Why Nations Fail, Darona Acemoglua i Jamesa Robinsona je dobila mnogo pažnje u proteklih par meseci. Ovo je još jedna u nizu knjiga koje pokušavaju da objasne fenomen ekonomskog rasta ili njegovog odsustva, da odgovore staro ekonomsko pitanje koje je mučilo još Adama Smitha -- zašto su neke zemlje bogate a druge nisu? Autori su veoma visoko rangirani ekonomisti, posebno Acemoglu je pre nekoliko godina dobio John Bates Clark nagradu za najboljeg ekonomistu ispod 40 godina koja se teže dobija od Nobelove (jer se dodeljuje dvogodišnje i samo jednom dobitniku).

I šta su autori zaključili? Da su za razvoj presudne institucije. Institucije u ekonomskom smilu znače pravila igre i dobre institucije donose rast, a loše donose stagnaciju ili nazadovanje. To je u redu. Ustvari, to je jedan korak ispred mejnstrim neoklasične ekonomije koja je ulogu institucija do nedavno potpuno zanemarivala i na ekonomiju gledala kao na skup varijabli koje jedna sa drugom reaguju u vakuumu. U svojoj logičkoj krajnosti ovaj pogled doveo je do zaključka zapadne akademije, prisutnog sve do kraja 1980-ih, da komunizam može funkcionisati jednako dobro kao kapitalizam -- jer ako se vrsta svojine, zakoni i druga pravila igre zanemare, onda sa istim varijablama, sa istim inputima, komunizam može imati istovetne rezultate kao i kapitalizam. Negde od 1990-ih, shvata se, mada i dalje nije nikako inkorporirano u teoriju, da se institucije, pravila igre, ne smeju zanemarivati. Da je to tako sada shvataju i mejsntrim institucije poput Svetske banke, koja u poslednjih desetak godina meri kvalitet poslovnog okruženja po zemljama. Ranije su to radili samo konzervativni think tankovi sa svojim merenjima ekonomskih sloboda.
Institucije su, dakle, važne. Ali daleko od toga da je to novost. To je znao još Adam Smith, koji je razloge prosperiteta tražio u niskim porezima, dobrom deljenju pravde, slobodnoj trgovini i miru. Znali su i mnogi posle njega, sve dok mejnstrim ekonomija negde od 1930-ih nije krenula u pogrešnom pravcu i izbacila institucionalne pretpostavke da bi ekonomiju mogla modelirati poput inženjera. To nisu uradili svi, austrijski ekonomisti su i dalje insistirali na institucijama (otuda je Mises pisao knjige sa nazivima kao "Birokratija" a Hajek "Pravo, zakonodavstvo i sloboda"), a od 1970-ih i nešto bliže mejnstrimu novi institucionalni ekonomisti kao Coase, Douglas North, Alchian, Pejovich i drugi. 
I sada, 2012. godine, mejnstrim ekonomisti sa MIT-a objavljuju knjigu, uz dosta pompe, pohvalnih prikaza u najvećim medijima, u kojoj tvrde da su institucije osnov ekonomskog rasta. Moja prva reakcija je: dobro jutro! Sa jedne strane, lepo je što je nova institucionalna ekonomija tiho postala mejsntrim. I ekonomisti sa MIT-a su shvatili da je institucionalni okvir ključna stvar i neće više biti udžbenika poput Samuelsonovog (a Samuelsonov udžebenik je do pre 15 godina bio ono što je danas Mankiwov), koji razliku između privatne i državne svojine ne pominje, ali studentima objašnjava da će sovjetska planska ekonomija uskoro prestići američku.  Sa druge, sva ta pompa se diže oko knjige koja tvrdi isto ono što je tvrdio i Adam Smith, što nikad nisu prestali da tvrde austrijanci i što institucionalni ekonomisti u detalje objašnjavaju od 1970-ih? 
Ali dobro, institucije jesu važne, recimo da Acemoglu i Robinson nisu tako originalni kao što misle, ali to ne znači da nisu u pravu i da u knjizi to nisu objasnili na svoj način i na dobrim primerima. Problem nastaje kad A&R pokušaju da objasne zašto su u jednim zemljama institucije dobre a u drugim loše. I objašnjenje je -- loše vlade namerno kreiraju loše institucije koje ne služe opštem prosperitetu nego za lično bogaćenje. Autori to uvijaju u tehnički rečnik, loše institucije su "ekstraktivne", služe samo vladajućoj eliti za crpljenje bogatstva, dobre institucije su "inkluzivne" i imaju ulogu opšteg dobra. Kao i kod prethodnog "otkrića" da su institucije važne, teško je videti šta je ovde novo. Cela public choice teorija od 1960-ih objašnjava kako političari i birokrate maksimiziraju svoje blagostanje, ako to već nije svakome očigledno.
Kod svakog iole složenijeg fenomena postoje stepeni objašnjenja; u prvom stepenu, tačno je da političari slede svoj interes. Ali pitanje koje se onda nameće je kako je moguće da negde političari kreiraju ekstraktvne institucije, dok negde to ne mogu? Zašto ekstraktine u Brazilu, inkluzivne u Engleskoj? A&R na to nemaju odgovor osim istorijskih incidenata -- Magna Carta, Slavna revolucija i drugi događaji. Koja je uloga javnog mnjenja u ograničavanju vlastodržaca? Zašto u Češkoj figura kao Vaclav Klaus opstaje na vlasti već 20 godina, dok u Srbiji takav nikad ne bi prešao cenzus? Šta ako ljudi, greškom, hoće loše institucije? U Srbiji, čini mi se, javno mnjenje hoće razvojnu banku, hoće Telekom u državnom vlasništvu -- a to su sve tipične ekstraktivne institucije. U Južnoj Americi su nacionalizacije popularne -- zato se to zove populizam. Nije teško videti da je Čavez žedan vlasti i para, teško je objasniti zašto ljudi to tolerišu ili čak aktivno podstiču. Kod A&R nema mesta za greške i zablude, javnog mnjenja ili lidera, kao što nema ni vrednosti, kulture i drugih determinanata javnog mnjenja. Ustvari nema nikakvog sistematskog objašnjenja razlika između institucija, izgleda da je kraj svih objašnjenja je u karakterima lidera -- ako vam se desi da imate dobre ljude na vlasti, oni će stvoriti dobre institucije, ako su loši stvoriće loše. 
Ovo je jako zanimljiva tema i ima jako dobrih knjiga o njoj. Kao i u ostatku ove literature, kod A&R ima zanimljivih istorijskih epizoda, ali teorija kojom ih oni povezuju je plitka. Ako vas interesuje ova tema, bolje je čitati neku od brojnih alternativa. David Landes ima Wealth and Poverty of Nations, mislim da je prevedena i na srpski, sa uglavnom kulturološkim objašnjenjem razlika između Evrope i ostatka sveta. Jared Diamond u Guns, Germs and Steel ima najfundamendalnije objašnjenje od svih, pokazuje da su geografski i biološki faktori odredili kasnije razlike u razvoju među kontinentima (sa druge strane, to može da objasni zaostatak Južne Amerike i Afrike, ali ne i razlike unutar Evroazije, kasniji napredak Evrope a stagniranje ostatka Evroazije). Deirdre McCloskey u svojoj seriji od celih šest knjiga (za sada su izašle dve poveće, Bourgeois Virtues i Bourgeois Dignitiy) kaže da je sve u glavama ljudi, u buržoaskim vrednostima koje su Evropljane navele da počnu da tolerišu profit i prihvate trgovinu kao časno zanimanje). Niall Ferguson ima novu knjigu Civilization u kojoj sabira neke od ovih ključnih elemenata, uključujući institucije; William Bernstein ima the Birth of Plenty, takođe lako čitljivu kompilaciju različitih ideja. I Francis Fukuyajma, koji je dobro iskritikovao Acemoglua i Robisnona, takođe ima veoma kvalitetnu novu knjigu, The Origins of Political Orders, o malo drugačijoj ali usko povezanoj temi. Knjiga Acemoglua i Robinsona je popularna ovih dana, ali ako odlučite da čitate nešto na ovu temu, bilo koja od ovih nabrojanih je bolja.

