuterskih operatera "gigo" – što znači: "Đubre ulazi, đubre izlazi". Ista formula odgovara i za opis odnosa između čovekovog mišljenja i njegovih osećanja. 

Čovek koji se upravlja prema emocijama je poput čoveka kojim upravlja kompjuter čije izlazne podatke ne ume da čita. On ne zna da li je programiran na istinit ili lažan način, ispravno ili pogrešno, da li ga taj skup podataka vodi do uspeha ili uništenja, da li služi sopstvenim ciljevima ili nekoj zloj, nepoznatoj moći. On je slep u dvostrukom smislu: slep za svet koji ga okružuje i slep za svoj unutrašnji svet, nesposoban da shvati stvarnost ili svoje sopstvene motive, a nalazi se pod stalnim terorom obe te stvari. Osećanja nisu alati mišljenja. Ljudima koje filozofija ne interesuje, ona je još potrebnija: oni su još bespomoćniji pod njihovom vlašću. 

Oni koje filozofija ne interesuje usvajaju njene principe iz kulturne atmosfere koja ih okružuje – iz škola, koledža, knjiga, časopisa, novina, filmova, televizije, itd. Ko daje ton kulturi? Šačica ljudi: filozofi. Ostali ih slede, bilo iz ubeđenja ili po inerciji. Već nekih dvesta godina, pod uticajem Imanuela Kanta, vladajući trend u filozofiji je bio usmeren na jedan jedini cilj: uništenje ljudskog uma, njegovog poverenja u moć razuma. Danas prisustvujemo vrhuncu tog trenda. 

Kada ljudi odbace razum, otkrivaju ne samo da im osećanja ne mogu biti vodič, već da ne mogu ništa ni da osete, sem jednog: terora. Širenje narkomanije među mladima je rezultat današnje intelektualne mode, iskazivanja nepodnošljivog unutrašnjeg stanja ljudi koji su lišeni sposobnosti razmišljanja i koji traže beg od realnosti – od terora njihove nesposobnosti da se nose sa životom. Posmatrajte te mlade ljude koji se plaše nezavisnosti i njihovu fanatičnu želju za "pripadanjem", želju da se priključe nekoj grupi, sekti ili bandi. Većina njih nikada nije ni čula za filozofiju, ali oni osećaju da su im potrebni neki fundamentalni odgovori na pitanja koja se ne usuđuju da postave – i nadaju se da će im pleme raći kako da žive. Oni su spremni da se predaju bilo kom vraču, guruu ili diktatoru. Jedna od najgorih stvari koju čovek može da uradi jeste da svoju moralnu autonomiju preda u ruke nekog drugog: poput astronauta u mojoj priči, on ne zna da li su oni ljudska bića, čak ni da li hodaju na dve noge. 

Sad možete da pitate: Ako filozofija može da bude toliko loša, zašto bismo je proučavali. Naročito, zašto bi čovek proučavao filozofske teorije koje su očigledno pogrešne, besmislene i bez veze sa stvarnim životom? 

Moj odgovor je: Zbog samozaštite – zbog odbrane istine, pravde, slobode i bilo koje vrednosti koju ste ikada imali ili mogli imati. 

Nisu svi filozofi bili zli, iako mnogi od njih jesu, posebno u modernoj istoriji. S druge strane, u osnovi svakog civilizacijskog dostignuća, kao što su nauka, tehnologija, napredak, sloboda – u osnovi svake vrednosti koju danas uživamo, uključujući i nastanak ove zemlje – naći ćete ime jednog čoveka koji je živeo pre više od dve hiljade godina: Aristotela. 

Ako ne osećate ništa sem dosade dok čitate bukvalno neshvatljiva teorije nekih filozofa, imate moje najdublje simpatije. Ali, ako ih odgurnete na stranu, govoreći: "Zašto da proučavam tu stvar kada znam da se radi o besmislici – pogrešićete. To jeste besmislica, ali vi to ne znate – ne, sve dok ne usvojite sve njene zaključke, sa svim njenim pogrešnim frazeološkim zamkama koje su smislili ti filozofi. I neće proći dugo kad više nećete moći da ih opovrgnete. 

Ta besmislica ima veze sa najsuštinskijim pitanjem, pitanjem života ili smrti ljudske egzistencije. U osnovi svake značajne filozofske teorije stoji jedno legitimno pitanje – u smislu da postoji autentična ljudska potreba ljudske svesti, koju neke teorije nastoje da razjasne a druge da zamrače, iskvare, da zauvek sačuvaju čoveka od njenog otkrivanja. Filozofska bitka je bitka za ljudski um. Ako ne razumete njihove teorije, bićete najranjiviji na najgore među njima. 

