Libek organizuje festival poreskih obveznika. Svaka čast na praktičnoj demonstraciji liberalizma, nadam se da će sva četiri dana biti jednako dobri i da će uspeti da privuku medije da pokriju događaj.

Sašo B. iz Žarkova je čovek koji rizikuje da završi u zatvoru i to će se gotovo sigurno dogoditi jer verovatno nema novca i veza da iskrivi stvarnost, kako već mogu ljudi koji imaju dovoljno istih u Srbiji. On će biti žrtva sistema u kojem nije dozvoljeno odbraniti svoj posed od napadača koji u njega upadne sa iz aviona očigledno lošom namerom, bez da ga je vlasnik prethodno pozvao. Neverovatno je da se u našem zakonu utvrđuje da li je gospodin lopov naoružan, kako je nameravao da koristi oružje u vašem sopstvenom stanu, da li ste ispravno procenili koliki stepen sile će da upotrebi prema vama, da li ste previše upotrebili oružje da bi odbranili svoju imovinu i život, umesto da se konstatuje samo činjenica da je razbojnik upao u kuću i sam sebi presudio. Sašo B. bi u normalnoj zemlji dobio orden u lokalnoj sredini, bio bi u vestima i zajednica bi mu pomogla da prebrodi traumu koju je imao usled ugrožavanja sopstvenog poseda i činjenice da će na duši nositi čoveka, pa makar i razbojnika. Nije to lak krst.

Stoga je pitanje samoodbrane fundamentalnije pitanje od mnogih drugih koja se pominju u javnosti. Ovo pitanje govori o prioritetima jednog društva, da li je bitniji stan/kuća kao zamak u koji sva sila države Srbije ne sme da uđe bez sudskog naloga ili su bitnija prava bandita koji se svih prava odrekao kada je odlučio da nekome provali u stan. Pitanje svih pitanja je da li je pravo na odbranu svoje imovine i svog života na svom posedu od ničim izazvanog napada sankrosantno ili je to relativno. Ako se pročitaju komentari čitalaca na pomenuti članak, iz mnogobrojnih studija slučajeva vidimo da je Srbija bolesna država jer razbojnici, silovatelji i ostala neizreciva bagra imaju mnogo više prava i ponekad neverovatnog razumevanja za svoje nepodopštine od žrtava, posebno onih žrtava koji se usprotive.

Ne mogu se oteti utisku da je ovakav tretman razbojnika, najdirektnije nasleđe nekih razbojnika starije generacije kojima su privatna imovina i život vlasnika imovine bili krajnje relevantna kategorija. U državi u kojoj je lopovluk, nasilje i razbojništvo životni stil koji ne nailazi na jasan odgovor države, ljudi kao Sašo B. su jedan od glavnih razloga da lopovi ne "zakucaju" na vrata vaše kuće.

Mazohista sam ponekad (ljudski je) pa proletim kroz komentare naroda na različite članke, uglavnom tamo gde čitaoci imaju IQ barem preko 90 u proseku i elementarnu sposobnost da izvuku konkluzije iz sopstvenih premisa. B92 je i dalje takvo mesto, mada je kvalitet komentara opao jer SNS aktivisti tu i tamo i dalje komentarišu na granici trolovanja, ali podnošljivije je nego u vreme izbora gde smo imali dve grupe idiotskih trolova koje su davale preko 50% "mišljenja naroda". Elem, analiza rada vlade je jedna od stavki koje su interesatne. Ja se odavno rastežem da to uradim, verovatno ću sačekati da prođe godina dana, ali mi se dopalo kako su dva čitaoca narodski ocenila velika postignuća:

Komentator A

Promenila se ekipa sistem je ostao isti. 

- Nedemokratske stranke bez pravih unutrasnjih izbora- partije privatne firme. 
- Partokratija vlada drustvom, uprkos izbornim obecanjima, samo sa losijim kadrovima 
- Politicke partije vise nemaju intelektualce niti tehnokrate, vec gole razbojnike i karijeriste. 
- Drzavni aparat i dalje neefikasan i konfuzan, do tacke apsurda. 
- Korupcija zbog vlasti partija, i neefikasnosti sistema. 
- Nepismeno vodjenje ekonomije bez plana sa ad-hoc merama. Isti plan iste greske isti igraci. Srbija je postala koloniji u punom smislu te reci. Nema jasnog plana, reforme penzija, javnih preduzeca, zdravstva, restitucije itd. 
- Emigracija mladih, danas zahvata najbolju decu Sr. Nekad su to bili manuelni radnici. 
- Nepostojanje strategije za Kosovo, EU, Republiku Srpsku, bivsu Krajinu, Crnu Goru, Sandzak... 
- Nepostojanje programa obnove drustva, za natalitet, masovno obrazovanje, ukljucivanje dijaspore... 
- Slaba drzava jaki spoljnji igraci. Svako ko ima par miliona e, ili je dobar sa nekim zapadnim ili ruskim mocnikom, moze da nametne volju ili zakon Srbiji. 
- Nepostojanje plana odbrane. 10 Mig-ova su samo malo skuplja propagandna kampanja. 
- Mediji su i dalje pod sapom politike i drugih interesa. Javnost ne zna sta se dogadja u Sr. 
- Nepostojanje demokratske javnosti i elementarnog postenja kod politicara i naroda. 

- Elita je izumrla ili se degenerisala. Srbiju nema ko da vodi. Srbija je bila polu-pismena zemlja, danas je nepismena.



Komentator B

Da se razumemo, gradjani su zeleli promene. Kakve promene? 