Facebook danas izlazi na berzu, videćemo kako će se akcije kretati. 
U međuvremenu, Eduardo Saverin, jedan od osnivača firme, rođen u Brazilu ali naturalizovani Amerikanac, odrekao se američkog državljanstva pre izlaska Facebooka na berzu. Pošto živi u Singapuru gde nema poreza na kapitalnu dobit, odricanje od državljanstva će mu uštedeti oko 500 miliona dolara. 
I sa leva i sa desna digla se buka -- jedne je pogodilo što će se milijarder izvući da ne plati porez, druge što Saverinu nedostaju lojalnost i patriotizam. I demokratski i republikanski senatori izašli su sa predlozima promena zakona kako ovakvih propusta više ne bi bilo.
Što levičari i demokrate žale zbog poreza nije iznenađujuće, Obama odavno traži načine da bolje oporezuje američke državljane i firme sa novcem u inostranstvu. Ali kad konzervativci optužuju Saverina za nedostatak patriotizma -- umesto da ga lepo politički upotrebe kao živi dokaz da porezi imaju posledice -- to pokazuje da su pre svega zaboravili sopstvenu istoriju. SAD su nastale na protivljenju porezima, proglasile su nezavisnost jer ih je engleska kruna oporezivala. Kako je sada postalo neamerički kada pojedinac sam proglasi svoju nezavisnost, a američki je biti ovca za šišanje? Ovim postupkom je Brazilac Saverin samozvanim patriotama održao lekciju iz amerikanizma.