Najbolji način da izučavate filozofiju jeste da joj pristupate kao što pristupate detektivskim pričama: sledite svaki trag, indiciju i implikaciju da biste otkrili ko je ubica a ko heroj. Kriterijum prepoznavanja jesu dva pitanja: Zašto? i Kako? Ako dato načelo izgleda istinito – zašto? Ako se drugo načelo čini lažno – zašto? i kako je ono nametnuto? Nećete odmah naći odgovore na sve, ali ćete steći neprocenjivu osobinu: da razmišljate u pojmovima suštine stvari. 

Ništa čoveku nije po sebi dato, ni znanje, ni samopouzdanje, ni unutrašnji spokoj, niti pravi način upotrebe uma. Svaka vrednost ili potreba koju on ima mora da bude otkrivena, naučena ili usvojena – čak i pravilno držanje njegovog tela. U ovom kontekstu, želim da kažem da sam se uvek divila držanju diplomaca Vest Pointa, stavu koji predstavlja ponosnog čoveka, čoveka koji kontroliše svoje telo. Pa, filozofski trening daje čoveku ispravan intelektualni stav – ponosnu, disciplinovanu kontrolu uma. 

U vašoj vlastitoj profesiji, u vojnoj nauci, poznat vam je značaj praćenja razvoja neprijateljskog naoružanja, strategije i taktike – i značaja pripreme za uzvraćanje udarca. Isto važi i za filozofiju: morate razumeti neprijateljske ideje i biti spremni da im uzvratite, morate poznavati njihove osnovne argumente i biti spremni da žestoko uzvratite. 

U stvarnom ratu nećete poslati svoje ljude u minsko polje: preduzećete svaki napor da otkrijete njegovu lokaciju. Pa, Kantov sitem predstavlja najveće minsko polje u istoriji filozofije – ali on je toliko šupalj da kada jednom shvatite njegov trik, možete da ga odbacite bez ikakvog problema i da ga potpuno bezbedni pređete uzduž i popreko. A kada ga jednom odbijete, Kantovi sledbenici – niži rang njegove vojske, filozofski kaplari, obični vojnici i današnji plaćenici – lančanom reakcijom će se naći u vakuumu. 

Postoji poseban razlog zbog kojeg vi, budući lideri Vojske Sjedinjenih Država, morate već danas da se filozofski naoružate. Vi ste meta specijalnog rata kantovsko-hegelovsko-kolektivističkog establišmenta koji danas vlada našim kulturnim institucijama. Vi ste vojska poslednje preostale polu-slobodne zemlje danas na ovoj planeti, iako vas optužuju da ste oruđe imperijalizma – a "imperijalizam" je ime koje se prideva spoljnoj politici ove zemlje, koja se nikad nije angažovala u vojnom sukobu i nikad nije profitirala iz dva svetska rata, koja ona nije prouzrokovala, ali je u njih ušla i pobedila. (Bila je to, na nesreću, posledica prevelikodušne politike ove zemlje koja je protraćila svoje bogatstvo pomažući svojim saveznicima i bivšim neprijateljima.) Nešto što se naziva "vojno-industrijskim kompleksom" – što predstavlja mit ili nešto još gore – optužuju za sve nedaće ove zemlje. Prokleti fakultetski hohštapleri vrište optužujući R.O.T.C. jedinice (Reserve Officers’ Training Corps) za uništenje studentskih kampusa. Naš budžet za odbranu napadaju, ponižavaju i krešu ljudi koji tvrde da finansijski prioritet treba da budu ekološki vrtovi ruža i ulaganja u estetski izgled sirotinjskih kvartova. 

Neki od vas će možda biti zbunjeni ovom kampanjom i možda će se, u dobroj nameri, upitati šta ste pogrešili s tim u vezi. Ako je tako, onda je od izuzetnog značaja za vas da shvatite prirodu neprijatelja. Vas napadaju ne zbog neke greške ili štete, već zbog vaše vrline. Vas potcenjuju, ne zbog neke slabosti, već zbog vaše snage i stručnosti. Vas kažnjavaju zbog toga što branite Sjedinjene Države. Na nižem nivou istog problema slična vrsta kampanje se vodi protiv snaga reda i zakona. Oni koji žele da unište ovu zemlju, traže način da je razoružaju – intelektualno i fizički. Ali, to nije puko političko pitanje; politika nije uzrok, već poslednja konsekvenca filozofskih ideja. To nije neka komunistička zavera, iako u nju mogu biti uključeni i neki komunisti – koliko se radi o zametku buduće katastrofe koju ne mogu neposredno da proizvedu. Motiv ovih destruktora nije ljubav prema komunizmu, već mržnja prema Americi. Zašto je mrze? Zbog toga što Amerika predstavlja živo pobijanje kantovskog univerzuma. 