1. Da se prekine sa korupcijom i organizovanim kriminalom. 
2. Da se slobode mediji od pritiska. 
3. Da se prekine sa partijskim zaposljavanjem. 
4. Da se na strucna mesta postavljaju strucni ljudi. 
5. Da se prekine sa primenom Borkovih briselskih sporazume. 
6. Da u Srbiju dodju investicije. 
7. Da se sacuva Kosovo i Metohija. 
8. Da se istrazi cena mosta na Adi. 
9. Da se uvede kancelarija za brze odgovore. 
10. Da se smanji cena struje za 20 procenata. 

E sada lepo da vidimo sta se desava. 
1. Nesto je pokrenuto, to treba pohvaliti. 
2. Nista, mediji su i dalje pod kontrolom vlasti. 
3. Nista 
4. Nista. Pecenjara Kolubara. 
5. Nista. Jos gore. 
6. Nista. Mazanje ociju narodu. 
7. Nista. Jos gore. 
8. Nista. Dakle, koliko kosta izgradnja mosta na Adi? 
9. Nista. 
10. Nista. Obrnuto, poskupece. 


Sve u svemu, ja ovo potpisujem sa 80% cca i sve mi se čini da je tačna ona novija urbano-ruralna legenda da će SNS sve raditi isto kao DS, samo bolje. 

Link ka članku koji ilustruje grotesknost socijalizma. 

Danas je stigla vest da je McDonald's (AKA Mek u ovom postu)  raskinuo ugovor sa svojim frašizerom u Makedoniji i da će Makedonci neko vreme živeti bez Meka. Blago njima, rekoše naši lokalisti, AKA specijalisti za identifikovanje opasnosti od HARP, GMO, pomračenja Sunca/Meseca, sapuna... Čudna je ta mržnja kod značajnog dela populacije u Srbiji i svetu prema Meku.

Ja sam mekoljubac i jedan od rituala mi je da kada putujem po svetu vidim kako se globalni brend prilagođava lokalnom tržištu i kakav je rezultat. Najgori Mek na svetu, barem gde sam ja bio, je u Indoneziji - ostrvo Bali. Oni nemaju ijedan sastojak koji je bitan za Big Mek u svojoj ishrani (ne jedu govedinu, ne koriste sir u ishrani, pšenični hleb im je na nivou egzotike, pa je i kvalitet isti, a salatu peru toplom vodom da se turisti ne zaraze amebama). Rezultat je smehotresan. Drugo mesto po odvratnosti samog Meka je njegova domovina, gde je 90% Mekova rupčaga sa odvratnom hranom, gde zaista u velikom procentu jedu ljudi sa margina društva (mada u SAD ima i gorih fast food lanaca koji su dno dna). S druge strane, u mnogim zemljama reč je o pristojnim restoranima gde se za mali novac može pojesti solidan obrok. Srbija mi se visoko kotira na listi dobrih Mek praksi, mada i mi postajemo svet, budući da su toaleti u proseku sve prljaviji, a radnici sve gluplji (što je dobar znak jer ne valja kada pametan svet radi u u Meku). Međutim, najfascinantnija stvar je da je neko uspeo da osmisli koncept koji će se primiti u toliko različitih kultura sveta - osnovni proizvodi su svugde isti, a da li se u produženom meniju nalazi gaspačo, gazirana jabuka ili nešto treće je stvar glokalizacije. Kolikogod nekome deluje paradoksalno, Mek je najbolji restoran na svetu, to su izglasale stotine miliona ljudi sa svih krajeva planete, bez da ih je iko prisilio da tamo jedu.

Mek svima daje mogućnost da biraju šta će jesti. Nije obavezno jesti pomfrit i piti gazirane sokove, zdrave salatne i sokovne alternative odavno postoje - loša kombinacija za zdravlje  može se napraviti u svakom restoranu. Ko je pratio srpski fast food zna da je Mek svake godine identifikovan kao besprekoran u svim standardima higijene, usklađenosti krajnjih proizvoda sa listama sastojaka koje se objavljuju i valjda jedini koji ima pljeskavice koje su od 100% mesa. Tako da se ja sada odjavljujem, jer sam nešto ogladneo, samo ne znam da li ću put Terazija ili Zelenjaka.

Narodu je potrebna socijalna pravda, jer, živimo u vremenu kada bogataši otimaju tuđe, a sirotinje je sve više.

"Bog je došao na ovaj svet da nas nauči kako treba da delimo jedni drugima, a ne da otimamo jedni od drugih
kaže Amfilohije Radović u svojoj vaskršnjoj poslanici. Čisto da ne zaostane za papom.

Od tolikih istorijskih državničkih govora koji se citiraju, štampaju i preštampavaju, meni je najdraži ovaj isečak iz jednog govora Williama Pitta starijeg, britanskog premijera, iz 1763.  U tih par rečenica stala je suština liberalne zapadne civilizacije i njenih ključnih institucija -- ograničene vlade, vladavine prava i privatne svojone: 

• "Najsiromašniji čovek u svokoj kolibi može prkositi svoj sili britanske krune. Koliba može biti krhka; njen krov se može tresti; može vetar duvati kroz nju; oluja može ući, kiša može ući -- ali Kralj Engleske ne može ući. Sva njegova vojna sila ne sme se usuditi da pređe prag urušenog utočišta!"

Evo i originala: 

• "The poorest man may in his cottage bid defiance to all the force of the Crown. It may be frail; its roof may shake; the wind may blow through it; the storms may enter, the rain may enter,—but the King of England cannot enter; all his forces dare not cross the threshold of the ruined tenement!"

Rastko ima odličnu analizu razlika u potrošačkim cenama između Srbije i SAD.