Marko Paunović na TR daje kratku analizu trenutnog stanja deficita. Osim povećanja PDV država će morati da negde skrati potrošnju pod hitno.

Teško je znati, Ministarstvo finansija nije objavilo aprilske podatke, ali koliko čujem od ljudi koji imaju pristup podacima, ukupni deficit u prva četiri meseca je oko 80 mlrd dinara. Do kraja marta je bio oko 49 mlrd.

Ako je to tačno, to znači da, ukoliko se ništa ne uradi, deficit ide preko 6% GDP-ja. Naravno, nemoguće je da mi dostignemo tih 6%, neće niko da nas toliko finansira, tako da će nešto prosto morati da se uradi. Šta će da urade? Pa, povećaće PDV. Pitanje je samo koliko - 2%, 3%, 4%?

Godišnja naplata PDV-a je reda veličine 350 milijardi dinara. Ako pretpostavimo da je efektivna stopa PDV-a oko 12-13% (veliki deo prometa se oporezuje po 8%), to znači da povećanje PDV-a za 1 procentni poen donosi oko 30 mlrd, uz herojsku pretpostavku da povećanje PDV-a neće povećati i sivu ekonomiju. Dakle, meni se čini da će povećati PDV za makar 3%, možda i više. Mislim, tu ima više opcija, mogu da se igraju sa višom i nižom stopom

Da li očekujem da će negde da štede? Da se oni pitaju, sigurno bi uradili sve što mogu da izbegnu štednju, ali ako budu želeli nastavak programa sa MMF-om, moraće. Sada mi već izvesno deluje da će morati da zamrznu plate i penzije. Jednostavno, pošto se plate i penzije indeksiraju inflacijom, povećanje PDV-a bi se dobrim "istrošilo" kroz povećanje plata i penzija, pa bi efekat bio znatno niži. Recimo, ako povećaju PDV za 3%, to donosi novih 90 mlrd u budžet, ali za tih 3% se povećavaju državne plate i penzije, što odmah "odnosi" nekih 25 mlrd, pa je efekat povećanja PDV samo 65 mlrd.

Toplo preporučujem jednodnevnu konferenciju Free Market Road Show koji dolazi u Beograd. Među njima je trebalo da bude i Jose Pinera no on će ipak zaobići Beograd (dolazi u Sarajevo i Zagreb koji su pre i posle). No i bez čileanskog reformatora ova konferencija ima šta da ponudi. Pogledajte spisak govornika i vidite šta vas zanima. Posebno bih istakao dvojcu govornika Erich Weede i Ed Stringham.

Odlična analiza Srbije koja klizi u poluprosvećenu poludiktaturu.

Koji kaže u svom članku u Wall Street Journalu:

Koliko god zlatni standard bio nesavršen, on je još uvek bolji od svih alternativa... Zlato je Ahilova tetitiva političara koji vole veliku vladu. On je za lopuže i pljačkaše iz vlade isto što su beli luk i sunčeva svetlost za vampire

Jedna od glavnih tema poslednjih meseci, najčešće u kontekstu zemalja poput Grčke je da li su mere radikalne štednje i kresanja državnih izdataka ("austerity") opravdane ili ne. Međutim, retko se operiše tačnim ciframa - kolika su stvarno bila ta famozna kresanja budžeta poslednjih godina koja su izazvala toliko mnogo protesta i lomova u Grčkoj, Francuskoj i drugde, skoro eliminisala mainstream stranke u nekim zemljama i dovela radikalne levičare na vlast, a sada prete i samom opstanku eura.

Ukratko, nije ih bilo. Ako pogledate sledeći grafikon jasno se vidi da je državna potrošnja ili nastavila da raste (kao u slučaju Francuske i Velike Britanije), ili stagnirala kao u slučaju Grčke, Španije ili Italije. Ako uzmemo u obzir da je poslednjih nekoliko godina Grčka u recesiji, može se slobodno reći da je potrošnja kao procenat GDP zapravo porasla od početka tih neviđenih mera "štednje". Dugoročno gledano, državna potrošnja je 2011 godine u najvećem broju zemalja bila za oko trećinu veća a u nekima i duplo veća nego deset godina ranije, uz trend usporavanja rasta poslednjih nekoliko godina.