Danas preterana osetljivost i saosećanje za gladne, oštećene i one koji pate, zločince, predstavlja pokriće za kantovku mržnju prema nevinima, jakima, sposobnima, uspešnima, kreposnima, samopouzdanima, srećnima. Filozofija koja želi da uništi ljudski um jeste nužno filozofija koja mrzi na čoveka, ljudski život i svaku ljudsku vrednost. Mržnja prema dobru zbog toga što je dobro jeste obeležje dvadesetog veka. To je neprijatelj sa kojim ste suočeni. 

Bitka ove vrste zahteva specijalno oružje. Ona mora biti vođena sa punim razumevanjem njenih uzroka, sa punim poverenjem u same sebe i potpunom izvesnošću u moralnu ispravnost obojega. Samo filozofija može da vas snabde ovim oružjem. 

Zadatak koji sam sebi večeras dodelila nije da vam prodajem moju filozofiju, već filozofiju kao takvu. Međutim, svejednako sam u svakoj rečenici implicitno govorila o mojoj filozofiji – budući da niko od nas i nijedan naš iskaz ne može da izbegne svojim filozofskim premisama. Koji je moj sebični interes u ovoj stvari? Dovoljno sam ubeđena da mislim da ćete, ako prihvatite značaj filozofije i zadatak njenog kritičkog izučavanja, moja filozofija biti ta koju ćete prihvatiti. Ja je formalno nazivam "objektivizam", a neformalno je nazivam filozofijom življenja na Zemlji. Njenu eksplicitnu formulaciju možete pronaći u mojim knjigama, posebno u knjizi Atlas je slegnuo ramenima. 

Dozvolite mi da vam se na kraju obratim u ličnom tonu. Ovo veče mi pričinjava veliku čast. Osećam se duboko počastvovanom mogućnošću da vam se obratim. Mogu reći – ne kao otrcanu frazu, već sa punom svešću o nužnosti metafizičkih, epistemoloških, etičkih, političkih i estetskih osnova te izjave – da su Sjedinjene Američke Države najveća, najplemenitija i, po svojim izvornim principima, jedina moralna država u svetskoj istoriji. U mojoj svesti postoji neka vrsta tihog zračenja koje vezujem za ime Vest Pointa – zbog toga što ste vi očuvali izvorne osnivačke principe i što predstavljate njihov simbol. Postoje protivrečnosti i propusti u tim principima, a možda i u vašim – kao što postoje i u svakoj instituciji – ali ja govorim o suštini. Možda postoje pojedinci u vašoj istoriji koji se nisu uzdigli do vaših najviših standarda – kao što ih ima i u svakoj instituciji – budući da nijedna institucija i nijedan sistem ne mogu da automatski garantuju savršenost svakog njenog člana; to zavisi od slobodne volje svakog pojedinca. Govorim o vašim standardima. Vi ste očuvali tri karakterne osobine koje su bile tipične u vreme nastanka Amerike, ali su danas bukvalno odsutne iz njene egzistencije: privrženost ovom svetu – posvećenost – osećanje časti. Čast je delovanjem osvedočeno samopoštovanje. 

Vi ste izabrali da rizikujete svoje živote za odbranu ove zemlje. Ne želim da vas povredim time što ću reći da ste se odlučili za nesebično služenje – to ne predstavlja vrlinu u mojoj moralnosti. U mojoj moralnosti, odbrana sopstvene zemlje znači da lično ne želite da živite kao rob bilo kog neprijatelja, stranog ili domaćeg. To predstavlja izuzetnu vrlinu. Neki od vas možda je nisu dovoljno svesni. Ja želim da vam pomognem da do te svesti dođete. 

Vojska slobodne zemlje ima na sebi veliku odgovornost: pravo da koristi silu, ali ne kao instrument prinude ili brutalnog osvajanja – kao što su vojske drugih zemalja činile u svojoj istoriji – već kao instrument samoodbrane slobodne zemlje, što znači: odbrane individualnih prava. Princip korišćenja sile samo u svrhu odmazde nad onima koji je primenjuju jeste princip nadređenosti prava sili. Za takav zadatak su potrebni najviši integritet ličnosti i osećanje časti. Nijedna druga vojska na svetu, sem vas, nije to ostvarila. 