U poslednje vreme dva argumenta poluprofesionalnih zaštitnika potrošača mi vređaju logiku na elementarnom nivou. Prvi je takozvano varanje potrošača na težini/mernim jedinicama. Problem je što su čokolade danas najčešće u pakovanjima od 90 ili 80 grama, da je kiselo mleko prešlo prvo sa mililitara na grame, a potom se i gramaža smanjila i tako dalje. I, elem, potrošači su naivni i neko ih tu zakida, iako je poznato da se elementarna pismenost u našeg sveta iskazuje tako da "neko zna u pare & kantar". Posle toga idu slova, mogu se i sricati. Prava je istina da potrošači žele da dobiju jedinicu onoga što vole da kupuju po nižoj ceni i da su spremni da kupe manje proizvoda za nižu cenu, posebno ako je reč o proizvodima čija cena rasta brže od stope inflacije. Tržišni test kod čokolada je pokazao da kupci hoće manje za nižu cenu, dok su prakse više za istu cenu odbačene (na primer Soko Štark je pokušao da prodaje čokolade od 110 grama, inicijativa je propala). Poenta je da tržište nagrađuje one koji nude nešto manja pakovanja. Baš kao što se na pijaci odavno sve prodaje na grame/dekagrame. Da tržište kažnjava ovakve prakse ne bi ih bilo, 100 gramaši bi pobedili u slatkoj trci. S druge strane, tamo gde nema rasta cena bržeg od inflacije dodatni mililitri su standardna ponuda, na primer kod piva.

Druga primedba tiče se roka trajanja današnje tehnike i to je top pitanje na više portala danas. Istina je da neke stvari traju kraće, da su stariji pandani današnje opreme trajali duže, ali nikako da se postave ključna pitanja. Na primer, koliko je bila cena prosečne veš mašine 1990. godine, a koliko je danas? Ne mora čak ni da se radi diskont za cene iz 1990. godine. Koliko je 1990. godine koštao prosečan televizor, a koliko košta danas? Ovde neću uključivati i rast performansi koji prati nove generacije uređaja. I sa dva ograničenja koja su data, desio se neverovatan pad cena. Deo je plod napretka u svim oblastima, deo je plod ušteda koje delom idu na uštrb dugovečnosti. Kako bilo i tržište je ovde reklo da ište jeftinije, ali i nešto kratkotrajnije. Ko hoće i danas može da kupi skuplje, a dugotrajnije, ali to uglavnom žele samo neke tržišne niše. Miele nije izbor naroda, iako traje jako dugo. Ne isplati se, bolje je kupiti tri obične veš mašine za 30 godina nego jedan Miele. Razvoj argumentacije za grane sa kontinuelnim i brzim inovacijama je bespredmetan. Šta vredi kupiti TV koji će trajati 20 godina. Do tada će standard verovatno biti blizu virtuelne realnosti i interaktivnosti i umreženosti koju danas teško možemo zamisliti. Čemu dugotrajnost onoga što svakako zastareva.

Sve u svemu, kupac je taj koji primarno određuje šta će se proizvoditi, proizvođači mogu i utiču povratno, ali ipak u manjoj meri. A i ja hoću i jare i pare na nivou želja, ali znam da ne može baš sve.

Implicitna tržišta su mesta gde se može mnogo toga saznati i ujedno mesta gde mnogi ekonomisti koji žive udobno zašuškani u svetu modela pokazuju da ne razumeju suštinu interakcija između različitih učesnika na tržištu i prirodu ljudskog ponašanja. Tokom mojih poslednjih nekoliko putovanja po zemljama EU primetio sam da postoje suštinske razlike u načinu na koji se koristi marketing miks u neformalnoj grani prosjačenja. Inače, prosjačenje je ozbiljan biznis, kod nas najčešće organizovan na jednom od najefikasnijih principa organizacije formalnih grupa u neformalnim granama - principu bande. Jasno se zna hijerarhija u "firmi" koja se bavi tim poslom, postoji fizička podela tržišta, tržište se brani silom itd. Tu i tamo ima i slobodnih strelaca, ali to nije dominatna praksa. Sam posao je s moje tačke gledišta legitiman koliko i svi drugi ulični poslovi koji su vrlo slični (muziciranje, portretisanje itd...), dok god se to čini bez uznemiravanja potencijalnih "kupaca" i dok se radnicima ne usraćuju životne prilike (čitaj deci uskraćuje osnovno obrazovanje). Posao je klasična siva zona, zakon ga brani, ali u praksi se toleriše.

Kao i u svakoj maloprodaji prosjaci imaju svoj marketing miks. Lokacija je broj jedan. Nije potrebno obrazlagati. Proizvod ima mesto broj 2, a to može biti majka sa malim detetom (decom), telesna mana, nakaznost, tugaljiva priča, vapaj za ispunjenjem osnovnih potreba po Maslovu i tako dalje... U Srbiji definitivno prevlađuju socijalne priče, smoreni profil prosjaka uz tu i tamo poneku energičnu prosjakinju koja traži sadaku i želi vam sve najbolje dok se nada "kupovini", odnosno stavlja vam u izgled sve najgore kada je iskulirate. Promocija se svodi na priču i već pomenute kombinacije. Konačno, cena se ogleda u strukturi novca koji ostaje u posudi gde se novac ostaje ili verbalnom pozivu. Cena se razlikuje od mesta do mesta i skladu je sa  kupovnom moći ljudi koji su target. Strategija može biti opšta, kada prosjak ide na ekonomiju obima i ne radi gotovo ništa ili delimično kastomizovana kada prosjak aktivno traži pare od pojedinaca.