Mislim da je u pravu Tyler Cowen kad kaže da fama o štednji potiče usled toga što kejnzijanci uzimaju kao normu povećanje potrošnje koje oni smatraju "optimalnim", a onda svako usporavanje u odnosu na taj standard nazivaju "austerity". U Americi isti trik, samo u obrnutom smeru, koriste republikanski političari. Oni prvo prihvate Obaminu dinamiku povećanja budžeta kao "baseline", a onda predlože nešto manji budžet od toga, i kažu kako su oni za "smanjenje državne potrošnje" i "uštede". A u stvari samo predlažu nešto sporiju eksploziju državnih izdataka koja, naravno, predstavlja drastično povećanje čak i u odnosu na budžete G.W. Busha. Otprilike (malo gruba ali tačna analogija) kao kad bi vam lopov ukrao 500 dinara, a onda vratio 200 i rekao kako treba da mu budete zahvalni jer vam je "uštedeo" 200 dinara.

U svet francuskih šansona sam uplovio kao jako mali jer bi ih ponekada čuo na gramofonu pošto ih je moj deda voleo. Mnogo godina kasnije sam naleteo na neke od njih na Youtube-u i prepoznao kao muziku iz detinjstva. U tom trenutku su ostavile i mnogo jači utisak na mene: za početak sam imao barem neki muzički ukus i počeo sam bio da učim francuski pa sam uglavnom razumevao tekstove. Tako sam uplovio u svet u kome su bili Charles Aznavour, Edit Piaff, Jacques Brel, Charles Dumont, Mireille Mathieau, Gilbert Becaud i Joe Dassin. Teme njihovih pesama su naravno uglavnom ljubavne, ali je bilo i drugih. Ovde vam prenosim link pesme L'Amerique koja na vrlo lep način objašnjava zašto je Amerika velika nacija i zašto još uvek postoji veliki broj ljudi koji žele da se u nju odsele. Glavni razlog je to što je ona zemlja neslućenih mogućnosti, gde je sve moguće - prosjak može da se obogati ali i bogataš da spadne na prosjački štap. Naravno da situacija nikada nije ovako idealna, ali ova pesma iz 1970. lepo iskazuje suštinu zašto je neki Francuz želeo da ode u Ameriku. Ispod je i prevod na engleski koji sam našao (nadam se da ćete se složiti da lepše služi na francuskom).
My friends, I must go away
I do not have more that to throw my keys
Because it waits me since I was born
America I give up to my path
Many things which I liked
That begins with a little sorrow
America America, America, I want to have it and I will have it America, America, if it is a dream, I will know it
All the whistles of the trains,
all the sirens of the boats
Sang me hundred times the song of Eldorado Of AmericaMy friends, I tell you good-bye
I should cry for you a little
Excuse me if I have in my eyes
Only America

I will return I do not know when
Bent with gold and embroidered with money
Or without a penny, but richer than before
America


America, America, if it is a dream, I will dream
America, America, if it is a dream, I want to dream

Nekoliko nedelja pre izbora, na požarevačkom kružnom toku je neka grupa građana (nisam zapamtio ime) postavila štand na kojem se potpisivala peticija da se prestane sa praksom naplaćivanja parkinga pored požerevačke bolnice i pored hitne pomoći. Kada su me pitali da potpišem, rekao sam im da neću. Kada su me pitali zašto neću, rekao sam da neću zato što, ako meni ili nekom meni bliskom pozli, želim da pored hitne pomoći ima mesta za parking. Mislim da nisu imali pojma o čemu pričam.

Dakle, u Požarevcu postoji parking sistem koji je sličan sistemu koji postoji u Beogradu i drugim srpskim gradovima gde se parking plaća SMS-om.

Hitna pomoć se nalazi vrlo blizu centra grada, pa se i tu plaća parking. Dakle, glavni argument za naplatu parkinga kod hitne pomoći je upravo to što je u centru grada. Kada se parking ne bi plaćao, nikada ne bi bilo mesta, jer bi svi tu probali da parkiraju, pa bi onda pacijenti morali dalje da pešače, ili da izleću iz kola koja stoje na sred ulice sa upaljena četiri migavca. Očigledno, nema logike.

Za razliku od hitne pomoći, bolnica je relatitvno daleko od centra grada, tako da definitivno ne postoji opasnost da će neko tamo da se parkira kada ide u centar. Ali, parking mesta kod bolnice ima relativno malo. Ja poznajem ljude koji su ranije išli u bolnicu na po nekoliko dana svojim kolima, koja su ostavljali ispred bolnice, pa često nije bilo mesta. Od kada se plaća parking, to se više ne dešava i ne pamtim kada nisam mogao da nađem mesto za parking.

Suština je u tome da je slobodan parking pored hitne pomoći i bolnice izuzetno vredan resurs, koji ponekada može i život da spase. Upravo zato, umesto da parking pored medicinskih ustanova bude besplatan, ili jeftiniji od ostalih parkinga, on verovatno treba da bude skuplji.

Socioekonomski savet traži formiranje ministarstva koje bi bilo isključivo nadležno za resor građevinarstva "kako bi se sprečilo dalje propadanje te izuzetno važne privredne grane".

Pogledajte ilustraciju nekih od centralnih ideja knjige Machinery of Freddom Davida Friedmana.