Vest Point je Americi dao čitavu plejadu heroja, poznatih i nepoznatih. Vi, ovogodišnji diplomci, imate iza sebe slavnu tradiciju koju treba da nastavite – kojoj se ja najdublje divim, ne zbog toga što je tradicija, već zbog toga što jeste slavna. 

Budući da dolazim iz zemlje koja je odgovorna za najgoru tiraniju koja se pojavila na Zemlji, posebno sam kvalifikovana da cenim značaj, veličinu i najvišu vrednost onoga što branite. Stoga, u svoje sopstveno ime i u ime mnogih ljudi koji misle isto kao i ja, želim da svim ljudima Vest Pointa, onima iz prošlosti, današnjim i budućim, kažem: Hvala vam! 

--------------------------

Tekst predavanja koje je čuvena spisateljica Ajn Rend održala 1974. pred dilpomcima West Pointa 

Prevod: Borislav Ristić 

Šta je slobodno tržište?

Slobodno tržište je opšti termin za skup razmena koje se dešavaju u društvu. Svaka razmena vrši se kao dobrovoljni dogovor između ljudi ili između grupa ljudi koje predstavljaju agenti. Dve individue (ili dva agenta) razmenjuju ekonomska dobra, odnosno robu ili usluge. Stoga, kada kupujem novine od prodavca novina za 50 centi, prodavac novina i ja razmenjujemo dve vrste robe: ja se odričem 50 centi a prodavac novina se odriče novina. Ili, ako radim u preduzeću, ja razmenjujem svoj rad (uslugu), na međusobno dogovoren način, za novčanu platu; ovde preduzeće predstavlja menadžer (agent) sa ovlašćenjem da me zaposli.
 
Obe strane učestvuju u razmeni jer očekuju da će biti na dobitku. Isto tako, svaka strana pristaće (ili će odbiti) da ponovi razmenu u budućnosti jer su u bliskoj prošlosti ispunjena (ili nisu ispunjena) njena očekivanja. Trgovina ili razmena odvija se upravo zbog toga što su obe strane na dobitku; ako ne bi očekivali dobitak, oni ne bi dobrovoljno stupili u razmenu.
 
Ovo jednostavno zaključivanje pobija tvrdnju protiv slobodne trgovine tipične za “merkantilistički” period u Evropi od 16. do 18. veka, iznete od Montanja, čuvenog francuskog eseiste 16. veka. Merkantilisti su tvrdili da u svakoj trgovini jedna strana dobija na račun druge strane, da u svakoj transakciji postoji pobednik i gubitnik, “eksploatator” i “eksploatisani”. Netačnost ove još uvek popularne tvrdnje je očigledna: pristanak pa čak i želja da se trguje znači da su obe strane na dobitku. U modernom žargonu teorije igara, trgovina je situacija u kojoj obe strane dobijaju (win-win), igra sa “pozitivnom sumom” pre nego igra sa “nultom” ili “negativnom” sumom.
 
Kako to da obe strane dobijaju pri razmeni? Svaka od strana u razmeni vrednuje dve robe ili usluge različito i ove razlike pripremaju teren za razmenu. Ja, na primer, šetam ulicom sa novcem u džepu ali bez novina; prodavac novina, s druge strane, ima novina u izobilju ali priželjkuje da stekne novac. I onda, kad se sretnemo, napravimo posao.
 
Dva faktora određuju uslove svakog dogovora: koliko svaki od učesnika vrednuje dobra za razmenu i koliko je svaki učesnik spretan u pregovaranju. Koliko centi će se menjati za jedne novine, ili koliko sličica Miki Mentla se menja za sličicu Bejb Ruta, zavisi od svih učesnika na tržištu novina ili na tržištu sličica – od toga koliko svako vrednuje sličice u poređenju sa svim drugim dobrima koje može da kupi. Ovi uslovi razmene, zvani “cene” (novina u novcu, sličica Bejb Ruta u sličicama Miki Mentla), su konačno određeni količinom novina i sličica koje su na tržištu u odnosu na to koliko kupci vrednuju ova dobra. Ukratko, međusobnim uticajem njihove ponude i potražnje.
 