Za razliku od Srbije,  prosjačenje u EU ima drugačiji marketing miks, a rekao bih i da je razvoj ljudskih resursa na višem nivou. Samo tako mogu objasniti barem dva profila prosjaka kojih u Srbiji nema. Prvi je profil prosjaka sa psom ili dva psa. Ovo je najpopularniji model prosjačenja u većini centralnih zona gde je i tržište najveće. Životinje i mala deca su idealni u marketingu, a kako u većini zemalja EU mala deca nisu baš tako često moguća kao instrument marketinga na način kako je to u Srbiji, pas je došao na njihovo mesto. Drugi profil je profil žene koja moli na najponizniji način. Reč je prosjakinjama koje su prekrivene od glave do pete i koje kleče lica gotovo prislonjenog zemlji i u tom položaju ostaju jako dugo, bez da kažu ijednu reč. Ovo je klasična pozicija osobe koja moli koja izaziva veliku nelagodi kod značajnog procenta populacije i ovaj oblik "promocije" je školski primer primene teorije u praksi. Konačno, EU ima i treći profil koji nije toliko prisutan u Srbiji, a to je profil osobe koja po svemu može da radi, a neće, i gde svoju aktivnost najčešće obavlja potpuno smorenim prosjačenjem. Kod nas ovaj profil radi drugačije, najčešće kroz sitne pravare za 100-200 dinara.

Šta reći za zaključak. Ja bih rekao da će Srbija biti na dobrom putu kada pas postane instrument marketing miksa prosjačenja. 

Na vest da je NBS na sastanku sa stručnjacima odlučila da kurs ostane fluktuirajući, naišao sam na ovaj komentar:

Ako nekom nije jasno zasto Srbija ekonomski i na svaki drugi nacin umire, eto vam jos jednog dokaza. Problemi na sve strane, posebno u losem radu NBS, a oni organizuju skup istomisljenika (guverneri bivisi i sadasnji, clanovi Saveta guvernera bivsi i sadasnji, "ekonomisti") da bi utvrdili da imaju isto misljenje. Kakvo nepotrebno trosenje vremena i omalovazavanje inteligencije srpske javnosti.

Odlično rečeno i nemam šta da dodam. Inače, mene je NBS pozvala na taj sastanak jednim jako lepim i formalnim e-mailom; odgovorio sam da jesam zainteresovan i pitao za datum; a onda više nisam dobio nikakav odgovor. Ili su zaboravili ili su se predomislili.

Insajderski izvori mi kažu da je od učesnika skupa jedino Labus odstupio od mišljenja većine. Labus se i ranije javno izjašnjavao za fiksni kurs u vidu jednostranog uvođenja evra, pa nije problem da to otkrijem.

Jedino pitanje koje se postavlja je da li su ovde u pitanju interesi ili neznanje. Mislim da ima elemenata obe stvari. Jedan broj ekonomista je vezan za NBS i upravne odbore banaka i tu su u pitanju lični interesi. Ali u isto vreme, najveći broj njih, sa retkim izuzecima, uopšte ne zna kako da brani ideju plivajućeg kursa, već uporno govori o konkurentnosti, spoljnotrgovinskom deficitu i sličnim stvarima koje sa održivošću kursa nemaju blage veze. Ne znam koje od ta dva je veća tragedija. 

Ova prenaduvana afera i dalje traje. Ukratko, ugledni ekonomisti Carmen Reinhart i Ken Rogoff napisali su pre par godina rad koji na osnovu istorijskih podataka zaključuje da kad učešće duga u BDP premaši 90%, stopa ekonomskog rasta te zemlje bude manja. Sada je druga grupa ekonomista otkrila grešku u tom radu -- jedna priznata greška je bila u formuli u Excelu, a druge nedokazane optužbe su za selektivno biranje podataka. Evo šta mislim o celoj stvari. 
Prvo, ova studija se sada odjednom predstavlja kao da je bila neki ključni dokaz za evropske politike štednje iz prethodnih godina. Mediji širom sveta objavljuju da je glavni argument za štednju bio baziran na matematičkoj grešci.

Iskreno, ja tek sada po izbijanju afere prvi put čujem da je taj papir bio tako važan u izboru politika štednje (a i štednje je inače bilo jedino ako štednju definišemo kao nešto manji deficit od mogućeg). Više pažnje od ovog rada izazvala je knjiga istih autora na sličnu temu i čiji podaci nisu sporni, kao i istovremeni vrlo dobri radovi C. Reinhart o finansijskoj represiji. Ja do sada nisam ni primetio da su oni imali taj poseban papir koji sadrži nešto što knjiga ne sadrži. A siguran sam da nije znala ni Angela Merkel.  Ali sada je u interesu međunarodnog kejnzijanstva da se taj papir predstavi kao ključni rad koji je doveo do štednje.
Drugo, da li neko stvarno formira mišljenja na osnovu istorijskih korelacija poput ovih?  Zna se da je udeo duga u GDP vrlo nepouzdan indikator krize zaduženosti -- Slovenija je u krizi sa 50% (vidi ispod), Japan u isto vreme ima još malo pa 250% i nikom ništa. Dalje, taj indikator ne samo da je nepouzdan i relativan, već u sebi sadrži GDP. Uz dati dug, niska stopa rasta GDP sama po sebi uzrokuje visok dug/GDP racio. Zatim, rad R&R tvrdi da je 90% nekakva magična granica - nakon što je zemlje podelio u četiri grupe: manje od 30, 30-60, 60-90 i preko 90%. Takvom metodom su lako mogli dobiti granicu i od 70 ili 150% da su hteli. 
Dakle, rezultat je, kao i većina rezultata u stvarima makroekonomije, dobijen na osnovu proizvoljnih podela, raznolikih istorijskih podataka smešteni u istu kolumnu, mešanja baba i žaba, upoređivanja potpuno različitih zemalja u različitim vremenima na osnovu tog jednog nepouzdnog indikatora. Takve stvari se mogu konsultovati ili poslužiti za ilustraciju, ali namerne ili nenamerne distorzije koje su u njima moguće daleko prevazilaze uticaj napšravljene računske greške. Pravi skandal je ako neko na osnovu ovakvih makro merenja stvarno donosi nekakve zaključke, a ne računska greška.
Sve u svemu, niti rad R&R treba uzeti kao referencu za donošenje zaključaka o politici štednje ili raste, niti je to u praksi bilo urađeno kao što se sada pokušava prikazati.  Zato i cela afera zavređuje mnogo manje pažnje nego što joj je poklonjeno.