Nije lako biti guverner centralne banke koja ima mandat da kontroliše inflaciju i da pospešuje zaposlenost. Sa jedne strane ste kritikovani što ne pospešujete zaposlenost a sa druge što se inflacije izmiče kontroli. Guverneri se verovatno osećaju kao dete koje nije pozvano na žurku na koju ide skoro celo odeljenje. Pretopstavljam da su zbog toga u Fedu iz San Franciska napravili simulaciju da pokažu da ni njima nije lako.

Šoškić je sa druge strane opravdano nepopularan jer ne može da kontroliše inflaciju iako je to jedini cilj Narodne Banke Srbije. Da bar promene zakon i kažu kako ciljaju i nivo zaposlenosti Šoškića bi možda i pozivali na žurke.

Pisao sam već o zahtevu nekih naučnika da se ponovo osnuje posebno Ministarstvo nauke i o zahtevu nekih nevladinih organizacija da se "sačuva" Ministarstvo omladine. Danas sam od Centra za praktičnu politiku dobio mejl u kojem se traži i "povratak" Ministarstva za ljudska prava:

Osnivanjem ministarstva poslala bi se poruka građanima da ljudska prava jesu jedna od temeljnih vrednosti društva u Srbiji. Ministarstvo bi imalo i politički i tehnički kapacitet da predlaže strategije i politike u oblasti zaštite ljudskih prava, da koordinira akcije sa drugim ministarstvima i da sprovodi konkretne mere i aktivnosti usmerene na unapređenje položaja manjinskih i marginalizovanih grupa i na jačanje kulture ljudskih prava u Srbiji. 

Čitam ove vesti i nikako mi nije jasno zašto bi Grčka izlazila iz evra.