Ako je ponuda nekog dobra nepromenljiva, povećanje njegove vrednosti u glavama kupaca povećaće potražnju za tim dobrom, više novca će biti ponuđeno za njega i njegova će cena rasti. Obrnut je slučaj ako vrednost, pa stoga i potražnja za tim dobrom opadne. S druge strane, kad se ne menja vrednovanje kupaca, odnosno potražnja nekog dobra, ako poraste ponuda, svaka jedinica ponude – svaka sličica igrača bejzbola ili vekna hleba – će biti manje vrednovana, pa će mu i cena pasti. Suprotno se dešava kada ponuda dobra poraste.
 
Tržište, prema tome, nije samo skup, nego vrlo komplikovana, međuzavisna mreža razmene. U primitivnim društvima, razmena je naturalna ili direktna. Dva čoveka razmenjuju direktno korisna dobra, na primer konje za krave ili sličice Miki Mentla za sličice Bejb Ruta. Ali sa razvojem društva, postepeno se kroz obostrano korisnu razmenu pojavljuje situacija u kojoj jedna ili dve korisne i vredne robe bivaju izabrane kao medijum indirektne razmene. Ova roba – novac – uglavnom zlato ili srebro, mada ne uvek, tražena je ne samo sama po sebi, već mnogo više da olakša indirektnu razmenu drugih roba. Umesto čeličnim šipkama, mnogo je lakše platiti radnike u čeličani novcem, kojim radnici mogu da kupe šta god žele. Oni rado primaju novac jer shvataju i iz iskustva znaju da će svaki drugi pripadnik društva takođe prihvatiti plaćanje novcem.
 
Moderna, gotovo bezgranična mreža razmena – tržište – postoji zahvaljujući novcu. Svaka osoba se specijalizuje, učestvuje u podeli rada i proizvodi ono što najbolje zna. Proizvodnja započinje od prirodnih resursa, preko različitih oblika mašina i kapitalnih dobara, da bi na kraju dobra bila prodata potrošaču. U svakoj fazi proizvodnje od prirodnih resursa do potrošačkih dobara, novac se dobrovoljno razmenjuje za kapitalna dobra, usluge rada i zemljišne resurse. Na svakom koraku, uslovi razmene odnosno cene, određene su dobrovoljnim odnosima isporučilaca i kupaca. Tržište je “slobodno” jer su sve odluke, na svakom koraku slobodne i dobrovoljne.
 
Slobodno tržište i sistem slobodnih cena čine dobra iz celog sveta dostupnim potrošačima. Slobodno tržište obezbeđuje široko polje rada za preduzetnike, koji rizikujući kapital zapošljavaju resurse kako bi zadovoljili buduće želje mnogih potrošača na najefikasniji mogući način. Štednjom i investiranjem u kapitalna dobra podiže se produktivnost i plate radnika i njihov standard života. Tržište na kome vlada slobodna konkurencija nagrađuje i stimuliše tehnološke inovacije koje omogućuju inovatoru da prednjači u zadovoljenju potreba potrošača na nove i kreativne načine.
 
Ne samo da je ohrabreno investiranje kapitala, već možda još važnije, sistem cena i tržišni podsticaji profita i gubitka usmeravaju ovo investiranje kapitala i proizvodnju na pravi put. Komplikovane mreže se formiraju i uravnotežavaju tržišta tako da nema iznenadnih, nepredviđenih i neobjašnjivih nestašica i viškova bilo gde u privrednom sistemu.
 
Ali razmene nisu obavezno slobodne. Mnoge su nasilne. Ako vam razbojnik zapreti “pare ili život”, vaše plaćanje je nasilno a ne dobrovoljno, i on dobija na vaš račun. Pljačka, a ne slobodno tržište, odgovara merkantilističkom modelu: pljačkaš dobija na račun prisiljenog. Eksploatacija se ne dešava na slobodnom tržištu, već kada nasilnik eksploatiše svoju žrtvu. Gledano na duži rok, prisila je igra sa negativnom sumom koja dovodi do smanjenja proizvodnje, štednje i investiranja, potrošenih zaliha kapitala i smanjene produktivnosti i životnog standarda za sve, čak i za nasilnike.
 
Država je u svakom društvu jedini zakoniti sistem prinude. Porez je prinudna razmena, i što je veće poresko opterećenje, pre će se ekonomski rast zaustaviti i počeće pad. Neke vrste prinude od strane države (na primer kontrola cena ili sprečavanje da novi konkurenti uđu na tržište) ograničavaju i sprečavaju tržišnu razmenu, dok druge (zabrane prevarantskog ponašanja, prinudno sprovođenje odredbi slobodno zaključenog ugovora) mogu da olakšaju dobrovoljnu razmenu.
 