Slovenija nije u riziku bankrota zbog prevelikog zaduživanja - ona je zadužena manje od ostatka evrozone - već zbog velike količine sada nenaplativih kredita koje su njene banke odobrile.

Koje banke? Obratite pažnju na poslednju sliku (iz FT), onu u donjem desnom uglu. Ona pokazuje loše kredite kao procenat ukupnih, po vrsti banaka: puna crvena linija su domaće državne banke, plava su domaće privatne banke, i donja isprekidana crvena su strane banke.

Drugim rečima, Sloveniju u bankrot guraju: domaće državne banke, a samo nešto manje od njih, domaće privatne banke. Strane banke su se ponašale pametnije.

U Srbiji se više od decenije ispreda legenda o mudroj slovenačkoj politici očuvanja domaćih i posebno domaćih državnih banaka. Evo rezultata. Sada čekamo da isti izvori za slovenačku krizu optuže "neoliberalizam".

Kada ste zemlja koja relativno zaostaje za nekim susedima, onda možete da čitate vesti iz budućnosti. Hrvatska je jedna od  zemalja iz kojih nam stižu vesti iz srpske budućenosti za 7-10 godina. Nema u ovom članku o efektima podsticaja za poljoprivredu ništa posebno novo, ali je ovo rezultat koji će se desiti u Srbiji koja je tek krenula da obilno podstiče (doduše dosta često samo da obećava podsticaje) poljoprivredu. Drugo,  prose;an Hrvat je gotovo jednak mrzitelj ekonomske slobode kao i prosečan Srbin (uz nešto bolje institucije koje su im ostale iz vremena "Najbolje države koju su Srbi ikada imali AKA Žuto crne monarhije").

Za ljude koji misle da je svet, na čelu sa Amerikom, slobodniji danas neko pre sto godina, možete li da zamislite amerilkog predsednika danas, da kaže išta uporedivo sa ovim:

When we consider that the theory of our institutions guarantees to every citizen the full enjoyment of all the fruits of his industry and enterprise, with only such deduction as may be his share toward the careful and economical maintenance of the Government which protects him, it is plain that the exaction of more than this is indefensible extortion and a culpable betrayal of American Fairness and justice.
Danas se ni mnogi libertarijanski filozof ne bi usudio da ovako nešto kaže, iz straha da ga ne proglase za ekstremistu, a nekmoli američki predsednik u svom godišnjem govoru o stanju nacije, a kao opravdanje zašto neće da koristi federalne budžetske pare da pomaže farmerima i .ugroženima od poplava, suša i uragana.

Global book je snizio cene.

Prema zvaničnoj verziji, smanjili su marže posle pritiska naših komentatora.

Međutim, ja sumnjam u nešto drugo: da su cene GB ustvari izražene u zlatu. Sa drastičnim padom cene zlata u poslednjih nekoliko dana, pale su i cene GB knjiga.

Ako kliše da slika govori više od hiljadu reči igde vredi, onda je to ova slika:

Raznobojni "špageti" u sredini su individualni klimatski modeli IPCC, tj njihove projekcije porasta temperature, a crna linija prosek modela. Plave i crvene linije na dnu su stvarni temperaturni trendovi na planeti Zemlji od 1979 do danas, mereni putem satelita. Plava linija su podaci grupe sa Univerziteta Alabama,koju vode skeptici, John Christy i Roy Spencer, a crvena linija je Remote Rensing System iz Kalifornije koju vode "alarmisti", Frank Wentz and Carl Miers. I jedni i drugi koriste iste podatke samo primenjuju donekle različite metode analize tih podataka. Kao što vidite, razlike su minimalne, čak je pad temperature od 2000 na ovamo veći kod RSS. Nulta anomalija je prosek 1979-1983, a dalje temperature su definisane kao odstupanje (anomalije) od tog proseka. Umesto da poraste skoro jedan stepen, stvarni trend je jedva 0.3 stepena, tri puta manje od projektovanog, a negde od 1996-97 naovamo nema nikakvog trenda ili je negativan, zavisi koju godinu uzmete.

Glavni razlog za optimizam u pogledu cele te farse zvane klimatske promene je što priroda očigledno ne sarađuje i što je sve teže to prikriti. Sve češće se pojavljuju članci u mainstream medijima koji pokušavaju da objasne zašto je došlo do ove "pauze" u globalnom zagrevanju (podrazumeva se da će "od utorka" zagrevanje da se obnovi). Ubeđivati nekog da cene nafte i uglja treba da "skoče u nebo" kako se ranije izvoleo izraziti predsednik Obama, a da istovremeno skoro 20 godina nema nikakvog zagrevanja, a poslednjih 12 ili 13 svedočimo globalnom zahlađenju, nije baš najlakša stvar na svetu. Korišćenje poplava, oluja, suša ili, u najnovije vreme, čak i hladnoće kao alternativnih strašila, u nedostatku zagrevanja, ima svoje limite,i deluje mnogo manje uverljivo. Da bi ta propaganda upalila priroda mora da sarađuje makar minimalno, a ona, iz samo njoj znanih razloga, u ovom trenutku želi da se naruga alarmistima.