Kao prvo, da odmah eliminišem famu o "lenjim Grcima". Tumačenje krize lenštinom je ustvari lenj argument; kao kad vam je za ekonomsku stagnaciju kriva "korupcija". Grčki javni dug pre krize je bio manji od italijanskog, belgijskog ili japanskog, pa nikad nisam čuo da su Belgijanci i naročito Japanci lenji ili neodgovorni. Grci su u vrhu evrozone po radnim satima i njihov javni sektor nije veći od evropskog proseka. Ako hoćete da krivite Grke veći problemi od mitske lenjosti su regulacija, esnafizacija zanimanja i sindikalizam. 
Nego to nije poenta. Od početka je bilo jasno da ekonomski, Grčka ne može ispratiti sporazum o otpisu koji je pre nekoliko meseci prihvatila. Sada je jasno da to ni politički nije moguće. 
Da podsetim, Grčka je bankrotirala na delu duga koji drži privatni sektor. Opcije za dalji bankrot su otpisivanje i preostalog dela duga privatnom sektoru (tj. bankrot na nove obveznice koje su izdali prilikom parcijalnog bankrota u martu) i bankrot na obveznice koje drži javni sektor, pre svega Evropska centralna banka.  Celokupni bankrot bi doveo do prestanka pomoći evrozone i MMF-a, ali bi sa druge strane značio nulte obaveze za isplatu kamata i glavnice. Ako bi se to sada dogodilo Grčka bi i dalje imala budžetski deficit, samo dosta manji jer ne bi morala da otplaćuje dug. Ali pošto onda, zbog bankrota, ne bi mogla da se zadužuje ni za to malo deficita, morala bi da odmah uravnoteži budžet. 
Između opcija da nastavi da plaća i da pored toga bude na ivici bankrota još bar desetak godina (projekcija je da će ako uredno nastavi sa programom, udeo duga u GDP-u 2020. godine biti 160%!), ili odmah bankrotira po cenu da bude prinuđena da odmah uravnoteži budžet, valjda je svima jasno šta treba izabrati. Osim toga, to je jedinstvena prilika da uravnoteženje budžeta bude i politički manje bolna opcija, jer na izborima je postalo jasno da glasači neće nastavak otplate. 
Ono što meni nije jasno je zašto bi bilo ko i pomišljao na opciju izlaska iz evra. Bankrotirane zemlje obično i devalviraju, a pošto Grčka ne može da devalvira evro misli se da je zato potrebno uvođenje drahme. Ali Grčka u evrozoni je potpuno drugačiji slučaj -- za razliku od drugih zemalja koje su u prošlosti bankrotirale ovde se ne radi o devalvaciji, nego o celokupnom izlasku iz valute i onda devalvaciji. I od same devalvacije su koristi sumnjive -- da bi devalvacija uspela potrebno je, pre svega, da nema direktnog prevođenja devalvacije u inflaciju.  Potrebno je da Grci plate i cene računaju u drahmi a ne u evru. To se neće dogoditi -- ni Srbija ne računa u dinaru nego u evru, a Grčka već deset godina ima samo evro. Zašto bi neko očekivao da sada, posle uvođenja drahme Grci odjednom zaborave koliko šta košta u evrima i uhvate se za drahmu kao merilo vrednosti? I kada bi sada bezbolno zamenili sav evro u drahme, svaka devalvacija drahme bi značila inflaciju koja tu devalvaciju obesmišljava. 
I ovo je samo što se tiče pitanja koristi od devalvacije. A to i nije najveći problem -- najveći problem je konverzija iz evra u drahmu. Glavni razlog povratka na drahmu je devalvacija drahme koja će se dogoditi odmah posle konverzije, a kada to znate ne pada vam na pamet da dobrovoljno menjate svoje evre u drahmu. Zbog toga novac već odavno beži iz grčkih banaka, bilo u strane banke bilo u keš, i to je samo po sebi dodatno ugrozilo grčku ekonomiju. Zbog ovog bega valute, Grčka bi, kada bi izlazila iz evra, to morala da uradi iznenadno. Morala bi da tokom vikenda objavi odluku, nakon što prethodno obustavi platni promet sa ostatkom EU i inostranstvom i zabrani podizanje gotovine iz banaka.
To bi, naravno, bila legalna pljačka: svima koji drže evro naređuje se da ga danas zamene za drahmu, uz znanje da će sutra drahma vredeti manje. Osim što je pljačka, to krši i evropske ugovore. Izlazak iz evrozone nije predviđen evropskim sporazumima, pa bi ovde EU eventualno dozvolila ovakav izuzetak Grčkoj, privremeno zatvaranje granica i obustavu tokova novca. I sve to radi krajnje sumnjivih koristi od devalvacije. Da ne govorimo da se ni nakon devalvacije ne bi usrećila sa drahmom -- finansiranje budžetskih deficita bi brzo odvelo u inflatornu spiralu. 
Mnogo je jeftinije da Grčka ostane u evru i pokuša realno prilagođavanje, da ide na smanjenje domaćih cena i plata iskazanih u evrima. Deflacija i snižavanje plata nisu laki, pogotovo ne u zemljama kao što je Grčka, ali da su mogući pokazale su zemlje kao Latvija. Javni sektor i sindikati bi morali makar to da prihvate kad im se već ispunjava želja da zemlja ne vraća dug. 
Grčka može da ostane u evru na dva načina: da lepo ostane u evrozoni, jer evropski ugovori ne regulišu izbacivanje zemlje iz evrozone. Svaki takav pokušaj od strane evrozone bio bi ad hoc. Ili može da izađe iz evrozone ali da ostane u evru, kao Crna Gora.
Ako se EU baš usprotivi tome, što je malo verovatno, Grčka može da bude izbačena i iz EU. Ako mene pitate ni od toga ne bi bilo neke štete -- Grčka već ima usklađene standarde, može da nastavi slobodnu trgovinu sa ostatkom zone, a tek tada može slobodno da ostane u evru.
Nova Demokratija i Pasok su suviše integrisani u evropsku birokratiju da bi im ovako nešto palo na pamet, a ključni igrači u evrozoni naravno ne želi bankrote. Ali sada su obe stranke videle šta glasači hoće, a rejting Sirize posle izbora još i raste. Zato do novih izbora ima još nade da se jedna od te dve stranke, ND posebno, prizove pameti i ponudi ovako nešto. Program ima dve tačke: potpuni bankrot i ostanak u evru, sa evrozonom ili bez nje.

Akademija liberalne politike vol.1

Grčka će izaći/biti izbačena iz Evrozone. To je u najkraćem šta se može predvideti. Gotovo je izvesno da Grčki parlament neće izglasati novu vladu već će se ići na nove izbore. To će samo ubrzati bankrot. Povratak na drahmu neće ništa dobro doneti grcima jer će eksplodirati inflacija i neće moći da se zaduže nekoliko godina, možda i deceniju. No potonuće Grčke i dalje ne znači da evro odlazi u istoriju. Vrlo je razumno predvideti da kao politički, strateški pa na kraju i ekonomski projekat, evro jeste održiv u okvirima manjeg broja severnih zemalja koje su vodile relativno odgovorniju fiskalnu politiku, dok su Španija, Portugalija i Italija pred vratima. Mogla bi i Francuska da im se pridruži uskoro.
Evropska valuta nije moguća bez fiskalne unije što bi formiralo svojevrsnu ekonomsku uniju veću čak i od SAD. Međutim, za EU ne važi jednako raširena i jednostavna mobilnost kapitala a pogotovo je nesavršena mobilnost rada što su pretpostavke za prilagođavanja unutar privrednog sistema. Drugo, različite strukture privrede podrazumevaju različite privredne cikluse u zemljama članicama monetarne unije, što opet može izazvati međunarodne tenzije, etničke sukobe, velike migracije koje bi u korenu promenile strukturu i prirodu Evropskog kontinenta. Evro je dugoročno održiv jedino u okvirima "Sjedinjenih drava Evrope" kako je to Čerčil govorio. Ono što je zastrašujuće, ne postoji mehanizam koji bi zaštitio ekonomske i političke slobode, odnosno, vrlo je zamislivo da bi na takvu evropsku vlast mogli da dođu socijalisti. Pokušano je sa time više puta, svuda po svetu a ljudi nikako da nauče lekciju.
Kada se na kraju vratimo na Grčku problem je što i tamo ljudi neće naučiti. Ljudi u Grčkoj, očigledno, ne razumeju da se ne može živeti na tuđ račun i da je neophodno voditi odgovornu fiskalnu politiku. Zaista je tačno da deo krivice za krizu duga u Grčkoj leži na poveriocima, monetarnim vlastima i regulatorima, ali bez zaduživanja ne bi bilo ni krize. 