Najrazvijeniji oblik državne prinude je socijalizam. U socijalističkom centralnom planiranju, centralnim planerima nedostaje sistem cena zemlje i kapitalnih dobara. Kako čak i socijalisti sada priznaju, socijalistička komisija za plan nema načina da proračuna cene ili troškove ili da investira kapital tako da se mreža proizvodnje razvije i uravnoteži. Stanje u nekadašnjoj sovjetskoj Rusiji, gde požnjeveno žito ne stiže u prodavnice, predstavlja poučan primer nemogućnosti funkcionisanja složene, savremene privrede bez slobodnog tržišta. Ne postoji ni podsticaj ni sredstva da se proračunaju cene i troškovi teretnih vagona koji bi dopremili žito, mlinova koji bi ga preuzeli i preradili, i tako dalje sve do velikog broja prodavnica potrebnih da ono stigne do potrošača u Moskvi ili Sverdlovsku. Investicija u žito je skoro potpuni gubitak.
 
Tržišni socijalizam je u stvari kontradikcija. Moda diskutovanja o tržišnom socijalizmu previđa jedan ključan aspekt tržišta. Kada se dva dobra razmenjuju, ono što se zaista razmeni su vlasnička prava nad dobrima. Kada kupim novine za 50 centi, prodavac i ja razmenimo vlasnička prava: ja se odreknem vlasništva nad 50 centi i predam ih prodavcu novina, a on se odrekne vlasništva nad novinama u moju korist. Događa se potpuno isti proces kao kada se kupuje kuća, osim što je u slučaju novina stvar mnogo manje formalna i izostavljaju se tapije, overeni ugovori, agenti, advokati, krediti, hipoteke i ostalo. Ali po svojoj ekonomskoj prirodi, kupoprodaja je ista.
 
Ovo znači da je za postojanje i razvoj slobodnog tržišta ključno da se u društvu vlasništvo i pravo nad privatnom svojinom poštuju, štite i osiguraju. Ključ za socijalizam, s druge strane, je državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, zemljom i kapitalnim dobrima. Stoga, tamo ne može postojati nikakvo tržište zemlje ili kapitalnih dobara koje bi zavređivalo to ime.
 
Neki kritičari slobodnog tržišta tvrde da su vlasnička prava u sukobu sa “ljudskim” pravima. Ali oni ne shvataju da u sistemu slobodnog tržišta svaka osoba ima pravo vlasništva nad samom sobom i svojim sopstvenim radom, i da ima pravo slobodnog ugovaranja za te usluge. Ropstvo krši osnovno pravo vlasništva roba nad njegovim sopstvenim telom i osobom, pravo koje je osnova za pravo vlasništva nad materijalnim objektima. Štaviše, sva prava su ljudska prava, bilo to svačije pravo na slobodu govora ili vlasništvo nekog pojedinca nad svojom kućom.
 
Uobičajena optužba protiv društva u kome vlada slobodno tržište je da ono uspostavlja “zakon džungle”, gde je “čovek čoveku vuk”, da ono odbacuje saradnju u korist takmičenja, i da veliča materijalno bogatstvo nasuprot duhovnim vrednostima, filozofiji ili dokolici. Upravo je suprotno: džungla je zapravo društvo u kome vlada prinuda, otimačina i parazitizam, društvo koje uništava živote ljudi i životni standard. Miroljubivo tržišno nadmetanje proizvođača i isporučilaca je proces duboko prožet saradnjom u kome svi dobijaju, i gde svačiji životni standard raste (u poređenju sa onim kakav bi bio u neslobodnom društvu). A nesumnjivo materijalno blagostanje slobodnih društava obezbeđuje opšti standard koji nam omogućuje da daleko više uživamo u dokolici u poređenju sa drugim društvima i da tragamo za duhovnim vrednostima. Upravo su zemlje u kojima vlada prinuda, sa malo ili nimalo slobodnog tržišta, pre svega u komunizmu, mesto gde mukotrpnost svakodnevnog života ne samo da materijalno osiromašuje ljude već ubija i njihov duh.
 

------------- 
Marej Rotbard (Murray N. Rothbard, 1926-1995) je bio dekan austrijske škole ekonomije. Ovo je tekst iz The Fortune Encyclopedia of Economics (Time Warner, 1993), David Henderson, ed., pp 636-639.