Abba Lerner je bio Hajekov i Robbinsov student 1930ih na London School of Economics. U početku sledbenik Austrijske teorije, pod uticajem svojih mentora, sa pojavom Kejnzove Opšte teorije, postaće doktrinarni kejnzijanac, i čak "tržišni socijalista". Evo, kako u svojoj autobiografiji, "Two Lucky People", Lernerovu konverziju vidi Milton Friedman, i kako objašnjava zašto on, Friedman, za razliku od Lernera nikad nije postao kejnzijanac:


We were affected very differently by the Keynesian revolution—Lerner becoming an enthusiastic convert and one of the most effective expositors and interpreters of Keynes, I remaining largely unaffected and if anything somewhat hostile…Lerner was trained at the London School of Economics, where the dominant view was that the depression was an inevitable result of the prior boom, that it was deepened by the attempts to prevent prices and wages from falling and firms from going bankrupt, that the monetary authorities had brought on the depression by inflationary policies before the crash and had prolonged it by “easy money” policies thereafter; that the only sound policy was to let the depression run its course, bring down money costs, and eliminate weak and unsound firms. 
By contrast with this dismal picture, the news seeping out of Cambridge (England) about Keynes’s interpretation of the depression and of the right policy to cure it must have come like a flash of light on a dark night… It is easy to see how a young, vigorous, and generous mind would have been attracted to it…
The intellectual climate at Chicago had been wholly different. My teachers regarded the depression as largely the product of misguided policy—or at least as greatly intensified by such policies. They blamed the monetary and fiscal authorities for permitting banks to fail and the quantity of deposits to decline. Far from preaching the need to let deflation and bankruptcy run their course, they issued repeated pronunciations calling for governmental action to stem the deflation—as J. Rennie Davis put it, “Frank H. Knight, Henry Simons, Jacob Viner, and their Chicago colleagues argued throughout the early 1930′s for the use of large and continuous deficit budgets to combat the mass unemployment and deflation of the times.”
There was nothing in these views to repel a student; or to make Keynes attractive. On the contrary, so far as policy was concerned, Keynes had nothing to offer those of us who had sat at the feet of Simons, Mints, Knight, and Viner.
Shvatate? Lerneru su Hajek i Robins isprali mozak svojim likvidacionističkim besmislicama, i u takvim uslovima Kejnz je za mladog Lernera po Friedmanu morao biti "zrak svetla u mračnoj noći". Ali, njima, starim asovima i znalcima u Čikagu, koji su čitali Henry Simonsa i Frank Knighta, nije trebao Kejnz da shvate da masovno štampanje para i veliki budžetski deficiti te spašavanje banaka predstavljaju jedini izlaz iz recesije. Oni nisu živeli u mraku neznanja, njima Hajek i Robins nisu isprali mozak.

Ne sumnjajte uopšte da su Paul Krugman i Brad de Long odmah preneli ovo i podvukli,koliko su republikanci zastranili kad su njima ideje Miltona Friedmana radikalni socijalizam. Upravo onaj mehanizam o kome sam ovde pisao: uzmeš polovičnog i nedoslednog zagovornika neke doktrine, koji u ključnim tačkama podržava tvoje teze, i onda ga proglasiš za glavnog predstavnika te doktrine, i kažeš: svako ko se ne slaže sa ovim je ekstremista jer čak i ovaj najekstremniji liberal Friedman kaže da je Kejnz car u odnosu na Hajeka .

Jasno je da u ovom trenutku postoji samo spor između kejnzijanaca i Austrijanaca u stvarima ekonomske politike. Pri tome postoje nekoliko kejnzijanskih frakcija koje se nazivaju različitim imenima (kejnzijanci, novi kenjzijanci, tržišni monetaristi, obični monetaristi, itd), ali to ništa ne menja na stvari. Engleski kejnzijanizam 1930ih razlikovao po imenu od čikaškog modela ali kao što smo videli ne po suštini; spor je kao i 1930 između onih koji veruju u inflaciju, deficite i bailoute kao izlaz iz krize na jednoj strani (kakvim se god imenima zaodevali), i onih koji veruju u tržišnu strogu pravdu i pasivnost države, na drugoj. Zbog nepopulanrosti i ogoljenosti pljačke poreskog obveznika koju je donela nova era kejnzijanizma pod Bušom i Obamom, mnogi bivši desni kejnzijanci polako prihvataju austrijsku retoriku i preporuke šta da se radi (tj ne radi), iako možda ne i austrijsku teoriju.  I to je ono što toliko "baguje" Krugmana i De Longa: oni vide da uticaj "likvidacionističkih" ideja raste, posebno u "laičkoj" javnosti, uprkos univerzitetima, uprkos Fedu, uprkos medijima, uprkos libertarijanskim think tankovima koji glorifikuju i beatifikuju Friedmana. I zato skoro svaki dan imate po neki napad na Austrijance ili neku odu mudrosti Miltona Friedmana. Klatno se pomera u desno, i oni su toga svesni, i čine sve da ga zaustave stalnim podsećanjem ljudi koji generalno imaju pozitivan stav o Friedmanu da je ovaj po njihovim kriterijima bio socijalista. Klade se na to da će ljubav prema Friedmanu biti jača od mržnje i otpora prema njima. Mislim da je to dosta tanka i nerealna nada.