Zagađenje je zaista ozbiljan problem. Libertarijanski autori često imaju tendenciju da zaobilaze teme ekologije odnosno zagađenja. Odbojnost ovih tema za pro-tržišne novinare, mislioce i naučnike je razumljiv utoliko što je ovaj skup tema, uglavnom, rezervisan za ljude sa levičarskim ubeđenjima. Mislim da je potrebno ukratko pretresti šta je zapravo uzrok problema i u kom smeru možemo tražiti dobra rešenja.
Standardno, problem negativnih eksternih efekata (eksternalija) posmatra se kao nametanje troškova društvu u procesu proizvodnje, potrošnje ili razmene. Strane koje učestvuju u tim procesima određenim postupcima nameću troškove drugim ljudima i organizacijama koji ne učestvuju u interakciji. Uobičajeno se smatra da je problem eksternalija, odnosno nametanja društvenih troškova neke akcije, svojevrsni otkaz tržišta (market failure). Ranije sam raspravljao o ovome u postu o takozvanoj "Kouzovoj teoremi" koja je često pogrešno shvaćena. Smatram da problem nije nedovoljno efikasno ponašanje tržišta već nepostojanju tržišnih sila u alokaciji zagađenja. Odnosno, nije problem loše tržište, pa ga treba zameniti državnom intervencijom, nego nedovoljno tržišta, što ima sasvim drugačije implikacije.
Svako zagađenje koje nanosi troškove, nelagodu ili narušava zdravlje je neželjen ali nužni fenomen savremene privrede. Tehnologije proizvodnje i potrošnje nisu dovoljno napredne da bi eliminisali zagađenje i teško je poverovati da će takvo stanje nirvane čoveka, zajednica i prirode ikada nastupiti. Dakle, potrebno je primeniti neki mehanizam alokacije koji će da utvrdi koliko zagađenja je prihvatljivo u svakom pojedinačnom slučaju, danas i u budućnosti. 
Načelno zagađenje možemo kontrolisati centralizovano, kroz državnu zabranu, propis ili regulativu ili preko cenovnog mehanizma. Kao u svim ostalim situacijama, cenovni mehanizma je najbolji metod alokacije resursa, pa čak i kada su oni nepoželjni kao što je to slučaj sa zagađenjem. Za mane podržavljavanja alokacije zagađenja važe sve mane kao i za druge primere socijalizacije alokacije resursa. 
Gde leži pravi problem? U visokim transakcionim troškovima i nedefinisanim pravima svojine nad resursima koje privreda koristi a tiču se eksternalija. Zagađenje, odnosno pravo na zagađenje treba posmatrati kao resurs jer proizvodnja bez zagađenja nije moguća. Problem je što ne znamo kako se definiše zagađenje (razne definicije daju razne procene efekata), koji je nivo zagađenja (potrebno je merenje), ko ima pravo ili obavezu da posluje na određen način (armija advokata i sudija se bavi raspodelom i utvrđivanjem prava). Da li je pravo radnika u fabrici koja zagađuje starije od prava građanina grada da udiše čist vazduh odnosno koliko se sme narušiti pravo preduzetnika da slobodno posluje? Dugo prava svojine nisu bila dovoljno široka da definišu i njihovo nauršavanje zagađenjem a pregovaranje strana je skup i dug proces. Nemaju svi akteri, zajednice, organizacije ili pojedinci sredstva ili moć da upravljaju neželjenim ponašanjem drugih. 
Kada bi u svakoj pojedinačnoj situaciji bilo jasno ko ima pravo nad resursom koji se zagađuje, tačnije ko  kome nanosi trošak, kada bi bilo jasno kojim mehanizmom da se izvrši nadoknada i određvanje adekvatnog nivoa zagađenja, kada bi bez sudskih troškova i troškova pregovaranja mogli da nateramo strane da poštuju prava - problem ne bi postojao. Ali transakcioni troškovi postoje i eksternalije su jedna od posledica transakcionih troškova. Eksternalije su zapravo netržišni fenomen jer podrazumevaju da strane koje učestvuju u interakciji nameću trošak trećoj strani koja na dogovor, pa i ishod, ne može direktno uticati. Rafinerija i velenakupac nafte međusobno pregovaraju cenu, obim i kvalitet benzina, što sve za posledicu ima različiti nivo zagađenja u gradu gde je rafinerija a da pritom običan građanin koji ne kupuje benzin nema nikakav direktni uticaj na transakciju. To nije otkaz tršitša to je nepostojanje tržišta. 
Neki od uslova su u pojedinim slučajevima su ispunjeni ali je svaki primer "market failure-a" zapravo posledica činjenice da mnogi preduslovi za uspešnu alokaciju cenovnim mehanizmom nisu ispunjeni. Ako niste u mogućnosti da utvrdite prava svojine i posledice tog prava, te izvor i obim zagađenja, odnosno pregovaranje o alokaciji zagađenja je preskupo i prohibitivno, neće doći ni do spontanog rešavanja problema.
Uopšteno, rešenja za probleme eksternih efekata leže u stvaranju takvog intitucionalnog okvira koji omogućava da se proširi zahvat tržišta, ili jednostavnije, da se na zagađenje "lupi cena". Postoji čitav niz tržišnih rešenja koja omogućavaju efikasniju alokaciju zagađenja u društvu. Na primer, akcize su dobar metod naplate za društveni trošak zagađenja vazduha od prerade i potrošnje nafte. Fabrike koje ispuštaju štetne materije mogu kupovati prava na zagađenje a građani ih direktno mogu prodavati. Takve licence se mogu prodavati i na sekundarnom tržištu. Kafići mogu plaćati naknadu za buku. Dobra su zakonska rešenja koja otklanjaju. Urbanističko planiranje ili zoniranje može dovesti do lakšeg lociranja i premeštanja zagađivača i građana. Zakonska rešenja koja dopuštaju i ohrabruju direktno pregovaranje i dogovor strana, metode medijacije ili pružaju okvir za fasilitatore smanjuju troškove pregovaranja i zakonskih postupaka. Princip postaje jasniji. Svaka inovacija, akcija, organizacija ili regulativa koja pomaže trgovinu među interesnim stranama, lakše pregovaranje i određivanje cena zagađenja pomaže u efikasnijoj alokaciji. Proste zabrane, ograničenja i prohibitivni standaradi potpuno su pogrešni jer, kao i svaka druga državna intervencija, privredu udaljavaju od tržišne alokacije resursa. U pojedinačnim primenama analiza se drastično komplikuje pa je teško doći do konkretnih, jednoznačnih odgovora. Cilj ovog posta je bio da se prepozna izvor problema i princip u kome se trebaju tražiti rešenja. Primećujete, ovaj principt ne uklanja ulogu države ali menja ideju njenog uplitanja, ne kao sveznajućeg alokatora, već kao podsticaj i okvir za alokaciju preko cenovnog mehanizma.

Libertarijanski klub organizuje letnju školu "Aktivni građani za slobodu" od 18. do 21. jula. Pročitajte detaljnije na linku o temi škole, kome je namenjena i načinu prijavljivanja.

Spekulacija iz prethodnog posta je da su za grčku Sirizu glasali uglavnom insajderi, zaposleni u javnom sektoru ili na drugi način zavisni od postojećeg  sistema, ne iz nekih principijelnih, političkih ili ideoloških razloga nego da bi sačuvali svoje pozicije.

Šta bi bila srpska Siriza? Mislim da bi u Srbiji to bili glasačima URS -- čini mi se da su za tu stranku glasali uglavnom insajderi po raznim opštinama, javnim preduzećima, agencijama i opštinskim javnim preduzećima. URS je tako manje stranka sa distinktnom ideologijom i programom, a više koalicija dobro organizovanih interesnih grupa na lokalnom nivou. Iako je insajdera relativno malo u odnosu na ukupan broj glasača, oni su veoma zainteresovani za svoje pozicije i veoma aktivni. Disciplinovano su izašli na izbore i verovatno ubedili još po nekog da glasa za njihovu opciju.

To povlači još jedan zaključak. Na stranačko zapošljavanje prethodnih godina se gledalo kao na nagradu za učešće u kampanji ili aktivnost u stranci. Ustvari, stranačko zapošljavanje i druge privilegije nisu bili nagrada za minuli rad nego izgradnja glasačke i aktivističke baze za naredne izbore. Ne postavljate svoje ljude na pozicije u javnom sektoru zato što ste im zahvalni za urađeno, već time stvarate armiju zavisnih i zainteresovanih -- gradite političku bazu za naredne izbore.