Normal 0 false false false EN-CA X-NONE X-NONE /* Style Definitions */ table.MsoNormalTable {mso-style-name:"Table Normal"; mso-tstyle-rowband-size:0; mso-tstyle-colband-size:0; mso-style-noshow:yes; mso-style-priority:99; mso-style-parent:""; mso-padding-alt:0cm 5.4pt 0cm 5.4pt; mso-para-margin-top:0cm; mso-para-margin-right:0cm; mso-para-margin-bottom:10.0pt; mso-para-margin-left:0cm; line-height:115%; mso-pagination:widow-orphan; font-size:11.0pt; font-family:"Calibri","sans-serif"; mso-ascii-font-family:Calibri; mso-ascii-theme-font:minor-latin; mso-hansi-font-family:Calibri; mso-hansi-theme-font:minor-latin; mso-fareast-language:EN-US;}

Pogledajte sledeći slučaj. Marginal Revolution linkuje rad objavljen u najnovijem broju American Economic Review, verovatno najprestižnijeg ekonomskog naučnog časopisa. Rad upoređuje mentalne sposobnosti beba od 8 do 12 meseci i zaključuje nema značajnih razlika među rasama. Poznato je da mnogobrojne studije odraslih pokazuju sistematsku razliku u IQ među različitim rasama. To normalnoj osobi u praksi ne znači ništa, jer: a) varijansa je takođe velika, pa u svakoj rasnoj grupi možete imati i ekstremno visoki i dosta niski IQ; b) u životu vi srećete specifične pojedince, a ne nekakve tipične predstavnike imaginarnih kolektiva da biste o njima sudili na osnovu statističkih proseka. Ali valjda znači onima koji vole da kolektivizuju i kategorizuju ljude, pa je sada usled krivice koju osećaju što je takva kategorizacija u prošlosti imala posledice od ropstva do holokausta, postalo važno negirati bilo kakve razlike. Zato je od velikog akademskog interesa pokazati da razlike u sposobnostima nisu genetske, već nastaju kasnije, vaspitanjem ili pod uticajem okoline. Upravo to rad tvrdi -- pošto se kod beba ne može videti razlika u inteligenciji, to znači da IQ nije nasleđen već uslovljen okolinom.

Imamo nekoliko zaključaka iz ovog slučaja.

Prvo, nije jasno zašto je ovakav rad uopšte u nekom ekonomskom časopisu.  Čime se danas akademska ekonomija bavi? Izgleda da je to što su autori nešto izmerili i statistički testirali danas dovoljno da se to podvede pod ekonomsku nauku. Ali nisu ekonomisti izmislili statistiku.

Osim toga, autori su poznati ekonomisti, možda je zato rad u ekonomskom časopisu? Ali ovo je referisan časopis -- revizori koji su čitali i procenjivali rad ne bi trebalo da znaju ko su autori.  Ništa u radu ne sugeriše da su autori ekonomisti.

Što nas dovodi do druge stvari, referisanje radova je dobrim delom farsa. Naravno da su revizori znali ko su autori -- jer ovaj rad već godinama, čak od 2006, stoji na raznim sajtovima u vidu nacrta. I to je danas jako često slučaj. Kako onda poverovati da se u ocenjivanju naučnih radova radi o nepristrasnom i "slepoj" proceduri?

Treće, kao što sam u uvodu naznačio, jedini kvalitet ovog rada je politička korektnost. Ako je IQ utvrđen okolinom a ne rasno, ne samo da se zbog toga osećamo bolje, liberalnije, jednakije, politički korektnije, već je posebno povoljna okolnost to što uspeh ne zavisi toliko od pojedinca, koliko od okoline, društva, obrazovnog sistema i drugog što država može svojim politikama da uredi. Zato je uvek bilo od vitalnog interesa za levičarske ideologe da pokažu da ništa nije urođeno. Od Rusoa i Marksa do Lisenka koji je u SSSR dokazivao da čak ni uspeh biljnih kultura ne zavisi od semena, već od okoline -- i zato bio unapređen u vrhovnog biologa i zamalo uništio sovjetsku poljoprivredu (dok su se vlasti usput rešile pravih genetičara jer se njihovi nalazi nisu uklapali u ideologiju). Današnje akademsko favorizovanje povoljnih zaključaka je civilizovanije, ali suštinski nije mnogo različito.

Četvrti zaključk je, međutim, optimistički. Ako pogledate komentare na post MR videćete gde se nalazi prava revizija naučnih radova, pravi peer review. Komentari na MR, kao i na TR, su izuzeto kvalitetni i u ovom postu oni bez milosti seckaju rečeni rad na komade. Jedni dovode u pitanje IQ testove za osmomesečne bebe, drugi primećuju da ako tu i nema razlika, to samo znači da se urođene razlike pokazuju kasnije, ne u ranom detinjstvu: Usain Bolt i ja smo sa godinu dana trčali istom brzinom. I tako dalje, pogledajte i sami. Ali meni je od ovog rada konkretno važnija šira poenta: budite veoma skeptični kad vam neko citira nalaze društvenih nauka, makar oni bili empirijski zaključci iz prvorazrednih časopisa kao što je ovde slučaj.

Zahvaljujući ovakvom crowdsourcingu akademija je sve manje u stanju da zaštiti svoju kulu od slonovače.  Pre dvadeset godina mogli ste u nekoj biblioteci videti ovaj rad u prestižnom časopisu i to bi bila prezentovana zvanična mudrost. Danas sa internetom to već teže prolazi. Možda je prošlo reviziju AER, ali komentari na MR su malo kredibilniji test.

Reason Magazine ima dva teksta koji se bave tumačenjem američkog Ustava. Ne zna se koji je gori, Libertarijanski centralizam "gone wild".

U prvom, kritikuju se i levičari i konzervativci što ne istrajavaju dovoljno na konceptu Living Constitution. Da, upravo tako: liberali ga primenjuju samo na pitanja abortusa, gej brakova i prava optuženih a konzervativci samo na pitanje 2-og amandmana i prava na nošenje oružja.

In cases from Griswold (privacy) to Miranda (criminal law) to Roe (abortion) to Lawrence (sexual liberty) to Hollingsworth and Windsor (today’s gay-marriage disputes), progressives consistently (and correctly) have advocated an expansive reading of the Constitution—one that recognizes new rights even where doing so might seem a bit of a stretch.
Dakle, iako je progresivno tumačenje Ustava "stretch" tj "budženje", to je u redu jer Ustav ionako ništa ne znači,. Jedini problem sa progresivcima je što su bezobrazni pa neće svoj potpuni prezir za Ustav da dosledno primene i na 2-i amandman i da prihvate "pravo na nošenje oružja" (izmišljeno od strane konzervativaca kao doktrina 1980ih) kao ustavno. Da podsetim, drugi amandman je donet kao zaštita državama od federalne tiranije, kao garancija da Kongres neće pokušavati da razoruža milicije država, ne kao pravo pojedinca da bude zaštićen od zakona samih država protiv nošenja oružja. 

Slično tome, problem sa konzervativcima je što svoje Living Constitution zelotstvo koje pokazuju na pitanjima 2-og amandmana ne primenjuju na abortus i gej brakove, nego zakeraju i govore o originalnom značenju određenih ustavnih odredbi da bi ograničili kreativnost Vrhovnog suda.

Dakle, tekst je libertarijanski pledoaje za Living Constitution na steroidima. Umesto da odbace Living Cosntitution, i levičari i desničari treba da dodaju gas do daske. Ali, opet, to nije nešto sasvim novo, ako znamo da je guru cele ove grupe Richard Epstein u jednoj debati sa progresivcima javno priznao da njegov cilj nije da se bori za originalno značenje Ustava, nego ga usmeri da "evoluira" u pravcu Lochner ere, tj libertarijanskog centralizma, gde bi Vrhovni sud sprovodio, umesto Ustava, filozofiju Adama Smita i Fridriha Hajeka (onako kako ih Epstein razume). Dosta je bilo evolucije ka socijalnom inžinjeringu, sad mi hoćemo igračku nazad, da je "evoluiramo" natrag ka laissez-faireu. Jedini dodatak na Espteinov "Lochner Living Constitutionalism" ovde je gej-vutra-multikulti nonsens. Libertarijanski Living Constituion, izdanje 2013 = Lochner + gay-vutra-multikulti.

Drugi tekst, je opet o 14-om amandmanu. Reklamiran na njihovoj fajsbuk stranici kao "must read", tekst poredi odnos prema 14 om amandmannu Rand i Ron Paula i zaključuje da je Rand mnogo boljji. Zašto? Evo šta je Rand Paul rekao:

Many Republicans do believe that decentralization of power is the best policy, that government is more efficient, more just, and more personal when it is smaller and more local. But Republicans also realize that there are occasions of such egregious injustice that require federal involvement, and that is precisely what the 14th Amendment and the Civil Rights Act were intended to do--protect citizens from state and local tyranny.
Posle ovog citata, člankopisac sa Reasona se okreće Ronu koji je tvrdio da se peti amamndman ne može primenjivati na države. Onda pobednosno zaključuje da Ron time podržava lokalnu tiraniju a Rand, kao dobar libertarijanski centralista, ne.

Naravno, problem sa ovim je što člankopisac ne zna da je Civil Right Act o kome govori Rand Paul imao vrlo usku primenu, samo je štitio najelementarnija ljudska prava novooslobođenih robova poput slobode i suđenja pred porotom, da se nije odnosio čak ni na pravo glasa. Ideja da je 14-i amandman blanko ček federalnoj vladi da "štiti ljudska prava" protiv država je izmišljen 50 godina kasnije sa doktrinom inkorporacije, tj doktrinom da je 14 amandman inkorporirao odredbe Bill of Rights i učinio ih primenjivim protiv država. Ta doktrina je prvi put formulisana 1925 godine, a 14 amandman "usvojen" 1868.

Ali, gore od toga, člankopisac ne zna da oni koji se protive ekstenzivnom tumačenju 14-og amandmana najčešće ukazuju upravo na činjenicu da je taj amandman bio zamišljen kao konstitucionalizacija Civil Rights Acta o kome govori Rand Paul, zakona koji je davao samo elementarna ljudska prava na život, lično vlasništvo i pravično suđenje crncima, i ništa više. Pisac pogrešno misli da Rand podržava doktrinu inkrorporacije, dok on zapravo čini potpuno suprotno od toga, zastupa, jednako kao i njegov otac, staro i minimalističko tumačenje 14-og amandmana.

Šta drugo, nego da ponovim tužnu mantru koja mi se uvek javi kad pročitam neki dubokomisaoni "must read" libertarijanskih centralista - sa ovakvim saveznicima kome trebaju neprijatelji.

P.S. Kao začin na sve ovo evo jedne pikenterije. Mnoge države u Americi trenutno su u procesu nulifikacije različitih federalnih zakona: najpoznatiji skorašnji primeri su nulifikovanje federalnih zakona o marihuani u nekoliko država. Takođe, mnoge druge stvari se dešavaju uključujući nulifikaciju Obamacarea u više država. Recimo, predstavnički dom Kongresa države Oklahoma izglasao je zakon kojim se Obamacare proglašava ništavnim na teritoriji Oklahome. Međutim, šef zakonodavnog komiteta Senata, republikanac(!), stopira glasanje u Senatu i naziva nulifikaciju "kanceroznom opasnom doktrinom koja uništava temelje republike" a kao autoritete za tu tvrdnju navodi eksperte Heritage fondacije i Cato instituta.